CRVENI BRAT VINETU PONOVO JAŠE - Povodom vesti o snimanju rimejka filma „Blago u srebrnom jezeru“

Vest svetskih agencija da se u Nemačkoj priprema ’rimejk’ filma „Blago u srebrnom jezeru“, podsetila je sve sa dužim pamćenjem na neka ranija, sretnija vremena. Originalni film sniman je pre pola veka 1962.g. kao poduhvat visokog rizika ali sa dobrim opravdanjem. Naime, literarni predložak filmu je istoimeni roman iz pera znamenitog nemačkog pisca, Karla Maja (1842-1912); iako važi za autora lakog štiva Maj je ponos nemačke kulture zato što je najčitaniji nemački pisac svih vremena (sa preko 200 miliona prodatih knjiga širom sveta, polovina tog broja je štampana na nemačkom jeziku). Oreol najpoznatijeg pisca nisu mogle da pomute ni činjenice da je bio omiljeni pisac Adolfa Hitlera koji je tvrdio da ga Maj inspiriše, pa ga noću čita kao što čita velike filozofe ili Bibliju i da je Vinetu sjajan vojskovođa od koga treba učiti. Hitler je, u cilju vaspitanja svog naroda, naredio štampanje „Vinetua“ u tiražu od 300.000 primeraka koji su podeljeni nemačkim vojnicima. Posle II svetskog rata pisac Klaus Man optužio je Maja da je bio mentor Hitlera i nacista; odavno mrtvi pisac nije mogao da se brani ali su to, u njegovo ime, uradili brojni velikani među kojima je i Albert Ajnštajn. Na 120-togodišnjicu rođenja i pola veka od smrti Karla Maja, producent Horst Vendlandt, započinje snimanje najskupljeg posleratnog nemačkog filma i to, ni manje ni više, filma koji se dešava na Divljem zapadu, čime se ulazilo u neprikosnoveni zabran Holivudskih vesterna koji su bili zaštitni znak američke kinematografije i popularne kulture. Takav potez bio je, činilo se, izvan zdravog razuma. Kauboji i Indijanci su morali da dolaze iz svoje postojbine - SAD, da jure tamošnjim prerijama i da, naravno, govore američko-engleski. Samo tada bi vestern bio autentičan - sve ostalo je falsifikat i kopija koji publika neće hteti da kupi. Dodatni hendiket filma bio je ’sumnjiv’ status Karla Maja, zbog koga je on bio nepoželjan pisac u socijalističkoj DDR; snimanje filma po njegovoj knjizi moglo se smatrati za provokaciju saveznika koji su bili blagi prema poraženoj Nemačkoj. Prevagnuo je osećaj za nemačko rodoljublje i rešeno je da se film snimi. Ali, ni situacija sa prikupljenim parama nije bila bajna pa je odlučeno da se, u cilju smanjnja troškova, film snimi u socijalističkoj Jugoslaviji u tzv. koprodukciji sa „Jadran filmom“, na lokacijama Nacionalnog parka Plitvice i široj okolini, uz angažovanje jeftinih lokalnih domorodaca-glumaca za sporedne uloge. Zvezda filma, u ulozi Old Šeterhenda, bio je Leks Barker (glumac koji nije bio prva Holivudska liga i pre toga u par filmova glumio Tarzana). Vinetua, poglavicu ponosnog plemena Apača, glumio je umereno poznati francuski glumac Pjer Bris. Sve u svemu, film je snimljen i pušten u bioskopski promet da bi u 1963.g. postao najgledaniji film u Nemačkoj a potom i hit u čitavoj Evropi. Na krilima uspeha prvog filma snimljeno je, jedan za drugim, sveukupno 17 filmova po delima Karla Maja; naravno, najviše je bilo onih o Vinetuu i njegovoj beloj braći. U DDR su, kao kontrateža, od 1966.g. takođe snimani vesterni ali ne po delima prokazanog Maja već po avanturističkim knjigama ’podobnog’ Frica Štojbena; glavna zvezda ovih filmova bio je leskovčanim Gojko Mitić, koji je u 11 filmova glumio poglavicu Apača. Sve u svemu, mit o američkom vesternu dobrano je uzdrman a konačno je srušen kada su počeli da se snimaju tzv špageti-vesterni (1964.g. pojavio se u prvi u tom nizu - film „Za šaku dolara“ Serđa Leonea). Nemački vesterni održali su se desetak godina da bi potom nestali jer je publika prestala da ih prati; i sam žanr vesterna bio je u dubokoj krizi pa je i američka produkcija drastično smanjena, jedino su špageti-vesterni bili u ekspanziji ali samo za još par godina da bi konačno i oni nestali sa bioskopskih programa. Rimejk filma „Blago u srebrnom jezeru“, u produkciji „Konstantin filma“, uprkos velikim ulaganjima i moćnoj produkciji, rizičan je poduhvat jer vestern više nije popularan žanr a i slava Karla Maja poprilično je izbledela.

