TV KRPELJ - INTERVJU SA ILIJOM BAKIĆEM

 

INTERVJU SA ILIJOM BAKIĆEM

·        TV Krpelj

 Direktan povod za ovaj razgovor je bilo snimanje dokumentarnog filma  „30 godina Patagonije“ u produkciji „TV Krpelj“, a onda smo se dotakli i mnogih drugih tema bitnih za život i rad našeg sugrađanina, pisca Ilije Bakića.

Wostok: Ti si, osim toga što si bio član redakcije strip magazina „Patagonija“ napisao i predgovore za svih devet objavljenih brojeva, koliko se sećaš tog doba i kako ti danas ono izgleda?

Ilija Bakić: To su bila sentimentalna vremena za našu generaciju, bez obzira na to što je bio počeo rat i što je bila ona famozna hiperinflacija i što je  društveni sistem u kom smo mi odrastali i koji smo dobro poznavali došao do kraja, bio je na kolenima i na putu da bude potpuno uništen. Bilo je to vreme sankcija, mobilizacija, raznoraznih glasnih i preglasnih propagandi, a u isto vreme je to bio i period u kom je jugoslovenska, pa samim tim i srpska strip scena propala. Osamdesete godine su bile zlatne godine mejn-strim stripa, promovisale su ga strip publikacije kao što je „YU strip“ i druge, a otpočeo je svoj proboj i u inostranstvu i krenuo je u pravcu da strip bude priznat kao ravnopravan umetnički medijum od strane etablirane kulture, ali je onda sve krahiralo zbog katastrofalne ekonomske situacije, došlo je do toga da čak i najkomercijalnija strip izdanja kao što su „Zlatna serija“ i „Lunov magnus strip“ nestanu sa kioska i budu potpuno ugašena. Paradoksalno je da činjenica da  to što  stari poredak u našem stripu, sa velikim izdavačkim centrima kao što su Novi Sad i Gornji Milanovac kolabirao, na neki način otvorila put za nove mogućnosti u kreiranju i prezentaciji dostignuća na polju ovdašnje devete umetnosti. Ono što je bitno za male sredine kao što je Vršac, iz kojih neprestano odlaze mladi i kreativni ljudi, je da postoji neka kritična masa koja može da pokrene neki kretivni proces, a to se desilo kada je Budimir Babić, prethodno akter  lokalne  alternativne umetničke scene, postao direktor „Doma omladine Vršac“ i kada je on organizovao, u leto 1993. godine strip izložbu u Vršcu u holu pomenute institucije na kojoj su bili izloženi radovi četvorice autora iz Vršca – Wostoka, Grabowskog, Genevre i Mučibabića. Kompletni stripovi pomenutih autora su objavljeni u fanzinu pod nazivom „Patagonija“, koji je nazvan „Katalogom izložbe“, iz formalno-pravnih razloga pošto „Dom omladine Vršac“ tada još nije imao registrovanu izdavačku delatnost.

Wostok: Tiraž prvog broja „Patagonije“ nije bio veliki, svega 51 primerak, ali je nekoliko primeraka otišlo u beogradski „SKC“  i na još neke bitne adrese, izašao je i mali prikaz u magazinu „Vreme“ tog leta...

Ilija Bakić: Vi ste putem te prve „Patagonije“, kao neka mala grupa strip „zaverenika“ uspeli da skrenete pažnju na sebe i svoj rad i da se povežete sa scenom alternativnog stripa u okruženju koja je tada bila u intenzivnom nastajanju. Bilo je tu puno entuzijazma koji nam je davao elan, pa smo onda našli i sponzora i rešili da drugi broj odštampamo u 500 primeraka!

 

Wostok: Da, u međuvemenu smo se povezali i sa Aleksandrom Zografom koji nam je obezbedio stripove Julie Doucet, Jima Woodringa i Erica Theriaulta koje smo takođe objavili u narednim brojevima...

Ilija Bakić: „Patagonija“ je napredovala iz broja u broj i izgledala sve bolje i ubrzo je vršački magazin za alternativni strip postao jedan od ključnih faktora u razvoju nacionalne scene u ovom vidu strip izraza, pa smo dobijali dosta pisama i radova za objavljivanje u to vreme..

Wostok: Te devedesete godine su bile doba prave male renesanse u vršačkoj kulturi, zar ne?

