SREBRNI MOST - FEHER ILLES blogspot prevod poezije Ilije Bakića na mađarski

 

2026. július 8., szerda

Ilija Bakić: *** (vatra je vreme…) – *** (a tűz a vízszintes…)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   vatra je vreme sporih krugova skrivenih u horizontale glasova disanje joj nevidljivo meke strele grče se u oku težišta taloga tišine   ogleda se u sebi topi staklo vetar daha diže je među oblake vode otvara vrata za rast zakrivljenog oka nove kože i mesa kostura za dolazak dana daždevnjaka

***   a tűz a vízszintes hangokba rejtett lassú körök ideje lélegzése láthatatlan görcsbe rándult lágy nyilak a szemben a súlypontban az üledékben a csendben   önmagában tükröződik üveget olvaszt a szél lehelete emeli a fellegek közé ajtót nyit az ívelt szem az új bőr és hús a csontváz növekedése és a szalamandra-napok jövetele előtt   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

https://feherilles.blogspot.com/2026/07/ilija-bakic-vatra-je-vreme-tuz.html

 

2026. július 19., vasárnap

Ilija Bakić: *** (usta su srasla…) – *** (a száj összenőtt …)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   usta su srasla ljušture reči talože se među zubima paraju nepce   u međuvremenu sa ptica je otpalo perje blato vri ekseri rđaju krompir klija u mraku hleb plesnavi   vezan čvorovima živaca vid puzi po zidu streline masne boje pupak otvaraju čelični prsti čiviluka dah utrobe diže se jedini sa prozirnom hladnoćom kristalne šupljine pokrova pod kojim truli "geometrija naracije"

***   a száj összenőtt a fogak közé szókérgek ülepednek a szájpadlást hasogatják   időközben lehullottak a tollak a madarakról forr a sár rozsdásodnak a szögek krumpli csírázik a sötétben penészedik a kenyér   idegcsomók kötötte tekintet kúszik a falon kövér színek a köldököt a fogas acélujjai nyitják száll a gyomor lehelete a szemfedő kristályos üregében az egyetlen átlátszó zimankó mely alatt a „narráció mértana” rothad   Fordította: Fehér Illés

Izvor: : Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

https://feherilles.blogspot.com/2026/07/ilija-bakic-usta-su-srasla-szaj.html

 

SVET KOJI POSTOJI SAMO U TAMI – „Betmen: Pobeda nad tamom” Džefa Louba (scenario) i Tima Sejla (crtež); izdavač Čarobna knjiga, 2025.

 

Betmen, stripski junak, od pojave u „Detektivskim stripovima“ („Detectiv comics“ - DC) 1939. godine, pleni pažnju generacija dečurlije širom sveta. Poštovaoci Čoveka-šišmiša znaju da on nije nadčovek ali ga ipak doživljavaju kao super-heroja što zbog impozantnog kostima a što zbog svakovrsnih „gedžeta“ koje koristi. Kada je polovinom 1980-ih uredništvo DC-a uvidelo da je potrebno „osvežavanje“ starih strip junaka, među prvima je taj tretman, uz Supermena i Čudesnu ženu, primenjen na Betmena, za koja je to majstorski obavio Frenk Miler remek-delom „Betmen: povratak mračnog viteza“ iz 1986. godine (u kome se Betmen vraća iz penzije da opet deli pravdu) za kojim je sledio „Betmen: godina prva“, 1987. (crtež Macukeli). Da se priča vrati na drugu godinu Betmenovog ispunjavanja obećanja mrtvim roditeljima kako će “očistiti grad od zla koje im je oduzelo život”, trebalo je čekati gotovo punu deceniju: Džef Loub (1958) je nastavio tamo gde je stala „Godina prva“ a jedna rečenica iz nje - o mafijaškoj porodici Falkone - izrodila je serijal “Duga Noć veštica” (13 svezaka na gotovo 400 strana!), objavljivan 1996. i 1997. godine. Strip je nacrtao nenadmašni stilista Tim Sejl (1956-2022). Po mnogima ovaj serijal spada u najuspešnije u sagi o Betmenu što je, neminovno, vodilo do nastavka jer priča nije bila završena. I tako je u 13 nastavaka objavljenih 1999. i 2000. godine od istog kreativnog dvojca stigao obimni (preko 360 strana!) strip serijal (ili je to, imajući u vidu kompleksnost priče, grafička novela?) „Betmen: Pobeda nad tamom”.

            Dakle, priča se nastavlja: ubica Praznik je uklonjen, bivši tužilac Dent unakažen kiselinom je Dvoliki smešten je u Arkam azil (ludaru), zajedno sa mladim Albertom Falkoneom i gomilom ‘nakaza’ (Džoker, Strašilo, Kalendar, Solomon Grandi…). Silvija Gigante, iako u invalidskim kolicima, pokušava da održi primat Falkone familije u kriminalnom Gotamu. Jedan od planova koji trebaju da joj obezbede osvetu i ostvarenje ambicija je napad na Arkam i oslobađanje ‘nakaza’. Zamišljeno-učinjeno. Uskoro Gotamom počinje da hara novi ubica, Vešala, koji na praznike ubija bivše korumpirane policajce. Osumnjičenih je mnogo ali načelnik Gordon ne uspeva da otkrije ko je Vešala a na Betmena ne može da se osloni jer su njihovi odnosi zahladneli zbog onoga što se desilo Dentu. Žena-mačka je i dalje Betmenu za petama, padaju nove žrtve, kriminalci stare škole pokušavaju da ‘napreduju’ u svom biznisu, Vejn usvaja siroče nastradalih cirkuskih artista na trapezu jer ga seća na to kako je on postao siroče, dečak uskoro postaje Betmenov asistent Robin… Kao i u prvom delu ovo je priču o potrazi za ubicom, sa mnoštvom tragova koji ukazuju na moguće krivce. I ovog puta Betmen kasni za ubicom. No, ovo nije rutinska krimi akciona avantura uz oslanjanje na filmske krimi klasike (i omaž jednoj od kultnih scena iz “Kuma”), težište zapleta nisu tuče i pucnjave jer jednaku važnost imaju porodične i bračne trzavice, poverenja i sumnje, nade, ambicije i dileme junaka - kako reče Betmen: „Svako od nas je izgubio delić života i sakrio ostatak u tami. Da li ovo želim sebi? Svet koji postoji samo u tami?“

            Na širem planu ovo je priča o propasti jedne epohe i nastupanju nove. Vreme ‘klasičnih’ kriminalaca-mafijaša nestaje. Gotam su preplavili maskirani, histerični, sumanuti kriminalci ‘nakaze’. Matrice ponašanja su se drastično promenile. U prvom delu Betmen se čak pita da li je njegova pojava (groteskno kostimiranog, nabildovanog osvetnika) privukla ovo izopačeno ludilo? Ni u drugom delu on nema zadovoljavajući odgovor ali mu više nije ni potreban jer su mafijaši izgubili bitku sa nakazama.

