Skorašnja pojava (u izdanju novosadskog “Prometeja”) novog romana Olge Ostojić Belča, zapažene spisateljice starije srednje generacije, svakako je izuzetno prijatno iznenađenje za sve literarne znalce. Olga Ostojić Belča, romansijerka, pripovedač, pesnikinja, esejista i vrsni prevodilac, spada u sam vrh autora koji su pisali realističku poetsko-refleksivnu prozu, visokog stilskog rafinmana i kao relevantni prepoznati u nekolikim pregledima-panoramama savremene literarne scene. Već prvim romanom “Smrt godišnjeg doba” iz 1963. godine spisateljica je odredila svoj stilski “modus operandi” i svakom novom knjigom produbljivala ga i cizelirala postižući zavidne umetničke rezultate. Ona je precizno, tanano i pronicljivo ponirala u psihologiju svojih junaka, u dinamiku složenih porodičnih odnosa odnosno u duh varošica, prepličući vremenske linije prošlosti i sadašnjosti. U svemu tome uspevala je da bude naoko jednostavna, polenta i duhovita; naravno, ta je jednostavnost rezultat velikog majstorstva u stvaranju priča i njihovom pretvaranju u reči i rečenice.
            Sve pomenuto znatiželjni čitalac otkriva i u romanu “Spavač u dolu”. Sam naslov referiše na znamenitu pesmu Artura Remboa o mrtvom mladom vojniku usred nabujale prirode; u jednoj pripovednoj liniji junaci romana diskutuju o prevođenju stihova i vrsti cveća među kojim vojnik leži; u drugoj braća odlaze u atar oko Vršca kako bi, na posebnom mestu, ubrali cvetove koje će pokloniti majci za rođendan da bi, u konačnoj slici, među tim cvetovima poginuo stariji brat, prevodilac Remboove pesme, u samoubilačkom pokušaju male grupe boraca da aprila 1941. godine pred Vršcem zaustave nastupajuću nemačku vojnu kolonu. Njegovo će telo nemački vojnici staviti na tenk i provesti kroz grad, kao znak uvažavanja hrabrog protivnika. Autorka će u završnoj napomeni imenovati hrabrog mladića kao Vojislava Atanasijevića, a uz njega i niz drugih stvarnih istorijskih ličnosti (Feliks Mileker, osnivač i direktor vršačke Gradske biblioteke i Gradskog muzeja, Milo Vukčević, profesor istorije u vršačkoj Realnoj gimnaziji, streljan u Alibunaru, potporučnik Siniša Matejić, komandant grupe Vrščana u odbrani granice, alibunarski mlinar Burger koga su seljani odbranili od suda posle rata iako su mu žena i ćerka streljane zbog neprijateljskog delovanja, ruska emigrantkina gospođa Baranovska, profesorka francuskog, gospođa Vaserman, žena poznatog vršačkog apotekara); biće pomenuta i ogromna topola na železničkoj stanici u Uljmi, koju mlađi brat zove “baobab” a od koje je ostao samo truli panj. Pomenute ličnosti kao i one koje samo “statiraju” deo su živopisne pozornice ovog romana i, zajedno sa ulicama, kućama, lokalima, običajima, usputnim i ozbiljnim razgovorima, knjigama i vremenskim prilikama, rastom bilja i modom u oblačenju, svedočanstvo su jednog doba i okvir za odrastanje onih rođenih u prvim decenijama prošlog veka u Vršcu. A kako to kaže veliki Dikens “Bilo je to dobro vreme. Bilo je to loše vreme”, bilo je to doba ljubavi i nadanja u bolji život baš kao i doba bolesti i teških stradanja od ruku okupatora i, još više i teže, dojučerašnjih komšija, doba zanosa i doba razotkrivanja mračne realnosti.
            Pripovedanje o stasavanju odnosno o prošlim decenijama zrači zavodljivim sjajem boljih vremena kada su postojale prave vrednosti; pominjanje rata je neminovni kontrapunkt, ona druga, dijabolična strana postojanja. Autorka ne potencira ni jednu stranu već pripoveda smireno i razložno, namerna da njena konačna slika-panorama sadrži sve boje življenja. Jer kako sama zaključuje: “ovo treba da bude i oproštaj od doba u kome je odrastala jedna generacija, doba koje nije do kraja protumačeno i koje je bilo teško razumeti, jer nestaje sa nama. Uostalom, tako je i sa svim ostalim što nas je okruživalo i danas okružuje.” Pred nesagledivim totalitetom postojanja prednost knjiga je što sasvim jasno mogu da odgovore na Čehovljevo pitanje “I gde je on sada” i tako daju privid zaokružene celine; naravno, taj privid jeste rezultat vremenskog odmaka mada se, opet, ne zna za svakoga gde je i kako završio svoje trajanje pa se ni jedna priča ne može smatrati definitivnom. A što se izvođenja konačnih zaključaka tiče možda se treba rukovoditi uzrečicom koju je koristio veliki istoriograf i arheolog (što mu je davalo dublji i širi uvid u prošlost koja je, pak, konačni sudija i najveća učiteljica mladima) Mileker; on je, kako u ovoj knjizi piše, redovno zaključivao rasprave (bilo da je u nešto ubedio sagovornika ili nije) infantilno-ingenioznim rečima “Tako je, ako vam se tako čini.”
            Zaključimo, “Spavač u dolu” Olge Ostojić Belča topla je, sentimentalna i tragična vinjeta iz prošlih vremena pisana izbrušenim i delikatnim stilom koja zaslužuje potpunu emotivnu i intelektualnu čitalačku posvećenost koja će biti nagrađena vanrednim umetničkim doživljajem.