Ilija Bakić: Da, prikazi „Patagonije“ i intervjui sa njenim autorima su izlazili u časopisu za kulturu „Košava“ koji je tada izlazio u Vršcu, a imao je ugledne saradnike iz Beograda i drugih gradova. Takođe su stripovi Wostoka i Grabowskog bili izloženi i na „Bijenalu mladih“ u Vršcu, a pokrenut je i strip festival “Vršački strip susret“, dakle, postojala je lokalna infrastruktura pogodna za recepciju i promociju lokalnog alternativnog strip pokreta. Po prirodi stvari, projekti kao što je „Patagonija“ ne mogu, nažalost , dugo da potraju, ljudi  se zapošljavaju i osnivaju porodice, neki odlaze u veće centre ili emigriraju iz zemlje, većina  je čak i prestala da se bavi stripom, ali je „Patagonija“ do kraja devedesetih, dok je izlazila, ostavila prilično dubok trag u našem stripu.

 Wostok: Kako si ti, uopšte, došao u poziciju da uređuješ i pišeš predgovore za „Patagoniju“?

Ilija Bakić: Budimir Babić Buda koga sam ja znao još iz srednje škole me je pozvao na saradnju, on je bio čovek koji je uvek stajao iza pokretanja većine aktivnosti na vršačkoj alternativnoj sceni još od početka osamdesetih, kada me je pozvao da sa svojom eksperimentalnom pesničkom grupom „Utovar-istovar“ nastupim na  manifestaciji „Zimske muzičke igrarije“ na kojoj je bila i improvizovana izložba karikatura i stripova autora koji se potpisao pseudonimom „Mediokritet“, a čijeg autora ja tada nisam ni upoznao.

 Wostok: Da, ko je taj „Mediokritet“ ustvari ćeš saznati tek kasnije, a mi smo imali i neki neobičan susret par godina pre „Patagonije“, zar ne?

Ilija Bakić: Pa, da, ja iako sam već bio završio pravni fakultet, zbog ranijih mladalačkih greha nisam mogao da nađem posao, nego sam morao da fizikališem preko student servisa. Tako sam jednom došao da istovarim neki kamion i u vršačkoj firmi „Agrokomerc“ i priđem ja portirnici, kad ono vidim da portir, u uniformi i sa pištoljem oko pojasa crta strip!

 Wostok: Da, ha, ha, ha, to sam bio ja koji sam crtao strip „Istina o Jozefu K. i Gregoru Samsi“!... Ali, zašto nisi mogao da dobiješ posao u struci, u čemu je bio problem?

Ilija Bakić: Još početkom osamdestih sam se ja zanosio avangardnom poezijom, pa sam uzeo i ispisao rukom svoje pesme na nekim papirima (nisam ni imao pisaću mašinu tada) i okačio ih tu na autobuskoj stanici i preko puta „KOV“-a, i ja sam onda posmatrao kako prolaznici reaguju na te moje pesme... Problem je bio u tome što sam ja svaku od tih pesama potpisao imenom i prezimenom, pa sam ubrzo dobio poziv za informativni razgovor najpre u SUP-u, a onda kod nadležnog političkog komesara u mesnoj zajednici kod male crkve ...

 Wostok: I kako se to odrazilo na tvoj život?

Ilija Bakić: Ja mislim da je to bilo ključno kod moje nemogućnosti zapošljavanja u struci!

 Wostok: Čuo sam da si ti bio prilično buntovan i u srednjoj školi?

Ilija Bakić: Mene su , kao jednog od najboljih đaka u razredu predložili za članstvo u Savezu Komunista, to je tada bila velika čast, ali sam ja to glatko odbio!

 

Wostok: Sa kakvim obrazloženjem?

Ilija Bakić: Oni su rekli da će nas dvoje odabranih da posmatraju 3 meseca, pa onda , ako sve bude u redu će da nas prime u Partiju, na šta sam ja rekao: “Šta ima neko mene da posmatra, pa  nisam ja bolestan!“... Inače sam pravio problema profesorima, intelektualno sam se konfrontirao od samog početka, recimo profesorku latinskog sam pitao, kada je rekla već na prvom času da možemo da pitamo šta hoćemo:“ A šta znači onaj natpis SPQR koji je nosila rimska vojska?“, na šta mi je ona odvratila:“Jao, pa ne znam baš to, ali proveriću!“ i zamrzela me je ozbiljno od tada...

Wostok: Negde početkom dvehiljaditih smo održavali strip radionicu u vršačkom Domu Omladine i tada si me baš iznenadio...

