POVRATAK BESMRTNOG GROFA KRVOPIJE ili SUDAR MODERNOG ZAPADNOG SVETA SA MITSKIM SILAMA – „Drakula“ Žorža Besa; izdavač Čarobna knjiga, 2021.

 

„Čarobna knjiga“ u potpunosti je opravdala svoje ime novim izdanjem u biblioteci „Stari kontinent“ – strip albumom-grafičkom novelom „Drakula“ koji se pred francuskom publikom pojavio 2019. godine. Domaći stripoljupci u mogućnosti su da u reprezentativnom obliku (tvrde korice, izuzetno precizna i kvalitetna štampa), pročitaju delo koje je dobilo brojne pohvale stručne javnosti i čitalaca. Reč je o strip „adaptacija“ proslavljenog, klasičnog ali i dalje popularnog romana „Drakula“ Brema Stokera (1847-1912); osim što je jedno od ključnih dela za istoriju horora, kao literarnog žanra, „Drakula“ je i ikona popularne kulture XX veka koja je ušla u brojne umetničke forme (od filma i stripa do pozorišta, TV serija i kompjuterskih igrica), u svakodnevni govor odnosno fundus pojmova čije značenje je opšte poznato. Popularnost je, neminovno, donela bezbrojne „prepravke“ i vulgarizacije originala, već prema potrebama onih koji su ih izvodili i onih koji su takve sadržaje konzumirali. Tako je popularni mit o grofu krvopiji iz bespuća Transilvanije obavijen mnoštvom velova koji ne samo što zamagljuju original već ga i izobličuju do neprepoznatljivosti. Besova odluka da u medij 9. umetnosti pretoči roman tako što će se držati predloška (mada uz ponešto tehničkih izmena te ublažavanja povremenih Stokerovih deklamatorskih tirada) svakako je hrabra ako se ima u vidu da je knjiga originalno objavljena 1897. godine te da nosi duh tog vremena koji je blaži ali skloniji pompeznosti od ovog s početka XXI veka. No, ispostaviće se i u ovom stripu da „Drakulu“ čini niz tačaka/elemenata odnosno obrazaca čija je intrigantnost vanvremena. S druge strane, sama struktura romana, način njegove organizacije kao i stilistički manir kazivanja i danas ga dobrano izdiže iznad rutinske, konfekcijske horor (para)literature.

        Temeljna intriga priče je u sudaru modernog Zapadnog sveta sa mitskim silama koje egzistiraju izvan civilizovanosti. Te preteće mračne sile racionalno se ne mogu objasniti i tek su antropološki kutiozumi, sve dok one, oličene u Drakuli, ne požele da prošire svoje „lovište“ i na centar imperije koja bezobzirno izrabljuje kolonije i njihove zaostale stanovnike. Mladi advokatski činovnik zarad sređivanja papirologije za kupovinu poseda u Londonu odlazi u Transilvaniju i tamo otkriva užas u bezbroj manifestacija: od negostoljubivog pejzaža, preplašenih podanika, zamka koji krije svakojake tajne, razvratnih i smrtonosnih ljubavnica do dijaboličnog grofa sa ogromnim moćima. Beg mladog praktikanta donosi mu privremeni spas ali je Drakula već ušao u samo srce imperije i sprovodi svoj plan – hrani se nevinim žrtvama. Napad na dražesnu devojku budi gnev njenih udvarača koji kao „stručnog konsultanta“  angažuju sveznajućeg profesora Helsinga; posle devojčine smrti sledi duga  potera za krivcem sve do podnožja njegovog zamka. Nadomak spasonosne sigurnosti Drakula strada i tako su Pravda i Zapadna civilizacija ponovo pobedili, kako se to redovno dešava u korpusu tzv „kolonijalne literature“ XIX veka.

        Žorž Bes (1947), etablirani strip autor koji se proslavio saradnjom sa Alehandrom Žodorovskim u nizu serijala („Beli Lama“, „Juan Solo“, „Anibal Cing“...) ali samostalnim radovima („Najbolja hronika“, „Pema Ling“...), svoju verziju „Drakule“, osim pomenutog pridržavanja originalnog teksta, određuje izostankom boje što mu dozvoljava da se usredsredi na stalni sukob crnog i belog, u funkciji oznaka Dobra i Zla. Sudar principa pojačan je izostankom senki odnosno „kjaroskuro“ manirom. Besov crtež je samodopadno razigran i bogat detaljima; neretko slike zauzimaju dve stranice dajući prostor za široke pejzaže ili (filmski jezikom rečeno) totale. Zanimljiva je i „konstrukcija“ tabli: crteži su smešteni u veliki okvir koji odgovara formatu stranice; pošto su crteži različitih dimenzija oni ne popunjavaju tablu pa su oko njih prazne površine što sveukupno podseća na ne previše sistematično složen album za fotografije ili na oglasnu tablu. Taj manir upadljivo odudara od moderne montaže tabli (u kojima su neretko i magine izbrisane) i diskretno ali sveprisutno asocira na neka prošla vremena. Otpor prema popularnim predstavama vidljiv je i prilikom crtanja Drakule odnosno njegovog lika „u mirovanju“ odnosno u transformaciji; izbegnut je lik muževno markantnog junaka, naročito potenciran u holivudskim filmovima, dok je transformisani Nosferatu agresivno ružan i telesan (za razliku od ispijenog, bledog junaka nemog Murnauovog filma iz 1929. i filma Vernera Hercoga iz 1979.g). Bes je odbio da se povodi za opšteprihvaćenom ikonografijom horora u vizuelnim medijima dajući prednost sopstvenoj viziji koja daruje priči maniristički ali uverljiv vizuelni lik odnosno atraktivnu živost, na radost poštovalaca literarnog klasika kao i dela jednog od najvećih strip crtača današnjice.

