CRVENI BRAT VINETU PONOVO JAŠE - Povodom vesti o snimanju rimejka filma „Blago u srebrnom jezeru“

Vest svetskih agencija da se u Nemačkoj priprema ’rimejk’ filma „Blago u srebrnom jezeru“, podsetila je sve sa dužim pamćenjem na neka ranija, sretnija vremena. Originalni film sniman je pre pola veka 1962.g. kao poduhvat visokog rizika ali sa dobrim opravdanjem. Naime, literarni predložak filmu je istoimeni roman iz pera znamenitog nemačkog pisca, Karla Maja (1842-1912); iako važi za autora lakog štiva Maj je ponos nemačke kulture zato što je najčitaniji nemački pisac svih vremena (sa preko 200 miliona prodatih knjiga širom sveta, polovina tog broja je štampana na nemačkom jeziku). Oreol najpoznatijeg pisca nisu mogle da pomute ni činjenice da je bio omiljeni pisac Adolfa Hitlera koji je tvrdio da ga Maj inspiriše, pa ga noću čita kao što čita velike filozofe ili Bibliju i da je Vinetu sjajan vojskovođa od koga treba učiti. Hitler je, u cilju vaspitanja svog naroda, naredio štampanje „Vinetua“ u tiražu od 300.000 primeraka koji su podeljeni nemačkim vojnicima. Posle II svetskog rata pisac Klaus Man optužio je Maja da je bio mentor Hitlera i nacista; odavno mrtvi pisac nije mogao da se brani ali su to, u njegovo ime, uradili brojni velikani među kojima je i Albert Ajnštajn. Na 120-togodišnjicu rođenja i pola veka od smrti Karla Maja, producent Horst Vendlandt, započinje snimanje najskupljeg posleratnog nemačkog filma i to, ni manje ni više, filma koji se dešava na Divljem zapadu, čime se ulazilo u neprikosnoveni zabran Holivudskih vesterna koji su bili zaštitni znak američke kinematografije i popularne kulture. Takav potez bio je, činilo se, izvan zdravog razuma. Kauboji i Indijanci su morali da dolaze iz svoje postojbine - SAD, da jure tamošnjim prerijama i da, naravno, govore američko-engleski. Samo tada bi vestern bio autentičan - sve ostalo je falsifikat i kopija koji publika neće hteti da kupi. Dodatni hendiket filma bio je ’sumnjiv’ status Karla Maja, zbog koga je on bio nepoželjan pisac u socijalističkoj DDR; snimanje filma po njegovoj knjizi moglo se smatrati za provokaciju saveznika koji su bili blagi prema poraženoj Nemačkoj. Prevagnuo je osećaj za nemačko rodoljublje i rešeno je da se film snimi. Ali, ni situacija sa prikupljenim parama nije bila bajna pa je odlučeno da se, u cilju smanjnja troškova, film snimi u socijalističkoj Jugoslaviji u tzv. koprodukciji sa „Jadran filmom“, na lokacijama Nacionalnog parka Plitvice i široj okolini, uz angažovanje jeftinih lokalnih domorodaca-glumaca za sporedne uloge. Zvezda filma, u ulozi Old Šeterhenda, bio je Leks Barker (glumac koji nije bio prva Holivudska liga i pre toga u par filmova glumio Tarzana). Vinetua, poglavicu ponosnog plemena Apača, glumio je umereno poznati francuski glumac Pjer Bris. Sve u svemu, film je snimljen i pušten u bioskopski promet da bi u 1963.g. postao najgledaniji film u Nemačkoj a potom i hit u čitavoj Evropi. Na krilima uspeha prvog filma snimljeno je, jedan za drugim, sveukupno 17 filmova po delima Karla Maja; naravno, najviše je bilo onih o Vinetuu i njegovoj beloj braći. U DDR su, kao kontrateža, od 1966.g. takođe snimani vesterni ali ne po delima prokazanog Maja već po avanturističkim knjigama ’podobnog’ Frica Štojbena; glavna zvezda ovih filmova bio je leskovčanim Gojko Mitić, koji je u 11 filmova glumio poglavicu Apača. Sve u svemu, mit o američkom vesternu dobrano je uzdrman a konačno je srušen kada su počeli da se snimaju tzv špageti-vesterni (1964.g. pojavio se u prvi u tom nizu - film „Za šaku dolara“ Serđa Leonea). Nemački vesterni održali su se desetak godina da bi potom nestali jer je publika prestala da ih prati; i sam žanr vesterna bio je u dubokoj krizi pa je i američka produkcija drastično smanjena, jedino su špageti-vesterni bili u ekspanziji ali samo za još par godina da bi konačno i oni nestali sa bioskopskih programa. Rimejk filma „Blago u srebrnom jezeru“, u produkciji „Konstantin filma“, uprkos velikim ulaganjima i moćnoj produkciji, rizičan je poduhvat jer vestern više nije popularan žanr a i slava Karla Maja poprilično je izbledela.