            Priča o nasilju, fizičkoj i moralnoj izopačenosti ima besprekorni vizuelni lik. Sejlove razigrane table su fascinantne, prepune velikih slika sa totalima lica ili tek sitnih detalja, čudnih rakursa u vrtoglavoj, efektnoj montaži. Slike na dve strane impozantne su. Senke su zloslutno crne, svetlo bolno bleštavo, magle mistično plave. Enterijeri su realistički precizni a lica stilizovana do karikaturalnosti ‘nakaza’. Crtačevo zadovoljstvo dozvolom da svoju veštinu ‘praktikuje’ bez ograničavanja očigledno je što čitaoca mami da iznova prelistava stranice i sladi se slikama.

            Rečju, „Betmen: Pobeda nad tamom” je delo zrelog autorskog stripa, u okriljima komercijalne ponude, koje maniristički precizno i kreativno redefiniše jedan od najvažnijih mitova 9. umetnosti.  

            (“Dnevnik”, 2026.)

„STRIP PRIČE“ ILI ŠTA BI BILO AKO BI BILO... – „Strip priče“ Tihomira Jovanovića; izdavač: autor, 2025.

 

Kao fenomen popularne kulture strip je ’rođen’ početkom  XX veka zahvaljujući masovno štampanim dnevnim novinama odnosno nedeljnim publikacijama. Isprva je bio prevashodno namenjen zabavi mlađe populacije pa su tom cilju prilagođeni i sadržaji ’priča u slikama’. Na krilima popularnosti (i profitabilnosti) strip se razvijao, širio svoju zanatske i ikonografske temelje, osvajao nove tematske prostore. Ipak, krajem XX veka i u prvim decenijama XXI veka popularnost stripa posustaje, on je ’spor’ za novu decu koja avanture mogu da doživljavaju svim čulima kroz ’realno vreme’ interaktivnih slika (zahvaljujući kojima se njihova mašta ili ne razvija ili bespovratno atrofira). No, strip nije na kolenima dogod ima široku bazu ljubitelja sa prosedim kosama. Pored ’običnih’ stripoljubaca postoji još jedna, retka vrsta – stripoljubci koji domišljaju postojeće stripove i u zapadnom svetu se ova rabota naziva ’fan fikšn’ i postoji u specifičnom zabranu-niši sadržaja koji imaju kultni status. Tihomir Jovanović (1955) spada među ovdašnje ’retke ptice’ koje znanim strip junacima smišljaju nove doživljaje odnosno postavljaju pitanje ’šta bi bilo kad bi bilo’ i na njega daju svoje odgovore. U njegovom dosadašnjem književnom opusu značajno mesto imaju knjige koje su svojevrsno dopisivanje avantura poznatih strip junaka odnosno knjige koje su utemeljene na strip iskustvima i njihovim originalnim parafrazama. Zbirka „Strip priče“ logičan je nastavak ove trajne infekcije i fascinacije stripom i njegovim svetovima pa znatiželjnim čitaocima nudi nove avanture Fantoma, Čelične kandže, Diabolika, Dikana, Flaša Gordona i Mandraka.

            Polovina junaka ove knjige spada među strip heroje zlatnog doba američkog novinskog stripa (Fantom, Mandrak, Flaš Gordon) koji su stekli svetsku popularnost; tragom tog uspeha pošli su i engleska Čelična kandža i italijanski Diabolik dok je Dikan (crtač Laza Sredanović po scenarijima više autora) originalna pojava sa prostora bivše Jugoslavije. Svaki junak ima znanu teritoriju, svoje karakteristike i zadatke. Ono što je nepoznato su neprijatelji i njihova nevaljalstva koja treba sprečiti: od borbe sa nacistima, kriminalcima i otmičarima do spasavanja planete Zemlje od agresije vanzemaljaca. U svakoj priči junaci kreću iz ’večitog sada’ odnosno iz zadatih početnih pozicija, neopterećeni prethodnim doživljajima i kreću u razrešenje problema koji je poremetio postojeću ravnotežu. Naravno, ma koliko situacija bila teška, nerešiva ili bezizlazna, pobeda snaga Dobra je samo pitanje vremena. Ta, za strip karakteristična, pojednostavljena podela na dobre i loše, odnosno stvaranje teških problema koji će ipak biti povoljno razrešeni, njegova je slabost jer vodi u šablonizovanje situacija ali je, s druge strane, deo ’slasti’ koju čitanje ’priča u slikama’ nosi i u kojoj je zaplet ono što zaokuplja mlade čitaoce (koji znaju da će njihov omiljeni heroj pobediti). Jovanović poznaje i prati pravila strip priča nudeći, kroz pojednostavljeno, funkcionalno pripovedanje krucijalne doze neizvesnosti-sigurnosti koje simuliraju strip originale. Ali, autor ne propušta da svoje epizode začini ponekim neočekivanim ukusom; u ovoj nameri poseže za iskustvima ’krosover fikcije’ odnosno spajanja poznatog strip obrasca sa drugim fiktivnim likovima što je na tragu radova pisca Filipa Hoze Farmera (1918-2009) i njegovog projekta ’Vold Njuton Femili’ u kome je ’otkrivena’ paralelna svetska istorija koju stvaraju junaci literature, stripa, filmova. Jovanović daje svoj doprinos ovom projektu kada u Fantomovu avanturu ’uključuje’ i Indijanu Džonsa povezujući ta dva izmaštana univerzuma. Drugo povezivanje, Mandraka i Harija Hudinija, na tragu je postmodernističkih vragolija u kojima fikcija i fakti idu ’ruku pod ruku’. U ovom smeru kreće i priča o Dikanu koji će ’zalutati’ u druge, paralelne svetove i sresti bića iz paganskih predanja pa odatle ’ući’ u stvarnost nalik onoj iz narodnih epski pesama i tu se družiti i boriti, rame uz rame, sa Kraljevićom Markom (koji je više mit nego istorijski fakt). Svi ovi obrasci i značenjski slojevi izmešani su lako i poletno u zavodljivu, razdraganu i humorom obojenu celinu na uživanje i radost čitalaca otvorenih za svakovrsna spoznajna iskušenja i iskustva jer „Strip priče“ Tihomira Jovanovića u literaturu donose, originalnim izborom tema i njihovom vrcavom realizacijom, uvek potrebnu svežinu i širinu.