Ilija Bakić: Ne sećam se baš najbolje te radionice, možeš li da me podsetiš o čemu se radi?

 Wostok: Tada sam, po prvi put video da ti i veoma dobro crtaš, a nikada to nisi ni spominjao, nisam pojma imao o tom tvom talentu...

Ilija Bakić: Pa, ja sam, još tamo davno, imao ideju da upišem likovnu akademiju i baš sam se bio ozbiljno pripremao za prijemni ispit, i nakon što smo crtali aktove i ostale stvari za prijemni ispit, sedimo mi u hodniku na nekim klupama i vidimo da u kancelariju sekretarice fakulteta ulazi neki sedokosi bradati glavonja i viče joj nešto kao:“Daj, nemoj da zajebavaš, primi one moje!“ Tu ja shvatim da nemam pojma kako se ovde stvari rade, da je to već dobro  razrađen sistem u kome nema mesta za neke „padobrance“ iz provincije!

 Wostok: Aha, tako je to išlo sa tvojim crtačkim talentom... A kada si počeo da se baviš pisanjem?

Ilija Bakić: Još u srednoj školi sam pisao neke drame jednočinke, ali to nikada nije izvođeno... Početkom osamdesetih sam, pod uticajem Zenitizma i drugih avangardnih pokreta iz dvadesetih godina počeo da pišem poeziju i moja prva knjiga u rukopisu se zvala „Početni položaj“ u kojoj je bilo nekoliko ciklusa pesama, jedan je bio posvećen de Kiriku, drugi je bio posvećen ljudima iz močvara, a treći je bio posvećen onoj beloj sobi sa samog kraja Kjubrikove „Odiseje u svemiru“ i ja taj rukopis, onako prepun bezrazložnog entuzijazma, pošaljem na konkurs „Matice srpske“ za prvu knjigu  i nakon nekog vremena dobijem ja rukopis sa pismom u kom mi Florika Štefan lično kaže da je to dobra poezija, ali da je treba još cizelirati, doterati. Onda sam ja čitavu godinu to „cizelirao“ i pošaljem na sledeći konkurs „Matice“ za prvu knjigu i nakon izvesnog vremena mi stigne veliki žuti koverat, kao i prethodni put, ali ovoga puta je u  njemu bio i moj žuti koverat u koji sam bio upakovao rukopis, neotvoren! I onda sam ja shvativši situaciju digao ruke od potencijalnog  izdavača, ali ne i od tog rukopisa koje je vremenom prerastao u ono što znamo kao „Resurekciona seča početnog položaja“, moja prva knjiga koju je objavila edicija „Ugao“ iz Vršca 1993. godine.

 

foto: kupindo

Wostok: Šta, zapravo znači taj neobični naslov„Resurekciona seča početnog položaja“ ?

Ilija Bakić: Resurekciona seča je termin iz šumarstva, seku se i proređuju slabije mladice da bi one bolje mogle da brže rastu i bolje se razvijaju, tako sam i ja napravio „masakr“ nad sopstvenom zbirkom pesama i onda je ispalo to što je ispalo. Mislim da sam i tu verziju poslao na konkurs „Matice“, ali ovog puta nisam dobio baš nikakav odgovor, ono, kao da si rukopis bacio u bunar!... U međuvremenu sam završio fakultet, otišao u vojsku i počeo da pišem i objavljujem priče iz domena naučne fantastike.

Wostok: Ubrzo si počeo da pišeš i prikaze knjiga i strip izdanja, da li si onda prestao da pišeš poeziju?

Ilija Bakić: Pisao sam poeziju sve vreme, to se preplitalo sa pisanjem SF priča i romana i recenzija, imam nekoliko paralelnih tokova u literarnom radu, evo već više od 4 decenije...

 Wostok: U međuvremenu si objavio i dosta knjiga koje obuhvataju tvoju delatnost u svim ovim domenima literarnog izražavanja...

Ilija Bakić: Da, objavljeno mi je do sada, ne znam tačno, više od dvadeset, a manje od trideset knjiga...

 Wostok: Šta bi, nakon čitavog tvog dosadašnjeg rada i životnog iskustva mogao da poručiš mladim ljudima koji su na samom početku bavljenja pisanjem, da li je sve to, uopšte, vredno truda?

Ilija Bakić: Bez obzira na sve egzistencijalne, materijalne poteškoće, moram da kažem da mi je od početka bilo jasno da neke veće pare od tog posla sigurno neću zaraditi, ali, opet, ne može sve ni parama da se plati, evo reci mi ti da li bi bio zadovoljniji da si se bavio nekim poslom koji obezbeđuje prevashodno zarađivanje novca?