            Vest o novom filmu o Vinetuu, za starije žitelje zemalja nastalih raspadom socijalističke Jugoslavije, svakako budi mnoštvo prijatnih sećanja. Moglo bi se reći da je Vinetu jedna od ikona popularne kulture bivše nam zemlje. U vreme kada su se filmovi mogli gledati samo u bioskopima i na prvom (i jedinom) TV programu, jednostavno nije bilo deteta koje nije odgledalo svaki film o legendarnom poglavici Apača (isto se tako nisu propuštali filmovi o Tarzanu, američki vesterni ali ni partizanski filmovi). Mada nije imao crte pravih Indijanaca već je i na prvi pogled bio ’bledoliki evropejac’ Pjer Bris je svojom pojavom, lepuškastim licem, lepršavom kosom i odećom od jelenske kože ukrašenom blistavim vezom i resama, privlačio poglede pionirki i omladinki mameći njihove uzdahe. Kad se osim dopadljive pojave uzme u obzir da je Vinetu bio momak i to na položaju (ni manje ni više nego poglavica), da je bio strog ali pravedan, pošten i častan (makar i na svoju štetu), da je držao datu reč, da je bio pravi džentlmen prema damama, da je uvek bio tip-top, nikad izgužvan, blistavog osmeha i zdravih zuba, glatkih obraza - koja devojčica/devojka bi mu odolela? Dečaci i momci su, pak, preferirali činjenice da je Vinetu vođa plemena koje se bori protiv domaćih izdajnika (loših Indijanaca, uglavnom zavedenih belačkim parama, viskijem i lažima) i stranog neprijatelja - čitaj ugnjetavanja američke države i protiv svakojakih bandita, lopova i ubica (rečju, bledolikog šljama) i da uvek časno pobeđuje. Vinetuova politika bila nam je bliska i odgovarala gromkim Titovim parolama ’Tuđe nećemo - svoje ne damo’ i ’Radimo kao da će 100 godina biti mir - spremajmo se kao da će sutra početi rat’; Vinetu se zalagao za bratstvo i jedinstvo, mir u svetu i za ’miroljubivu koegzistenciju’ ali nije bio kolebljivac ako je trebalo početi pravedne borbe za oslobođenje od okupatora. Rečju, Vinetu je bio pravi, pošteni, pravdoljubivi i slobodoljubivi crveni brat; možda zvanično nije bio registrovani socijalista, humanista i član Partije ali se ponašao kao iskreni simpatizer pa je smatran za prirodnog saveznika socijalističkih i nesvrstanih naroda i narodnosti Jugoslavije. Stoga je razumljivo da je bilo slučajeva da su novorođenim žiteljima Jugoslavije davana imena Vinetu (naravno, takve zahteve matičari su uglavnom odbijali). Osim redovnog praćenja bioskopskih avantura Vinetua koje su se potom proveravale na terenu - prilikom dečijih igara ’kauboja i indijanaca’ - vrlo su popularni bili albumi sa sličicama iz tih filmova koje su deca sakupljala i lepila (tada još nije bilo samolepljivih sličica) odnosno međusobno menjala. Sličice su se prodavale u kesici sa „Kolojs“ žvakom (jedna žvaka - jedna sličica) i nisu bile jeftine ali su tada bila bogata vremena i roditelji su mogli deci da priušte mali luksuz. Čini se da su se najmanje čitale knjige o Vinetuu - ali i to je bilo u tradiciji naših naroda i narodnosti. Vestern je pre pola veka bio u modi pa niko nije mnogo mario kada bi ponosni poglavica izgovorio „Hough, ich habe gesprochen“ - što bi značilo „Haug, rekao sam (svoje)“. Klinci bi lako zanemarili replike na nemačkom (umesto na američkom) zavedeni avanturama koje slede. Uostalom, nije im smetalo ni kada bi u kakvom stripu pročitali sledeće: Indijaneri prihajaju na konjičke. ’Roke u vis, imate kaj dinarjev ?