            („Dnevnik“, 2021.)

PRIKAZ KNJIGE "U ODVAJANJU" ILIJE BAKIĆA, AUTOR SLOBODAN IVKOV, DNEVNI LIST "BLIC" 26.04.2021.

 

MALE BLAGODETI I VELIKE KLOPKE NAPRETKA ili HERMANOVA VERZIJA „RUŽNOG, PRLJAVOG I ZLOG“ – “Komanča 3” Herman; izdavač Čarobna knjiga, 2020.

Nastavljajući da raduje ovdašnje stripoljupce, agilna “Čarobna knjiga” objavila je treći tom vestern serijala „Komanča“ koji je Herman Hupen (1938), kao mladi crtač, radio po scenariju iskusnog Mišela Regnijea poznatog kao Greg (1931-1999). „Komanča“ je dobro poznata na ovdašnjim prostorima iz mnoštva izdanja, od „Caka“, „Denisa“, „Biser stripa“, „Super stripa“, „Politikinog zabavnika“ do „Stripoteke“ i „Marketprintovih“ crno-belih albuma. Objavljivanje integralnog serijala, u tvrdom povezu i punom koloru, prilika je da se stari i novi čitaoci uvere u valjanost ovog antologijskog stripa kome protek vremena (pola veka!) nije umanjio ni svežinu ni atraktivnost.

Greg je bio vrlo aktivan učesnik strip života u posleratnoj Francuskoj koji je osim pisanja scenarija te podučavanja novih strip snaga jedno vreme bio i urednik “Tintina”, tada ključnog magazine frankobelgijske strip scene. Tragajući za atraktivnim novitetima Greg je rešio da u magazin uvrsti novi vestern serijal jer je opšte interesovanje za vestern poraslo je zahvaljući popularnosti „špageti vesterna“; to je bila bezmalo jeretička ideja jer su scenom (pored karikaturalno-komičnog „Taličnog Toma“) već vladala dva serijala koja su postavila visoke standarde u ovom žanru - Žižeov „Džeri Spring“ i „Bluberi“ Žiroa i Šarlijea (koga su mnogi smatrali za finalni vestern). Za ovaj poduhvat Greg je angažovao mladog Hermana sa kojim je već sarađivao na pričama o avanturisti Bernardu Prinsu.  Decembra 1969.g. u „Tintinu“ štampana je premijerna priča koja, na 8 strana, predstavlja kauboja-lutalicu Reda Dasta i Komanču, mladu vlasnicu ranča „Tri šestice“ u blizini gradića Grinston Fols, Vajoming; Dast će Komanči ponuditi svoje usluge, od teškog rada do brzog potezanja revolvera, a možda i svoje srce. Nadalje se u serijalu nižu epski događaji kroćenja prirode, borbe sa Indijancima i lokalnim banditima; civilizacija polako pristiže u divljinu, ranč napreduje… Komanča ne ohrabruje Dasta da joj se približi dok je, istovremeno, oduševljena galantnom, namirisanom gospodom sa manirima iz velikih gradova. Ispostavlja se da je mlada rančerka konstantno ključna figura Dastovog sveta pa zato i ne čudi što serijal nosi njeno a ne Dastovo ime iako je on “aktivni” heroj. Kako vreme odmiče Dastovo nezadovoljstvo sopstvenim životom raste i on, u “Đavoljem Prstu”, sedmoj epizodi serijala iz 1977.g. koja otvara treći tom integrala, dok traje predizborni skup budućeg guvernera koga prati Komanča u svečanoj toaleti, podnosi ostavku na mesto zamenika šerifa i odlazi da potraži mesto koje civilizacija još nije zaprljala. Put ga vodi u Montanu i susreta sa bivšim revolverašem a sada siromašnim farmerom i pohlepnim bogatašem koji milom ili silom otima zemlju. Dast će se, naravno, pridružiti otporu ugnjetenih a onda se uključiti u popravku i dalju izgradnju ranča. Od ove rabote otrgnuće ga poseta bizarne družine sastavljene od šestorice bivših šerifa namernih da se obračunaju sa razularenom bandom porodice Rumanovih; Dast odbija da se im pridruži dok ne sazna da je u opkoljenom gradiću zarobljena i Komanča! Tako započinje epizoda “Šerifi” iz 1980.g. koja prati požrtvovanu akciju spasavanja i Dastov povratak na “Tri šestice” koji će, zajedno sa okolnim rančevima, ubrzo postati žrtva prevejanog lopova koji koristi zabunu izazvanu dolaskom još jedne novine – agenta osiguravajućeg društva. Epizoda simboličnog naslova “I Đavo je skakao od sreće” iz 1981.g. u osnovi je kriminalistička priča sa sumnjivim i nepravedno optuženim gradskim prevarantom i neupadljivim krivcem u senci s kojim će računi, ipak, biti namireni u (necivilizovanom ali efikasnom) vestern stilu.