 

Wostok: Naravno da ne bih bio zadovoljniji!

Ilija Bakić: Eto, vidiš, ne može čovek da pobegne od svoje unutrašnje konstitucije, moj osećaj je da nisam ja sve te pesme i priče izmislio, nego da su one, na neki čudan i neobjašnjiv način, odabrale mene da ih ispišem i ja bih bio jako nesrećan da to nisam uradio!

Wostok: Smatraš da u nama postoji nešto nepoznato, neki faktor koji determiniše naše kreativne aktivnosti, saučestvuje u njima -  „Nesvesno“ kako ga je determinisao Jung?

Ilija Bakić: Da, ja bolju definiciju od toga što si izneo ne znam – ja ne spadam u autore koji, kada počnu da pišu, znaju kako će se to završiti, recimo da znam prvu i zadnju rečenicu, a ništa između ne znam!

Wostok: To znači da je tvoj način stvaranja neka vrsta kreativne avanture, zar ne?

Ilija Bakić: Da, za mene svaka spisateljska sesija nosi nova iznenađenja i neočekivana rešenja koja mi dolaze neznano od kuda!

https://tvkrpelj.wixsite.com/tvkrpelj/post/intervju-sa-ilijom-baki%C4%87em

 

Prilozi za istoriju novije srpske žanrovske književne fantastike 2 - Prikaz Slobodan Ivkov, Blic 10.03.2026.

 

SREBRNI MOST - FEHER ILLES blogspot prevod poezije Ilije Bakića na mađarski

 

 A költészetről - az Ezüst híd/Srebrni most fordításkötetemről - fordításaim - kedvenc verseim - gondolatok - magamról O poeziji - o knjizi prevoda Ezüst híd/Srebrni most - moji prevodi - omiljene pesme - zabeleške - o sebi

2026. január 11., vasárnap

Ilija Bakić: *** (more (uvek) porađa (u peni)…) - *** (a tenger (mindig) …)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   more (uvek) porađa (u peni) mrtve alge bele riblje trbuhe dojke testa   crvena magla sipi po živom glasu   sve strane svetu su prazne pesak utaban krabe iskopavaju suglasnike i seku ih kleštima   u uglovima simetrične paučine kaplje voda nepopijena   zjap   posle još nije stvoreno ni skeleti ni ključevi   "izveštaj o verovatnoći a"

***   a tenger (mindig) halott algákat fehér halakat   gyomrokat mellvizsgálatokat szül (a habban)   az élő hangon vörös köd szitál   üres a világ minden oldala a homok letaposott a mássalhangzókat rákok ássák ki és fogóval vagdossák   a szimmetrikus pókháló sarkaiban a meg nem ivott víz csöpög   nyílás   utána még a csontvázak se a kulcsok se készültek el   „jelentés az a valószínűségéről”   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

 

https://feherilles.blogspot.com/2026/01/ilija-bakic-more-uvek-poraa-u-peni.html

 

2026. február 28., szombat

Ilija Bakić: *** meso betona – *** a beton szövete

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   meso betona urasta u staklenu tišinu drhte prepoznaju se elementi odeljeni površinskim naponom kroz rešetke se cede glasovi na mrazu grušaju u reči sila magneta slaže ih unakrasno gradi bedeme kule visoke do mehura svoda i prozrače mreže pukotina golog oka homunkulusovog

***   a beton szövete az üvegcsendbe nő remegnek felismerhetők a felületi feszültséggel elválasztott elemek rácsokon keresztül csepegnek a hangok a fagyban szavakká alvadnak őket a mágneses-erő keresztbe rakja sáncokat tornyokat épít magasakat a buborék-boltozatig és szellős repedés-hálózatot homunculus szemén   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

https://feherilles.blogspot.com/2026/02/meso-betona-beton-szovete.html

 

2026. március 12., csütörtök

Ilija Bakić: *** ( vatra je prostor...) – *** (a tűz tér...)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   vatra je prostor zborište linije daljina dolaze joj seku u drhtavoj odaji klupku jezika prašina prošlog toka izvrće se u svetlace živo meso udiše tišinu liže noževe odnosi krv briše otiske meseca mena oseka koje otkrivaju kosti stakla ramove dana povez kalendara rašiven listovi tonu kroz ždrelo plazme u vodu amniona koji kaplje niz „drvo pljuvačke”