            Tako je to bilo u nekih starim vremenima, u nekom drugom svetu i veku/milenijumu. Kako će izgledati Vinetu za XXI vek ostaje nam da vidimo.

(2012)

MAJSTOR BESKRAJNIH AVANTURA Vek od smrti Karla Maja

Među jubilejima koji će se obeležavati u 2012. godini jedan od najkontraveznijih, barem u svetu umetnosti, svakako će biti vezan za vek od smrti pisca Karla Maja. Dileme i oprečna mišljenja tiču se literature koju je pisao ali će neminovno biti reči o percepciji njegovog dela, onoj dok je pisac bio živ i, posebno, onoj koja je došla par decenija po njegovoj smrti; konačno, svakako će biti reči i o njegovom životu, u kome su se smenjivali usponi i padovi, slava i podsmeh.

            Karl Maj nije oduvek bio miljenik sreće. Rođen je 1842.g. u  siromašnoj porodici, kao peto od 14-toro dece (od kojih devetoro nije preživelo). Prvih pet godina bio je slep. Kako je pisao u svojoj autobiografiji, za njega je najvažnija osoba u porodici bila baka koja je, mada neobrazovana, bila rođeni pripovedač sposobna da oživi likove svojih kazivanja. Maj je bio dobar učenik a zanimala ga je i muzika pa je privatno učio da svira i komponuje. Činilo se da će stvari krenuti nabolje kad je Maj, posle mature, počeo da pohađa školu za učitelje. Međutim, zbog krađe 6 sveća (koje je hteo da odnese kući) izbačen je iz škole. Ipak uspelo mu je da se vrati ali je vrlo brzo optužen da je ukrao časovnik sobnom kolegi; osuđen je i poslat u zatvor a oduzeto mu je pravo da se bavi učiteljskim poslom. Po izlasku na slobodu, bez mogućnosti da se zaposli, Maj se ’izdržavao’ sitnim krađama i prevarama zbog čega je ponovo hapšen i zatvaran. U zatvoru je mnogo čitao i došao na ideju da i sam piše knjige; čak je načinio i spisak knjiga koje će da napiše. Nakon bekstva prilikom sprovođenja u zatvor i novog utamničenja, 1874.g. Maj se vraća u roditeljski dom, intenzivno piše i šalje svoje radove časopisima koji su u to vreme bili u ekspanziji; veliki tiraži rezultirali su pokretanjem novih izdanja koja su tražila autore zabavnog i uzbudljivog štiva. Maj je, uglavnom anonimno, pisao sentimentalne priče iz seoskog života. Broj takvih radova nije poznat ali Maj je bio vrlo vredan i tako ’pekao’ spisateljski zanat i sticao brojnu publiku; ipak, neredovni honorari nisu bili dovoljni da pokriju sve troškove skromnog života. Mada se više puta obavezivao da će u isključivo nekom časopisu objavljivati nove priče, novele ili romane, Maj je paraleno sarađivao, pod pseudonima, i sa drugim časopisima. Od 1875.g. do svoje smrti, Maj je pisao i štampao bez prestanka a tiraži izdanja u kojima je objavljivao dostizali su po stotinu hiljada primeraka; međutim, njegova finansijska situacija nije rasla brzo kao tiraži, mada je do kraja života ipak zaradio bogatstvo na svojim knjigama. Od 1892. počinje