            (“Dnevnik”, 2021.)


Predrag Đurić
(1974), scenarista, kritičar, teoretičar, izdavač i propagator 9. umetnosti, predstavlja se znatiželjnim čitaocima omnibus strip albumom „Sva lica slobode“, koji je, ove godine, objavio Studentski kulturni centar Novi Sad, pod uredničkom palicom Jovana Gvera. Između korica nalazi se 20-tak kratkih stripova za koje je Đurić napisao scenarija a slike su potekle iz pera i četkica desetak crtača (najčešći je Vlado Nikolovski) različitih generacija, senzibiliteta i likovnih tehnika koji variraju od precizne realističnosti do karikaturalnosti i „novoprimitivističkog“ crteža.
Četiri segmenta knjige („Priče sa divljeg Istoka“, „Sva lica slobode“, „Linije fronta“, „A san šta je?“) otkrivaju sudbine ljudi u različitim epohama (od XVIII veka do danas i u bliskoj budućnosti) i na različitim prostorima, prevashodno na ravnici Panonske nizije ali i u savremenim megalopolisima. Među protagonistima stripskih vinjeta nema klasičnih junaka, sve su to obični ljudi čije se svakodnevno trajanje menja ili prekida zbog ratova. Među takvima ima i onih osetljivijih na okruženje, sklonijih introspekciji, umetnosti, artikulisanju svog jada u citiranim stihovima („Čovek peva posla rata“ Dušana Vasiljeva, narodna „Kad mi pišeš, mila mati“); oni, nevešti u surovim nadmetanjima sa nevoljama, kao da su predodređeni za stradanja ili primorani na bekstvo iz rodnog kraja. Stradalništvo, bez obzira na vreme i mesto, žigoše postojanje, trajanje i nestajanje ljudi na ovim ravničarskim prostranstvima.
Scenarista Đurić je, sem već pomenutih talenata i upornog aktivizma, slobodoumni humanista po ubeđenju i profesiji (lekar) i, pre, posle i iznad svega rečenog – mislilac. Neko ko odbija da ide pognut ispod zvezda, ko jeste (i želi da bude), kako to psihijatri kažu, „orijentisan u prostoru, vremenu i prema ličnostima“; na ovome insistira bez obzira što, u svetu ultimativnog neoliberalizma i agresivnog konzumerizma, takvo „orijentisanje“ nije poželjna odlika potrošača kao osnovne jedinke savremenog sveta (jer je samo onaj ko troši – bitan); u ne tako dalekoj budućnosti potrošačima će biti dozvoljeno da postoje-žive onoliko koliko svojim aktivnim i stalnim konzumerizmom opravdavaju bespovratno potrošenje prirodnih resursa - Đurić o toj perspektivi piše u jednom od stripova iz ove knjige. Kao samosvesni tragalac za istinom/stvaralac, on je uspeo da sagleda naše vreme kao i vremena koja su mu prethodila odnosno da zaviri i u „lik stvari koje će doći“. U njegovim pričama/vinjetama ukazali su se obrisi usuda koji prati generacije svih koji su svoje živote provodili u ravnici. U protekla tri veka (koliko, približno, obuhvataju priče iz ove knjige) među oranicama i močvarnim baruštinama smenjivale su se države, vojske i ratovi, uništavajući ono što je teškom mukom sticano da bi se ishranila porodica. Regrutacije, vojne obuke, bitke, patnje, rane i pogibije jedini su izvesni događaji u dugom nizanju decenija. Periodi mira tek su vreme potrebno da se ožale poginuli, zaleče rane i sakupi snaga za novi sukob. A upražnjena mesta u stroju zauzeće novostasali, golobradi momci koji ništa od istinskog ljudskog života nisu doživeli a mnogi to nikad i neće. Sa opšte slike fokus se pomera na pojedince i njihova stradanja i tragedije odnosno na bizarno poigravanje „slučaja komedijanta“, kakvo je mimoilaženje vojnika koji se jadaju jedan drugom sa redom osuđenika na streljanje, pomenutih samo po imenu, prezimenu i zanimanju jer rat briše sve drugo što ljude upravo čini – ljudima, bilo da su civili ili vojnici.  Kako rat izmešta životnu kolotečinu (da se ona nikad više ne vrati u svoje tokove), tako dobrovoljni, nedostatkom perspektive iznuđeni, odlazak savremenih (samo)prognanika menja njihovo okruženje i uvodi ih u drugu sredinu koja nudi nasušno potrebni osećaj sigurnosti i dostojanstva. No, ovaj iskorak ima svoje tamno lice: problem (ne)uklapanja i (ne)prihvatanja od domaćina odnosno teško zarastanje ožiljka nanetog odlaskom. Đurić je jedan od retkih ovdašnjih autora koji su bolno uverljivo opisali traume naših savremenih emigranata nevoljnika.
            „Sva lica slobode“ sadrže niz uznemirujućih vinjeta o dubini potrebe za dosezanjem i potvrđivanjem ljudske slobode i dostojanstva ali i o nemilosrdnom obruču stradanja, patnje i smrti koji neprestano guši ove težnje. Razapeta i rastrzana između slavljenja ljudskosti i prepoznavanja svakovrsnog zla koje čovek nanosi čoveku, ova knjiga zaslužuje punu intelektualnu i emotivnu čitalačku pažnju.

            („Dnevnik“, 2021.) 

