PROTIV NEMARA I ZABORAVNOSTI – „Staro zlato“ Vase Pavkovića; izdavač „Zadužbina Petar Kočić“ Banja Luka, Beograd, 2018.

Knjiga „Staro zlato“ (izdavač „Zadužbina Petar Kočić“ Banja Luka, Beograd, 2018.) Vase Pavkovića (1953), zapaženog pesnika i prozaiste, književnog i strip kritičara i antologičara, ima podnaslov „Osamnaest zaboravljenih srpskih pripovedača“ i svojevrsni je nastavak njegove knjige „Devet zaboravljenih pripovedača“ iz 2006.g. Još tada Pavković je napisao „Pokazuje se da je srpska književnost istovremeno neverovatno konzervativna i zaboravna“ odnosno „Pisac koji se jednom, obično za svog života, nije upisao u tzv. kanon srpske književnosti ima malo šansi da, u budućnosti, njegovo delo bude pročitano. A još manje vrednovano na pravi način.“ Ni dvanest godina pošto je ovo napisano ništa se nije promenilo pa pisci, koje nisu obasjali reflektori književne arene, nestankom sa životne scene nestaju i sa bilo kakve hipotetičke mape srpske literature jer, u stvari, takve mape – nema. A nje nema jer bi bilo kakvo literarno „kartografisanje“ podrazumevalo postojanje kontinuirane kulturne politike i stalan rad stručnih institucija na tom polju; naravno, stalan rad institucija podrazumeva redovno i potpuno finansiranje i kontrolu trošenja takvih sredstava odnosno ostvarenih rezultata – a neko mora da plati i te kontrolore kao i kontrolore koji bi kontrolisali kontrolore... Da bi se sve ovo izbeglo sistem se ne menja pa se kotrlja po inerciji a to, opet, znači da nema ni adekvatnih evidencija pisaca a kamoli kritičke recepcije literarnog opusa ili reprintovanja određenih knjiga. Zato se dešava da o nekom autoru, i pored najbolje volje i velikog truda, nije moguće naći ni najosnovnije biografske podatke – takav je slučaj sa Rajkom Slijepčevićem, zastupljenim u ovoj knjizi! I sve se to dešava iako su kultura i umetnost, pa dakle i literatura, jedan od najbitnijih elemenata za samoodređenje i opstanak nekog naroda.

            Srećom po nas, još uvek postoje entuzijasti koji upornim i temeljnim prosvetiteljskim radom uspevaju da, od sveprisutne navale nemara i zaborava, otrgnu imena i dela barem nekih pisaca i predstave ih savremenim (istini za volju sve malobrojnijim) čitaocima. Knjiga „Staro zlato“ Vase Pavkovića, kako joj i sam naziv kaže, otkriva znatiželjnicima osamnaest pisaca koji svakako zaslužuju da budu iščitani. Svaki je predstavljen beleškom sa osnovnim bio-bibliografskim podacima (gde je i koliko je to bilo moguće/dostupno/poznato) odnosno sa jednom ili više priča. Nekoliko je zajedničkih „karakteristika“ predstavljenih autora (ma koliko svaka sudbina bila jedinstvena): svi su stvarali u XX veku (neki su u njemu i rođeni) tako da vremenska distanca prema njima nije prevelika (ili se to samo tako čini?), svi su „realisti“ (mada je Lazar Komarčić, pored realističkih dela, pisao i fantastiku – prvi srpski naučnofantastični roman „Jedna ugašena zvezda“) i svi su vrlo brzo posle smrti pali u zaborav. Pavkovićeve beleške otkrivaju široku lepezu „razloga“ zašto su nekog pisca “uspešno” zaboravili savremenici a zatim i potomci: od objektivnog razloga - I i II svetskog rata - ali i svakojakih političkih i personalnih razmirica do lične povučenosti i izdvojenosti od literarne matice ili životnog veka provedenog u provinciji. S druge strane, pomenuti su pisci stvarali u vremenima kada su priča i pripovetka bili mnogo zastupljeniji u periodici i izdavačkoj produkciji odnosno kada roman nije smatran vrhuncem proze i maksimalno protežiran na uštrb kraćih formi, kao što je to danas. Ipak, ni ta činjenica nije im pomogla da ostanu upamćeni i da njihovo delo traje duže od autorovog fizičkog postojanja.

