SKALPIRANI, KRIMI PRIČA SA AROMOM VESTERNA ili U ZEMALJSKOM PAKLU ZA INDIJANCE – „Skalpirani 1: Indijanska teritorija“ Arona i Gere; izdavač „Darkwood“ 2017.

Za redovne strip čitaoce „Vertigo“ je ime za američke visoko kvalitetne stripove. Iako je faktički deo „DC“ giganta koji je poznat pre svega po svojoj ergeli super-heroja na čelu sa Supermenom, Betmenom i Čudesnom ženom, „Vertigo“ prvenstveno objavljuje dela namenjena odraslijoj i zahtevnijoj publici. Stoga se mesečnim sveskama ili knjigama sa ovim zaštitnim znakom pristupa sa posebnom pažnjom koja, najčešće, biva adekvatno nagrađena. Serijal „Skalpirani“ scenariste Džejsona Arona i crtača Rajka Miloševića Gere u potpunosti potvrđuje rečeno. Od 2007. kada se pojavio do 2012.g. kada je okončan, nakon 60 svezaka (svaka sa oko 24 stranice), serijal je privlačio veliku pažnju čitalaca i kritike (i pohvalne i negativne). Sama postavka priče je provokativna jer se dešava u jednom od indijanskih rezervata koji su autonomna geta (čitaj, koncentracioni logori) za ostatke starosedelaca koje su beli doseljenici masakrirali (čitaj, izvršili genocid) u ime civilizacije (čitaj otimanja resursa). Potomci nekadašnjih gospodara prerija, šuma i planina „humano“ su  saterani u rezervate gde, sistemski marginalizovani, žive od bonova za hranu i kriminala. Alkoholizam, narkomanija i prostitucija su svakodnevne pojave kontrolisane, barem formalno, od lokalnih policajaca (takođe Indijanca) kojima rukovode korumpirani političari-poglavice; svako od njih ima svoju računicu i ambicije da i dalje zarađuje na tuđoj muci, grbači i neznanju. Mlade generacije, dok još ima bunta u njima, pokušavaju da nešto promene (makar i nasilno); kasnije, kako im snaga kopni a telo se privikava na alkohol i droge oni tonu u bezvoljnost postajući nema (ugojena) masa kojom vladaju siledžije i njihovi nalogodavci. Rečju, rezervati, u ovom slučaju Oglala Sijuksa pod  nazivom „Prerijska ruža“ u južnoj Dakoti „gde je veliki narod Sijuksa došao da umre“ oličenje su bezmernog ljudskog jada, bede i zla, skup poniženih i uvređenih. Niko od mnoštva živopisnih strip likova nije ni potpuno dobar ni potpuno loš jer iza svakoga stoji životna priča koja ga istovremeno i opravda i optužuje: Dešajel Zli Konj, agresivni momak koji se vraća u rezervat da postane potrčko-policajac sin je buntovne majke Đine, Crvena Vrana, poglavica, buntovnik u mladosti a sada političar i biznismen diluje drogu, nemilosrdno uništava konkurenciju i želi da otvori veliki kasino koji će svojom zaradom, kako tvrdi, poboljšati život u rezervatu, njegova ćerka Kerol besomučno menja ljubavnike, Dizel je manijakalni ubica, FBI agent Nik opsednut je željom za osvetom dugom tri decenije, Kečer okajava svoje grehe u alkoholu i misticizmu, mladi Dino samo hoće da pobegne u Kaliforniju dok Lorens, u ime mladalačkih ideala, doživotno leži u zatvoru za ubistva koja nije počinio...

„Skalpirani“ su krimi priča (sa „aromom“ vesterna) u kojoj ne postoji razlika između Dobra i Zla jer se „dobri momci“ od loših razlikuju samo po policijskim značkama ali je zato jasna podela na Indijance i belce (i na njoj otvoreno rasistički insistiraju i belci i Indijanci). To je, barem u prvoj od ukupno pet knjiga „de luks izdanja“ („Darkwood“, 2017), povest o policajcu na tajnom zadatku u samom srcu kriminala, kojoj egzotičnost mesta dešavanja daje dodatnu atraktivnost i pojačanu socijalnu notu. „Indijansko pitanje“ bilo je jedan od glavnih argumenata negativnih kritika serijala: scenariju je oštro zamerano da podstiče predrasude o „lošim Indijancima“ što je, navodno, politički nekorektno. Ovakvo „čistunstvo“ ipak je preterano kao i optužbe da strip ponavlja oveštale krimi šablone. Nije sporno da žanrovska dela barataju određenom ikonografijom (što čine manje ili više vešto) i po tim karakteristikama bivaju prepoznata i čitana u određenom ključu. „Skalpirani“ nisu izuzetak po tom pitanju ali jesu po pripovedačko-scenarističkoj veštini i strategijama. Radnja se naizmenično dešava u sadašnjosti i prošlosti i ovo kretanje napred-nazad otkriva i razrešava neke tajne ali daje i uporedni uvid u razvoje ličnosti što je, pak, jedno od težišta priče: trošenje i propast mladalačkih ideja i zanosa čime se, pak, oštro potcrtava i bezizlaznost situacije u kojoj junaci opstaju.

Koliko god da je Aron uspešan scenarista R. M. Gera je još bolji crtač. Njegov prljavi grafizam briljira a bravurozne kjaroskuro slike montirane su u vratolomno brze table koje ostavljaju bez daha. Posmatračevo oko mahinalno se vraća na viđeno jer gustina detalja i bizarnost rakursa ne dozvoljavaju da se preko slika „olako“ pređe. Ukidanjem margina (posle par epizoda) čitava površina stranice postaje poprište crtačkog umeća pa slike urastaju jedna u drugu tvoreći monolitne celine guste atmosfere i vanredne likovnosti. Gera je u „Skalpiranima“ na vrhuncu svog impozantnog i višestruko dokazanog likovnog umeća ovog puta obogaćenog i sjajnim, sugestivnim kolorisanjem.

Rečju, „Skalpirani“ su vanredno zanimljiv strip serijal kome treba pokloniti punu pažnju. Nakon iščitavanja prvog toma svakako sledi željno iščekivanje sledećih.

(„Dnevnik“, 2018.)

STRIP HEROJI U RATNOJ PLIMI - “Flaš Gordon i Džim iz džungle 5, 1941-1942” Aleksa Rejmonda, izdavač Čarobna knjiga, 2017.

Aleks Rejmond (1900-1956) započeo je strip karijeru sa čak dva serijala: „Flaš Gordon“ i „Džim iz džungle“ imali su premijeru 7. januara 1934.g; već 22. januara krenule su avanture i „Tajnog agenta X-9“, po scenariju proslavljenog pisca Dešijela Hemeta (zbog Rejmondove prezauzetosti, ovaj junak je sledeće godine predat drugim autorima). Rejmond je crtao „Flaša“ i „Džima“ u nedeljnom strip dodatku, na čitavoj stranici velikog formata, u koloru, najpre tri kaiša „Džima“ na vrhu strane i četiri kaiša „Flaša Gordona“ ispod; kasnije se broj kaiševa menjao (na štetu „Džima“) dok se nije ustalio na jedan kaiš „Džima“ i dva kaiša „Flaša“. Avanture plavokosog atlete, njegove devojke Dejl i profesora Zarkova bile su „adut“ za izdavača (Gordona je, u jednom periodu, redovno objavljivalo 150 novina!) tako i za autore, crtača Rejmonda i saradnika/scenaristu Dona Mura (još uvek nije jasno da li je Mur pomagao Rejmondu u stvaranju zapleta ili je bio kompletni scenarista). Iskušavanje Rejmondovih likovnih i montažerskih sposobnosti intenzivnije je u „Flašu“ mada se neka rešenja prenose i u „Džima“ tako da se neretko iste fizionomije pojavljuju na istoj strani, u gornjem i donjem stripu. Izgled originalnih stranica zadržan je u izdanju „Čarobne knjige“ koje u šest tomova prati Rejmondov rad na ovim stripovima od početaka do 1944.g. kada je Rejmond, zbog odlaska u rat, prekinuo da ih crta (po povratku u civilstvo nije mogao da se vrati ovim stripovima jer je izdavač u međuvremenu za njih angažovao druge autore).

Peti tom “Flaša Gordon i Džima iz džungle” sadrži stranice objavljene od 12.1.1941. do 8.11.1942.g. Najvažniji događaj u ovim stripovima desio se najpre van njih: II svetski rat zahuktao se i više nije bio daleko od SAD. Politika izolacionizma zamenjena je aktivnim pomaganjem saveznika a posle napada na Perl Harbor 7.12.1941.g. i objavama rata Nemačkoj, Japanu i njihovim saveznicima. Strip junaci (kako oni obični tako i oni sa super moćima) ovu promenu dočekali su potpuno spremni jer su već od 1940. vodili rat protiv raznih militantnih diktatora i njihovih vojnih avantura (moglo bi se reči da je strip “pripremao” javno mnjenje za ulazak u rat). Džim iz džungle iliti Džim Bredli, pustolov sa izrazito kolonijalističkim šmekom, postao je tako ponosni patriota koji izgovara zapaljive rečenice o slobodi i spremno prihvata tajne zadatke svoje vlade da spreči sabotaže na Panamskom kanalu. Sledeća misija ga vodi na tajanstveno ostrvo oko koga su primećene neprijateljske podmornice. Džim otkriva da se ispod ostrva krije luka za podmornice koje uništavaju američke konvoje za snabdevanje saveznika. Uz pomoć vernog Kolua, ponovo pronađene crnke Lil i plavokose Kiti (koja više smeta) Džim osujećuje podle planove. Potom će i sam doživeti torpedovanje od strane neprijateljskih podmornica ali i pomoći da se one eliminišu. Kruna njegovog angažovanja je oblačenje uniforme i dobijanje čina kapetana - to se dešava 8.3.1942.g. dakle kada je Amerika zvanično ušla u rat. Džim odlazi na Daleki istok i komanduje jedinicom koja se gerilski bori protiv Japanaca. Tako “Džim iz džungle” od avanturističkog postaje ratni strip sa jakim patriotskim nabojem.