 


Kao sve druge umetnosti i strip, 9. umetnost, postoji i uspeva, bez obzira na predrasude i očekivanja na različitim meridijanima. Iznenađenost pred pojavom nekog stripa iz “nestripskih zemalja” ponajpre je posledica masovne produkcije i agresivne propagande konfekcijsko-korporacijskog strip iz SAD odnosno nedovoljne obaveštenosti prosečnih čitalaca. Stoga je zadatak izdavača koji zaista cene strip da upoznaju znatiželjne ljubitelje sa delima koja su, neopravdano, izvan medijske pažnje poslovično “velikih” strip scena. Svoj doprinos ovom prosvetiteljskom zadatku daje agilna “Čarobna knjiga” a najnoviji primer je prvi tom stripa “Vršnjaci” koji se kao specijalno izdanje pojavio u ediciji “Stari kontinent”. Kompletan autor stripa je grčki umetnik skriven iza imena Arkas (od mitološkog Arkadija) koji se retko pojavljuje u javnost (pretpostavlja se da je psihijatar ili profesor univerziteta); Arkas u dnevnim novinama, časopisima i albumima, objavljuje
stripove još od 1981.g. i stekao je zavidnu popularnost i kritičarsko uvažavanje. Stripadžije sa dužim pamćenjem sa ovih prostora lako će se setiti njegovog stripa “Doživotni” - o zgodama i nezgodama kratkovidog političkog zatvorenika osuđenog na 622 godine zatvora koji vreme provodi u nadmudrivanju i gloženju sa  pacovom Montehristom - koji je objavljivan u dnevnim novinama, 2002.g. kao poseban dodatak a zatim i u četiri sveske. Od tada do danas Arkas nije svojim crnim humorom razveseljavao, zbunjivao i rastuživao ovdašnje ljubitelje “priča u slikama”. Otuda su “Vršnjaci” itekako dobrodošli povratak jednog vrsnog, intrigantnog autora.
            “Vršnjaci” su kamerna priča o 75-godišnjem penzioneru Gerasimu i njegovom ljubimcu, psu Zahariju koji ima 11 godina. No, kako se jedna pseća godina računa kao 7 ljudskih ova dvojica su, po biološkom satu, vršnjaci. I oni to odista jesu: stari su, bolešljivi, zaboravni, mrzovoljni i namćorasti. Istini za volju, Gerasim, uz povremeno gunđanje ali i koje zrno optimizma, trpi svoje muke na koje se, sem fizičkih problema, nadovezuju mala penzija zbog koje je na granici siromaštva, nedostatak porodice i svest o promašenosti sveg dosadašnjeg života odnosno o nepostojanju budućnosti vredne pomena. Zaharije je, pak, prznica koji, bez obzira i griže savesti, ume da bude zloban i neprijatan do surovosti; on za sve svoje nevolje optužuje gazdu i ne priznaje mu čak ni to da se trudi da popravi beznadežno lošu situaciju. Zaharije je jednako neugodan i prema Haralampiju, gazdinom jedinom prijatelju, pa ne propušta priliku da se podsmeva njegovim bolestima i zaboravnosti. Stripovi najčešće imaju obim od jedne table sa par (4-5) sličica ili funkcionišu kao karikatura, samostalna odnosno nanizana i kratki niz, a njihovi zapleti se svode na dijaloge Gerasima sa Zaharijem, Gerasima i Haralampija odnosno Gerasima, Haralampija i Zaharija. Povodi za razgovore su trivijalni: loša a skupa hrana, bolesti, sećanja na mladost, smrti ispisnika, zapažanja tokom šetnje… Poenta-žaoka dolazi na kraju table i ume da bude puko nadmudrivanje, doskočica ali i neočekivana bezmalo filozofska istina o životu, ambicijama, starosti i smrti. Arkas, povremeno, ne propušta da u sve “teške istine” umeša i čisti ludizam (pas telefonski preti mačkama jer zbog artritisa više ne može da trči a mora da vodi računa o svom ugledu) ili potpuni apsurd (Haralampije ima samo jedan problem – Alchajmera a i njega se retko seti; smrt se nudi kao treći za kartanje) koji će izmamiti osmeh ali onaj gorkog ukusa (kao i savet da se laksativ i pilule za spavanje nikad ne uzimaju isto veče ili konstatacija da je Gerasim tolika škrtica da bi se ubio kada bi čuo da daju popust na mrtvačke sanduke). Dodatni efekat postiže se karikaturalnim crtežom, namerno redukovanim i umekšanim kako bi poenta priče-situacije bila nenadanija, provokativnija i ubojitija (ali ne uvek i politički korektna).
            Prvi tom “Vršnjaka” sačinjen je od tri segmenta, u stvari albuma: “Čovekov najgori neprijatelj” (iz 2008), “Ko zadnji stari, najslađe stari” (2009) i “Pasjaluk” (2011), koji jednako valjano funkcionišu samostalno, kao pojedinačni gegovi, i u nizu potvrđujuće da su situacije kojima se strip bavi životne i kao takve neiscrpne i večno izazovne a da je Arkas sposoban da ih majstorski prepozna i sagleda u jednoj sličici ili par njih, dok bi za isti efekat onima manje inventivnim i duhovitim bili potrebni tomovi obimnih knjiga. A upravo je to – jednostavnost, sažetost i jasnoća – odlika vrhunskih umetnika.
            (“Dnevnik”, 2021.)
 