            („Dnevnik“, 2026.)

UMETNOSTI U ČAST A PROTIV NEMARA I ZABORAVA – „KLAS – majstor stripa i karikature“ Živojina Tamburića; izdavač „Modesty stripovi“, 2025.

 

Kao osma knjiga u, velikanima domaće 9. umetnosti posvećenoj, ediciji „Osvrti“ izdavačke kuće „Modesty stripovi“ objavljena je monografija „KLAS – majstor stripa i karikature“ zapaženog strip istoričara i teoretičara Živojina Tamburića (1957). Ako je nekome od potencijalnih čitalaca ime i prezime Aleksandar Karakušević (1927-2002) nepoznato, sva je prilika da mu je umetničko ime Klas itekako poznato a kada se na prednjoj korici knjige ugleda karikatura prepoznatljivog grafizma dileme, barem sa one srednjih godine, više – nema. Klas je svojim stripovima, ilustracijama, karikaturama i tzv ’primenjenim’ crtežima (reklamama, logoima za razne firme ili izdanja), obeležio vizuelni identitet ovdašnjih prostora od 1960-ih do kraja veka.

            Aleksandar Karakušević, rođen u Skoplju, tokom rata sa porodicom proteran u Srbiju, posle rata student arhitekture, opsednut crtanjem likova iz stripova i filmova, 1950. godine postaje najmlađi karikaturista humorističkog lista „Jež“; umetničko ime Klas je rezultat dogovora sa kolegom Leonidom Semenjukom posle koga su svoje radove potpisivali kao „Klas I“ i „Klas II“. U „Ježu“ je Klas ’pekao zanat’ pored velikana kakvi su Ivan Lučev, Đorđe Lobačev, Milorad Ćirić sve dok nije dostigao prepoznatljiv likovni manir pojednostavljene, plošne stilizacije. Godine 1958. Klas je prešao u redakciju magazina „Ilustrovana politika“ u kojoj je ostao do 1990.g. i formalnog penzionisanja koje ga nije sprečilo da i dalje neumorno crta i objavljuje na raznim ’poljima’ i formama. Klas je bio najproduktivniji kao karikaturista; teme njegovih karikatura bili su svakodnevni događaji i društveni problemi ’socijalističke zajednice’ ali i problemi koji su ’mučili’ čitav ljudski rod. Sposobnost da precizno uoči ono što je ’smešno’ u ozbiljnim situacijama donela mu je značajnu slavu među najširim slojevima čitalaca i uvažavanje domaće kritike kao i dvadesetak nacionalnih nagrada. Klasova strast bilo je učestvovanje na međunarodnim konkursima za karikature i na njima je zaslužio mnoštvo nagrada pa je kao najnagrađivaniji karikaturista ušao u Ginisivu knjigu rekorda i u tri enciklopedije svetske karikatura; decenijama je bio najpoznatiji karikaturista iz Jugoslavije i imao mnoštvo prijatelja iz ove branše širom sveta. Učestvovao je na više od 400 kolektivnih izložbi karikatura širom sveta i imao 40 samostalnih izložbi po tom istom svetu.

            Klas je bio neumoran i kao autor naslovnih strana (za „Dečje novine“, „Jež“, „Politikin zabavnik“), svakovrsnih ilustracija i grafičkog dizajna (od rasporeda časova ili novogodišnjih čestitki do reklama za raznovrsne proizvoda; posebno su interesantne njegove ’putopisne karikature’ - crtane impresije o svetskim gradovima). Osim prepoznatljivog potpisa u uglu Klasovih crteža čest gost  je bio pas koji je za zanimanjem (i čuđenjem) pratio šta se to oko njega dešava. U njegovom celokupnom opusu strip je, barem nominalno, najmanje zastupljen ali su njegovi dometi bili itekako ispred svog vremena; Klas je od 1962. do 1964. godine stripove objavljivao u „Dečjim novinama“ („Na mirisnoj livadi“, „Začarana šuma“, „Vitez na ovnu“, „Čudo u Gruži“...) i „Nasmejanim novima“ („Dobri Šarko“, „Mudra patka“...) a jedan strip („Društvo izmišljatora“ po scenariju Pavla Kićevca) 1964.g. u „Malom ježu“. Scenarija za većinu stripova je pisao pesnik Dobrića Erić i objavljivani su u formi dvokaiša, u boji (osim prvog, crno-bele „Balade o kovaču i mačkicama“). Erićeve duhovite priče u rimovanim stihovima (ne bez tamnih tonova) Klas je sjajno ’obukao’ u slike koje su plenile prividnom jednostavnošću (bez ’zašećerenosti’), ubedljivim karikaturalnim likovima uz povremena sasvim inovativna rešenja. Proteklo vreme nije naškodilo ovim stripovima jer su i danas sveži, pregledni i zabavni. U analitičkoj i znalačkoj uvodnoj studiji Tamburić u širokom zahvatu, koji obuhvata kako sagledavanje društvenih i izdavačkih (ne)prilika, traganje za Klasovim uzorima u karikaturi i stripu tako i svedočenja kolega o sjajnom, duhovitom kolegi sa večitom lulom u ustima odnosno njegov porodični portret, daje zaokruženu sliku o izuzetnom akteru naše kulturne istorije. Upravo zbog nesporne kompetentnosti ove monografije o našem sjajnom, svetski poznatom autoru, ona se neizostavno mora naći u svim bibliotekama u Srbiji kao svedočanstvo o blistavoj prošlosti koja se ne sme zaboraviti, kojom se nove generacije trebaju ponositi i na koju se mogu ugledati.