            No, kada se ostave po strani biografski fakti i krene u iščitavanje priča pred čitaocem se otvara niz bogatih slika koje i danas zrače punom emotivnom i intelektualnom snagom bilo da je osnovni ton priča humorističko-kozerski (Čeda Popović, Žak Konfino, Jelena Bilbija, Rajko Slijepćević), ozbiljan, istorijsko-geografsko i klasno-socijalno određen (Anđelko Krstić, Dragutin Ilić Jejo, Stojan V. Živadinović, Mladen St. Đuričić, Nadežda Tutunović Ilić, Mihailo Ražnatović, Dragoslav Grbić, Mirko Petrović) ili psihološki analitičan, nijansiran i prefinjen (Anđelija Lazarević, Veljko Milićević, Dušan Radić, Svetozar Brkić, Dragomir Popnovakov). Priče otkrivaju ljudsku muku i radosti, nadanja i strahove, staze i bogaze ljudskih usuda, batrganje u bedi, pad u očaj ali i duhovno izdizanje iznad nevolja. Bez obzira na svojevremeno moderno omalovažavanje dometa dela “seoske tematike” i isticanje “urbane tematike” kao dokaza modernosti i progresa u valjanim pričama ljudske sudbine su jednako teške u selima i palanka ili na gradskim periferijama. Čak i ako se ponekom delu iz današnje perspektive može zameriti na naivnosti ili zanatskim manama, insistiranje na čistoti ljudskih emocija i patina prošlih vremena čine priče plemenitim vinjetama vrednim pažnje, razumevanja i uvažavanja. Otuda je „Staro zlato“ Vase Pavkovića dragocen pogled unazad bez koga se ne može ispravno gledati unapred niti videti daleko.

            (“Dnevnik”, 2019.)

Друштво књижевника Војводине Образложење жирија о добитницима Награде за књигу године ДКВ за 2009. годину

Друштво књижевника Војводине

Образложење жирија о добитницима Награде за књигу године ДКВ за 2009. годину

      Жири, који је радио у саставу Фрања Петриновић, Ђорђе Писарев и Владимир Гвозден, након увида у већи број приспелих публикација, одлучио је, на седници одржаној  22.12.2009. године, да  Награду за књигу године Друштва књижевника Војводине равноправно поделе две књиге: Огледи о књижевности и сликарству (Логос, Бачка Паланка) Николе Страјнића и збирка прича У одвајању (Агора, Зрењанин) Илије Бакића. Након сагледавања већег броја књижевних дела чланова Друштва, жири је једногласно одлучио да овога пута награду поделе двојица аутора, који остварују врхунске домете у удаљеним областима књижевности.

       Никола Страјнић се у својим огледима, у које је спретно уградио вишедеценијско искуство предавача светске књижевности, бави пре свега песништвом, од античких песника, преко романтичара све до Рилкеа и наших модерниста Бојића, Настасијевића, Попе... Аутора карактерише аисторичан, али и антидогматски приступ који покушава феноменолошки да говори о суштини лирског. Страјнић у анализи песништва уочава златну нит која повезује класично са модерним и модерно са класичним. Осим тога, у песништву Страјнић сагледава могућности трагања за песничким искуством самог постојања  које нас води до превазилажења саме речи. Есејиста је у додиру с оним највећим и најзначајним и о томе додиру сведочи врхунском реториком и језиком примереним и занимљивим, који га издваја међу данашњим есејистичким радовима.