Greg je Reda Dasta nakratko izveo iz okruženja pristigle civilizacije u brutalna pionirska vremena da bi ga odatle, opet, vratio u poznati milje ljubavne frustracije i među nove generacije uštogljenih prevaranata i lopova koji zloupotrebljavaju dobrobiti napretka. Sudar mitološkog doživljaja pionirskog doba i nadolazeći vremena koja su manje sirova i gruba ali nisu ni malo pravednija prema običnim ljudima koji teško zarađuju za život, u zaleđini je priča iz ove knjige. Naravno, dobrostojeći farmeri i provincijalci neće moći da odole čarima luksuza koji se nudi što će, neminovno, povećati jaz između bogatih a kvarnih i siromašnih a poštenih. Gregova naklonost prema prostodušnim i prizemnim likovima čini da je “Komanča” bliža američkom „antivesternu“ (suprotnom tradiciji ulickanih holivudskih vesterna) odnosno duhu “špageti vesterna”. Herman majstorski prati i nadograđuje Gregov predložak; njegov prepoznatljivi grafizam oda je sirovog i robusnog dok dinamična (ponekad čak vratlomna) filmska montaža prizora, kadrova i čitavih tabli pleni pažnju i mami uzdahe. Hermanova verzija „ružnog, prljavog i zlog“ Divljeg zapada upečatljiva je i različita od drugih manje ili više reprezentativnih vesterna svetske strip produkcije; upravo stoga je „Komanča“ postala nezaobilazni kvalitativni žanrovski reper za buduće strip stvaraoce i čitaoce.

        (“Dnevnik”, 2021.) 

ČUDESAN ALI PREPOZNATLJIV SVET – „Priče iz Zemljomorja“ Ursule Le Gvin; izdavač „Kontrast“ 2020.

 

        U svom je bogatom spisateljskom delovanju Ursula Le Gvin (1929-2018) paralelno stvarala u dva fantastička žanra – naučnoj i epskoj fantastici – dostižući, u oba, kvalitativne vrhunce koji su je, još za života, načinili nespornim klasikom tih žanrova. Spisateljica se, od prve objavljene priče 1961.g, predstavila kao inteligentan i intrigantan autor, vrlo jasnih htenja i stremljenja, stilski precizan i dobrano utemeljen u iskustvima glavnotokovske literature, sa promišljenim vizijama koje odbijaju da povlađuju žanrovskim obrascima i ikonografiji. Uprkos nerazumevanju i zamerkama (od nedovoljne naučnosti do nedovoljne fantazije) Le Gvin je svojim Hainskim ciklusom u naučnoj fantastici odnosno ciklusom o Zemljomorju u epskoj fantastici postavila referentne tačke čitaocima i novim stvaraocima. Četvoroknjižje o Zemljomorju (romani “Čarobnjak Zemljomorja”, “Grobnice Atuana”, “Najdalja obala”, “Tehanu”), nastajalo od 1968. do 1990. otvorilo je i pokazalo jedan od mogućih puteva u epskoj fantastici koji nije pod direktnim uticajem – ili pod senkom – legendarnih Tolkinovih “Gospodara prstenova”. Njena verzija epske fantastike ne “beži” od sudbinskih sukoba Dobra i Zla, funkcionalne magije, egzotičnih bića i predela ali je generalno blaža, lirskija i tananija, okrenutija ljudima i njihovim sudbinama, trivijalijama zatrpanim životima. Oduzimanje oreola veličanstvenosti i fatalnosti možda nije prijalo mnogim fanovima ali je, na drugoj strani, stvorilo svet koji nije ništa manje čudestan i fascinantan, počev od impozantne istorije ostrva i arhipelaga do formalne škola za čarobnjake (kao ideje koja je upotrebljena - bez makar i usputne zahvalnosti Le Gvinovoj - ali i vulgarizovana u serijalu o Hariju Poteru). Spisateljica u romanima jeste zainteresovana za magiju i svetska dešavanja ali je njen primarni ugao gledanja pozicija mladog bića, ne obavezno čarobnjaka, koje otkriva egzotični i tajanstveni svet istovremeno upoznajući sebe i svoje biće, odnosno odrasta i stasava u zrelu i odgovornu osobu. Naklonost prema “malim” junacima i njihovim “malim” dilemama i mukama oplemenila je ciklus o Zemljomorju patinom topline i sentimentalne naklonosti.