(„Dnevnik“, 2026.)

           

MAGIJA I/ILI NAUKA: SJAJ KOJI BLEDI POD SVETLIMA NEONA

 

Čovek je beznadežno nesavršeno biće: njegova fizičke snage su skromne, telo osetljivo i podložno bolestima i povređivanju, životni vek kratak, čula-osetila slaba, kapacitet mozga slabo ili nikako iskorišćen. Njegovi mladunci suviše sporo stasavaju i postaju samostalni. Uz sve to on je lenj, sklon preterivanju u zadovoljenju telesnih potreba, teritorijalan, zavidljiv, posesivan, ljubomoran i nadasve - agresivan. Njegov opstanak kao vrste zavisi od mnogo, tačnije previše faktora koji se ne mogu kontrolisati ili, ako se i mogu kontrolisati to je uvek skopčano sa mnogo, tačnije previše komplikacija. Povećanje onoga što se danas, kao traljavi sinonim za civilizaciju, zove ‘zona komfora’ ponajpre je rezultat vekova ubijanja pripadnika iste vrste (iz koristoljublja ili puke obesti) i bahatog uništavanja Prirode koja je kolevka čovekova a što, sveukupno, neodoljivo podseća na poslovično sečenje grane na kojoj se sedi. Dakle, sve što je video čovek je želeo da podreti svojim potrebama. Na drugoj strani, taj isti čovek je oduvek osećao/naslućivao da sem onoga što može da vidi postoji još nešto, neke druge sile i pojave, druga pravila i principi koji njegovo krhko opstajanje kao jedinke (ali i zajednice) mogu da olakšaju ili otežaju, produže ili unište. Taj nevidljivi ali naslućivani tok, paralelan sa onim vidljivim, objašnjivim, predvidivim, prati ljudski rod kroz čitavu istoriju. Jedan njegov deo je sistematizovan i kanonizovan u raznim religijama i manje-više formalnim kultovima, ali je deo nevidljivih, natprirodnih sila (amorfnih ili uoblčenih u entitete/bića/demone) ostao izvan religijskih obuhvata. Njegov je obim vremenom smanjen, sjaj njegove pretnje izbledeo pred svetlima neona reflektovanog u hromiranim fasadama megalopolisa i luksuznih automobila ali definitivno nije nestao. Nevidljivi i nepredvidivi tok nije se, pak, zadovoljavao samo uporednim proticanjem već se često preplitao sa onim realnim, ‘vidljivim’ i donosio promene (dobre ili loše) u uobičajeni tok stvari. Otuda je valjalo umilostiviti te nepojamne ‘sile s druge strane’, po mogućnosti ih, čak, prizvati u pomoć, uz rizik da se sile ‘otmu’, odbiju da se pokore… Naravno, bavljenje poslovima prizivanja, po samoj suštini svoje opasnosti i ozbiljnosti, zahtevalo je vrlo posebne ljude i komplikovane rituale.

            Istoričari, sociolozi i antropolozi imaju svoja racionalna i sistematična objašnjenja pojma ‘magija’ i ljudi (‘magova’, ‘čarobnjaka’, veštaca’ – u oba roda) koji su se njome bavili. Na drugoj strani su ‘obični’ ljudi koji nasleđuju i prenose obrasce ponašanja (od sitnih praznoverica, sujeverja do prihvatanja magije kao činjenice). Jedno od ‘sredstava’ prenošenja verovanja u magiju u sledeće generacije su usmena predanja, mitovi, sage, epovi, mistični tekstovi; na njih su se nastavila autorska dela (poezija, pripovesti, romani) koji su u XX veku konačno ukalupljeni u žanrovske okvire tzv ‘epske fantastike’. U žanru se motiv ‘magije i magova’ razvija samostalno, oslobođen ‘ozbiljnosti’ iskrenog verovanja, i postaje neizostavni, maniristički deo ikonografije epske fantastike (uz zmajeve, svakovrsna čudovišta, zamkove, pseudo srednjevekovni mizanscen, odvažne družine, epohalne bitke Dobra i Zla…) tek labavo oslonjen na funkcionalno vulgarizovano-pojednostavljene (‘dajdžestirane’, ‘instantne’) slike-odraze pojmova koji se u žanrovskim delima rutinski/rutinirano ponavljaju. Istinsko verovanje u ‘magiju i magove’ izmestilo se u druge oblasti (marginalnog, subkulturnog) društvenog života dok su sadržaji (literarne, filmske, stripovske, one u svakovrsnim ‘role play’ i kompjuterskim igricama) epske fantastike tek simulakrumi ili bezazleno poigravanje obrascima lišenim svoje esencije (koja bi u ovom slučaju bila upravo pomenuto “istinsko verovanje u ‘magiju i magove’”); valjana epska fantastika, zauzvrat, svakako ‘nosi’ sve kvalitete literarne tvorevine, od emotivne angažovanosti do spoznaje aluzija ili tzv ‘prenesenih značenja’.