publikovanje knjiga u posebnoj ediciji pod jedinstvenim naslovom „Sabrani romani Karla Maja“. A kad su mu vrata uspeha i slave širom otvorena Maj polako počinje da gubi osećaj za realno i da meša stvarnost i fikciju, identifikujući se sa svojim junakom Old Šeterhendom; na svojim turnejama po Nemačkoj pojavljivao se odeven u Šeterhendovu odeću (u kojoj se rado fotografisao držeći puške „Ubicu medveda“, „Srebrnu pušku“ i „Henrijevku“), davao je dvosmislene izjave iz kojih se moglo zaključiti da je u knjigama opisivao svoje doživljaje pa su obožavaoci slali pisma adresirana na Old Šeterhenda a 1895. se uselio u vilu koju je nazvao „Old Šeterhend“. Maj se fotografisao i u odeći svog drugog velikog heroja, Kara Ben Nemsija, protagoniste romana iz Orijentalnog ciklusa, ali je publici ipak bio draži kao pustolov sa Divljeg zapada. Tokom 1899. i 1900. Maj putuje na Srednji Istok, na teritorije koje je opisivao u svom Orijentalnom ciklusu romana. Prema zapisima njegove druge supruge na tim je putovanjima doživeo dva nervna sloma što je samo pojačalo njegovo gubljenje veze sa realnošću; ipak, Maj uredno vodi svoj putni dnevnik iz koga odmah objavljuje pojedine delove. U Nemačkoj se, međutim, razbuktavaju polemike o njegovoj besramnoj samopromociji širenjem legende o Old Šeterhendu, kao i manipulacijama sa religijskim tekstovima koje je, kao protestant objavljivao u katoličkim časopisima. Po povratku sa putovanja, Maj se suočava sa negativnim odijumom stručne javnosti mada je i dalje popularan među masama običnih čitalaca. Skandal sa lažnim predstavljanjem za doktora nauka izglađen je dobijanjen doktorata Nemačko-Američkog univerziteta. Knjige koje je posle obilaska Orijenta pisao, alegorijske su i zagovaraju pacifizam i razvoj čoveka od lošeg prema dobrom; Maj je održao i nekoliko javnih predavanja na ovu temu. Godine 1908. Maj odlazi u SAD i obilazi neka od mesta koja je opisao u svojim vestern knjigama a posle ovog putovanja piše četvrti deo sage o Vinetou, poglavici Apača. Broj knjiga koje je Karl Maj za života objavio premašuje 70 ali se ukupan broj tomova njegovih sabranih dela i dalje povećava kako istoričari otkrivaju dela koja je štampao pod drugim imenima. Kao ukupan tiraž njegovih knjiga najčešće se navodi 200 miliona primeraka od čega je 100 miliona na nemačkom jeziku zbog čega je Maj ubedljivo najčitaniji pisac nemačkog govornog područja. Njegove najpoznatije knjige su: „Vinetu”, „Old Šurhend”, „Blago u Srebrnom Jezeru”, „Sin Lovca na medvede” (ciklus od Divljem zapadu), „Kroz pustinju”, „Kroz divlji Kurdistan”, „Od Bagdada do Stambola”, „U Balkanskim gudurama”, „Kroz zemlju Arbanasa”, „Žuti harambaša”, “Sablast šipražja” (Orijentalni ciklus), „Lav krvave osvete”, „U lađama Vavilona”, „Tvrđava u planinama”, „U kraju srebrnog lava”, „Skamenjena molitva”...