            Nakon romana “Tehanu”, Le Gvinova se bezmalo punu deceniju nije vraćala u Zemljomorje. Ipak, 2001.g. pojavljuje se knjiga “Priče iz Zemljomorja” koja sadrži pet priča iz ovog sveta. Autorka u uvodu objašnjava svoje ćutanje odnosno pojavu ove knjige rečima: “Na kraju romana ‘Tehanu’ (…) priča je došla do tačke koje je meni bila sada (…) nisam znala šta sledi. Mogla sam da nagađam, da predviđam, strahujem, da se nadam, ali nisam znala (…) naivno pretpostavivši da je priča o Gedu i Tenar stigla do zauvek srećnog kraja, knjizi sam dala podnaslov “Poslednja knjiga o Zemljomorju”. O, naivne li spisateljice. Sada je promenjivo. Čak i u pričama, snovima, bajkama, sada nije nekada.” Jednom izmaštani svet nastavlja da živi u (pod)svesti svog tvorca, širi se i nadograđuje. To je shvatila i Le Gvin pa je neke od priča koje su se nametnule zapisala i dodala onima već napisanim (“Vilin Konjic” iz 1998. i “Tamnoruža i Dragulj” iz 1999.) te uobličila u “Priče iz Zemljomorja” za kojima je iste 2001. objavljen roman “Drugi vetar” kao finale serijala (obe knjige upravo je objavio mladi ali profilisani izdavač “Kontrast”). U “Pričama..” su, uz autorkin predgovor i pogovor, mesto našli i tekstovi potrebni za razumevanje i faktografsko zaokruživanje sveta: spisak “Ostrva Zemljomorja” (sa geografskom kartom) i “Opis Zemljomorja”, sastavljen od pregleda “Narodi i jezici”, “Istorija” i “Magija”. Tako je pseudo naučnim tekstovima Zemljomorje dodatno “postvareno” i “materijalizovano”. Same priče doprinose ovom cilju pošto se pojedinačni životi junaka odvijaju u zaleđu velikih dešavanja: uspostavljanja reda među nemirnim ostrvima, formiranja čarobnjačke škole ali i potrebe da se zaustavi izobličenje prvobitnih plemenitih principa organizovanja. Ipak, pojedinačno je u žiži spisateljičine pažnje, od tajni odrastanja i ljubavi te društvenih podvojenosti i borbi za ravnopravnost polova do mena u prirodi i bizarnih postupaka lečenja bolesne stoke. Insistiranje na detaljima i sitnicama, npr rutini stanovanja i pripreme obroka, čini da zaustavljanje zemljotresa ili dvoboji čarobnjaka budu sasvim “normalni” u čudnovatom a opet prepoznatljivom svetu. I upravo je u tom izuzetnom, neponovljivom spoju fantastičnog i realnog, snaga i zavodljivost Ursule Le Gvin i njenih knjiga.

            (“Dnevnik”, 2021.)

BAUK KOVIDA 19 HARA SVETOM! ili OČI U OČI SA PANDEMIJOM – Globalne bolesti u naučnoj fantastici

 

            Bauk kovida 19 hara svetom!

Ljudska civilizacija posrće pod udarima najsmešnijeg od svih virusa. Godinu i kusur dana pošto se pojavio, virus i nadalje stavlja na iskušenje organizaciju i moral savremenog postindustrijskog-neoliberalnog svetonazora. Taman se učini da je Čovek Pobednik Prirode (opet) trijumfovao a virus “izbaci” novu mutaciju, uzdrma zdravstvene sisteme i pokaže da su etička pravila bogatog sveta - floskule. Prednost virusa je da udara ravnopravno i bez pardona, ne poznaje granice i klasne razlike. Svet i dalje odbija da se ozbiljno poduhvati sa problemom – svi se bune zbog zatvaranja kafića i tržnih centara sa primamljivim rasprodajama ili zbog propuštenih letovanja. Distribucija vakcina direktno zavisi od toga da li su napravljene u “slobodnom svetu” ili neprijateljskim zemljama (koje bi da šire svoj maligni uticaj). Pomoć siromašnima svela se na priredbe za medije dok se ozbiljni državni (čitaj, vojni) resursi i dalje čuvaju za večne ratne igre. Kovid 19 i dalje se tretira kao nedovoljno ozbiljna opasnost za opstanak ljudske vrste, odnosno izjednačava sa ‘svinjskim’, ‘meksičkim’, ‘ptičijim’ ili ‘mutirani A1E1 gripom’, i tek pomalo plaši konzumente masovnih medija koji se se, onako usput, zgražavali nad stravičnim posledicama ‘ebole’ ili ‘sarsa’ u tamo nekim nedođijama. Gledalac TV vesti ili čitalac internet novina još uvek jače zadrhti pred perspektivom da ovog leta opet neće ići na more ili neće pratiti neki od teniskih turnira i fudbalskih derbija te prenose sa letnje olimpijade. Pred pretnjama da kovid 19, ako ‘uznapreduje’, uzme još krvaviji danak ne budi se ni prastari strah od pošasti-bolesti koje u kontinuitetu zatiru čovečanstvo još od mitskih Jahača Apokalipse, preko srednjevekovne kuge i pandemije gripa 1918.g. Uostalom, većina nikada nije zaozbiljno shvatilla poruke raznih epidemiologa koji su decenijama jednoglasno tvrdili ‘nije pitanje da li će doći do pandemija kakva je bila ona 1918.g. već – kada će se ona desiti’.

 
           Ipak, hteo-ne hteo, običan radni čovek koji ujutru odlazi da zaradi koricu hleba i vraća se izmožden biva, kad se pogleda u ogledalo sa sve zaštitnom maskom, bez pardona suočen sa onim što zna ako ima iole soli u glavi, dakle sa faktom da je deo sveta koji se menja i u kome je i on, kao vrsta, žrtva a ne samo predator. A zatišje na frontu tog večitog rata sa bolestima prekinuto je jer su mikro-borci izbacili novo oružje (ili im je u tom poslu pomogao neki Ludi Naučnik ili šišmiš-terorista). Prošlost jeste puna sjajnih ljudskih pobeda ali ni žrtve nisu zanemarljive; sadašnjost, pak, uprkos svim higijensko-zdravstvenim predostrožnostima, ne izgleda naročito svetlo jer su se i bolesti iskvarile, postale prepredene i podmukle i kao da su korak ispred ljudi. Kakva li nam je onda budućnost? Šta o svemu tome kaže naučna fantastika, literarni žanr okrenut budućnosti?