U sasvim drugom svetu (a, ipak, na istoj novinskoj stranici) Flaš Gordon će, posle punih 7 godina borbe, hiljada opasnosti i nekoliko svojih (lažnih) smrti, konačno, 18.5.1941.g. uspeti da zbaci Minga Nemilosrdnog na trona planete Mong! Istini za volju Ming će biti drogiran a ne potučen na bojnom polju ali - pobedi se u zube ne gleda (mada je ovo vrlo zanimljivo izigravanje ustaljenih strip formi). Uspostavlja se legitimna vlada koja kreće da oporavlja planetu; to, međutim, neće proći bez trzavica jer Ming se ne miri sa porazom sve dok ne pogine. Flaš, tada, proklamuje: “Ovo je sada Republika Mongo, zasnovana na principima slobode i pravde za sve!” Koliko je ovakav rasplet na Mongu uzrokovan dešavanjima na Zemlji nije lako odrediti mada se može spekulisati kako je pad tiranije zbrzan (i zato nedovoljno impresivan). Na ovaj zaključak navodi i nastavak avantura: Zarkov hvata talase sa Zemlje i saznaje da je na pomolu svetski rat pa Flaš odlučuje da se vrate kući ali i da ponesu svakovrsna moćna oružja. Na žalost raketa pada u zemaljsko more a zapovednik američkog broda koji spasava svemirske putnike ne veruje u njihovu priču misleći da su u službi neprijatelja po imenu (ni manje ni više nego) “Crveni mač” . Ipak, on ih revnosno šalje u Vašington samo što brodolomnici tamo ne stižu jer bivaju oteti od neprijateljskih špijuna! Čak i kad uspeju da se oslobode, odu do vlasti SAD i dobiju mogućnost da dokažu svoje navode tako što će izgraditi raketu Flaš, Dejl i Zarkov nisu sigurni. Kad na probnom letu otkriju veliku flotu “Crvenog mača” i zametnu bitku - osujetiće ih špijun! Očito je da se neprijatelj infiltrirao u sve pore američkog društva i vojske (kako su na to upozoravali propagandni plakati 1941.g.). Flaš će, naravno, nadmudriti neprijatelja i pobediti zasluživši time čin pukovnika! Na žalost, za osiguranje trajne nadmoći potrebno je mnogo radijuma a da bi se on nabavio postoji samo jedno rešenje: povratak na planetu Mong. Rečeno - učinjeno (na radost malih čitalaca koju su “obične” ratne avanture već imali u gornjem kaišu na istoj stranici novina). Flaš, Zarkov i Dejl odleću na Mong i Flaš “slupa” još jedan svemirski brod koji pada na neistraženi, divlji kontinent Tropiku. I, sve se vraća na staro: na egzotične predele i čudne životinje, prelepu kraljicu Deziru kojoj Flaš zapada za oko, opasnog princa voljnog da otme tron zbog čega zatvara kraljicu i zemljane, bekstvo, poteru, borbe, nadmudrivanje, Dejlinu ljubomoru…

Posle više od 70 godina Džimove i Flašove dogodovštine i dalje mogu biti zabavne, uz dodatni začin istorijskog konteksta. Znatiželjni će čitalac, pored uživanja u avanturama i elegantnim crtežima, moći da analizira manje ili više suptilne modalitete korišćenja stripa u propagandne svrhe - a potom da ta saznanja primenjuje i na tekuću praksu savremenih zabavnih formi.

(„Dnevnik“, 2018.)

Kako sam postao... Ilija Bakić

Svi znamo da Ilija Bakić voli da piše i da rado, znalački i iscrpno, piše o drugima. Svaki njegov tekst mala je riznica značajnih podataka, iz svakog možete nešto novo da saznate, otkrijete, naučite. Ali, da piše o sebi... Eto bisera! Eto veselja! Zaviriti najzad malo i u svet, i to privatan, Ilije Bakića – kakva poslastica! Saznati šta je voleo, šta ga je privlačilo, na kakvoj je muzici, filmovima, knjigama odrastao... Kakav neverovatan poklon! Zato, častite sebe danas: skuvajte kafu, odvrnite omiljenu radio stanicu do daske, zavalite se u fotelju i bacite se na čitanje! Jer, uz Bakića ni jedno popodne ne može da bude dosadno!

Bendovi, muzičari i albumi 

Muziku sam „otkrio“ posle stripova i knjiga. Među prvim LP pločama koje sam kupio bili su „Beatles“, „Eagles“ i (na zgražavanje drugova iz razreda) večiti J. S. Bah (Tokata i fuga). Redovno sam slušao „Diskomer“ Slobe Konjovića na „Studiju B“; na istom radiju otkrio sam  žestoko bučni subverzivni pank (koji su moji školski drugovi, listom „hipici“, prezirali). Pratio sam „džez rok“ („Weather Report“, Stanley Clarkea, Jaco Pastorijusa, Peta Methenyja) i početke rok elektronike (drugačije od „Kiseonika“ Jean Michel Jarrea) od John Foxxa i Gary Numana do talasa „elektronskih dvojaca“ - „Soft Cell“, „DAF“, „Kas prodact“, „OMD“, „Euritmics“, „Visage“, „Yazoo“... Na Radio Novom Sadu išle su početkom 1980-tih emisije „Novi vidici“ i „JU rok scena“ za „muzički novoorijentisane“ (uređivao Dragan Gojković) koje su otkrile Rexa Ilusiivog i domaći „novi talas“ odnosno bendove kakvi su „Bauhaus“, „African Head Charge“ (i ostali puleni etikete „One U Sound“), „Cabaret Voltaire“, „Flying lizards“, „Ipoo Do“, „This Heat“, „Gang of four“ i „soleri“ Bill Laswell, Tomas Leer, Jah Wobble... Moju pažnju su držali i nemački elektroničari (npr „Tangerine dream“), „kraut rok“ ali i kasniji „industrijalci“ („Einsturzende Neubauten“). U predponoćnom programu „Bluz sat“ („Studio B“) upoznao sam bluz koji i danas slušam (naročito međuratni akustični bluz - Big Joe Williams, Lightnin Hopkins, rani Hooker... - a posebno tzv „terenske snimke“, pominjem najvećeg Eddie „One string“ Jonesa). Uporedo sa ovim je stigao „novi romantizam“ i grupa „Japan“ iz koje su izašli David Sylvian, Mik Karn, Steve Jansen svako sa svojom izuzetnom muzikom. Posebna kategorija je genijalni Brian Eno, otac ambijentalne muzike koga sam otkrio na veličanstvenom albumu „Moj život u žbunju duhova“ (sa Davidom Byrnom); tu su njegove muzike za aerodrom i liftove, četvrtak popodne... Za njim stiže i Harold Budd, a u „komšiluku“ su Miles Davis, Mingus, Grant Green, Corea, Hancock (sjajan je njihov zajednički dvostruki LP „An evening whith HH i CC“), Kit Jarrettovi kelnski koncerti... i tako do Erika Truffaza i Gotam projecta. Slučaj za sebe su Holger Czukay (posle grupe „Can“) i Tom Waits. Slušam i ekstravagantnog Alva Notoa, njegove samostalne radove ali i saradnju sa Ryuichi Sakamotom.

Svakako moram da pomenem Nicholasa Lensa i njegov sjajan „Flamma Flamma - The Fire Requiem“.

Volim „world music“ posebno Ali Farka Toura, Toamano Diabata, Baubakar Traorea, hor kozaka „Bratina“, Svetlanu Stević, Astora Piazzola...

Naravno, uživam u slušanju „umetničke muzike“ posebno barokne. 

Reditelji i filmovi 

Osnovni „izvori“ upoznavanja sa filmskom umetnošću u mojim „mladim godinama“ bili televizija i dva vršačka bioskopa („Gradski“ i „Radnički“ koji su menjali repertoar dva puta nedeljno). Televizija (Prvi i Drugi program) je imala sjajne cikluse u kojima su predstavljani opusi velikih režisera (Hičkok, Bergman, Kurosava, Bunjuel, Kjubrik, Ejzenštajn, Tati, Pazolini...), kinematografija (Sovjetska, Francuska, Španska...) ili pokreti (italijanski neorealizam i „špageti vestern“, francuski ili kubanski posleratni film). Pokušavao sam sve da ih pratim i tako otkrivao velike klasične filmove koje, do otvaranja dveri interneta, više nisam ponovo mogao da vidim; takvi su filmovi Paradžanova ili Karela Zemana - koga je na televiziji predstavio legendarni Ranko Munitić. U bioskopima sam gledao ono što su tamošnji direktori procenjivali da će publika gledati; jedini izuzetak su bili programi filmova sa FEST-a koji su obilazili Jugoslaviju. Po odlasku na studije vrlo revnosno sam posećivao Kinoteku i išao na FEST. Posle su došle video kasete (jer u Vršcu više nije bilo bioskopa) pa kompjuterski diskovi pa internet i svet filma je, konačno, postao otvoren za namernike.