Marsupilami je jedna od najneobičnih zverčica u bogatom bestijarijumu 9. umetnosti. Ovo simpatično biće žutog krzna sa leopardovim tufnama, psećim ušima između kojih su neštašne dlake, okruglog nosa pomalo liči na majmuna sa šakama na rukama i nogama, prepoznatljivo po dugom multifunkcionalnom repu (6-8 metara) - pomaže u kretanju kroz džunglu, može da se savije u oprugu i odbacuje svog vlasnika, služe kao mamac za pecanje riba, ako se savije tako da ima ’džombu’ na kraju odličan je mlaćenje protivnika. Marsupilami je draga i simpatična životinjica - dok se ne naljuti. Svaštojed je, tamani voće, uživa da jede pirane. Zaljubljiv je mada su marsupilamovice probirljive i ćudljive što njihove udvarače vodi od potištenosti do furioznog besa (koji na svojoj koži, ni krivi ni dužni, iskušavaju stanovnici džungle). Kada se srećni par marsupilamija skući (stanište im visi sa lijana, ispleteno je pa liči na polusklopljeni list tapaciran papagajskim perjem), dama će sneti par (ili više) jaja iz kojih se izlegu marsupilamčići, koji mogu biti obični (žuti, bez pega) ali i crni. Prvi zadatak roditelja je da podmlatku raspletu repiće koji su se zamrsili u jajetu; i tokom odrastanja mladi često zapletu svoje repove što ih ometa u puzanju i istraživanju sveta. Podizanje dece je težak posao, zahteva donošenje raznovrsne hrane i neprestano teranje svakojakih grabljivica. Muški marsupilami prevashodno se oglašava sadržajnom rečju „HUBA“ dok ženka suptilno govori „HUBI“ a mladi „BIBI“. Stanište ovih životinja je u Palombiji; u ostatku sveta su bili nepoznati dok ih nisu otkrili lutajući reporteri Spiru i Fantazio i jednog doveli u Šampinjak (logično, nazvali su ga – Marsupilami) da ih prati u daljim avanturama. Marsupilami se pojavio 1952.g. u četvrtoj epizodi stripa „Spiru i Fantazio“. Njegov ’otac’ je strip genije Andre Franken (1924-1997), najpoznatiji kao tvorac legendarnog Gaše šeprtlje. Marsupilami je bio treći dobri junak serijala (četvrti je mala veverica) „Spiru i Fantazio“ koji je Franken stvarao do 1968. godine a onda prepustio drugim autorima kako bi se posvetio svom “Gaši Šeprtlji”. Godine 1978. pojavio se album „Gaša i Marsupilami“ u kome su sabrane Frankenove male pričice o ova dva heroja.
            Franken je 1987.g. započeo novi serijal o marsupilamiju (na koga ima sva autorska prava jer je njegova samostalna tvorevina), u saradnju sa Gregom i Batemom (kasnije su se pridružili drugi autori). Ovog puta priče prate doživljaje porodice marsupilamija u džunglama Palombije. Godine 1991. publikovana je čak i „Enciklopedija marsupilamija“(ukoliko se ime piše velikim početnim slovom misli se na životinjicu koja je došla u Evropu; kad se marsupilami piše malim slovima reč je o čitavoj vrsti). Legenda kaže da je 1952.g. Frankenu, dok je posmatrao vozača briselskog tramvaja koji je otvarao i zatvarao vrata, vozio, naplaćivao i poništavao karte te putnicima davao potrebne informacije, palo na pamet da bi čoveku dobro došao dugačak rep kojim bi, po potrebi, mogao da se ispomogne u radu. Inače, njegovo/njihovo ime je kovanica reči „marsupial“, torbar, i reči „pil“ što je osnova imena „Pilou Pilou“ koje nosi čudni vanzemaljac iz stripa Popaj (njegovo originalno ime je Eugene the Jeep, kod nas je preveden kao Pošteni Evgenije); poslednji segment kovanice je reč „ami“ odnosno prijatelj.
            Agilna “Čarobna knjiga” započinje, u tri toma, objavljivanje devet reprezentativnih albuma (plus početni “nulti”) ovog serijala na kojima je Franken direktno radio ili su stvarani pod njegovim nadzorom. Prvi tom sadrži četiri albuma: nulti „O, ulovite Marsupilamija“, iz 2002.g. kojim je obeleženo 50 godina od pojave ovog strip junaka; album čine kratke pričice i geg-table nastajale u periodu od 1955. do 1981.g. u kojima Marsupilami, Spiru i Fantazio kao i Mali Boža (redovan Frankenov junak) upadaju u razne nezgode, sa domaćim životinjama, pticama koje Marsupilami obožava, posebno crvendaće, nasrtljivim prodavcima ili nezgodnim aparatima. Poneki doživljaji su smešno-poučni dok se drugi iscrpljuju u pukim nesporazumima i bizarnim situacijama. Frankenov crtež se vidljivo razvija, od kvadrata sa „krupnim“ prizorima do „zrelih“ majstorskih slika, zgusnutih a opet preglednih. „Marsupilamijev rep“ (iz 1987. prodat u 600.000 primeraka!) nastavlja se na dotadašnja „iskustva“ i dovodi dežurnog nevaljalca Jova Kradicu, u srce džungle, namernog da, uz pomoć ludog pecaroša, indijanca Daskamifalika, ulovi tajanstvenog marsupilamija - živog ili mrtvog ali sa krznom bez rupa od metaka. “Beba s kraja sveta” (1988) je panda koja pada u džunglu i biva spasena do porodice marsupilamija koja ima i novog prijatelja – ušatu pticu Čupavicu. U epizodi “Crni Mars” (1989) upoznajemo crnog marsupilamija takođe izgubljenog u džungli kojoj, uz sve opasnosti, preti i – civilizacija koja krči put kroz divljinu.  
            Priče se temelje na veselim gegovima i dosetkama na bogatoj pozadini džungle, jaguara, pirana, papagaja, indijanskog plemena Šašavoni, raznih nevaljalaca i “tupsona”; sve je to, uz dinamični karikaturalni crtež, pretočeno u dopadljiv strip u kome ničega nema ni previše ni premalo i koji radoznalim čitaocima nudi puno iskrenog smeha i dobrog raspoloženja.