            Pisci naučne fantastike itekako su zainteresovani za pošasti koje mogu doći glave čovečanstvu (što im je to u prošlosti zamalo i uspelo); pored svakojakih ratova i nuklearnih apokalipsi, kosmičkih incidenata ili globalnih promena klime, udeo u propasti mogu imati i boleštine. Već 1826.g. Meri Šeli u romanu “Poslednji čovek” piše o kugi koja je desetkovala Ameriku pa preživeli pokušavaju da osvoje Evropu; ‘pobednik’ u ratu, bukvalno poslednji čovek, u malom brodu plovi prema Istočnim ostrvima. U “Crvenoj kugi” (1912) Džeka Londona, sveopšta kuga vraća čovečanstvo na nivo plemenskog postojanja. Ričard Metison u romanu “Ja sam legenda” (1954) opisuje zarazu koja ljude (sve osim jednog) pretvara u vampire. Maks Bruks u “Svetskom ratu Z” (2006) piše o sukobu ljudi sa zombijima; prvi zombiji bili su zaraženi nepoznatim virusom. Scenario pandemije predstavio je u “Besnilu” (1983) Borislav Pekić; u njemu se zaraza širi mahnitom brzinom zahvaljujući bezbrojnim putničkim avionima a kao rešenje se predlaže nuklearna kremacija Londona.

            Svakojake boleštine stizale su iz svemira kao ona iz romana  i filmova “Andromedin soj” (1969) Majkla Krejtona; na sreću drčnih naučnika i vojnika kojima ne uspeva da pobede virus, isti biva ‘razblažen’ strujanjima vazduha i postaje bezopasan. U “Ratu svetova” (1898) H. Dž. Velsa ljude spasavaju ‘domaći’ virusi i bakterije koji napadaju Marsovce i ubijaju ih; ono što čovek i ne zapaža (osim ako ne zaradi laku kijavicu) spasiće ga od pobedničkog marsovskog pohoda. Među najneobičnije boleštine koje nisu štedele Homo Sapiense svakako spada epidemija iz romana “Muškarci pod zaštitom” (1974) Roberta Merlea koja ubija seksualno zrele muškarce pa žene preuzimaju planetu a retki sačuvani muškarci postaju pravo blago. Epidemija slepila napada čovečanstvo u “Slepilu” (1995) Žozea Saramaga a radioaktivni virus u “Gradovima crvene noći” (1981) Vilijama S. Barouza. Ma koliko prirodni virusi bili strašni još gori su oni koje proizvedu sami ljudi. Tako u romanu “Kalki” (1978) Gora Vidala fanatici nameravaju da, uz pomoć zasejavanja boleština, pomognu povratak hinduističkog božanstva Kalki. Sličan je i naum junaka romana “Antilopa i Kosac” (2003) za kojim slede “Godine potopa” (2009) i “Blatni Adam” (2013) Margaret Atvud: Ludi Naučnik uspeva da očisti Zemlju od ‘starog modela’ ljudi kako bi se novi ljudi, koje je on kreirao, slobodno razvijali i postali gospodari sveta

            U borbi za opstanak na Zemlji Čovek ima za posla sa ljutim protivnikom (prirodnim ili konstruisanim) koji jeste sićušan ali nije bezopasan; taj mališa nigde ne žuri pa se lako može desiti da, pre ili kasnije, dođe po svoje. Da li je trenutni “hit”, kovid 19 proizveden u nekoj laboratoriji koja ima planove za uređenje sveta (isto se mislilo za AIDS i ptičiji grip) ili je u pitanju samo nestašna igra Majke Prirode, i dokle će dogurati u svom pohodu videće svi oni koje pandemija – poštedi. Ostaje nada da ćemo i mi biti među njima.

            (“Dnevnik”, 2021.)

HRABRO I ARGUMENTOVANO NA STRANI STRIPA – „Stripske kritike: prvih 15 godina“ Živojina Tamburića, izdavač „Modesty stripovi“, 2020.

             Seriozno i kontinuirano praćenje, analiziranje i proučavanje stripa na ovdašnjim je kulturnim prostorima i nadalje retka, bezmalo incidentna, pojava. Čak i ako se uzme u obzir doza konzervativizma koju nosi svaka akademska kritička aktivnost, čini se da je u slučaju 9. umetnosti i taj konzervativizam dobio svoj konzervativizam (kao što su u legendarnom filmu „Brazil“ komplikacije izvesne gospođe dobile svoje - komplikacije). Otuda je studiozno bavljenje stripom i nadalje zabran entuzijastičkih pojedinaca koji su, pak, u svom radu pokazali zavidan profesionalizam bilo u praćenju i kritičarskom sagledavanju tekuće produkcije bilo u proučavanju istorije stripa ili u sintetičkom promišljanju stripa kao fenomena i umetničke forme. Spisak autora koji su se ogledali u ovakvom delovanju impozantan je (pomenimo tek nekolicinu iz „starije garde“ Žika Bogdanović, Bogdan Tirnanić, Ranko Munitić, Zdravko Zupan, Bane Miltojević, Zoran Đukanović, Vasa Pavković, Slobodan Ivkov...). Svako novo delo koje se kritički bavi stripom i dalje je svojevrsna senzacija, potvrda fanatičnog entuzijazma i tvrdoglavosti ali i dokaz da strip još nije izgubljen u navali neoliberalnog konzumerizma i digitalno-virtuelnog senzacionalizma. U taj izuzetni niz knjiga nedavno se ravnopravno svrstao i naslov „Stripske kritike: prvih 15 godina“ Živojina Tamburića (1957) objavljen u izdanju renomirane kuće „Modesty stripovi“.