Pre desetak godina objavio sam knjigu poezije naslova „Filmovi“ u kojoj su pesme inspirisane nekim od filmovima koji su me zaintrigirali. Evo spiska tih filmova: „Rubljov“ (1966), „Solaris“ (1972), „Ogledalo“ (1975), „Stalker“ (1979), „Nostalgija“ (1983) i „Žrtvovanje“ (1986) Andreja Tarkovskog, „Agire, gnev božiji“ (1972) i „Tajna Kaspara Hauzera“ (1974) Vernera Hercoga, „Orlando“ (1981) Ulrika Otingera, „Alisa u gradovima“ (1974) Vim Vendersa, „Nemačka u jesen“ (1978) Rajnera Vernera Fasbindera, „Pisma mrtvog čoveka“ (1986) i „Posetilac muzeja“ (1989) Konstantina Lopušanskog, „Crni Mesec“ (1975) Luja Mala, „Edvard II“ (1991) Dereka Džermana, „Rašomon“ (1950) i „Snovi“ (1990) Akira Kurosave, „Francuska veza“ (1971) Vilijama Fridkina, „Poslednji juriš s mačetama“ kubanski, „Andaluzijski pas“ (1928) Luisa Bunjuela i Salvadora Dalija, „Sladak život“ (1960) i „Satirikon“ (1969) Federika Felinija, „Evropa“ (1991) Larsa fon Trira, „Boja nara“ (1971) Sergeja Paradžanova, „Balada o Narajami“ (1983) Šoeija Imamure, „Divlja horda“ (1969) Sema Pekinpoa, „Čovek slon“ (1980) Dejvida Linča, „Apokalipsa sada“ (1979) Francisa Forda Kopole, „Duboko plavo“ (1999) Reni Harlina, „Veliki talas“ (1977) Pitera Vira, „Drvo za klompe“ (1978) Ermano Olmija, „Dekameron“ (1971) Pjera Paola Pazolinija, „Za šaku dolara“ (1964) i „Dobar, loš, zao“ (1966) Serđa Leonea, „Dvoboj do istrebljenja“ (1977) Ridleja Skota, „Podmornica“ (1981) Volfganga Petersena, „Kuvar, lopov, njegova žena i njen ljubavnik“ (1989) Pitera Grinveja i „Kičma“ (1975) Vlatka Gilića.

Naravno, spisak nije konačan - trebalo bi dodati filmove Žaka Tatija (u svim inkarnacijama - smotanog poštara, gospodina Iloa, gospodina u kišnom mantilu), Kalatozova, Kaurismakija, Kim Ki Duka i... spisak, u stvari, i nema kraja.

Stripovi 

Kako to kažu „Kad sam ja bio mali...“ postojalo je mnoštvo slikovnica sa velikim ilustracijama i malo teksta i ja sam ih obožavao - jednom bih gledao slike, drugi put čitao, treći put malo ovog - malo onog. Zato su strip i književnost za meni već tada bili ravnopravni. Tek su „harange“ protiv šunda i porezi na stripove iz 1970-tih signalizirali da oni nisu poželjni. Ali do tada je u „Veseloj svesci“, koju smo dobijali u prvim razredima, bilo stripova (u stvari su to bile povezane šaljive ilustracije). U „Kekecu“ sam, od 4. razreda, mogao da čitam „prave“ stripove: „Princa Valijanta“, „Bluberija“, „Taličnog Toma“, „Štrumpfove“ - sve u boji; pamtim da je epizoda „Blejka i Mortimera“ naprasno prekinuta što je bio pravi šok (tek pre par godina sam je našao na internetu). „Dečije novine“ su imale domaće heroje „Mirka i Slavka“, „Bendžo Kostu“, „Pastira Hotku i njegovu motku“. U tzv „đačkoj zadruzi“ mogli smo pored školskog pribora da kupimo i sveske edicije „Nikad robom“ a bio sam pretplaćen i na „Nikad robom Crtanu školu“ - sve je to tretirano kao pomoćno nastavno sredstvo iz istorije. Pored ove „školske doze stripa“ dečaci iz kraja su kupovali razmenjivali „Mikijev almanah“, „Panoramu“, „Zenit“ (gde je Derdevil bio Nebojša), „Lale“, „Plavi vjesnik“ (sa Den Derijem), vestern „Crtane romane“ (gde je Talični Tom bio Srećko Munja) a zadesio bi se i poneki predratni strip, poneki Andrija Maurović. Hit su, naravno, bili „Lunov magnus strip“ i „Zlatna serija“ - čitali su se svi brojevi a moj heroj je bio „Teks Viler“ posebno ako ga je crtao Tici (ili Tiči). U ovoj ediciji su kasnije izlazili i moji favoriti - „Priče sa Divljeg zapada“ i grafički izuzetni „Met Meriot“. Čitao sam i „Super strip“ sa Čeličom pandžom, Paukom, Dijabolikom, Uranelom, narednikom Ajronsajdom i, konačno, Alanom Fordom. Kao kuriozum pominjem i nekoliko svezaka foto-stripova. „Stripoteka“ je bila na „ceni“ zbog mnoštva već proverenih stripova „Asteriks“, „Lik Orijenta“, „Modesti Blejz“,„Komanča“, „Storm“, „Najamnik“... „Politikin zabavnik“ je prvo donosio stripove u boji i nastavcima - Flaša Gordona, Džonija Hazarda, „Krcka“, koloristički fascinantnu „Nulu X“, „Tungu“, „Dikana“ - a kasnije i u sredini izdvojene stripove - „Fantoma“, „Mandraka“, „Ripa Kirbija“, „Deltu 99“, „Pitona“, „Čarobni mitraljez“, kratke priče Dina Batalje i Topija... Časopis „Denis“ sam voleo zbog prve epizode „Jugurte“ koju je crtao Herman. „TV zabavnik“ je pored ostalih imao strip „Zvezdane staze“ i „Džonija Fokusa“. Favoriti „Zov stripa“ su mi bili Jakovitijevi „Koko Bil“ i „Tom Njuškalo“. Retke su bile edicije u boji; pamtim „Karavan ekstra“ (sa „Dalekom planetom“) i „Cak ekstra“ (sa „Bernardom Prinsom“ i „Likom Orijentom“). Kasnije je stigla druga inkarnacija „Strip arta“ sa kolornim „Džeremajom“ i „Tornjevima Boa Morija“, stripovima dvojice Breća, ocem Albertom („Mort Cinder“) i sinom Enrikeom („Alvar Major“) te kratkim epizodama Korto Maltezea. Još kasnije su stigli Mebijusovi albumi sa avanturama Džonija Difula, uzdizanje i propast jugoslovenskog stripa, srpski andergraund strip, novi milenijum i internet i sve više i više dostupnih stripova...

Pisci i knjige 

Posle slikovnica pamtim lektiru sa poezijom i predstavom „Kapetan Džon Piplfoks“ Duška Radovića, „Sudbinu jednog Čarlija“ Aleksandra Popovića. U četvrtom razredu je na red došao „Jan Bibijan na Mesecu“ Elina Pelina na koji se „nadovezao“ Žila Verna i naučnofantastične priče u „Politikinom zabavniku“, „Kosmoplovu“ i „Galaksiji“ - i eto ljubavi za ceo život. Vrlo brzo sam pročitao sve naučnofantastične knjige u školskoj biblioteci - Klarka, Asimova, H. Dž. Velsa, brojne ruske autore; uporedo sam čitao istorijske romane S. Nastasijevića, knjige iz serije „Legende o junacima“, Dimu, Dikensa... Pored ovog štiva redovno sam pratio romane iz stare i nove serije „X-100“ gde su se, verovali ili ne, pored pravih šund romana mogli naći i romani Džeka Londona i „tvrdog“ R. Čendlera kao i priče Čestertona i H.Dž. Velsa; krimi lektiru su dopunjavale roto edicije „300 čuda-plavi dodatak“, „Duga-zeleni dodatak“, „Trag“ i knjige „Zelene biblioteke“, sarajevske „Džepne knjige - cvrčak“ (sa mnogo romana domaćeg krimi pisca Milana Nikolića) te probrani romani u ediciji „Krimbis“. Pojava almanaha „Andromeda“, časopisa „Sirius“ i obnavljanje biblioteke „Kentaur“ (i dela Simaka, Orvela, Zamjatina, Vonegata, Dika, Dilejnija, Lema, Pola, Diša, Legvinove...) „zacementirali“ su vezanost za naučnu fantastiku početkom 1980-tih dodatno „armiranu“ almanasima „Monolit“ i edicijom „Znak Sagite“ (na čelu sa Zelaznijem) u izdanju Bobana Kneževića koji su doneli prevode dela „novog talasa“ koji je naučnu fantastiku izveo iz getoizovanog „zlatnog doba“. Posle obavezne osnovno i srednje školske lektire, uz klasike Tolstoja, Dostojevskog ili Čehova, na red su došli „Proces“ Kafke, „Stranac“ Kamija, „Zlatno tele“ Iljfa i Petrova (što sam dopunio njihovim romanom „12 stolica“). Polovinom 1970-tih „dokopao“ sam se taze objavljenih Markesovih „Sto godina samoće“ i „Pukovniku nema ko da piše“ (objavljenog u nastavima u „NIN“-u) koji su otvorili dveri latinoameričke literarne magije sa velikanima kakvi su Karpenitjer, Oneti, Fuentes, Donoso, Puig, Ljosa, Kortasar, Rulfo, Sabato, Skorsa („Zvona za Rankas“), Otero Silva („Lope Agire, princ slobode“). Fascinaciju latino književnošću „overila“ je pojava šestotomnih dela genijalnog Horhe Luisa Borhesa (prva Borhesova priča koju sam pročitao, „Smrt i busola“, objavljena je u nekoj roto svesci krimi priča). Na početku studija, u jednom broju „Vidika“, otkrio sam poeziju nemačkog „Novog subjektivizma“, intrigantnu mešavinu socijalno angažovane poezije i bitničkih iskustava. Dalje traganje za pesničkom avangardom vodilo me je do Dadaizma, Nadrealizma, Oberiuta i Zenitizma pa do Signalizma, neoavangardnog pokreta Miroljuba Todorovića ali i do Malarmeovog „Bacanja kocke“. Polovinom 1980-tih zahvaljujući „Siriusu“ i časopisu „Alef“ kao i privatnim izdavačima „u realnom vremenu“ sam pratio obznanu „kiber pank“ pokreta koji je promenio lice i domašaje naučne fantastike. Nekako van ovih pravaca stoje otkrića dela kakva su „Nasuprot“ Uismansa, Lotreamonova „Maldororova pevanja“, Džojsovog „Uliksa“, „Rukopisa pronađenog u Saragosi“ Potockog, buntovnog romana „Poslednje skretanje za Bruklin“ Hjuberta Selbija, „Moloa“ Beketa, „Vrata raja“ Andžejevskog. Željno očekujem kompletan prevod Džojsovog „Fineganovog bdenja“ ili „Finegana buđenje“ i radujem se otkriću novih, neslućenih bisera pisane reči.