     Илија Бакић у својим причама рачуна са другачијом онтологијом, па и другачијим разумевањем књижевности и њених могућности. Као један од бољих познавалаца научне фантастике не само на нашим просторима, у збирци прича У одвајању, Бакић нам, као следбеник писца “киберпанка” Вилијема Гибсона, помаже да ухватимо креативну копчу са светом идеја које већ годинама круже нашом планетом. Земља у блиској будућности (читај: данас!) више није ни на нивоу сећања једнака јучерашњем дану: она је мрачна, дистопијска и препуна (еколошких) катастрофа, а моћ мултинационалних корпорација је тотална. Плутамо виртуелним простором матрикса, савршених компјутера, а "стварни" живот је само слика која нам одузима време и казује како је досадно тако "обично живети". Суров је и реалан свет будућности који нам у својим причама предочава Илија Бакић: ми, изгледа, живимо у једном компјутеру огромних размера.

      Страјнићева уверљивост у писању о песничком као о сећању на идеал, и Бакићева убедљивост у конструкцији фантастичног као могућег будућег реалног, пресудно су утицали на нашу одлуку да двојица аутора поделе Награду Друштва књижевника за књигу године. Награда ће бити уручена на годишњој скупштини ДКВ, 30. јануара 2010. у Беочину.

У Новом Саду, 22.12.2009

Владимир Гвозден,

председник жирија ДКВ за књигу године

http://www.dkv.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=389&Itemid=36

PREKO VODENIH I LEDENIH PUSTOŠI ili DALJE, DALJE, U BELU, ZASLEPLJUJUĆU PUSTOŠ –„Ken Parker 5“ Berardi i Milaco; izdavač „Darkwood“ 2018.

Vestern priče i osvajanje zapada budućih Sjedinjenih Američkih Država dva su lica istog novčića. Ruku pod ruku sa doseljenicima (bili oni zemljoradnici, stočari, zanatlije ili svakovrsni pustolovi i prestupnici) išli su izveštači koji su, manje ili više spretno, opisivali događanja i, po potrebi, “ukrašavali” ih za čitaoce širom sveta koji su rado čitali priče sa “divlje granice”. Popularnost u svim masovnim medijima (novine, magazini, stripovi, radio i TV emisije, filmovi) nastavila se i pošto je Divlji zapad (odavno) nestao. Tu popularnost i atraktivnost iskoristili su i Đankarlo Berardi (1947), scenarista, i Ivo Milaco (1949), crtač, stvarajući 1974.g. strip junaka Kena Parkera (najpre u magazinskom pa u knjiškom formatu). Početna priča građena je pod uticajem filma „Džeremaja Džonson“ iz 1972.g. u kome usamljenog, pravdoljubivog trapera igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega), na šta su se nadovezala iskustva „špageti vesterna“ i američkog „antivesterna“. Serijal započinje posle Građanskog rata a na početku poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca. Parker je  traper, naoružan dugom puškom kremenjačom (koju je nasledio od dede) i velikim nožem; njegovi stavovi primereniji su dobu Dejvija Kroketa, pravdoljubivosti i solidarnosti pionira-graničara; navikao je na teškoće i odricanja dok su njegovi protivnici skloni bahatom rasipanju, nepromišljenosti, lakim rešenjima i nekontrolisanom pucanju. Zbog razlika u životnim svetonazorima Ken je u sukobu sa novim vremenom i ljudima koji prljaju sve kutke nekada čiste, nevine zemlje.