             (“Dnevnik”, 2021.)


 Ime-naslov je, kako su to tvrdili stari Latini, sudbina. Otuda ih ne treba olako shvatati. Pa, dakle, ni naslov knjige „Između udaha i izdaha“. Jer, šta je, zaista, između udaha i izdaha? Zanemarljivi tren telesne rutine ili beskrajni, neponovljivi (mikro/makro) kosmos? Blažena nesvesnost ili put u duboku sves(nos)t? Potvrda prolaznosti ili dokaz izdizanja u visoke sfere postojanja? Kakav god da je odgovor, pre nego se formuliše nužno je ispunjavanje krucijalnog elementa – nužna je spoznaja tog trena a preko nje sveukupnog okruženja i iskustva. A put do spoznaje težak je, zahtevan i prepun velikih tajni i kobnih zamki. Oni koji su voljni da krenu njime moraju biti spremni na samoodricanja, nerazumevanje, osporavanje, poricanje i stradalništvo. Ipak, za retke i odabrane izazov tog puta neodoljiv je, čak životno nasušan. Trag takvih posvećenika-izuzetnika moguće je pratiti kroz celokupnu ljudsku istoriju od antičkih filosofa, ranohrišćanskih mislilaca, islamskih mistika, dalekoistočnih mudraca...
            Znatiželjni, intelektualnim avanturama skloni čitalac u knjizi „Između udaha i izdaha“ Budimira Babića, otkriće i upoznati Šihabudina Suhravardija, persijskog filosofa iz XII hrišćanskog veka, odnosno VI islamskog veka, koji je za svojih 38 godina (ubijen je iz političkih razloga) stvorio izuzetno delo u obliku doktrinarnih rasprava koje nisu uvek bile po volji vladara, prevoda i tumačenja svetih tekstova i simboličkih priča o znanju i iluminaciji. Ovo delo temelj je ezoterijske tradicije „išaq“ što znači „prosvetljenje“ (u korenu pojma-reči je značenje „izlazak sunca“). Polazeći od tih fakata pisac je stvorio difuzno delo u koje su inkorporirani fikcijski fragmenati spisa-rasprava i traktata, te fantazijske priče i dijalozi koji razotkrivaju konstantni napor za dosezanjem spoznaje kao vrhunskog cilja postojanja u raznovrsnim tradicijama (od antike, platonizma, sufizma, ranog hrišćanstva). Knjiga sadrži odlomke iz duhovne vertikale sveistorijskog i sveljudskog napora za otkrivanjem smisla postojanja. Njihova upitanost, poučnost, mistička zagonetnost i fantastika ili prividna pročišćujuća jednostavnost pitanja o tajnama postojanja i opstajanja materije i duha, nalik je raskriljenim dverima kroz koja će smeti da prođu i u neizvesno se upute samo oni hrabro radoznali i samosvesni.

           
„Između udaha i izdaha“ je imaginarni filozofsko-ezoterijski dijalog različitih epoha i tradicija podstaknut začudnim i zadivljujućim životom, delom i stradanjem duboko misaonog, osetljivog i radoznalog bića koje je postavilo neka od temeljnih pitanja materijalnog i duhovnog sveta i pokušalo da formuliše odgovore na njih, ovde predstavljene kao „Fragmenti zagubljene zaostavštine izneti hronološkim redom njihove pojave“ uz napomenu „Fragmenti tekstova iz zaostavštine koja verovatno pripada Suhravardiju ne poklapaju se ni sa jednim poznatim dokumentom iz tog vremena“. Oslobođen obaveze da se striktno drži faktografije autor prati tokove duhovne energije ideja koje zrače kroz buduće vekove u obliku stihova izuzetne prefinjenosti, priča tananih značenja i višesmisleno intigantnih dijaloga. Sveukupni značenjski naboj knjige uveliko premaša skromni broj njenih stranica.
            Ovo je jedina knjiga Budimira Babića (1960-2021), sociologa, vrednog kulturnog i ekološkog aktiviste, koju je pisao 30 godina i objavio mesec dana pred smrt.

            („Dnevnik“, 2021.)