Događaji 

Barem u mojih prvih 20-tak godina:

Crtani film u 19,15 na Prvom programu televizije - druženje sa mnoštvom otkačenih prijatelja od Pere Detlića, Rza Brzotrza, Duška Dugouška, Sofornija, Gusara Sema, mačka Džinksa, Toma i Džerija, Becine porodice do Pink Pantera, Magile Gorile i Eustahija Brzića.

TV serije „Na slovo na slovo“, „Poletarac“, „Opstanak“, „Kocka, kocka, kockica“, „Neven“...

Pozorišna predstava „Čaruga“ zagrebačkog „Teatra u gostima“ sa bravuroznim ekipom na čelu Reljom Bašićem - grčeviti smeh do suza u vršačkom pozorištu. 

Izložba crteža i akvarela Vilijama Tarnera u beogradskom Narodnom muzeju 1978. ili 1979. godine - najpre sam bio zatečen saznanjem da su „podloge“ mnogih Tarnerovih akvarela bile skice olovkom (što mi je delovalo „namešteno“) a onda sam otkrio tri akvarela oblačnog  neba koji oduzimaju dah a sve je dočarano samo sa par slobodnih pokreta. Konačno, na rubu jednog akvarela ugledao sam bled ali jasan otisak palca - i danas verujem da je to Tarnerov otisak (a ne nepažljivog uramljivača slika).

Pesnički maratoni u Književnoj opštini Vršac s početka 1980-tih: 24 sata čitanja poezije i razgovora o njoj sa doajenima i početnicima u „Sterijinoj kući“ kao dokaz neuništive snage stihova (tolike da su je nadzirali i policijski inspektori u civilu). 

Orguljaški koncerti u vršačkoj katoličkoj katedrali.

Beogradski Sajam knjiga kao beskonačna ponuda čudesa.

Koncerti na Beogradskom džez festivalu i opušteni džem-sešni u Domu omladine.

„FEST“-ovske filmske projekcije u gluvo doba noći u Domu sindikata uz praćenje „Hronike FEST-a“ (koje su mi u sećanju povezane sa sjajnom emisijom „Kino oko“).

Redovne „porcije“ čiste, nerazblažene mudrosti u jutarnjim seansama radio emisije „Beograde dobro jutro“ Duška Radovića.

http://www.hellycherry.com/2018/04/ilija-bakic.html

KARIKE ŽELJA I HTENJA - „Lanac oko vetrokaza“ Tanja S. Ivanović; izdavač Svet knjige, Beograd, 2014.

Ilija Bakić - Nad knjigom „Lanac oko vetrokaza“ Tanje S. Ivanović

S

Knjiga spisateljice Tanje S. Ivanović naslovljena „Lanac oko vetrokaza“ pojavila se u ediciji „Romani“ izdavača „Svet knjige“ pre par godina i ostala bezmalo nezapažena. Ova činjenica, međutim, ne govori o kvalitetima knjige - koji svako ne smeju biti potcenjeni - već prevashodno o stanju na domaćoj književno kritičkoj sceni (od inertnosti kritičara i prikazivača do sve manjeg broja glasila odnosno medija u kojima se ova vrsta tekstova može objaviti). No, kako god bilo da bilo, ukazujemo znatiželjnim čitaocima da jedno delo koje bi im moglo biti zanimljivo.

Knjigu „Lanac oko vetrokaza“ čine poglavlja imenovana kao „Prva karika“, „Druga karika“...; sveukupno dvadeset karika i finalna „Poslednja karika“. Iščitavanje će otkriti da se svaka karika nastavlja na prethodnu tako što se, na početku poglavlja opisuje prizor iz prethodne „karike“. No, osim ove (labave) veze, svako poglavlje/karika nezavisno je odnosno u njemu je pripovedač druga ženska osoba. Tek će u završnom poglavlju, u dijalogu mušterije koja prodavcu na kiosku vraća novine u kojima su se priče preko noći „upokojile“, biti pomenute neke od priča/karika koje je nezadovoljna čitateljka pročitala. Stoga, imajući u vidu oznaku edicije „Romani“, kao i autorkino izjašnjenje u „Beleški o autorki“ da se radi o romanu, sasvim se logično postavlja pitanje da li je „Lanac oko vetrokaza“ zaista roman ili to ipak nije. Naravno, iza ove dileme stoji ona dublja koja traži da se nedvosmisleno definiše šta jeste roman i koja, uprkos mnogih teorija, nije konačno i nedvosmisleno razrazrešena. Uzrok tome svakako je činjenica da roman nije zatvorena forma, da se neprestano razvija i menja vizure svog pogledavanja na stvarnost, u rasponu od pokušaja da se zahvati totalitet „spoljne“ i „unutrašnje“ realnosti (bilo kog vremena, prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti) do odlaska u drugi smer, umesto u makrokosmos u pravcu mikrokosmosa, sićušnih segmenata sveta. Ultimativnog odgovora na pitanja o romanu, njegovoj posebnosti, domašajima i ograničenjima, dakle, nema niti će ga, čini se, u dogledno vreme biti što, pak, piscima drži otvorenim dveri za svakovrsna, samosvojna dela koja će odrediti kao roman.

   

Dakle, roman „Lanac oko vetrokaza“ zaintrigiraće čitaoca već svojim naslovom. Razrešenje zagonetke dato je u citatu iz romana „Derviš i smrt“ Meše Selimovića u kome se definiše jedna od istina ljudskih sudbina - potreba za vladanjem sopstvenom sudbinom, za određivanjem svog položaja i svojih htenja. Ljudi se, kao vetrokazi, vrte između očajanja i želje za smirenjem. Ono što im je potrebno je „zaustaviti se u jednom tački, okrenuti se prema jednoj strani (...) a što je teško učiniti“. Junakinje svakog poglavlja/karike zatiču se u određenoj situaciji, u jednom trenutku od koga se šire mnogobrojne asocijacije, razmišljanja, tumačenja, prisećanja na sopstvena iskustva ili ona prijateljica, kolega, drugih ljudi. Tako se iz jedne slike, naizgled sasvim obične, trivijalne, razvija mnoštvo drugih, čitavi rojevi koji lete sasvim slobodno, ne uvek u očekivanom smeru. Slika/prizor, na početku poglavlja nalik je zaustavljenoj fotografiji, samosvojnom, namernom ili slučajnom isečku iz stvarnosti; kako se poglavlje razvija/odmotava, početna slika postaje izvorište i stecište bezbroj slika što sasvim odgovara stvarnosti jer je sadašnjost zbir svih prethodnih godina i iskustava koja su oni nataložili u ličnosti stvarajući/gradeći je onakvom kakva je sada a kakva više nikada neće biti jer se menja sa svakim novim trenutkom, novim danom, novom senzacijom koje doživi.

   

Junakinje prizora razlikuju se po svojoj starosti/mladosti, zanimanja, afinitetima, ranijim iskustvima, trenutnim htenjima i namerama što određuje i njihove reakcije na situaciju u kojoj se zatiču odnosno njihove dalje korake. Neke od misli i ideja isprva deluju krajnje neprilagođeno, neuklopivo da bi se naknadno koliko-toliko razjasnile/sklopile mada to uklapanje ne mora biti onakvo kakvim ga sugeriše razvoj priče. Većina poglavlja/karika, naime, građena je po principima kratke priče sa tzv „panč lajnom“, sa udarnom poslednjom rečenicom koja će iznenaditi čitaoce i, neretko, potpuno preokrenuti značenje svega do tada rečenog. Autorka spretno koristi ovo pripovedačko „oružje“, raspričanošću zbunjuje i zavodi čitaoca na pogrešne zaključke sve do kraja, do poenti koje su ubedljive a poneke se čak veoma približavaju karikaturalnosti ili čistom apsurdu što će dobrano „prodrmati“ čitaoca.

   

Konačno iščitavanje knjige doneće još jednu, zbirnu senzaciju. Kada donekle izblede pojedinosti i različitosti junakinja koje su se kretale poglavljima/karikama počinje se nazirati i ono što je njihova sličnost, njihov „zajednički imenilac“ (kako bi to rekli matematičari). Jer, koliko god da su fizički, generacijski, karakterno i iskustveno različite, sve žene iz ovih priča slične su po tome što su emotivne, suptilne i (pre)osetljive, neuklopljene u bližu i širu okolinu. One se ne osećaju najbolje u svom trenutnom stanju, pokušavaju da ga prevaziđu, da ostvare ideale od kojih se još nisu odrekle mada su više puta promašile u njihovom dosezanju. Njihova iskustva uglavnom nisu prijatna; čak i ako je takvih, prijatnih, bilo ona su potrta sadašnjošću koja nije preterano lepa, umirujuća, u kojoj ne vlada osećanje zadovoljstva i ispunjenosti. Potreba da se nekako, ako je moguće na lakši i manje bolan način dostignu smirenost i zrelost, uspostavi trajni emotivni odnos i veza, i dalje su cilj njihovog življenja. Na žalost, čini se da to ili nije moguće ili neće biti ni malo lako i bezbolno ali ova činjenica uglavnom neće pokolebati junakinje. Otuda je konačna intonacija knjige - uprkos prisutnosti sivila, depresije, pokolebanosti - definitivno pozitivna i optimistička.