            Posle raznih edicija koje su ovaj strip objavljivale na prostorima SFRJ i njenih naslednica (od legendarnog Dnevnikovog „Lunov magnus stripa“), agilni „Darkwood“ je započeo izdavanje kompletnog serijala u knjigama koje sadrže po dve epizode. Peti tom, sa epizodama “Lov na moru” i “Bela zemlja”, prati Parkerove doživljaje nakon uspešne potere za ubicom Donaldom Velšom. Pošto okonča prepoznatljivu vestern avanturu Ken bukvalno upada u sasvim drugi žanr - na prevaru biva “regrutovan” na jedrenjak “Nova Engleska” koji odlazi u lov na kitove, tačnije na njihovo salo od koga topi ulje kao, u to vreme, izuzetno važnu sirovinu. Priča o životu posade, prijateljstvu i sukobima, fizičkim kaznama (bičevanje), mukama plovidbe i teškog rada dopunjena je živopisnim likom harpuniste Nanuka (što je omaž istoimenom junaku dokumentarnog filma o životu Eskima iz 1922.g; ovaj Nanuk, pak, ima crte lice još jednog literarno-filmskog heroja - Dersu Uzale, lovca iz Sibira, najpoznatijeg po filmu Akire Kurosave ali i filmu A. Babajana odnosno knjizi istraživača V. Arsenjeva); jedna od pripovednih linija prati konfliktni odnos kapetana Čejsa i njegove nervno rastrojene supruge Lore. U finalu priče brod razbija ranjeni kit a preživeli (Nanuk, Ken, Čejs i Lora) uspevaju da se domognu obale.

            Epizoda “Bela zemlja” (odnosno Aljaska) prati ovu četvorku u njihovim naporima da prežive nemilosrdnu hladnoću, oluje i glad tragajući za hranom i spasenjem. Nanukove veštine pokazuju se kao vrlo korisne ali ne mogu da donesu spasenje. Slomljena ogromnim telesnim i umnim naporima Lora potpuno ludi i umire a njen suprug gubi razum i odaje se kanibalizmu. Samo nadljudska upornost Nanuka i Kena gone ih dalje u belu zaslepljujuću pustoš, u susret sa izgladnelim belim medvedom i fatalni sukob sa pomahnitalim kapetanom. Da bi preživeli Nanuk i Ken moraju da prođu kroz ledeni pakao sve dok ne sretnu Eskime…

            Berardi je vrlo vešto varirao vestern obrasce da bi sa ove dve epizode hrabro iskoračio u, za serijal, nove “teritorije”, menjajući prepoznatljiv milje i rizikujući da razočara čitaoce. No, ponuđene priče u ovoj knjizi (i još jedna u narednoj koja se događa među Eskimima) sasvim su korektne “vežbe” koje barataju prepoznatljive elemente primerene za ove (mornarske odnosno ekspedicijske) teme. Odstupanje od znanog Kena unekoliko je potcrtano i promenom standardnog crtača: “Lov na moru” je nacrtao, uglavnom vrlo solidno, Đankarlo Alesandrini; to se, na žalost, ne može reći za Bruna Marafa čiji crtež, na momente krajnje nevešt, više kvari nego što dopunjuje “Bele zemlje”. No, Berardijev scenario, ipak, uspeva da privuče i zadrži čitaoce i u ovoj epizodi.

Rečju, peti tom „Kena Parkera“ i svojim iskorakom iz dotadašnje matrice učvršćuje ugled ovog serija (znanog i kao „vestern sa dušom“) koji, iz epizode u epizodu, usložnjavanja i produbljuje početnu postavku što ga čini nezaobilaznom lektirom za svakog radoznalog ljubitelja „priča u slikama“. 

            (“Dnevnik”, 2019.)

POSLEDNJE GAŠINE LUDORIJE – “Gaša Šeprtlja 17-19” Andre Frankena; izdavači “Beli put” i “Darkwood” 2018.