            U tradicionalnim tekstovima koji mogu biti zapisi usmenih legendi, mitskih priča, saga i epova (u njima autor ili ne upisuje svoje ime ili se skromno predstavlja samo kao ‘zapisničar’) ili autorska dela (takođe zasnovana na usmenoj tradiciji koju je pisac unekoliko prilagodio, skratio ili dopunio prema svojim zamislima), magija se često deli na ‘divlju’ i ‘kontrolisanu’ već prema tome da li se određenim postupcima (molitvama, prinošenjem žrtava) natprirodne sile/entiteta mogu umilostiviti da ‘urade’ nešto za molitelja ili je rezultat svih molbi neizvestan i zavisi od kaprica sila/entiteta koje se mole. Ipak, u svakom slučaju, poslove oko obraćanja silama (koje, rekosmo, mogu imati različite, manje ili više, formirane oblike-tela; poseban slučaj su obredi buđenja moći iz postojećih predmeta – kamenja, stabala, vode – što se zadržalo i u mističnim alhemičarskim spisima) obavljaju ‘stručnjaci’ magovi, čarobnjaci, vešci…; njegove su rabote tajna za puk jer su oni samo jednom nogom u realnom svetu a drugim u tom nevidljivom toku-drugoj stvarnosti. Ozbiljnost i opasnost poslova prizivanja i umoljavanja natprirodni sila/entiteta ‘oblikuje’ izgled i ponašanje magova: oni su u ozbiljnim godinama, strašnog izgleda, najčešće žive izvan zajednica u dubokim šumama ili sličnim nepristupačnim predelima, ponašanje im je nepredvidivo a govor čudan, nerazumljiv, neretko višesmislen. O poreklu magova ne zna se ništa ili o tome kolaju glasine; takođe se ne zna ili jedva ponešto naslućuje o načinu na koji su magovi stekli svoje sposobnosti. Neki su ih nasledili – Merlin je sin device i demona i od svog detinjstva je pokazivao neobične sposobnosti koje su ga, kada je dostigao određenu zrelost, učinile najmoćnijim čarobnjakom Engleske (barem dok nije sreo Devu od jezera, zaljubio se i izgubio deo svojih moći). Strogi celibat je jedan od bitnih elemenata starovekovnih magova (za razliku od antičkih magova koji su mogli da upražnjavaju telesnu ljubav, a poneki kultovi su na telesnosti insistirali kao važnoj raboti koja pojačava magijske moći).

            Gandalf Sivi ili Beli (iz Tolkinovog univerzuma Srednje zemlje) takođe ima naprirodno – nadljudsko poreklo (po čemu je blizak Merlinu); on je anđeosko biće u ljudskom obliku, poslat od Tvorca u Srednju zemlju da se sukobi sa Sauronom a lik starca je uzeo kao znak svoje poniznosti. Ipak, kako je stekao sposobnosti koje poseduje nije najjasnije. Zli Sauron je, pak, ‘pekao’ zanat kod kovača Valara Auleja (kao i neki antički bogovi) da bi ga izdao i pridružio se Malkoru, željnom vlasti na svetovima. Sauron je primer antičkog modela učenja u kome učitelji-tutori obrazuju učenike-štićenike; ovaj model, koji su sebi mogli da priušte bogati i moćni, zadržao se u srednjem i kasnijim vekovima i bio jedan od dokaza društvene moći i prestiža. Broj knjiga epske fantastike u kojima se priča o odnosu maga-učitelja i njegovog šegrta ogroman je; pošto je većina njih pisana bez većih umetničkih pretenzija (ali sa očitom željom za zaradom na robi koja ima ‘prođu’) vrlo su lako zaboravljene a na njihovo mesto su došle nove ali jednako neinventivne. Obrazac majstor-šegrt, blizak je tzv glavnotokovskom ‘bildungsromanu’ i autorima dozvoljava da, prateći šegrtovanje-školovanje budućih magova potanko opišu svet koji su zamislili i prate svog junaka kroz mnoštvo avantura koje će popuniti veliki broj stranica poslovičnih ‘trilogija’, ‘pentalogija’, ‘sekstologija’ itd itd jer je jedna od bitnih odlika ovog žanra da ga čine obimne (debele) knjige pošto uobičajena predstava o epovima, sagama ili hronikama podrazumeva upravo knjige velikog formata sa tvrdim korica i mnoštvom stranica (i sa obaveznim kartama zemalja u kojima se dešavanja odvijaju).

            Ipak, pre ili kasnije, već prema logici razvoja književnih motiva, moralo je doći do pomaka na ovom delu žanrovski tipiziranih situacija. Taj je iskorak učinjen u serijalu “Zemljomorje” Ursule le Gvin (1929-2018).

            Istine i opreznosti radi valja reći da je moguće da se pomenuta promena desila i u nekim ranijim knjigama koje su ostale van šire pažnje odnosno bez mogućih sledbenika ili plagijatora. No, delo o kome niko ili malo ko zna pa stoga nema šireg odjeka svakako neće biti ‘uzrok’ novih dešavanja na žanrovskoj sceni te će kada, pre ili kasnije, bude otkriveno u književnim istorijama, u najboljem slučaju, ostati zabeleženo kao kuriozum.

            Elem, Le Gvinova je sa obrazovanja magova skinula veliki deo ekskluzivnosti na mesto koje su došle formalne škole za čarobnjake. Određeni stepen izuzetnosti polaznika-učenika je ostao kao preduslov za školovanje ali je ovaj vid obrazovanja ozbiljno ‘demokratizovan’. Boravak u školi i sticanje znanja te odnosi sa profesorima i ostalim učenicima, odnosno pokušaj mladog Geda da nađe (i izbori se za) svoje mesto u školi kao organizovanoj sredini suštinski odgovara obrascu ‘bildungsromana’ izmeštenog u sasvim poseban svet u kome magija ‘funkcioniše’ i masovno je potrebna; kada se tokom serijala otkrije da na dalekim ostrvima magija prestaje da funkcioniše pouzdano to je ozbiljna pretnja za opstanak Zemljomorja.

            Nesporno je da je Le Gvin svojom postavkom ‘profesionalnog’ razvoja čarobnjaka oduzela dozu mistike priči ali je na njeno mesto ugradila fino psihološko nijansiranje junaka što je itekako nedostajalo u drugim delima epske fantastike. Predstavljanje čarobnjaka kao ljudskih bića, izuzetnih ali i ranjivih, sklonih sumnjama i kolebanjima, približilo je ove junake čitaocima. Uspeh serijala o Zemljomorju nije ostao nezapažen od drugih spisatelja pa je model ‘školskog obrazovanja’ čarobnjaka postao novi ikonografski standard u žanru. Verovatno najpoznatiji podražavalac ovog modela je serijal o Hariju Poteru Džoane Roling (1965) koja je, na žalost, svojom postavkom priče (dva sveta: savremeni-čarobnjački, savremeni školski sistem odnosno internatski smeštaj učenika) insistirajući na prepoznatljivo svakodnevnom, dobrano izgubila na začudnosti kao jednom od esencijalnih ‘začina’ (upotrebimo i učeno ‘Conditio sine qua non’) fantastičnog.