  

http://www.hellycherry.com/2018/04/lanac-oko-vetrokaza-tanja-s-ivanovic.html

СИГНАЛИСТ ТУМАЧИ СИГНАЛИЗАМ - Илија Бакић, Читање сигнала, Еверест Медиа, Београд, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2017

   Душан Стојковић, Планета Сигнализам, збирка текстова о сигнализму и сигналистима.

 Као педесет седма књига библиотеке „Сигнал“ појавила се књига Читање сигнала Илије Бакића у којој је познати сигналистички писац збрао све своје критичке текстове у којима је писао о делима припадника покрета којем и сам припада. У њој је тридесет девет прилога насталих у интервалу од 1997. до 2017. године. Најпре су били штампани у неколиким часописима и новинама: Сигналу, Градини, Књижевности, Савременику, Летопису Матице српске, Корацима, Повељи, Књижевној речи, Књижевним новинама, Руковети, Овдје, новосадском Дневнику, Борби, Кварталу, Беорами, Књижевној речи, Књижевном алманаху 2, Орбису, Знаку Сагите, у зборницима: Сигнализам и дело Мирољуба Тодоровића (2014), Столеће сигнализма (2014) и Магија сигнализма (2016), као и на сајтовима. Може се приметити неколико ствари. Најпре, Илија Бакић је упорно, стрпљиво и зналачки протумачио готово све значајно што се, када је о књигама реч, збило на сигналистичкој сцени. Потом, „освојио“ је најразличитија гласила у којима је био у прилици да о тумаченим књигама изнесе свој суд и тако допринео ширењу увида у оно што сигнализам ствара и у оно што је овај покрет успео релевантно да оствари. Коначно, на самом почетку своје критичке активности, могуће, Бакић је био активнији (касније се пуном паром посветио свом литерарном стваралаштву које је у самом врху српског сигнализма и тада је пажљиво пробирао књиге о којима ће писати с намером да издвоји оне које донесе промене или очигледно потврђују остварене вредности унутар покрета чији су део).

            Књигу отварају три уводна текста који су посвећени сигнализму уопште а не појединачним остварењима.

            Први је заједнички текст Илије Бакића и Звонка Сарића „Лаким кораком у свим смеровима“ (2000). Једно време ова двојица писаца су наступали и као сигналистички тандем и плод таквог њиховог деловања су: збирка визуалија Желите ли да бесплатно летите? (1997) и есејистичка књига Преко границе миленијума: сигнализам – изазов преступа (2005). Поменути текст је критички credo двојице тада младих писаца (већ остварених у сигнализму) у којем они, између осталог, пишу и следеће, заузимајући у радикалном сигнализму сасвим радикалну позицију: „Сигналиста не жмури пред стварношћу“ (стр. 10); „Уметник није Бог. / Поезија је Бог. Поезија сме све“ (11); „Сигнализам не слави митоманске култове. Одбацујемо мит о Уметнику“ (11); „Сигналистичка поезија мора да изазива менталне шокове, вриску, занемелост“ (11); „Мора се копати у језику. Дубоко. Не окрећемо се од социјалне стварности“ (11); „Стих не треба да дочарава слику већ да слика буде. Не дочаравати покрет већ то бити“ (11); „Занима нас уметничка пракса која изазива интерактивне реакције“ (12); „Нека у песми паралелно стоје исте речи различитих језика (српског и папуанског...) ...“ (12); „Где се може ићи ван смислености? У немушто, ономатопеју, механицизам понављања – што све личи, и јесте музика. / Или остати на ивици и дубити апсурдизам и оксимороне.“ (12)  Уз то, одбацује се аутоцензура, призива лудизам, заговара експеримент и мултимедијална поезија, очекује и тражи стварање сигналистичког језика. Пред нама је, једном речи, манифестни текст који је описао оно што је у сигнализму остварено, пооштрио пут којим би сигнализам требало убудуће да се креће и оцртао „смерове“ (да ли све?) тог будућег кретања. Бакић је овде прибележено примењивао и у својим литерарним остварењима. Чинио је то и Сарић док се није прикључио породици бивших сигналиста. 

            Други, насловљен „Сигнали 21. века“ (2005), има поднаслов „лични поглед“ и јесте управо то када је сигнализам у питању. Лично, међутим, ако се заговара оно што је тачно, делимице јесте, или убрзо – успехом покрета о којем се пише – постаје, опште. Бакић, тако, пише како ниједна авангарда није масовна појава и како дела која она ствара нужно наилазе најпре на свеопште неразумевање и отпор који се, понекад, но не и увек, временом круне. Додаје: „Авангардни покрети отуда су интелектуално-духовно-генерацијски покрети који се распадају како сама генерација стасава и, потом, одлази са стваралачко-животне сцене.“ (16) Набраја „рецепте“ којима се могу послужити уметници када стварању уметничких дела приступе [мимезис, „продубљени“ мимезис, необавезно пародирање, карикирање, или чак спрдање, грађење измаштаних светова, апстрактна уметност, сомнабулизам или „мешање свега поменутог“ итд, итд. (в. 22–23)] Бележи: „Али, може се поставити један принцип, управо онај на којем се заснива читав напор Сигнализма и сигналиста: одашиљање порука у етар и пријем оних које су послали други, без обавеза, са много добре воље (латинске `bona fides`), без признавања априорних ауторитета и коначних образаца мишљења и стварања.“ (23–24) 

            Трећи, „Елементи научне фантастике у поезији сцијентизма“ (1997), говори о једном сегменту сигнализма задржавајући се на првим збиркама Мирољуба Тодоровића, поемама Планета и Путовање у Звездалију, у којима „песник успева да нарацију сведе на најмању меру и да је `субјективно` обоји, то јест, да уместо пуког набрајања све догађаје представи из визуре путника“ (31), и књизи-плакату Није за њежне Слободана Вукановића. Обојица песника својим делима актуализују питање где су границе поезије, односно шта поезија јесте а шта није, доказујући како „сцијентизам је несумњиво продор у сам корен поезије“. (34) 

            Есеј „Читање сигнала (Сигнализам Мирољуба Тодоровића)“ (2013) појаво се у зборнику Сигнализам и дело Мирољуба Тодоровића (2014) који је штампала Библиотека града Београда пошто је годину дана раније била уприличила скуп / округли сто, први на којем се искључиво говорило о стваралаштву вође сигнализма. Бакић је свој текст написао на основу ранијих својих критичких сагледавања појединих Тодоровићевих остварења и понудио нам целовит увид у његову поетику и његово књижевно дело. Песник веома често своје књиге гради као особен спој текстуалног и визуелног. Тако се бришу међе које су у прошлости раздвајале две уметности: књижевност и сликарство. Бакић пише о визуелној, гестуалној и текстуалној поезији Тодоровићевој, свестан тога да у њима постоје многобројне спојнице / преплети. „Међугранична“ форма текстуалне уметности / „фрагментарно-композинтна“ (38), је она коју представљају „књиге састављене од цитата, сентенци, минијатура и фрагмената, теоријских поставки и циљева“. (37–38) Посебно је богат језик Тодоровићевих књига. Писац преузима језик (и симболе, формуле) појединих наука, такође и новинарски, посвећујући посебну пажњу „непристојном“, шатровачком. У визуелним песмама слика је очувана а тајанственост уносе слова, најчешће сечена, налик на клинасто писмо, тако да се смисао  „не може са потпуном извесношћу докучити“. (39) Тодоровић прибегава лудизму. Остварује значајне резултате у реди-мејд поезији. Његова шатровачка поезија и проза постају својеврсна „језичка завера“. (42) Пуцањ у говно је „убедљива књига која плени врцавошћу каламбура и интелигентних досетки чија провокативност дотиче универзалне дилеме“. (46) Субверзивна је због хумора, цинизма, ироније, искошеног погледа на свет око себе, одбацивања свих приоритета и ауторитета, планетарности, разиграног лудизма... Толики је хало ефекат њене субверзивности да нашу пажњу готово искључиво привлачи реч говно у наслову, а да се притом готово нимало не замислимо над пуцњем у нешто / некога. Не припадају правој авангарди Тодоровићеве збирке препуне архаизама: Белоушка попије кишницу, Девичанска Византија, Видов дан, Звездана мистрија, Гори говор, Златно руно, Љубавник непогоде. У њима је доминантан митолошки, анимистички, хришћански доживљај света. Посебно је, међутим, иновативна књига Торба од врбовог прућа у коју се ризомски улази кроз најразличитије тачке и која је пуна сваковрсног срастања / спајања дела међу којима се, као нова уметничка форма, указују „слике приче“. (50) Бакић закључује како, условно, „целокупно се Тодоровићево досадашње стваралаштво може сматрати искушавањем и слављењем моћи језика“. (55)

            У Читању сигнала, очекивано, највише је приказа Тодоровићевих књига. Има их тринаест: „Трагање за новим хоризонтима“ (1997) о Жеђи граматологије, „Нова пионирка трагања“ (1997) о Испљувку олује, „Дивљи језик“ (1999) о Електричној столици[1], „Рушење света и језика“ (2001) о Рецепту за запаљење јетре[2], „Говно је неуништиво“ (2004) о Пуцњу у говно, „Из друштвеног језичког подземља“ (2007) о шатро причама Дошетало ми у уво[3], „Авангарда у традицији“ (2010) о Љубавнику непогоде, „Језичка завера и око ње“ (2010) о шатро роману Боли ме блајбингер[4], „Безвремени универзум“ (2010) о Глади за неизговорљивим, „Постојана субверзија“ (2011) о Торби од врбовог прућа, „Ка синтези сигналистичког лика уметности“ (2012) о Језику и неизрецивом[5], „Упесмљавање (сировог) језичког материјала“ (2015) о Пандориној кутији и „Песнички сигнали у будућности“ о Тодоровићевој и српској научнофантастичној поезији (2015).      