Knjiga koju znatiželjni čitalac ima u rukama proistekla je iz pera/tastature nekoga ko je prešao dugi i radosni otkrivački put od oduševljenog ljubitelja „priča u slikama“, preko usputnih stanica velikog zaljubljenika i kolekcionara, do serioznog znalca i izdavača. Od polazišta na taj „strip put“ - u dečačko doba - do dostizanja cilja - kritičke spoznaje i analize - mnoštvo čitalaca i gledalaca stripova napušta to usmerenje i odlazi u tzv. „ozbiljni života“, najčešće zaboravljajući uzbuđenja, oduševljenja i saznanja koja su im strip sveske donosile; kao po pravilu, deo onih koji su bili vatreni stripoljupci u zrelim godinama postaje najvatreniji zagovornik njihove štetnosti. Tamburić je, pak, iskoračio iz „neme većine“ čitalaca stripa koji od njega traže samo puku zabavu i razbibrigu, i stao na stranu suprotnu onoj koja se bori protiv stripa, bilo da su u pitanju službeni društveni dušebrižnici (koji su 1970-tih u socijalističkoj Jugoslaviji za stripove uveli i poseban namet - porez na šund), akademski kritičari-čistunci ili samo „zabrinuti“ roditelji (koji su ili odrasli ljubitelji ovog „zabranjenog (đačkog) voća“ ili jedva da išta znaju o stripu i zato su odlučno protiv njega). U tekstovima ove knjige autor proklamuje svoje ideje o visokoj umetničkoj i saznajnoj vrednosti stripova i iznosi dokaze u korist svojih tvrdnji. Zahvaljujući tome, svaki čitalac, a posebno onaj mlađi, upoznaće se sa osnovnim istorijskim činjenicama o nastanku i razvoju 9. umetnosti, kako u svetu tako i na ovdašnjim prostorima. Tamburić tu istoriju boji i sopstvenim detinjim i mladalačkim iskustvima i fascinacijama što tekstovima daje dobrodošlu intimističku notu koja samo povećava uverljivost i utemeljenost njegovih stavova.

            Osnovna pitanja kojima se segmenti „Stripskih kritika“ bave u rasponu su od znalačkih, instruktivnih pregleda i panorama (npr. engleske ili balkanske strip scene), preko sintetičkih i analitičkih tekstova o opusima pojedinih autora ili o njihovim albumima/serijalima autora sa naših (nekadašnjih i sadašnjih) prostora (Maurović, Bednjanec, Kordej, Oljača, Kerac, Wostok...) i nespornih veličina evropskog i engleskog stripa (Berardi/Milaco, Prat, Prado, Munjoz, Talbot...) do razmatranja teorijskih pitanja (sa praktičnim posledicama) kakva su da li su stripovi dobri za decu ili koje su bitne odlike stripovskog pripovedanja. Ono što, uz obilje informacija i podataka, imponuje jesu Tamburićevo duboko i strasno doživljavanje strip priča te vispreni, precizni zaključci i stavovi o njima, izrečeni jasno i bez mistifikacija a to je definitivno posledica širokog poznavanja predmetne teme i njenog dubokog promišljanja, za šta su sposobne samo kompletne autorativne stvaralačke ličnosti.

            Rečju, knjiga „Stripske kritike: prvih 15 godina“ definitivno svrstava Živojina Tamburića u krug ovdašnjih relevantnih strip kritičara i teoretičara; istovremeno, ova knjiga će biti nezaobilazno štivo kako za ambicioznije i radoznalije ljubitelje stripa željne punijeg uvida u 9. umetnost tako i za sve one koji nameravaju da se bave iole ozbiljnijim proučavanjem „priča u slikama“.

            („Dnevnik“, 2021.)

MEBIJUS ILI INGENIOZNE VIZIJE BUDUĆNOSTI - “Metalne hronike - Haos” i “The Long Tomorrow - Slepa citadela” Mebijusa; izdavač “Čarobna knjiga” 2021.

 