            Vest o novom filmu o Vinetuu, za starije žitelje zemalja nastalih raspadom socijalističke Jugoslavije, svakako budi mnoštvo prijatnih sećanja. Moglo bi se reći da je Vinetu jedna od ikona popularne kulture bivše nam zemlje. U vreme kada su se filmovi mogli gledati samo u bioskopima i na prvom (i jedinom) TV programu, jednostavno nije bilo deteta koje nije odgledalo svaki film o legendarnom poglavici Apača (isto se tako nisu propuštali filmovi o Tarzanu, američki vesterni ali ni partizanski filmovi). Mada nije imao crte pravih Indijanaca već je i na prvi pogled bio ’bledoliki evropejac’ Pjer Bris je svojom pojavom, lepuškastim licem, lepršavom kosom i odećom od jelenske kože ukrašenom blistavim vezom i resama, privlačio poglede pionirki i omladinki mameći njihove uzdahe. Kad se osim dopadljive pojave uzme u obzir da je Vinetu bio momak i to na položaju (ni manje ni više nego poglavica), da je bio strog ali pravedan, pošten i častan (makar i na svoju štetu), da je držao datu reč, da je bio pravi džentlmen prema damama, da je uvek bio tip-top, nikad izgužvan, blistavog osmeha i zdravih zuba, glatkih obraza - koja devojčica/devojka bi mu odolela? Dečaci i momci su, pak, preferirali činjenice da je Vinetu vođa plemena koje se bori protiv domaćih izdajnika (loših Indijanaca, uglavnom zavedenih belačkim parama, viskijem i lažima) i stranog neprijatelja - čitaj ugnjetavanja američke države i protiv svakojakih bandita, lopova i ubica (rečju, bledolikog šljama) i da uvek časno pobeđuje. Vinetuova politika bila nam je bliska i odgovarala gromkim Titovim parolama ’Tuđe nećemo - svoje ne damo’ i ’Radimo kao da će 100 godina biti mir - spremajmo se kao da će sutra početi rat’; Vinetu se zalagao za bratstvo i jedinstvo, mir u svetu i za ’miroljubivu koegzistenciju’ ali nije bio kolebljivac ako je trebalo početi pravedne borbe za oslobođenje od okupatora. Rečju, Vinetu je bio pravi, pošteni, pravdoljubivi i slobodoljubivi crveni brat; možda zvanično nije bio registrovani socijalista, humanista i član Partije ali se ponašao kao iskreni simpatizer pa je smatran za prirodnog saveznika socijalističkih i nesvrstanih naroda i narodnosti Jugoslavije. Stoga je razumljivo da je bilo slučajeva da su novorođenim žiteljima Jugoslavije davana imena Vinetu (naravno, takve zahteve matičari su uglavnom odbijali). Osim redovnog praćenja bioskopskih avantura Vinetua koje su se potom proveravale na terenu - prilikom dečijih igara ’kauboja i indijanaca’ - vrlo su popularni bili albumi sa sličicama iz tih filmova koje su deca sakupljala i lepila (tada još nije bilo samolepljivih sličica) odnosno međusobno menjala. Sličice su se prodavale u kesici sa „Kolojs“ žvakom (jedna žvaka - jedna sličica) i nisu bile jeftine ali su tada bila bogata vremena i roditelji su mogli deci da priušte mali luksuz. Čini se da su se najmanje čitale knjige o Vinetuu - ali i to je bilo u tradiciji naših naroda i narodnosti. Vestern je pre pola veka bio u modi pa niko nije mnogo mario kada bi ponosni poglavica izgovorio „Hough, ich habe gesprochen“ - što bi značilo „Haug, rekao sam (svoje)“. Klinci bi lako zanemarili replike na nemačkom (umesto na američkom) zavedeni avanturama koje slede. Uostalom, nije im smetalo ni kada bi u kakvom stripu pročitali sledeće: Indijaneri prihajaju na konjičke. ’Roke u vis, imate kaj dinarjev ?

            Tako je to bilo u nekih starim vremenima, u nekom drugom svetu i veku/milenijumu. Kako će izgledati Vinetu za XXI vek ostaje nam da vidimo.

(2012)