У тексту „Веродостојно тумачење“ (1999) Илија Бакић је протумачио студију У тами знака 2 Миодрага Мркића која се позабавила Пуцњем у говно, учинивши то толико успешно да се „његов темпераментни текст чини саставним делом поеме јер ураста у њу продубљујући је“. (95) 

            У тексту „Огледи о сигнализму Љубише Јоцића“ (2001) Бакић даје приказ постхумно штампане (приредио ју је Живан Живковић) Јоцићеве есејистичке књиге. Похваливши писца, који се у зрелим годинама изузетно активно најавангарднијем савременом покрету прикључио, има само једну замерку: „ ... вероватно због материјалистичко-просветитељског задатка / мисије коју види у Сигнализму, Јоцић... недовољно помиње `лудистичку` страну Авангарде“. (65)

            Из прве генерације сигналиста Бакић се позабавио стваралаштвом једног и написао аналитички есеј „Научнофантастична поезија Слободана Вукановића“ (2000) у којој је сагледао читав његов дотадашњи (сигналистички) опус.

            „Приче за нове медије и векове“ (2006) су приказ књиге “Вашар WWW прич@” апартног сигналисте Миливоја Анђелковића, „Авангардне авантуре“ (2013) приказ двеју збирки: Симетрије, спонтано нарушене Дарка Доневског и Вирус. Језгро. Икона Оливера Милијића, „Сусрети са натприродним“ (2011) романа Мануфактура Г Адријана Сарајлије, „Откривање простора поезије“ (2012) песничке збирке Балкан Балтик Душана Видаковића, „Према слободи стварања и доживљаја“ (2004) докторске дисертације Авангарда, неоавангарда и сигнализам Миливоја Павловића, а „Трептајни снимак сигнализма“ збирке есеја Легитимација за сигнализам (2016) Јелене Марићевић, која белодано потврђује да је сигнализам у њој „добио новог, виспреног и надахнутог тумача/ствараоца“. (205)

            Бакић је приказао и четири сигналистичка зборника. „У сусрет новим изазовима“ (2002) је о Сигналистичкој утопији, „Преко границе миленијума“ (2003) о Сигнализму – уметности трећег миленијума, „Сигнали у свим временима“ (2007) о Времену Сигнализма, а „Демон и фантом авангарде или слободе“ (2008) о Демону Сигнализма.       

             Звонко Сарић је добио четири текста: „У општем језику. Визуалије Звонка Сарића“ (2001), „Вратоломни стихо-слалом“ (2002) о књизи Шињел до сванућа, „У клопкама лажних стварности“ (2003) о Хватачу душе и „О рецептима за стизање у рај“ (2005) о Неонском завртњу. Из првог издвајамо следећу опаску: „овај ефекат црно-беле слике познат је и из црно-белих филмова који и данас изазивају, својом дистанцираношћу у односу на стварност, другачије доживљавање онога што је на екрану јер је све што се види `онеобичено`.“ (69) У књизи Неонски завртањ њен писац демонстрира „лепршавост акробате“. (199)

            По броју прилога њему посвећеним, поред Тодоровића, од Сарића једино је присутнији Слободан Шкеровић чије се име често и иначе са Бакићевим доводи у везу јер се обојица баве научнофантастичном сигналистичком и поезијом и прозом и сматрају најзначајнијим сигналистима друге генерације. Шкеровићевим делима посвећено је пет приказа: „Између планета и митова“ (2005) о Индигу[6], „Страствени есеји“ (2008) о Химери или Боргу[7], „Поигравање прозом и стварностима“ (2013) о Шаманијади, „Враголасто врцаво врдање“ (2014) о Тамној страни силе[8] и „Брутално несуптилно“ (2016) о песничкој збирци Дроздови у паклу.   

            Читањем сигнала Илија Бакић се доказао као поуздани тумач неоавангардног сигнализма. Можемо само пожелити да се не умори и да праћењем сигналистичких активности продужи да се бави.

Thursday, March 8, 2018

---

[1] По Бакићу, „Шатровачка песма може се, због недовољног познавања значења речи или фраза (али и њиховог изласка из употребе), ишчитавати и као варијанта дадаистичких фонетских песама, што сам песник потенцира п(р)оигравањима и уланчавањима гласова и слогова.“ (132–133) Јулијан Корнхаузер је, у својој докторској дисертацији о сигнализму, то назвао Тодоровићевим неодадаизмом, али није издвојио – то му Бакић, као и Живан Живковић, замера – шатровачку поезију као засебну песничку врсту већ ју је прибројио стохастоичкој поезији.

[2] Ево Бакића: „Хумор који избија из свих стихова, базиран на апсурду, сарказму, карикатуралном и гротескном, афирмација је хомо луденса способног да се прилагоди и превазиђе окружење али и болна слутња његовог крика у трену последње искре самосвести. Том се хумору можемо предавати без задршке но и без наде у помиловање.“ (137)

[3] Закључни параграф приказа гласи: „`Дошетало ми у уво` Мирољуба Тодоровића могуће је читати као немонтирани извештај с лица места, сирови материјал забележен на улици, социо-психолошку студију и доказ како ниско се може пасти на друштвеној лествици; истовремено ова књига је сведочанство о неукротивости, отпорности језика који се не може укалупити јер је слободан и величанствено диваљ.“ (146)

[4] Бакић установљава у роману присутну везу између шатровачке „деформације“ језика и гротескности колажа: „ ... као што шатровачки покушава да препозна и у речи претопи свет око себе тако су и колажи (уткани у текст) комбинација гротескне фотографије која готово редовно ниче из хаотичног тла слова односно њихових делова. Процес стварања новог на темељима старог није могао бити очигледнији.“ (156)

[5] Највећу могућу похвалу Тодоровићевим есејистичким муњограмима налазимо у следећој Бакићевој реченици: „Многе од сентенција задивљују дубином понирања у посматрану појаву али и својом поетском елеганцијом; у њима се интелектуално, поетско и естетско спајају у целину која превазилази снагу и вредност својих чинилаца, постајући можда и пример идеала коме ће Наука и Уметност тежити у Новом Миленијуму.“ (174)

[6] Бакић, између осталог, пише: „Тако је свака песма обојена другачије, с другачијим гласом који је чини посебном, способном да стоји сама као независна целина...“ (109), односно: „ ... Слободан Шкеровић се открива као песник интригантних тема и интересовања и поетског нерва који је способан да у себе уклопи и минуциозну прецизност и широке потезе и чисти емотивни лиризам и разиграни интелектуализам“. (109)

[7] Бакић примећује: „На моменте се Шкеровићеви текстови о реалном и виртуелном, поезији и прози, текстовима политике и економије, издижу изнад окриља есеја и достижу висине поезије.“ (112)

[8] Бакић овако окончава свој приказ Шкеровићева романа: „У коначном сагледавању `Тамна страна силе` се представља ка ванредно ваљано – а апартно – дело текуће прозне продукције, у којем су спојени елементи научнофантастичног жанра, њихово пародирање, филозофски дијалози (као `изговор` за многе есејистичке излете), језичке бравуре те хуморно интониран отворени поглед на `лик ствари које долазе`.“ (121)

http://planetasignalizam.blogspot.in

STRADANJA MALOG ČOVEKA U VELIKOM RAJHU - „Irmina“ Barbare Jelin; izdavači „Modesty stripovi“ i „Komiko“ 2017.

Mada u svakodnevnom razmeravanju stripove „bije glas“ da su namenjeni pukoj zabavi i razbibrizi, iole zainteresovaniji čitaoci znaju da se „priče u slikama“ ne iscrpljuju samo u bezazlenim sveskama; naravno da takvih svezaka ima i da one čine ogromnu većinu svetske strip produkcije no, strip je odavno iskoračio u „ozbiljnije“ teme i o njima progovorio nadahnuto i relevantno. Ovo će biti prva asocijacija čitaoca koji uzme u ruke poveliku knjigu (na bezmalo 300 strana) „Irmina“ Barbare Jelin u zajedničkom izdanju „Modesty stripova“ i „Komika“. Ako ga ovlašni pogled na korice zavara i navede na pomisao da je reč o ljubavnoj priči već prve stranice će otkriti da je reč o mnogo široj i ambicioznijoj priči. Zato će, kad ponovo pogleda koricu, taj isti čitalac videti da se par na biciklu ne ogleda u vodi već da je u njoj sumorni gradski prizor. Priča počinje na brodu kojim mlada Irmina fon Behdinger putuje u Englesku gde u okviru đačke razmene treba da pohađa srednju školu za daktilografkinje. Mlada, zbunjena, poletna devojka nije mogla da studira u Nemačkoj jer porodica nema dovoljno novca (studiraće samo braća). Nepoznata, strana država, pak, nije samo drugačiji pejzaž i ljudi već i običaji. Vrlo brzo Irmina se susreće (i sukobljava) sa predrasudama (o nemačkoj disciplini, poslušnosti, vrednoći) i razmeravanju tekućih političkih dešavanja jer je godina 1934. i Hitler je na vlasti. Devojka biva, manje ili više otvoreno, napadana zbog onoga što se dešava u Nemačkoj iako ona u tome nema udela (ali je ljuti što Englezi ne gledaju svoja posla). Na jednoj zabavi upoznaje Hauarda, crnca sa Bardadosa, koji studira na Oksfordu. Oni, oboje obeleženi poreklom i bojom kože, postaju prijatelji, druže se, odlaze na izlete. Njihove dublje emocije, ipak, ne mogu da se ispolje zbog obaveza koje ih pritiskaju - Hauardovih ispita koje mora da redovno polaže kako ne bi izgubio stipendiju, Irmininih nevolja - zbog izostanka finansijske pomoći od kuće postaje pratilja starije grofice ali se i to prekida pa ona u proleće 1935.g. mora da se vrati u Nemačku. U Berlinu se Irmina zapošljava u Ratnom ministarstvu, trpi otvoreno nasrtanje šefa, nema dovoljno novca ni za hranu; ipak, nada se da će je premestiti u ambasadi u Londonu gde bi ponovo srela Hauarda. Njen šef stopira premeštaj a očajna Irmina daje otkaz i pozajmljuje novac da otputuje u Englesku. No, pred sam put stiže joj pismo poslato Hauardu sa naznakom da nije uručeno jer je adresa primaoca nepoznata. Slomljena, Irmina prihvata udvaranje a potom i bračnu ponudu Gregora, mladog arhitekte oduševljenog perspektivama razvoja u novoj Nemačkoj. Uprkos sjaju novog poretka ona ne može da ne vidi noćne racije (u kojima učestvuje i njen muž), uništavanje imovine Jevreja i njihova hapšenja ali su njene reakcije na sve to mlake. Rođenje sina donosi kratkotrajnu sreću jer Gregorovi građevinski poslovi su stali pošto je sve podređeno ratnoj industriji pa on biva poslat na Istočni front. Irminin život rastrnut je izmeđi nestašica hrane, briga o sinu, muževljevih pisama o užasima borbi, skrivanja od savezničkog bombardovanja. Konačno, ona sa sinom odlazi na selo gde je život mirniji; tu dobija telegram o muževljevoj pogibiji i dočekuje dolazak američke vojske.