Zapaženi epizodni lik strip serijala “Spiru i Fantazija” - onaj koji u priči “Povratak u mezozoik” kroz gust saobraćaj vozi bicikli i nonšalantno čita novine a par slika kasnije nosi polomljeni bicikl da bi već u sledećoj epizodi serijala bio zamalo pregažen baš od Spirua i Fantazija - pojavio se kao glavni junak stripa 28. februara 1957. godine na stranicama “Le journal de Spirou” pod imenom Gaston odnosno, po naški, Gaša Šeprtlja. Njegov tvorac Andre Franken (1924-1997) od tada ga predstavlja najpre u geg-pričama na polovini stranice do bi tek 1966.g. Gaša dobio punu stranu (mada je i dalje umeo da se “skupi” na polovinu strane ali i da se “protegne” na dve strane). I pošto se osamostalio Gaša se, s vremena na vreme, družio sa dvojicom reportera i njihovim ljubimcem Marsupilamijem. S svoje strane, ovi junaci će se povremeno pojavljivati (na plakatima ili kao lutke) u “Gaši Šeprtlji” da podsete čitaoce na sebe ali i da Franken podgreje nostalgiju prema starim junacima.

Gaša zarađuje svoju koricu hleba nasušnog kao administrativac u redakciji strip magazina koji se zove “Spiru” (u ovdašnjem prevodu “Stripoteka”). Njemu se svašta može zameriti i “prišiti” ali svakako ne da je vredan i marljiv; ipak, kad na svom dlanu otkrije dlaku - što je dokaz da je neko lenj - Gaša počinje mahnito da radi (ne znajući da je reč o neslanoj šali kolega)! No, kad je stanje redovno, Gaša zabušava i drema, smišlja genijalne izume za poboljšanje radnih rezultata, kuva ili peče palačinke, rečju, radi sve drugo osim onoga za šta je plaćen. Njegov najveći neprijatelj je zaostala i nesređena pošta koje se oslobađa na svakojake ingeniozne načine kakav je i paljenje u plinskom bojleru ili prepravkom motora svog automobila na novo gorivo - papir! Na žalost, pošte ima toliko da  - u jednom Gašinom košmaru – ona, u stvari, sačinjava prstenove oko Saturna.

Kolege iz redakcije tolerišu i trpe Gašu, njegove ljubimce i ekscese, sa manje ili više gunđanja ali ponekad i njima prekipi pa mu žestoko odgovore. Ovo ne važi za gospođicu Zoricu koju Gaša oduševljava a on nju vodi na lude izlete i zamišlja u još luđim mačo-avanturama kakva je boravak, posle brodoloma, na pustom ostrvu; kada ovu idilu iz snova pokvari dolazak gospodina Gužvića, probuđeni i besni Gaša ne može da odoli a da stvarnog Gužvića, koji naravno dolazi da potpiše ugovore, ne šutne u stražnjicu. Tako benigni momak u zelenoj rolki i ofucanim espadrilama namerno uništava poslovnu šansu mada u redovnim situacijama katastrofu izaziva potpuno nenamerno. I nesretni i nespretni policajac Milkan redovno izvlači deblji kraj iz susreta sa Gašom ili njegovim prastarim automobilom Fijatom 509. Gašina borba protiv parkometara poprima epsko-groteskne razmere od angažovanja snagatora da isavija aparate tako da se ne može ubaciti novčić do sadnje bršljana oko parkometara ili njihovog “popunjavanja” teledirigovanim komandama.

Gaša obožava svoje ljubimce (neobuzdanu mačku, namćorastog galeba, ribicu Šaranka, miša Sirka, kornjaču) ali i čitavu prirodu i živi svet (računajući tu i divlju puzavicu, neke mesožderke i pomahnitali kaktus). Kad zatreba Gaša je spreman čak i da bombama sa lepkom  bombarduje kitolovce! Na žalost, životinje nemaju uvek razumevanje za njegove napore pa tako čudovište iz Loh Nesa beži iz jezera kad Gaša počne da mu svira na svom Gašofonu!

Gaša je sasvim prosečan čovek, ne preterano bistar i uredan, večito neispavan i spreman da to nadoknadi, sklon “hvatanju krivina”, s manjkom uvažavanja za šefove i umišljene bogataše. On zaslužuje odrednicu “šeprtlja” ali ga to ne diskvalifikuje u svesti čitaoca koji mora sebi da prizna da ni sam nije mnogo bolji.