           [Začudno u epskoj fantastici, barem po pitanju magova kao ikonografskog sastojka/standarda itekako se razvijalo i razgranavalo – od čutljivih do brbljivih magova, asketa do onih sklonih preterivanju ‘u ići i piću’, magova usamljenika do njihovih esnafa i gildi, magova opšte prakse (kakvima obiluje Pračetov Disksvet) do usko specijalizovanih magova (kao u hit romanu “Alhemizovana” Sen Lin Ju), od magova koji mogu menjati oblik do onih koji ‘samo’ znaju standardizovane formule-kombinacije reči/pokreta ili prinošenja žrtava…]

            Sledeći, pak, liniju ‘začudnog’ u magiji epske fantastike ona će nas odvesti (sasvim začudno) do još jednog žanra fantastike – do naučne fantastike i do činjenice da i tamo, u tom strogom zabranu racionalnosti, principa uzrok-posledica, postoji i funkcioniše magija! I ta je pojava magije čak i ‘ozakonjena’! Konkretno, Artur Klark (1917-2008), jedan iz velike trojke pisaca naučne fantastike (ostala dvojica su Isak Asimov, 1920-1992, i Robert Hajnlajn, 1907-1988) iz njenog ‘Zlatnog doba’ (koje je trajao u prve dve decenije posle II svetskog rata), formulisao je, u eseju „Opasnosti proricanja: Neuspeh mašte“ iz 1962. godine, tri zakona (po ugledu na svog literarnog suparnika odnosno Asimovljeve zakone robotike) a njegov Treći zakon glasi: “Bilo koja tehnologija koja je izuzetno napredna ne razlikuje se od magije”; prva dva zakona glase 1. Kada istaknuti ali stariji naučnik kaže da je nešto moguće, onda je on skoro sigurno u pravu, i 2. Jedini način da se otkriju granice mogućeg jeste da se ode malo dalje od toga i zakorači u nemoguće.

            Naravno, šta u trećem zakonu znači ‘izuzetno napredna’ zavisi od početne postavke. U nizu naučnofantastičnih dela koja su opisivala regresirane, primitivne svetove nastale na postapokaliptičnim ruševinama, svaki aparat ili kakvo znanje iz XX veka izgledalo je tadašnjim savremenicima razrušene civilizacije kao magija. Isti efekat na ljude našeg doba imale su i mašine ili postupci vanzemaljaca (setimo se marsovskih zraka smrti iz Velsovog romana “Rat svetova”). Serijal romana o Umirućoj zemlji Džeka Vansa (1916-2013) opisuje daleku budućnost u kojoj je nauka zaboravljena a funkcionalni artefakti iz prošlosti deluju kao fascinantne manifestacije magijskih sila. Slične primere magije nalazimo i u serijalima Knjige novog i Knjige dugog sunca velikog Džina Vulfa (1931-2019); Vulf je dao svoj originalni doprinos temi magije i čarobnjaka u duologiji “Kralj-Čarobnjak”. Vrlo specifičan tretman magije i magova nalazimo i u serijalu o Peščanoj planeti Frenka Herberta (1920-1986). S jedne strane je tehnologija koju na Dinu donose njeni vladaoci i koju domoroci prihvataju bez previše čuđenja a s druge magija Slobodnjaka koja nema objašnjenje u nauci. Herbert je obrnuo ideje o mogućnosti racionalnog-naučnog objašnjenja svih pojava bez obzira koliko je Carstvo uznapredovalo u odnosu na starosedeoce Dine koji ostaju verni svojim načinima magijskog ‘upravljanja’ svetom u kome žive. Animistička magija u Avatar filmovima iako je ‘oslobođena’ tehnologije mnogo je dublja i delotvornija od militantnih neoliberalnih osvajača. Konačno, u romanu i potonjim filmovima o Zvezdanim ratovima rame uz rame sa svemirskim brodovima i letovima nadsvetlosnom brzinom stoji mistični red džedaja koji i dalje, kao pravi magovi, u pomoć prizivaju moćnu Silu iz sasvim nedokučivih sfera Univerzuma i ona im, kao prava, funkcionalna magija - pomaže.

            Na kraju ovog kratkog (i ograničeno informativnog) zapisa, odolevajući iskušenju da zaključimo kako je magija, sudeći po knjigama epske i naučne fantastike, svuda oko nas, konatatujemo tek da su knjige, što barem ne treba dokazivati, veće od života i kao takve jesu jedinstvena, neponovljiva, svevremena, svemoćna magija (u druge magije možete – i ne morate - verovati).

            (“Nova misao” 73/2026.)

POVRATAK MIRKA I SLAVKA – „Nikad robom knjiga prva“; izdavač „Grafoprint“ Gornji Milanovac, 2026.

 

Gornjemilanovački „Grafoprint“ objavio je u reprezentativnom izdanju (veliki format, tvrde korice, crno-bela i četvorobojna kolor štampa), knjigu „Nikad robom“ Desimira Žižovića Buina (1920-1996) koju je priredio Borisav Čeliković (ovo je prva knjiga u nizu koji sledi). U pitanju je reprint legendarne serije u izdanju „Dečjih novina“ i to prvih sedam epizoda stripa o malim partizanima Mirku i Slavku koje su izlazile u školskom listu „Dečje novine“ od 1958. do 1966. godine. Od 1963. godine pod nazivom „Nikad robom“ izlazi posebno strip izdanje u sveskama na 32 strane, štampanim na novinskom papiru sa naslovnom stranom i svakim drugim listom u boji. U prvih 200 brojeva objavljeni su stripovi o borbi naroda i narodnosti Jugoslavije za slobodu kroz vekove (osmišljeni i nacrtani od domaćih autora) a među njima su bile i priče o Mirku i Slavku. Popularnost malih partizana neprestano je rasla pa su, od broja 201, dečaci  postali jedini heroji serije; broj njihovih doživljaja je gotovo 600 što ih stavlja na tron ’najproduktivnijih’ domaćih strip heroja. Sveske „Nikad robom“ izlazile su svake nedelje i na njima je, pored Buina, sa nejednakim uspehom, radio veliki broj scenarista i crtača. Strip manufaktura „Nikad robom“ funkcionisala je do 1977. i broja 595 a potom, kao edicija „Kuriri“, do 1979. godine. Na žalost, danas je od svega rečenog poznata samo fraza: ''Mirko, pazi metak!“ „Hvala Slavko, spasao si mi život!'' koja je -urbana legenda jer ne postoji ni u jednom stripu; ovaj groteskni dijalog smislio je Ljubomir Kljakić u eseju o slabom kvalitetu stripova na ondašnjoj strip sceni.