            Gotovo 40 godina kasnije, Irmini, sada sekretarici pred penzijom u školi u Študgartu, stiže pismo u kome je Hauard, guverner Barbadosa poziva u posetu. Irmina odlazi, susreće se sa Hauardom, upoznaje njegovu porodicu i njegovu energičnu ćerku koja se zove - Irmina. U razgovorima sa Hauardom koga stanovništvo ostrva obožava, susretima sa nepoznatim ljudima, šetnjama, Irmina se priseća svojih mladalačkih snova i shvata da ih nije ostvarila jer nije bila dovoljno hrabra. Konačno, ona se vraća u Nemačku, svojoj trivijalnoj svakodnevici.

            Grafička novela „Irmina“ započinje kao „bildungs roman“ (roman o odrastanju) da bi prerasla u priču o životu zagubljenom i potrošenom u burnim istorijskim dešavanjima koja su obeležila XX veka. Od mladalačke ushićenosti i poleta, velikih očekivanja od sebe i sopstvenog života, koja imaju Irmina i Gregor, njihova životna linija iz uspona prelazi u stagnaciju. Realnost ih ne štedi i oni se predaju, svodeći postojanje na goli fizički opstanak. Popuna suprotnost je Hauard koji nije odustao od mladalačkih snova i, posle decenija teškog rada, ipak ih ostvario. Naravno, njegova pozicija bila je mnogo lakša od Irminine i Gregorove jer on nije morao da istrpi užase ratnih razaranja. Da li bi teška situacija smela biti izgovor za Irmininu apatičnost i konformizam? Istini za volju, mase Nemaca upravo su se (pravdajući sebe imperativom sopstvenog opstanka) tako ponašale - okretale glavu pred stradanjima Jevreja, sklanjale se s puta grubijanima, zatvarale u kuće, ćutale u strahu da će ih neko prijaviti kao bundžije. „Irmina“ daje jedinstven i potresan uvid u funkcionisanje društva običnih ljudi u Trećem rajhu, teranih da trpe zbog navodnog opšteg dobra i planova za veličanstvenu budućnost, nesposobnih ili nevoljnih da se suprotstave nasilju države (a svojim su nečinjenjem Nemci davali „odrešene ruke“ nacistima). Rezultat tih godina su stravični zločini u ime nacije ali i uništavanje životne snage ogromne većine arijevskog naroda.

            Irminina priča nije ni patetična ni napadno poučna. U njenom životopisu insistira se na neposrednosti u iskazu kao i na plemenitoj sirovosti crteža.  Strip „samo“ beleži dešavanja ostavljajući čitaocu da donese zaključke koji svakako neće biti kompaktni jer ovde niko nije samo „prav“ niti samo „kriv“. Irmina će pobrati i simpatije i osude, i (ne)razumevanje i sažaljenje - baš kao i „prava“ živa ličnost. U svakom slučaju, čitaocima će dugo ostati u sećanju.

            („Dnevnik“, 2018.)

Ilija Bakić, fantasta iz Vršca

Pesnik, pripovedač, romansijer, književni i stripski kritičar, urednik... Ilija Bakić, veliki deo svog književnog opusa vezuje za fantastiku i avangardnu književnost, naročito za signalizam

Viktorija Gajta

OBJAVLJENO 29.03.2018.

Ilija Bakić, rođen u Vršcu, sasvim je osobena stvaralačka ličnost. Grad Sterije, Vaska Pope, u novije vreme i Petru Krdua malo zna za njega, kao što ne bi znao ni za prethodnike da nisu uvršteni u školsku lektiru. „Proroke su uvek kamenovali u svom gradu”, govorio bi Krdu.

Ilija se lako hvata u koštac sa žanrom, koji nikako da zauzme više prostora na književnom nebu. Fantastici opet sudi Jovan Skerlić.

Ovaj srpski pesnik, pripovedač, romansijer, književni i stripski kritičar, urednik, veliki deo svog književnog opusa vezuje za fantastiku i avangardnu književnost, naročito signalizam.

Velikim brojem kritičkih tekstova i eseja na temu fantastike, doprineo je njenoj popularizaciji, tako da je 2017. godine dobio nagradu „Stanislav Lem”, koja se dodeljuje za fantastiku u književnosti.

O modernoj srpskoj fantastici se malo zna. Sve je i dalje u okvirima narodne književnosti, fantastika se javlja i u pripovetkama Milovana Glišića („Glava šećera”), za koje se više može reći da su utemeljene u folklornom nasleđu, narodnom sujeverju i pričama o vampirima. Književni kritičari nisu spremni da izučavaju ovaj žanr. Fantastiku u delima Rastka Petrovića i Stanislava Vinavera tumače kao piščevu imaginaciju. Malo više i ozbiljnije bave se fantastikom u delima Borislava Pekića, Miodraga Bulatovića i Milorada Pavića. I to je sve što se izučava na Katedri za srpsku književnost.

Zahvaljujući entuzijazmu par autora (Zoran Živković, Ilija Bakić, Đorđe Pisarev, Goran Skrobonja, Goran Petrović…), ovaj žanr i dalje opstaje, čita se.

Proza Ilije Bakića je svojevrsni eksperiment, kako u pogleda sadržaja, tako i forme. Svoj vrhunac dostiže u kratkim romanima Prenatalni život (1997), Novi Vavilon (1998) i zbirci priča Jesen skupljača (2002).

Pisac bira, naizgled, obične svakodnevne teme i daje im prostora da se linearno razvijaju i bujaju do granica neprepoznatljivosti. Vršac i Pančevo su samo toponimi, platno za njegove vizije budućnosti. Stilski je ujednačen, tematski jasan bez suvislih metafora. Pisanje mu je začudno, u sukobu sa realnošću, vizionarsko. Ništa ne sluti na dobro, dok čitamo, naizgled, obične priče o običnim ljudima iz komšiluka. Apokaliptičan je u svojim iskazima.

Sve se ruši, kida iz korena da bi se ostavio prostor za betonske pse.

Iliju Bakića treba pažljivo iščitavati sa olovkom u ruci.

VRŠAC SI TI: Da li ste se ikada našli u društvu gde su se pripovedale mistične priče?
ILIJA BAKIĆ: Kao „stariji” osnovac slušao sam „strašne priče”, koje su pričali, ili to pokušavali, drugari u igri. Naime, kad se umorimo od običnih igara na poljani – fudbala, ratnih igara kauboji-Indijanci, Nemci-partizani, između dve vatre, žmurke… – u duge letnje sumrake posedali bismo u krug i prepričavali knjige i stripove koje smo čitali, filmove koje smo gledali u „Radničkom” i „Gradskom” bioskopu, i pre ili kasnije, stiglo bi se do „strašnih priča”, koje su svakoga interesovale.

Naravno, neke su bile naivne, druge uzbudljive, mada loše ispričane, ali njima je bila ispunjavana neka ritualna obaveza (mada nismo smeli da palimo vatru). Konačno, nečija majka bi stala na ugao ulice i pozvala dete na večeru i magija se razbijala do sledeće večeri. No, prave priče tajanstva pripovedala je, mada nerado, jer je govorila da one nisu za decu, moja baka Agniška, mamina majka, rođena u Ečkoj, a odrastala širom Banata. U njima je bilo i duhova i neupokojenih mrtvaca i zle sudbine koja prati neku porodicu kroz generacije i neobjašnjive događaje. Bilo je i strašno i lepo slušati je.

VST: U pripoveci „Kula u ruži vetrova”, govori se kako o prirodnim katastrofama (najezdi skakavaca, vukovima koji silaze u grad i napadaju pse, slepim miševima koji ujedaju paorske konje), tako i o onima koje je izazvala ljudska ruka (rušenje poznatog Hotela „Turist”, seča drveća po gradu…) Otkud ideja da se na ovaj način prikaže Vršac?
BAKIĆ: Priča je pisana za antologiju „Urbane legende”, koju je uredio Goran Skrobonja i temelji se na činjenici da je određeni prostor-naselje „pozornica” raznih događanja i životnih priča koje zvanična istorija zanemaruje ili previđa, a koji su deo duhovnog oreola tog toponima. Uz tu „materijalnu” istoriju paralelno teče i nepisana istorija mitova i praznoverja koja deluje na sve nas, hteli to ili ne. Urbane legende su čest način preoblikovanja realnog u mistično. S druge strane, obe istorije su temelj budućnosti. Živote naših naslednika (kao i nas) određuju nečija trenutna dobra volja, nemarnost ili bahatost isto kao i naše kolektivne fiksacije i zablude. Taj proces je postojan i može se poremetiti samo velikim lomovima koje donose kataklizme ili revolucije.