U ediciji „Najbolji krimi-romani sveta“ izdavačke kuće „Čarobna knjiga“ upravo se, posle romana Hameta, Čendlera i Mekdonalda, pojavio roman „Neznanac u mom grobu“ Margaret Milar (1915-1994), autorke koju (osim što je pominju kao suprugu jednog od legendarnih pisaca posleratnih tvrdih krimića – Rosa Mekdonalda) svi pregledi kriminalističke literature u drugoj polovini XX veka navode kao najbolju predstavnicu „psihološkog krimića“ odnosno sličnih „pravaca“ kojima je, uprkos svoj raznovrsnosti, zajednički imenilac da nisu direktni nastavljači tradicija niti engleske škole predratnog detektivskog krimića niti američke škole tvrdo kuvanog krimića. Milar je u svojim delima išla sasvim drugim putevima: u 20-tak njenih romana i nizu kratkih priča detektivi, kriminalci i policajci vrlo su retko glavni junaci; mada je objavila par romana u kojima je opisala doživljaje advokata-detektiva Toma Aragona, psihologa-detektiva dr Pola Praja ili inspektora Sandsa njeni protagonisti su uglavnom „mali, obični ljudi“ koji sticajem okolnosti postaju zločinci ili žrtve. Milar je manje opisivala akcije ili same istrage a više mentalne sklopove svojih junaka, analizarajući okolnosti iz prošlosti koje su ih formirale kao ličnosti sa mnoštvom mana, slabosti i tek ponekom vrlinom. Zbog toga njena dela izmiču prepoznatljivim kriminalističkim obrascima i ne posežu za uobičajenim razrešenjima – što podrazumeva izostanak katarze ili moralne satisfakcije. Njeni romani su specifične sociološke studije manjih gradskih sredina sa pripadajućim tabuima i predrasuda odnosno sa tipičnim profilima ljudi koji u njima žive. Ovakav tretman kriminalističkih tema blizak je delima pisaca tzv seriozne literature koji su žanrovske matrice koristili u svojim dela (kao npr Fokner, Grin, Kingsli...). Agata Kristi, „velika dama zločina“, visoko je cenila literaturu koju je stvarala Milar i nije propuštala priliku da je pomene kao primer kvalitetnih krimića; za roman „Neznanac u mom grobu“ Kristi je ustvrdila da je „izuzetno originalan“ što svakako nije zanemarljiva preporuka imajući u vidi kakve je zaplete Kristi umela da osmisli.
            „Neznanac u mom grobu“, originalno objavljen 1960.godine a na ovdašnjim prostorima  1984. objavljen u ediciji „Krimbis“ („Kriminalistički biseri“) zagrebačkog „Spektra“, zaista počinje neobično i zloslutno (bezmalo hororistično): Dejzi, mlada žena sanja da u šetnji dolazi do groba na čijem spomeniku je ispisano njeno ime sa datumima rođenja i smrti. Datum rođenja je tačan a smrt je, prema ciframa, nastupila pre četiri godine. Uznemirena ponavljanjem sna žena, uprkos protivljenju supruga i majke, angažuje detektiva koji treba da istraži šta je ona radila dana koji je označen kao dan njene smrti. Ipak, to nimalo nije jednostavan zadatak mada se otkriva da na groblju zaista postoji sanjani spomenik ali je u njemu sahranjen čovek koji je izvršio samoubistvo... U čitavo zamešateljstvo se upliću i Dejzin problematični otac koga je supruga odavno oterala od kuća, advokat Dejzinog muža, mušičava konobarica sa šestoro dece i njena religiozna majka. Svi oni su, manje ili više, upleteni u bizarnu obmanu koja je trebala da zataška grehe mladosti, izneverena očekivanja i rasističku netrpeljivost.  Svako novo poglavlje romana otkriva novi sloj tajne i krije obrte koji bacaju drugačija svetla na osumnjičene za izazivanje nevolja. Znatiželjni čitalac, koliko god da traga za istinom i razrešenjem tajne, ostaje zatečen i zaveden izuzetnom živošću opisanih karaktera, njihovim dijalozima i ponašanjem što, sveukupno, uveliko nadilazi žanrovske standarde krimića. I vremenska distanca od trenutka prvog objavljivanja do današnjeg čitanja doprinosti toj uverljivosti odnosno potvrđuje literarni kvalitet teksta (čime se ne mogu pohvaliti mnogi u svoje vreme popularni krimi romani).
            Milar je kao, i svaki valjani pisac, u roman unela dotadašnja iskustva žanra ali ne tako što bi ih kopirala već ih je prilagođavala svojoj ideji. Stoga ona, kao i autori tvrdog krimića ali i tzv „noar trilera“, bez zaziranja otkriva mračne strane idiličnih zajednica srednje američke klase a ne beži ni od slikanja nadmenosti i izveštačenosti bogataša ili primitivnosti nižih slojeva. Tako se postavlja široka društvena pozornica svih slojeva društva na kojoj akteri pokušavaju da ostvare svoje namere, remeteći konvencije i pravila što ih vodi u zločin i prevare koje se, jednom započete, ne mogu zaustaviti. Na kraju će pijanac izbeći optužbama za (makar i nenamerno) ubistvo marginalca, bogati se vratiti u svoj luksuz a njihove bivše sluge svom tavorenju, uvek na mali korak od bede. Milar nema iluzija da će otkriće tajne bilo šta bitno promeniti; jednom utisnuti žigovi sramote ili niže rase obeležavaće one koji ih nose do kraja života.
            „Neznanac u mom grobu“ dokaz je da je krimić itekako provokativan i intrigantan žanr ukoliko ga pišu valjani autori kakav je bila i ostala Margaret Milar.

            („Dnevnik“, 2021.) 

 