Šestim tomom završava se poduhvat “Darkwooda” i “Belog puta” da na ovim prostorima objave kompletan strip serijal. Ova knjiga sadrži tri albuma od kojih prvi (a 17. po redu) spada u “redovne” albume dok su 18. i 19. albumi sastavljeni od tabli iz raznih perioda Gašinog života koje do tada nisu ušle ni u jedan album, odnosno sadrže razne samostalne crteže-gegove te, kao kuriozum, razne stripove rađene po narudžbama (takve su table korišćene u kampanji popularisanja putovanja gradskim autobusima, promotivni album za proizvođača baterija, tabla za kampanju Amnesti Internešnel). Iako je reč o namenskim proizvodima, Franken je dokazao da je veliki profesionalac koji se na svakom zadatku drži visokih standarda. Na kraju knjige objavljene si u poslednje četiri table koje je Franken nacrtao ili započeo.

 Na kraju ove velike strip avanture sasvim je nesporno da serijal “Gaša Šeprtlja” spada u klasike kako 9. umetnosti tako i svekolike umetnosti. Puna potvrda ovoga je i činjenica da je “Gaša Šeprtlja”, u izboru čitalaca lista “Mond”, svrstan među 100 najboljih knjiga XX veka!

(“Dnevnik”, 2019.)

VRLO (NE)OBIČNA EMIGRANTSKA PORODICA ili NIJE „KO JE DOBAR“ VEĆ „KO JE MANJE LOŠ“ - „Porodica Špageti knjiga 1“ Trilja i Mandrafina; izdavač „Darkwood“ 2018.

U razgranatoj krošnji krimi žanra jedna od nosećih grana svakako je ona koja se bavi gangsterskim poslovima kao „porodičnim biznisom“ a među  ovim „preduzetnicima“ posebno su zapažene italijanske porodice. Naravno, svako upoznat sa popularnom kulturom XX veka dosetiće se filmova (inspirisanih romanima Marija Puza) iz serijala „Kum“ i porodice Korleone. Na kraju tog veka (i milenijuma) pojavio se (1993. godine u Argentini a potom i u Italiji) strip o porodici Ćentobuki (u bukvalnom prevodu „Storupići“) koji je sumirao dotadašnja iskustva ovog podžanra, propustio ih kroz crnohumorne (pa i groteskne) filtere i ponudio čitaocima (pre svega malo starijim dečacima). Scenarista ove žanrovske igrarije je Karlos Triljo (1943-2011), vredni, iskusni i nadahnuti pripovedač širokog dijapazona (od krimića, vesterna, politički intoniranih do „golicavih“ priča). Njegov provereni saradnik bio je Domingo Mandrafino (1945) prepoznatljivog grafizma koji meša realizam i karikaturu.