Agilna “Čarobna knjiga” obradovala je brojne stripoljupce sa čak dva albuma legendarnog Mebijusa: “Metalne hronike - Haos” i “The Long Tomorrow - Slepa citadela”, upravo objavljena u biblioteci “Stari kontinent” u tvrdom povezu i punom koloru. U svetovima naučne fantastike, stripa, ilustracija i filma ime Mebijusa  (iliti Žana Žiroa, 1938-2012) sinonim je za čistu, nepatvorenu ingenioznost. Sve vezano za njega čudesno je i fascinantno, počev od egzotične biografije do gotovo šizofrene podele (ali i spoja) na Žiroa, crtača (kasnije i scenariste) kultnog vestern stripa “Bluberi”, i subverzivno razbarušenog Mebijusa, dve različite a autoritativne pojave koje su, svaka na svojoj “teritoriji”, stvorile relevantan i nezaobilazan opus koji je etalon kvaliteta kako za čitaoca tako i stvaraoce. Samostalno ili u saradnji sa drugim autorima, među kojima je, opet, najpoznatiji i najznačajniji Alehandro Žodorovski, Mebijus je uspeo da stvori/iscrta nadahnuti, inventivni vizuelni portret/profil budućnosti koji se raširio u sve horizonte popularne kulture s kraja XX veka i u prvim decenijama XXI veka i, u svesti nekoliko generacija, postao model za “lik stvari koje će doći”. Svaka analiza naučnofantastičnih stripova i filmova, ilustracija i reklamnih plakata iz ovog perioda uverljivo će dokazati navedene teze. Mebijusova verzija budućnosti prepuna je čudesne tehnologije (u skladu sa Klarkovim zakonom po kome se razvijena tehnologija ne razlikuje od magije) ali i slobodne, čiste i nedirnute prirode, mračnih tonova kao i vilinske lepote, mnogo haotičnosti i još više infantilnosti. Prepoznatljivi su njegovi impozantni svemirski brodovi kao i ogromni gradovi na bezbroj nivoa, njegovi astronauti hodaju pored božanstva i pretećih ili bezazlenih alijena, ljudske kreature uokolo šetkaju sa smešnim kapama i šeširima. Trivijalno i ezoterično, svakodnevno i krucijalno mešaju se jednako uspešno kao i sofisticirane filozofske aluzije sa gegovima. Pogled na bilo koji Mebijusov samostalni crtež ili kvadrat neke strip table otkriva njegov unikatni osećaj za sliku, za kompoziciju, celinu i detalj. Sve pomenuto vidljivo je u drugom tomu Mebijusovih radova, naslovljenom sa “Metalne hronike - Haos”, koji sadrži mnoštvo samostalnih crteža i slika (namenjenih časopisima, koricama knjiga i njihovom ilustrovanju ili reklamnim kampanjama) kao i brojne skice iz Mebijusovih radnih beležnica i svezaka. Sav ovde skupljeni material svedoči o razvoju umetnikovih veština crtanja ali i gradnje slike, eksperimentima sa senčenjem i upotrebom crtica i tačaka te o korišćenju žanrovske ikonografije i njenom razvoju i transformisanju. Konačno, ilustracije su dokaz Mebijusove izuzetne sposobnosti da u samo jednom kvadratu stvori atmosferu i ispriča/sugeriše situaciju/priču. Njegov osećaj za narativnost kao i za začudno ostavlja znatiželjne posmatrače bez daha posebno kada pored gotove slike stoji haotično našarana skica. “Metalne hronike – Haos” daruju dragoceni uvid u stvaralački radionicu i sam proces nastajanja izuzetnog dela.  

Treći tom Mebijusovih dela „The Long Tomorrow – Slepa citadela“ sadrži danas već klasične prevratničke naučnofantastične stripove. Mebijus je 1975.g. bio deo ekipe koju je okupio Žodorovski s namerom da stvori filmsku adaptaciju naučnofantastičnog romana „Dina“ Frenka Herberta. Film je trebao da bude iskorak iz vizuelnih-scenarističkih-glumačkih-muzičkih obrazaca, na saradnju su pozvani izuzetni autori, od Mebijusa, Gigera, Orsona Velsa do Mika Džegera, grupe Pink Flojd i - Salvadora Dalija. U svoj toj kreativnoj gužvi Mebijus je upoznao Dena O’Banona (1946-2009; autor scenarija za film „Alien“ iz 1979.g.) koji mu je pokazao skice za strip na kome je radio. Mebijus je, oduševljen pričom, zatražio pravo da je nacrta. Tako je nastao strip „The Long Tomorrow“ o marginalnom detektivu koga, u košmarnom mega-gradu, angažuje bogata klijentkinja za laki posao koji se, kako to biva, zakomplikuju. Ova parodija na tvrde krimiće, svojevrsna priprema za smotanog detektiva Džona Difula iz ciklusa o Inkalu, pleni atmosferom, enterijerima i haotičnom radnjom. Mebijusov frustrirani-agresivni-medijski grad-džungla budućnosti biće likovni temelj za film „Blejd raner“ Ridlija Skota (1982) i kiberpank roman Vilijema Gibsona „Neuromanser“ (1984). U sličnom okruženju dirigovanih masovnih neuroza razvija se i sledeći strip u albumu, priča bez reči „Rock City“. Naredni „svemirski“ i apokaliptički stripovi stilske su vežbe na prepoznatljive, neinventivnim trošenjem šablonizovane žanrovske teme koje Mebijus revitalizuje i nadograđuje potvrđujući da je vispreni pripovedač koji vešto koristi žanr, opštu kulturu i nadrealistički humor i apsurd.

Bezmalo pola veka od stvaranja Mebijusove slike jednako su uzbudljive i fascinantne a priče vrcavo duhovite i intrigantne, pune citata i aluzija. Njegovo delo definitivno je nezaobilazni reper globalne kulture kraja XX i početka XXI veka.

            (“Dnevnik”, 2021.)

PROPAST NAJBOLJE LAKE KONJICE NA SVETU – „Carstvo letnjeg meseca“ S. K. Gvina; izdavač „Čarobna knjiga“ 2020.