Izdavačka kuća “Darkwood” postojano nastavlja objavljivanje - na ćirilici, u tvrdom povezu i u punom koloru sa bogatim dodacima tekstova, ilustracija, akvarela i karata - sabranih avantura Korta Maltezea, „poslednjeg romantičnog heroja XX veka“ poteklih iz pera Huga Prata (1927-1995). Novi album u ovoj seriji naslovljen je „Mladost“ i nastao je 1981. u crno-beloj verziji da bi se, naknadno kolorisan, pojavio kao album 1983. godine; „Mladost“ je na ovim prostorima štampan u „Politikinom zabavniku“ i albumima koje su objavili „Komuna“ odnosno anonimni pirati u vreme sankcija iz 1990-tih. Legenda kaže da je Prat imao nameru da ovaj album bude svojevrsni uvod u veliku priču o Kortovoj potrazi za rudnicima Cara Solomona od koje je, na žalost, odustao. „Mladost“ je trebala da prikaže kako se Korto zainteresovao za rudnike odnosno kako je došao do geografske karte na kojoj su oni ucrtani. Istovremeno, ova priča bi otkrila do tada još nepoznate činjenice o Kortovom susretu sa njegovim prijateljem i suparnikom Raspućinom a u sve to bi se umešao pisac, avanturista i socijalista Džek London. Srećom po sve strip sladokusce, Prat je barem deo namere i ostvario. Elem, sve počinje u poslednjem danu Rusko-Japanskog rata iz 1905. godine, toj neslavnoj epizodi s početka XX veka koja je suprotstavila ekonomske i političke interese bogatog Zapada i ekonomski zaostale Azije i Dalekog Istoka. Čitavo imperijalističko zamešateljstvo okončano je mirom koji je vojnicima u rovovima, koji su igre velikih plaćali svojim glavama, doneo (barem privremeni) spas. Dogovoreni mir označen je duvanjem u pištaljku japanskog oficira koji će se uspraviti u svojoj punoj visini pored zastave „zemlje izlazećeg sunca“. No, s druge strane bojišta, u rovu jedan ruski vojnik nije voljan da prizna tuđe odluke pa upire pušku, nišani i puca. Oficir pada. Ruski oficir pritrčava da vidi ko je pucao i, posle pretnji mladom vojniku prepoznatljivo kukastog nosa i dijaboličkih očiju, biva – ubijen s leđa. Odgovorni pokušavaju da pobegnu ali Japanci pucaju na njih, jednog ubijaju a drugog ranjavaju i primoravaju da se sakrije. Preživeli ubica-dezerter nosi ime Raspućin i u nastavku svoje avanture beži progoniteljima, tražeći i nalazeći raznovrsne pomagače. Jedan od njih je i mladi novinar Džek London koji pokušava da Raspućina poveže sa svojim prijateljem, mornarom Korto Maltezeom. Ipak, takav susret nije lako organizovati usred neopisive gužve izmešanih vojski koje su se doskora gledale preko nišana, pored sukoba sa četama koje odbijaju poslušnost i čarki sa bandama koje koriste opšte rasulo i bezvlašće. I sam London ima ozbiljne probleme – zamerio se japanskom oficiru koji prezire Zapad i izazvao ga je na dvoboj u kome pisac nema nikakve šanse pred fanatičnim, istreniranim vojnikom-nindžom. Ali i London je, uprkos bezazleno pegavom „bejbi fejsu“ tvrdoglav dok mahniti Raspućin, na svojoj strani, takođe ima planove...
Korto se, posle više pominjanja, pojavljuje tek u drugoj polovini priče i nadalje igra manje-više sporednu ulogu posmatrača, slušaoca i komentatora tuđih postupaka. Uostalom, on na početku priče i sam kaže da nije shvatao svoje prijatelje ali da kao iskusan čovek barem može da ispriča to što nije shvatao. Otuda su svi opisani događaji nestvarno laki i (ne)objašnjivi, od Raspućinove manično-nihilističke ljutnje, Londonovog romantičnog idealizma, Kortove bezmalo dečačke žudnje za otkrivanjem tajni do ludila ratnih sukoba i sudara Istoka i Zapada koji se nikako ne mogu izmiriti jer su im temelji – etički kodeks i odnos prema samoj činjenici življenja - potpuno drugačiji. Naravno, između ovih tvrdih stavova je bezbroj prelaznih-pogodbenih stavova po kojima žive obični ljudi vođeni instiktima očuvanja golog života.
Prat je u epizodu „Mladost“ upleo niz svojih opsesivnih tema, kakve su rat i zlo koje nosi, susreti i sukobi različitih kultura, otkrivanje čudesnog, nadmetanje duhovnosti sa instinktima, koje je istraživao i u drugim albumima i serijalima („Pustinjske škorpije“, „Jezuita Džo“, „Narednik Kirk“, „Erni Pajk“, „Viling“). On konstantno pokušava da prihvati očigledne razlike i otkrije zajedničke, opšte vrednosti mada ne uspeva da pobegne od uverenja da je primitivizam jači i uspešniji od etike i morala. Ipak, Prat ne potencira određene stavove već pušta da se oni nametnu kroz priču što neretko potcrtava apsurd samog postojanja junaka i njihovih stavova jer oni su bezvredni i nerazumljivi slučajnim prolaznicima koji poseduju moć da sve dileme prekinu fatalnom silom.
Kao što je priča svedena na suštinu tako je i crtana. Prat ne insistira na detaljima već na jednostavnim linijama, njegove table su uglavnom simetrične – tri reda sa po dve sličice. Ali ta je jednostavnost odraz pročišćenosti i fokusiranosti na bitno dok se svedenom scenom kreću tela u prevelikoj, nezgrapnoj odeći i podsećaju na likova sa radova slikara naivaca. No, poneki briljantni crtež na razmeđi figurativnosti i apstrakcije svedoči da je autor umetnik rafiniranog ukusa.
U konačnom svođenju utisaka, „Mladost“ je još jedan Pratov biser u sjajnoj seriji o neodoljivo čudesnom Kortu Maltezeu.

(„Dnevnik“, 2021.)