            Na početku knjige Borisav Čeliković, cenjeni strip istoričar, piše o Desimiru Žižoviću Buinu, rođenom u Gornjim Branetićima kod Gornjeg Milanovca. Ovaj bistar i živahan dečak već je u osnovnoj školi pokazao izuzetan talenat za crtanje, slikanje i vajanje. U aprilskom ratu 1941.g. od jednog vojnika je za dva hleba dobio pušku i dve desne cokule – u „Nikad robom“ opisan je ovaj događaj. Buin se priključuje četnicima a zbog crtačkog talenta prelazi u propagandno odeljenje i redakciju lista „Ravnogorski borac“. Septembra 1944.g. postupa po naređenju Kralja Petra o ujedinjenju dva pokreta otpora i priključuje se partizanima. Raspoređen je u propagandno odeljenje pod komandom Đorđa Andrejevića Kuna sa kojim dolazi u sukob; besni Kun ga šalje na Sremski front u odeljenje za raščišćavanje mina ali Buin se vraća u Gornji Milanovac, prijavljuje kao dobrovoljac i odlazi na Sremski front u kulturnu ekipu Druge proleterke brigade. Demobilisan je 1946.g, kolonizovan u Vojvodinu ali se vratio u rodni kraj, 1951.g. primljen je na Likovnu akademiju (iste godine je napravio Štafetu mladosti), 1956.g. počinje saradnju sa listom „Dečje novine“ koja će trajati tri decenije. Buin je autor 100 spomen ploča, više od 50 spomen česmi, brojnih spomenika i monumentalnih slika (Titov portret dimenzija 6x12 metara za Titovo Užice).

            Buin je u „Dečjim novinama“ crtao ilustracije i stripove (o doživljajima đaka prvaka, po motivima iz narodnih pesma i istorije). U 23. broju pojavila su se prva dva kaiša stripa „Nikad robom“ u kojima pekarski šegrt Mirko trampi hleb za pušku vojnika koji beži pred nemačkom vojskom i odlazi u partizane. Mirku se prvo pridružio drug Iva ali je poginuo što je rezultiralo mnoštvom pisama nezadovoljnih čitalaca. Zato je Mirko dobio novog druga, malo siroče Boška koji je posle dve epizode postao – Slavko! U strip su polako ’ulazili’ stalni likovi boraca, ilegalaca, seljana, nemačkog komandanta Šturmbanfirera Šulca... Popularnost stripa je bila fantastična; tiraži su dostizali i 200.000 primeraka po svesci, po stripu je snimljen igrani film, likovi Mirka i Slavka nalazili su se na školskom priboru i torbama, šoljama, tanjirima, čašama, majicama...

            Kritičari su listom Mirka i Slavka smatrali bezvrednom socijalističkom propagandom; tek će 1987.g. V. Fumeti alias Vasa Pavković izneti razložno mišljenje o serijalu koji je nezaobilazan u našoj strip istoriji; toj revalorizaciji pridružiće se Sl. Ivkov, B. Lomović, Al. Zograf... Prvih sedam epizoda crtanih u dva i tri kaiša otkrivaju kako je Buin razvijao svoj grafizam čisteći ga od pretrpanosti;  scenario, uz nespornu naivnost (strip je bio namenjen školskoj deci), ipak nije davao ’zašećerene’ priče jer su u njima ginuli kako borci tako i civili pa i deca.

            Zaključimo da je „Nikad robom knjiga prva“ značajan doprinos prepoznavanju i kritičkom sagledavanju prošlosti našeg stripa i kao takva zaslužuje punu pažnju i podršku.

            („Dnevnik“, 2026.)

PAKAO RUŽNIH, PRLJAVIH I ZLIH – „Glorijan“ Branka Ćurčića; izdavač Kontrast, 2025.

Roman „Glorijan“ Branka Ćurčića (1980), zapaženog pisca mlađe srednje generacije prozaista, višeslojna je bolna groteska koja u mnogim elementima postavke priziva u svest Čehova i njegove magične drame. To je priča o porodici u kojoj su svi životni gubitnici nespremni – nesposobni – da ove činjenice (čak i ako ih prihvate) iskoriste kao motiv za ozbiljne promene u svom ponašanju. Naravno, ’na ruku’ im ne ide ni tzv ’društveno-političko’ okruženje ali ni mentalitet zajednice kojoj pripadaju. Temelj dešavanja – i problema – je disfunkcionalna patrijarhalna porodica uronjena u tradicionalne uloge potpomognute ’iskustvima’ ratno-sankcijskih 1990-ih i svime što je, od tada do danas, mutiralo i metastaziralo na telu zajednice, od generacijske besperspektivnosti do partijsko-burazerskih šema i hijerarhija u koje je nužno pokorno ući ukoliko se želi ikakav pristojan život  (naravno po cenu odricanja od bilo kakvih moralnih vrednosti). U tom i takvom kalu, koji traje više od 30 godina, neprikosnoveno i neupitno vladaju principi ’socijalnog darvinizma’ i nema nikakvih naznaka da će se to uskoro (ili ikada) promeniti. Porodica Ilkić egzemplar je svega što se ’prirodno’ može očekivati u večitom ’ovde i sada’. Na čelu je (kako bi drugačije?) pater familijas, veteran ratova u kojima se njegova jedinica dobrovoljaca nije proslavila herojstvom ali jeste otimačinama, koji sa svog prestola – invalidskih kolica u kojima je nepoznata (ali znatna) količina novca - gromoglasno propoveda istine o svetskoj zaveri protiv Srba koje je pročitao iz rodoljubive štampe; šikaniranje supruge, sinova i nesuđene snajke je nezaobilazni deo folklora (jer oni ne ’dobacuju’ do paterovih mudrosti) a smenjuju ih, po principu toplo-hladno, izlivi finansijske milosti prema sinu Mirku i snajki Dori zarad terapija za dobijanja unuka koje su neuspešne jer darovani novac dotični par troši na svoj provod. Debeli Mirko je opozicioni aktivista koji prosperitet vidi u smeni lokalne vlasti i svom usponu na njeno mesto (ali je spreman na saradnju sa neprijateljem kad mu taj nešto ponudi) dok Dora kao ’didžej’ tezgari na svakojakim slavljima i sanja o proboju na svetske scene. Majka je besprekorno ’izdresirana’ kuvarica i ’miriteljka’ koja je, u ime očuvanja doma, spremna da trpi uvrede i koja smiruje sukobe između članova porodice. 