            Karl Maj je prevashodno pisao laku avanturističku literaturu koja se dešava na egzotičnim lokacijama (od Turske i Arapskog sveta, preko Balkana do Divljeg Zapada i Južne Amerike) u raznim istorijskim epohama. Avanture podrazumevaju opise putovanja, susrete i kontakte za lokalnim stanovništvom ali i akciju, konflikte i sukobe. Maj je insistirao na funkcionalnim opisima i dijalozima, nenametljivom, jasnom i razumljivom  pripovedanju (bez stilističkih bravura) koje je blisko običnom čitaocu; tek je u poznim, simbolistički orijentisanim knjigama iza osnovne priče gradio više značenske horizonte. Zbog jedinstvene kombinacije egzotike i avanture Maj je pridobio naklonost široke publike, od dečaka u pubertetu do najstarijih generacija nižeg i srednjeg staleža. Ova popularnost bila je jedan od razloga osporavanja u literarno-akademskim krugovima koji su zazirali od ’pučke literature’. On je zapao za oko i nacionalistima koji su mu zamerali što je, nakon početnih radova, ’zaboravio’ nemačku sredinu i narod, mada u gotovo svakom romanu Maj ima bar jednog Nemca kao učesnika priče. U poznim godinama trpeo je kritike zbog agresivne samopromocije kakva do tada nije zabeležena u literarnim krugovima; iz današnje vizure može se reči da je bio preteča savremenih pisaca best-selera i reklamnih kampanja koje prate svaku njihovu knjigu.

            Najteže primedbe, ipak, išle su na račun autorovog nepoznavanja materije kojom se bavi: kritičari su listom zamerali što Maj nije bio ni na jednoj od lokacija koje opisuje što je, po njima, nedopustivo i oduzima verodostojnost delima. Naravno, ovakav stav samo potvrđuje da je pisac uspeo da bude uverljiv i ubedljiv, da njegovi opisi ’žive’ i da se priče doživljavaju kao dokumentarne. Krunski argument za diskvalifikaciju - da nije bio na ’licu mesta’ pa ne može relevantno da o njima piše - besmislen je (po njemu je svaki pisac istorijskih romana o uništenim gradovima i civilizacijama - šarlatan) i zlonameran. Mnogo veću težinu imaju zamerke vezane za etničke stereotipe. Maj se nije trudio da izučava narode koji su protagonisti njegovih priča već je krajnje voluntaristički pristupao opisima: crvenokošci su predstavljani kao ’plemeniti divljaci’ u sukobu sa nemoralnom i nehumanom zapadnjačkom civilizacijom – Maj nije krio simpatije za Apače, na čelu sa legendarnim Vinetuom - dok su Turci i Arapi pretežno zli, podmukli i nepouzdani. Na ovakvim predrasudama počivaju mnogi zapleti i raspleti knjiga a to, u današnje vreme tzv ’političke korektnosti’, nije preterano poželjno.

            Konačno, Maja je, ni krivog ni dužnog, zadesila sudbina da ga vole i ljudi koji su počinili velika zla u XX veku. Adolf Hitler i Albert Šper bili su, kao dečaci, oduševljeni njegovim knjigama i to su kasnije javno govorili; Hitler je tvrdio da ga Maj inspiriše, da ga noću čita kao što čita velike filozofe ili Bibliju i da je Vinetu sjajan vojskovođa od koga treba učiti - zbog svega toga Hitler je naredio štampanje „Vinetua“ u tiražu od 300.000 primeraka koji su podeljeni nemačkim vojnicima. Pisac Klaus Man optužio je Maja da je bio mentor Hitlera i nacista. Trideset godina mrtvi pisac nije mogao da se brani ali su to učinili brojni velikani među kojima je i Albert Ajnštajn.