VST: Vršački, i ne samo vršački pisci su inspirisani Vršačkom kulom i misterijama koje su za nju vezane. Čime je vas privukla Kula nad Gradom?
BAKIĆ: Kula je simbol ovog grada. Simbol ljudske prolaznosti i (ne)moći. Nju su sagradili neki ljudi, drugi su je rušili, sledeći popravljali, jedni ulepšavali, drugi ružili, a ona stoji i opominje na slavu i bedu, vazalstvo i otpor, na prolaznu uzvišenost i trajni prostakluk.

VST: Gde u vašem stvaralaštvu prestaje zbilja i počinje fantastika?
BAKIĆ: Nema izričite podele i čvrste granice. Sve je i realno i fantastično jer oba koncepta postoje istovremeno, paralelno. Ono što je nama realno nekome je fantastično – i obrnuto. A, opet, ne kaže se uzalud „Danas fantastika – sutra stvarnost”, kako je glasio naslov jedne knjige priča ruskih, socijalističkih fantastičara. A koreni fantastike su u današnjici. Ono što sada radimo i kako „zakuvamo” tako će naša deca živeti, trpeti i „kusati”.

VST: Pišete i o marginalnim ljudima željnih novca, koji ne prezaju da ubiju najbolje prijatelje, narkomanima koji se izlažu opasnostima da bi nabavili novac za drogu. Koliko su Vršac, Pančevo i Srbija uopšte „Dole, u zoni”?
BAKIĆ: „Dole, u Zoni” je priča o posledicama mogućeg malog, prljavog rata u Mediteranu u sklopu većih, geostrateški igara za prevlast nad svetom. Isti naslov nosi i moja zbirka priča koja postoji samo u elektronskom obliku na internet sajtu srpske kulture Rastko. Konačno, priča je štampana u mojoj knjizi „Bagra diše”, koja se u potpunosti bavi vizijama bliže i dalje budućnosti ovih prostora (čitave Srbije, Beograda, Pančeva, Vršca…) Ta me tema konstantno interesuje jer svi smo mi – i nekada i sada i sutra – u „Zoni”: uvek na putevima moćnika, u njihovim planovima za „tampon zone”, vojne krajine, doktrine „spaljene zemlje”, uvek „rudnici” jeftine radne snage, dobrih organa za transplatacije, rezervati-poligoni za isprobavanje oružja i proučavanja metoda psihološkog rata.

VST: Kako se naučna fantastika odnosi prema poeziji?
BAKIĆ: Poezije ima svuda – ako umete da gledate iz pravog ugla. Naučna fantastike je inspiracija, izvor novih ideja, drugačijih, širih vizija i vizura.

VST: A nauka?
BAKIĆ: Uzleti imaginacije i zanosa kakve srećemo u astrofizici ili kvantnoj fizici na granici su čiste poezije. Krajnja pitanja postojanja, mikro i makro svetovi prostora i vremena i odgovori na krucijalna pitanja jednako su uzbudljivi u nauci i u poeziji.

VST: Ima li signalizma danas u srpskoj kulturi, njegov uticaj na vaše stvaranje?
BAKIĆ: Signalizam je živ, zdrav i napredan. Miroljub Todorović, osnivač, teoretičar i praktičar signalizma i dalje stvara. Uz njega je već nekoliko generacija pisaca, od onih u srednjim godinama do mladih početnika. Vitalnost signalizma je u njegovoj bezuslovnoj otvorenosti prema novom vremenu koje nosi drugačiju osećajnost i vrednosne sisteme, otvorenosti prema traganju za inovativnim umetničkim formama i jezicima, u spoju različitih umetničkih formi. Ta funkcionalna (a ne deklarativna) avangardna sloboda, odbijanje da se umetnost učauri i kanonizije jeste ono što me je privuklo signalizmu.

VST: Šta je kočnica u stvaranju i promovisanju fantastike kod nas?
BAKIĆ: Dugo je ovde važila krilatica da je istorija srpske literature istorija realizma pa je u tom kontekstu razmeravana fantastika, kako ona ruralno-folklorna tako i ona utemeljena na nauci. Ukoliko je neki seriozan pisac stvorio delo sa fantastičnim elementima ono je najčešće razmeravano kao „alegorija”, čime je anuliran akademski nepoželjan element. Ovakav stav je bio etalon za razmeravanje savremene literature gotovo u čitavom 20. veku. Postmodernizam je malo ublažio taj stav ali se to nije primenjivalo na promene koje su se dešavale počev od osamdesetih kada se podigao čitav talas domaćih pisaca naučne fantastike. Oni su uglavnom „otpisivani” kao pisci paraliterature kojom nema potrebe ozbiljnije se baviti. U protekle tri decenije stanje se unekoliko promenilo ali svakako ne dovoljno da se ova literatura uvažava, pa čak ni da joj se da šansa da dokaže svoj kvalitet. Trenutno stanje je da u okvirima glavnog literarnog toka „književnu fantastiku” stvaraju retki pisci, dok po strani, takoreći na margini, aktivno piše nekolicina autora čiji su koreni i ishodišta u naučnoj fantastici. Veliki bum beleži epska fantastika koja se oslanja na srednjovekovne motive s ovih prostora.

VST: Svedoci smo pošasti holivudskih SF blokbastera. Koliko oni pomažu, a koliko smetaju SF literaturi?
BAKIĆ: Blokbasteri su biznis kategorija. U njih se ulaže veliki novac koji moraju da vrate i ostvare zaradu pa se ništa ne prepušta slučaju. Zbog toga su franšize omiljene u planovima filmskih kompanija, mada je svaki sledeći nastavak besmisleniji od prethodnog. Ali, publika voli spektakle i prepoznatljive junake koji ne traže preterano intelektualno angažovanje. Ambiciozni autori tendenciozno pišu knjige imajući na umu atraktivne filmske ekranizacije ili, što je trenutno još unosnije, stvaranje TV serija. Sve ovo ima punu medijsku pažnju pa se stiče utisak da su takvi sadržaji esencija naučne fantastike što nije tačno jer i dalje ima pisaca čije su knjige dobra, intrigantna literatura (na primer Ijan Mekdonald, Ted Ćang). Holivud, naravno, ume da, bez griže savesti, upropasti i dobru literaturu kako bi napravila blokbaster – takav je slučaj sa filmovima koji su rađeni po delima Filipa Dika ili sa slabom ekranizacijom Ćangove priče od pre par godina (film „Dolazak”).

VST: Šta možete da kažete o odnosu futurologije i naučne fantastike, konkretno o promeni koju je naša vizija budućnosti doživela?
BAKIĆ: Iako imaju slična interesovanja – budućnost – pa, čak, pozajmljuju jedna od druge neke ideje, futurologija i naučna fantastika ipak se i dobrano razlikuju. Futurologije je naučna disciplina, a naučna fantastika je umetnost, što znači da je slobodnija i da brže i lakše reaguje na tekuće svetske promene, odnosno da može prepoznati neke tendencije pre nego nauka. Tako je kiberpank, na čelu sa Gibsonom i Sterlingom, polovinom osamdesetih preciznije i življe oslikao uticaj kompjuterizacije i virtuelnih stvarnosti na svakodnevni život u budućnosti nego što su to mogli futurolozi. Pisci naučne fantastike su, u odnosu na futurologe, brže shvatili da optimistički pogled na 21. vek „nema pokrića” i da Novi milenijum neće biti ostvarenje „raja na zemlji”. Šire gledano, nažalost, čini se da je sve što se dešava već uklopljeno u stav Karla Segana da je gotovo neminovno da čovečanstvo uništi samo sebe u sledećih 150 godina.

VST: Dobitnik ste nagrade za fantastiku u književnosti „Stanislav Lem”. Kakav je osećaj biti u društvu Zorana Živkovića, Filipa Davida i ovogodišnjeg dobitnika Đorđa Pisareva?
BAKIĆ: Naći se u nizu nesporno značajnih pisaca sadašnjice svakako da laska i imponuje. Još za zrnce sam ponosniji, jer sam uvek isticao da svoje spisateljske korene imam i u naučnofantastičnom žanru.

VST: Da li su vaše knjige bliže da budu stripovi ili filmovi?
BAKIĆ: Moji „Mudrijaši” su jednim delom tekst, a drugim pravi strip. A od stripa, kao statičnih slika, do filma, kao pokretnih slika, samo je korak. Moja knjiga „Nastaviće se…” ima podnaslov „Stripopriče broj 1”. Po nekim mojim pričama nacrtani su stripovi. Filmove (još) niko nije snimio. Ali sam ja objavio pesničku knjigu „Filmovi” inspirisanu nizom meni važnih filmova.

VST: Koji bi se, po vama, superheroj najbolje snašao u banalnoj balkanskoj današnjici?
BAKIĆ: Nijedan, jer su iz drugog kulturološko-civilizacijskog obrasca i nisu namenjeni postojanju i opstajanju u realnosti. A stvarnost je, kako reče Artur Klark u uvodu „2001: Odiseje u svemiru”, neuporedivo neobičnija od mašte.

Ilija Bakić nagrada Stanislav Lem signalizam

https://www.pancevo.city/vrsac-si-ti/ilija-bakic-fantasta-iz-vrsca/