            Uloga ’zabludelog sina’ pripada Slavku koji se, za zimskog Svetog Nikolu, vraća kući ali ne iz ljubavi prema porodici već zato što beži od ’uterivača dugova’. Njegova neprilagođenost koja ga je odvela iz doma višestruka je: on jeste završio fakultet ali to nije umanjilo njegovu naivnost, njegova odluka da ode u Berlin i osnuje marketinsku agenciju rezultat je veze sa energičnom devojkom Vesnom; na drugoj strani, njegova latentna homoseksualnost se, preko fascinacije markantnim profesorom-šarlatanom, realizovala u susretu sa Džonijem, muškom prostitutkom koji ga je finansijski uništio. Bekstvo u Sombor je čin očajnika spremnog da dovede u opasnost i svoje najrođenije. Kad, pak, sazna da otac ’sedi na parama’, Slavko planira kako da se, u kulminaciji svog egoizma, domogne tog novca. Sticaj okolnosti omogučiće mu da, između krvavih tela uterivača i porodice, uzme novac kao ulaznicu u novi život koji je, u stvari, samo nastavak dotadašnjeg ’slatkog života’.

            Opredelivši se za niz kratkih fragmenata pisac, održavajući tenziju, uspeva da spoji prošlost i sadašnjost, efektno oslika junake sa njihovim stvarnim vrednostima i zabludama, zaroni u vrtloge nekontrolisanih strasti i ’fiks ideja’ koje vode u propast. Odbijajući da da konačan sud o likovima, autor ispisuje niz mikro epizoda koje se mozaički slažu u svesti čitalaca gradeći veliku sliku u kojoj će se, zavisno od vizure, isti odnosi predstaviti u sasvim neočekivanim sklopovima. Tako je moguće tumačiti da je Slavko egocentrično-narcisoidna ličnost ali se, isto tako, može zaključiti da je Slavkova sudbina primer kako dekadentno zapadno društvo uništava prostodušne provincijace (a što, sasvim prigodno, potvrđuje očeve sumanute ideje o svetskoj zaveri protiv časnih Srba) odnosno kako žitelji predgrađa ’potrošačkog raja’ služe kao potrošna roba (sveže meso) bogatašima i kriminalcima. U toj vizuri ova priča neodoljivo će podsetiti na ingeniozni italijaski film „Ružni, prljavi, zli“ Etore Skole iz 1976. godine.

            Zaključimo da je „Glorijan“ Branka Ćurčića intrigantno i provokativno delo koje duboko vivisecira patologiju porodičnih odnosa ali i društveno-političkih konstelacija sveta u kome imamo (ne)sreću da živimo i zbog svega toga zaslužuje punu čitalačku i kritičarsku pažnju.

            („Dnevnik“, 2026.) 

SREBRNI MOST - FEHER ILLES blogspot prevod poezije Ilije Bakića na mađarski

 

2026. június 13., szombat

Ilija Bakić: *** (zglobovi lanca…) – *** (…lánc-csuklók…)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   zglobovi lanaca uvijeni u maramicu plućnu bačeni izajednosmernih ogledala ne rađaju   klupko kanapa namotano je na koren glasa   plima guta kalendar mora leda perad kljuca kreč zidova između cigli leže upotrebljena sečiva grudobrana njihove košuljice nisu više glatke oblik pravilan ali ćutanje koža čini ih nevidljivim   s druge strane linije ipak drhte koreni biljaka pokriveni telom ravnodnevice razapete preko kostura stolica

***   a tüdőlebenybe csavart egyirányú tükrök mögé dobott lánc-csuklók nem szülnek   a zsinegköteg a hang gyökerére tekert   dagály nyeli a jégtenger kalendáriumát a meszet a falon háziszárnyasok csipkedik a téglák között használt mellvédélek hevernek ingük immár nem sima alakjuk szabályos de a bőr hallgat ezért láthatatlan   a vonal másik oldalán mégis remegnek a székvázra feszített napéjegyenlőség testével takart növénygyökerek   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

https://feherilles.blogspot.com/2026/06/ilija-bakic-zglobovi-lanca-lanc-csuklok.html

2026. június 24., szerda

Ilija Bakić: *** (prstenovi brojeva…) – *** (…szám-gyűrűk…)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   (prstenovi brojeva nanizani na stubove teže)   tela su prostor ispunjen ljuskama reči mamuzama odjeka samo u koži je disanje doline otporne na senke iza grebena kostura   mesija govori putevima nomada kroz peščane oluje koje odnose imena stvari i glačaju privremenost   objava paradoksa curi niz retke zube kalendara slike mesa blede zabljesnute najavom obrnutih čudesa moći muva

***   (igyekeznek az oszlopra sorakoztatott szám-gyűrűk)   a testek szó-kérgekkel sarkantyú-visszhanggal töltött terek csak a bőr lélegzik a csont-szirtek mögötti völgyek árnyékellenállók   messiás a nomádok úján beszél a tárgyak nevét hozó és az ideiglenességet vasaló homok-viharokon keresztül   a paradoxon közzététele a naptár ritka fogazatán keresztül csorog a légyhatalom fordított csodáinak bejelentése fényében a hús képe fakul   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

 

https://feherilles.blogspot.com/2026/06/ilija-bakic-prstenovi-brojeva-szam.html