 


Novoobjavljeni roman „Paganin“ Bobana Kneževića (1959), zapaženog spisatelja, izdavača i urednika srednje generacije, privukao je ponajpre, zahvaljujući autorovom dosadašnjem angažovanju, pažnju čitalačke publike naklonjene fantastičkim žanrovima (naučna i epska fantastika, horor).  Ipak, kao i u nekim ranijim knigama, Knežević je istupio iz žanrovskih obrazaca i matrica i zakoračio u novom smeru. Roman započinje dečačkim doživljajem dešavanja koje se racionalno ne mogu objasniti – iako je moguće da je u pitanju tek nepripremljenost deteta za nove senzacije. U nastavku ovaj, barem u prve dve epizode-situacije svojevrsni „bildungs roman“ (odnosno roman o odrastanju), prati ciklične susrete dvojice ljudi koji su, prema imenima i prezimenima, opšte poznati; na jednoj strani, onoj nominalno slabijoj, je Veselin Čajkanović (kao dečak, mladić i sazreo muškarac) a na onoj drugoj, najpre varljivo bliskoj pa potom suprotnoj, antagonističkoj je Alister Krouli, mističar (naoko u punoj zrelosti), najomraženiji čovek svog vremena. Krouli se sve do poslednjeg, otvorenog sukoba predstavlja kao znalac svakovrsnih tajnih činjenica i znanja koji i dalje traga za neizmernim moćima zaostalim iza bića koja su živela i vladala u vremenima pre pojave ljudske vrste. Čajkanović je koliko mladalački zaveden tajnama i njihovim otkrivanjem toliko i zaplašen svime što one nose. U procesu učenja njemu će biti otkriven i svetonazor Lužičkih Srba, skrajnutog naroda koji i dalje sledi paganska učenja i iskustva proistekla iz pokoravanja, ali i suživota sa silama Prirode. Sledeći korak u spoznaji vodi Čajkanovića u duboko podzemlje sve do litice ispod koje se pruža nepoznati, bezmerno stariji svet. Fasciniran ali i ustrašen Čajkanović odustaje od silaska u primordijalno okrilje ali se zato odlučuje da ponovi arhetipsku situaciju milosrdnog davanja vode zarobljenom biću očito velikih snaga; oslobođeni stvor darivaće svom spasiocu posebne moći koje ovaj, u svojoj prostodušnosti i dobroti, isprva neštedimice koristiti. Naravno, životno iskustvo će Čajkanovića neminovno poučiti opreznosti i sumnjama na šta se nadovezuje nova pojava Kroulija koji ga iznova stavlja pred bezmalo neodoljiv izazov pokoravanja neetičkim zahtevima koji mogu biti nagrađeni novim spoznajama ili odbijanja da se, po cenu neznanja/neukosti, učestvuje u mračnim, nemoralnim  obredima...
        Kneževićev roman znatiželjnim se čitaocima predstavlja kao specifična mešavina žanrova odnosno tematskih usmerenja. Ovo svakako nije realistički istorijski roman jer je tretman istorijskih ličnosti daleko od očekivane uverljivosti opisa epohe kojom se bavi, preciznih faktografskih detalja, oponašanja sintaksičkih konstrukcija i korišćenja arhaizama primerenih tom vremenu. Na drugoj strani, iz istih razloga ovo nije ni delo koje bi se moglo svrstati u tzv „tajne istorije“ u kojima autori insistiraju na dokumentarnosti kako bi svojim spekulacijama obezbedili kakvu-takvu verodostojnost. Knežević se, pak, drži činjenica koliko mu je potrebno da stvori okvir događaja ali ne i više od toga; on isprva sledi opštepoznate činjenice o svojim junacima ali ih nadalje razvija izvan tih obrazaca i ne insistira na psihološkoj uverljivosti i doslednosti likova i njihovih postupaka. Otuda su u romanesknom Čajkanovićevom ponašanju prepoznatljive dileme pisaca-intelektualaca s kraja XIX i početka XX veka (Po, Lavkraft) odnosno fascinacija spoznajom postojanja sila koje izmiču racionalnim objašnjenjima. Opčinjenost nepoznatim i neobjašnjivim, uz dozu zaziranja pred nemerljivim moćima kulminira u poniznom prihvatanju sopstvene neznatnosti spram nemerljivih eona proteklih pre pojave Homo Sapiensa, i svetova ljudima nepojmljivih bića (njihove najpribližnije ljudske odrednice bi bile božanstva ili demoni). Otuda se „Paganin“ ponajpre može čitati kao ezoterijsko-filozofska rasprava o nekim od temeljnih, krucijalnih pitanja egzistencije ljudskog roda i njegovog duha/uma, od beslovesnosti praistorije do XX veka. Opskurne epizode susreta sa duhovima predaka zarobljenim na istim prostorima u različitim epohama kao i naziranja budućnosti (naše sadašnjosti i dalje) slikovit su dokaz prethodne tvrdnje o mešavini žanrova. Dodatan argument za rečeno je i odstupanje od uobičajenog kontrolisanog baratanja arhaičnim jezikom i adekvatnim strukturiranjem rečenica a u cilju postizanja uverljivosti pogodbene (literarne) stvarnosti i istorijskih fakata. Knežević je pošao sasvim suprotnim pravcem: ogolio je svoju rečenicu, na momente je lišio patine starog jezika tako da je, čak, insistirao na modernom vokabularu i uobičajenim modernim konstrukcijama (pa i floskulama) potcrtavajući tako do krajnjih granica odstupanje od isprva usvojenih istorijskih obrazaca a u ime nezavisnosti svog literarnog konstrukta u kome, opet, izostaje i sam tren čiste katarze jer su Čajkanovićeve dileme ostale bez definitivnog odgovora.
        U krajnjem svođenju utisaka, „Paganin“ se otkriva kao delo koje će postaviti niz provokativno-intrigantnih pitanja prepuštajući čitaocima da na njih odgovore prema sopstvenim iskustvima i afinitetima.

            („Dnevnik“, 2021.)

top