 

         Jedan od obrazaca popularne kulture XX veka svakako je i „vestern“ koji se, u svim medijima (od petparačke literature, preko muzike do filmova i stripova), bavio Divljim zapadom. Generacije dečaka odrastale su prateći doživljaje kauboja, trapera, vojnika u plavim bluzama; njihove avanture na putešestvijima kroz neistražene predele, sukobi sa starosedeocima ili sa zlim banditima bili su hrana za maštu i način za usvajanje vrednosnih obrazaca. No, iza tih uzbudljivih dela postojala je i stvarna istorija koja nije bila ni malo sjajna i časna i koja je, kako je popularnost vesterna opadala (a sa njom i ulaganja u propaganu), izlazila na videlo. Ono što se odista događalo u vremenima kada su belci otimali teritoriju Indijancima ipak nalazi put i do široke čitalačke publike u dokumentarno-istorijskim knjigama. Jedna od novijih knjiga (2010) iz ove oblasti je „Carstvo letnjeg meseca“ Sema K. Gvina, nagrađivanog američkog novinara i pisca; knjiga je 82 nedelje bila na bestseler listi „Njujork tajmsa“ i ušla u najuži izbor za Pulicerovu nagradu a ovdašnjim čitaocima ponudila ju je agilna „Čarobna knjiga“ u nadahnutom prevodu Gorana Skrobonje.

        Autor se poduhvatio ozbiljnog zadatka da na temelju brojnih izvora (od memoara i sećanja učesnika preko službenih izveštaja do novinskih članaka te obilaska lokacija opisanih događaja) ispiše istoriju Komanča koji su živeli na Srednjem zapadu sadašnjih SAD, ogromnoj teritoriji istočno od Stenovitih planina zvanoj Velike ravnice, nepreglednom moru trave uočljivih bez geografskih repera (barem za bele doseljenike). Ravnicom su tada lutali milioni bizona koji su bili ključni za opstanak Indijanaca kao izvor hrane, kože, sirovina za sačinjavanje raznih predmeta... Isti prostor Komanči su delili sa još nekoliko plemena sa kojima su bili u stalnim sukobima. Rutinu života koji je bio na nivou praistorijskih sakupljačkih plemena poremetio je dolazak belih osvajača Španaca, Francuza, Meksikanaca, Teksašanima. Susreti i sukobi sa prvim osvajačima donele su Komančima neočekivani dar – konje. I dok su ostala plemena slabo ili nimalo iskoristila prednosti korišćenje konja, Komanči su izgradili čitav kult oko konja koji im je omogućio izuzetnu pokretljivost kao i prednost u borbama; Komanči su postali izuzetni jahači sposobni da u punom galopu, skriveni iza vrata konja protivnika gađaju strelama i kopljima. Belci nisu mogli da im pariraju svojim puškama-musketama koje su se sporo punile. Tek će pojava prvih revolvera omogućiti rendžerima (dobrovoljačkim odredima koji su branili doseljenike u Teksasu) da budu koliko-toliko ravnopravni sa Komančima; rendžeri će S. Koltu pomoći da usavrši revolvere koji će, sa puškama repetirkama, zapečatiti sudbinu Indijanaca.

        Kroz opise bitaka Komanča sa doseljenicima kao i borbi Komanča sa drugim Indijancima, razmatranja zvanične državne politike koja je s jedne strane pokušavala da sklopi mir sa starosedeocima a s druge da zadovolji zahteve za zemljom doseljenika što je rezultiralo haosom na terenu (sve dok, posle Građanskog rata, nije doneta odluka da se „indijansko pitanje“ trajno reši), defiluju mnogi živopisni likovi doseljenika, Indijanaca i vojnika, a centralno mesto pripalo je Sintiji En Parker, koju su Komanči oteli kao devojčicu i koja je postala žene poglavice Peta Nokona i izrodila mu decu; Sintija, zvana „Bela skvo“, „spasena“ je od divljaka i vraćena porodici ali nikada nije prihvatila civilizaciju belaca. Njen sin Kvana bio je poslednji ratni poglavica Komanča koji je, poražen, 1875.g. otišao u rezervat, dodao imenu prezime Parker, i postao cenjeni borac za prava Indijanaca.

            Osim obimne faktografije i uverljivih opisa duha ondašnjih vremena, Gvinova knjiga pleni izbalansiranim stavom prema akterima. On ne osporava namerno uništavanje starosedelačkog stanovništva i kulture (danas bi to moralo biti okarakterisano kao genocid), bahatost i brutalnost doseljenika, nesposobnost i korumpiranost vlasti. S druge strane, on ne idealizuje Indijance i njihov način života (koji podrazumeva stalne pljačkaške pohode na Indijance i belce), ne skriva njihovu surovost (ubijanje, mučenje i sakaćenje zarobljenika – od silovanja, odsecanja noseva do paljenja delova tela), ne previđa izrabljivanje žena (dok muškarci samo love i ratuju, žene rade sve ostale poslove, od štavljenja bizonskih koža, pravljenja odeće, gajenja dece, preseljenja logora...). Ideja o „plemenitim divljacima“ time gubi bilo kakvo opravdanje kao što ni priča o civilizovanim belcima nema potvrdu u realnosti nasilja, izrabljivanja, otimačina i prevara Indijanaca. Na Divljem zapadu pobedili su oni koji su bili divljiji od drugih, oni koji su zatirali protivnike ne birajući sredstva. I to je ružna istina i naravoučenije ove knjige!

            („Dnevnik“, 2021.)