Trilo svoje pripovedanje u „Porodici Špageti“ deli u epizode od po 8 strana što je idealna mera za objavljivanje u strip magazinima koji u vreme pojave serijala još uvek imaju značajnu ulogu na strip sceni. Ova stroga disciplina traži od scenariste da bude usredsređen i dovitljiv kako bi uspeo da stvori celinu koja se nadovezuje na prethodne ali je, istovremeno, i koliko-toliko zaokružena i samodovoljna (tako da čitalac nema utisak da je pred njim tek jedan od bezbroj nastavaka i da zbog toga odustanje od čitanja). S druge strane ova difuznost dozvoljava i neobavezne šetnje i izlete u okruženje glavne priče što produbljuje atmosferu i daruje joj šire horizonte. Sve navedeno Mandrafino prati i dopunjuje „praktikujući“ sopstvenu disciplinu - zadati broj kvadrata na tabli (najčešće tri reda po dva kvadrata na strani) - čistih linija sa malo senčenja i bez preteranih egzibicija u rakursima i montaži tabli. Ipak, uprkos ograničenja crtež je izuzetno korektan a na momente i vanredno upečatljiv. Sveukupno je reč o veoma zanimljivom i zabavnom stripu o vrlo neobičnim (anti)junacima jer pravih, potpuno pozitivnih heroja nema među članovima porodice Ćentobuki. Njih petoro stiže iz Italije na obale SAD u prvim godinama XX veka kao siročići jer je njihova majka Gracija tokom plovidbe umrla rodivši najmlađeg brata Tonija (a što mu najstariji Amerigo nikada neće oprostiti). No, dolazak i odrastanje su prošlost (istina ne baš zaboravljena) jer su sva deca stasala i krenula svojim putevima. Amerigo je šef kriminalne bande (likom podseća na Don Korleonea), ubica i silovatelj, (pre)veliki poštovalac sećanja na majku, bahat, punačak, prosedih zulufa, žedan ženske ljubavi po sopstvenim uslovima, mrzitelj Jevreja i anarhista, željan da ga braća i sestre poštuju ali i da ga se plaše, ponekad voljan da pomogne kako zna i ume (na primer da ne baš nežno „ubedi“ vernike da se vrate u crkvu njegovog brata). Frančesko je sveštenik koji ne uspeva uvek da kontroliše svoj žestoki karakter pa, s vremena na vreme, Ameriga raspećem bije po glavi, sklon je i drugim neortodoksnim metodama vaspitavanja vernika, pokušava da održi porodicu na okupu (ne uvek spretno, posebno ne kad „nabedi“ da je Karmela kurva pa je muž krvnički prebije). Najmlađi, Toni, je policajac, sklon opraštanju i iznalaženju kompromisa. Katerina je zvezda nemih filmova, poznata i popularna kao strastvena „Džipsi Bun“, bogata je ali i rob studijskog star sistema, na meti svakojakih ucenjivača i lovaca na trofeje. Karmela je „obična“ žena koja jedva spaja kraj s krajem sa dvoje male dece i mužom grubijanom (koga će u samoodbrani ubiti); no, preko noći ona postaje savršeni plaćeni ubica koju angažuje njen ljubavnik-mafijaški bos.

Što priča duže traje (prva knjiga serijala ima 296 stranica) to se više tajni otkriva jer niko nije u potpunosti onakav kakvim se prikazuje, svako krije svoju (mračnu) tajnu iz mlađih dana (laži, prevare, incest); u konačnom svođenju računa osnovno pitanje u priči nije „ko je dobar“ već „ko je manje loš“. Zbog toga su i rešenja problematičnih situacija prigodna i izmiču procenama iz pozicija idealnih i idealizovanih principa Dobra i Zla; umesto toga poštuje se i praktikuje čisti pragmatizam koji opravdava sva sredstva kojima se postiže trenutno željeni cilj. Prateći principe nepostojanja trajnog vrednosnog sistema odnosno stalnog iznalaženja/otkrivanja starih tajni i grehova Trilo je otvorio prostor za poigravanje očekivanjima (zasnovanim na iskustvima konzumiranja žanra) i za transformisanje profila likova koje prati, što se na kraju prve knjige produbljuje do gotovo biblijskih razmera roditeljskog greha kada se „otkriva“ mogućnost da otac sve deca iz porodice nije Gracijin muž Vitorio već gazda, vlasnik zemlje na kojoj žive. Da li višestruki greh jedne generacije žigoše i sledeću, jedno je od pitanja na koje će odgovoriti sledeći tomovi serijala (kojih će ukupno biti četiri).

„Porodica Špageti“ umnogome prevazilazi standarnu ponudu strip sadržaja kako svojim stilskim kvalitetima tako i intrigantnim variranjem i subverzivnim menjanjem žanrovskih obrazaca zbog čega zaslužuje punu i nepodeljenu pažnju ljubitelja „priča u slikama“.

(„Dnevnik“, 2019.)