            Karl Maj je, pored proze, članaka i polemika, objavljivao drame i muzičke kompozicije a proza mu je adaptirana za pozorište. Posle njegove smrti osnovani su muzej i zadužbina Karla Maja. Tokom 1920-tih snimljena su tri filma po njegovim delima ali nisu sačuvana; ipak, sačuvan je film iz 1936.g. Posle II svetskog rata prvi filmovi po delima Karla Maja snimljeni su 1958. i 1959.g. Najpoznatiji filmovi po njegovim romanima su oni snimljeni tokom 1960-tih u Zapadnoj Nemačkoj produkciji, ukupno 17 filmova od kojih je većina rađena po romanima o Vinetuu i Old Šurhendu. Ovim filmovima Divlji zapad i vestern, kao žanr koji se njime bavi, ’prebačeni’ su na teritoriju Evrope koja je uspešno ’glumila’ Ameriku (posle Nemaca i Italijani će krenuti ovim filmskim putem). Prvi film u seriji bio je „Blago u Srebrnom jezeru“ snimljen 1962.g. na teritoriji tadašnje Jugoslavije (Nacionalni park Plitvice), u koprodukciji sa Jadran filmom. Većinu sporednih uloga igrali su jugoslovenski glumci; najveća zvezda filma je Leks Bakster koji je pre toga u par filmova glumio Tarzana a Vinetu je bio Pjer Bris (inače, u vestern filmovima koji su snimani u Istočnoj Nemačkoj, kao kontraodgovor na zapadno-kapitalističko nemačke, poglavicu Apača glumio je naše gore list Gojko Mitić). U sledećim godinama u Jugoslaviji su snimljeni „Vinetu, 1. deo“ (1963), „Vinetu, 2. deo“ (1964; među statistima je i Stole Aranđelović), „Princ petrolej“ (1965, Stjuart Grendžer tumači Old Šurhenda; među statistima je i Duško Janićijević), „Vinetu, 3. deo“ (1965; među statistima je i Aleksandar Gavrić), „Old Šurhend, 1. deo“ (1965, među statistima je i Bata Živojinović), „Vinetu i polukrvna Apanatši“ (1966, među statistima je i Marija Crnobori), „Vinetu i njegov prijatelj Old Fajerhend“ (1966, Fajerhend je Rod Kameron, među statistima je i Boris Dvornik), „Vinetu i Old Šeterhend u dolini smrti“ (1968). Filmovi su snimani na lokacijama u više tadašnjih republika: NP Plitvice, Rijeka, NP Paklenica, Rovanjska, Zadar, Obrovac, Crvena Luka, Benkovac, NP Krka, Dubrovnik, Trebinje, Vrbanje, Ulcinj, Peć, Podgorica, Postojna, Split, Omiš, Karlobag, Vrlika, Ljubljana. Filmovi po knjigama o Actecima, Inkama ili Kurdistanu snimani su u Francuskoj, Italiji i Španiji. Svi su imali dobru ‘prođu’ u evropskim bioskopima a u Jugoslaviji je, naravno, najpopularniji bio Vinetu. Paralelno sa prikazivanjem filmova u prodaju su puštani albumi sa sličicama (nisu bile samolepljive); deca su se tih godina igrala kauboja i Vinetua, devojčice su uzdisale za markantnim poglavicom Apača. Knjige Karla Maja objavljivane su na srpskohrvatskom u više izdanja, pojedinačno i u kompletima i bile su najpoželjniji dečiji poklon za praznik. Ipak, slava Vinetua i Karla Maja polako je bledela kako su deca rođena 1960-tih odrastala; nove generacije nisu videle filmove, knjige su, istina, mogle da se nađu u biblitekama (novih izdanja nije bilo) ali su se vremena promenila i donela nove junake. U Nemačkoj je Karl Maj, uprkos svim manama i osporavanjima, postao i ostao klasik ali je van te kulture ipak pomalo zaboravljen. Možda je predstojeći jubilej prilika da se nove generacije širom Evrope podsete ovog majstora velikih avantura.

(2012)