***   a tűz tér gyülekezőhely vonalak a távolságot közelítik a nyelvgombolyagot remegő teremben szelik a múlt-folyamat pora lángnyelvekbe vált az élő hús csendet szív magába késeket nyal vért visz holdnyomokat töröl holdfázis apály fedezik fel az üveg-csontozatot a nappal-kereteket a naptárkötés szétfejtett levelei a plazma garatján keresztül süppednek a „fa savóján” csorgó magzatburok vizébe   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

https://feherilles.blogspot.com/2026/03/ilija-bakic-vatra-je-prostot-tuz-ter.html

POČECI DOMAĆEG STRIP GIGANTA – Povodom izložbe „Strip u ’Dečjim novinama’ Počeci (1957-1964)“

 

U gornjemilanovačkom „Muzeju rudničko-takovskog kraja“ otvorena je izložba „Strip u ’Dečjim novinama’ Počeci (1957-1964)“ koju se priredili Vesna Ćurčić i Borisav Čeliković. Na panoima sa strip kaiševima i tablama predstavljena je pojava stripa na stranicama lista „Dečje novine“ koja je, istovremeno, i priča nastanku ovog lista, njegovom razvoju odnosno formiranju preduzeća „Dečje novine“ koje će narednih decenija svojim brojnim izdanjima bile uzdanica 9. umetnosti u socijalističkoj Jugoslaviji. U uvodnom tekstu kataloga izložbe Borisav Čeliković precizno i znalački sumira dešavanja u prvih sedam godina uzdizanja prvog ovdašnjeg posleratnog strip giganta. A sve je započelo entuzijazmom učenika osnovne škole „Takovski partizanski bataljon“, njihovih nastavnika Srećka Jovanovića i Aleksandra Lazarevića uz podršku direktora škole Vojislava Veljića i opštinskog rukovodstva; rezultat zajedničkog rada bio je prvi broj „Dečje politike“ lista za učenike osnovnih škola, objavljen 12.1.1957.g. u tiražu od 1000 primeraka. Mesec dana kasnije pojavio se drugi broj pod promenjenim nazivom „Dečje novine“ (zbog protivljenja prvobitnom nazivu od strane lista „Politika“). List je izlazio tokom školske godine i naišavši na lep prijem kod školaraca ’ubrzao’ je ritam izlaženja (15-odnevno pa sedmično), prodavao se pretplatom u školama širom Srbije zbog čega je i tiraž stalno rastao! Konačno, 1962.g. formira se NIP „Dečje novine“ kao izdavač ovog lista.

            Strip je bio, uz članke iz istorije, biologije, geografije, neizostavni deo „Dečjih novina“ a u brojevima za prve tri školske godine crtao ga je samouki Desimir Žižović Buin (1920-1996); na ilustracije i kaiševe sa veselim doživljajima đaka prvaka nastavili su se stripovi po motivima iz narodnih pesma i istorije („Kraljević Marko i Musa Kesedžija“, „Poslednji osvetnik“, „Ptica devojka“, „Ćosa i Ugursuz“...). U 23. broju „Dečjih novina“ pojavila su se prva dva kaiša stripa „Nikad robom“ u kome pekarski šegrt Mirko trampi hleb za pušku vojnika koji beži pred nemačkom vojskom; pošto ne želi da radi za okupatore Mirko pali pekaru i priključuje se partizanima, tamo sreće Slavka i oni se nadalje zajedno bore za slobodu u serijalu koji je, za dve decenije izlaženja, imao oko 600 epizoda!

            Pored neumornog Buina koji je umeo da paralelno radi i na četiri stripa, „Dečjim novinama“ i njihovom novom izdanju „Nasmejane novine“ priključuju se i drugi strip stvaraoci. U školskoj 1959/60 mladi (18 godina) Miodrag Đurđić (1941-1998) crta naučnofantastični strip „Gledaj sada iznenada“ (scenario Srećko Jovanović, 1930-2008), strip iz srpske srednjevekovne istorije „Pod sumnjom“ te stripove „Porodica Stradić“ i „Rista automobilista“. Naredne školske godine pojavljuju se stripovi Lea Korolca (1936) „Dečak je ćutao“ (scenario B. Živković) i Tome Kurte (1933-1991) „Tomine pustolovine“. Poznati karikaturista Aleksandar Klas (1928-2002) koji je od 1959.g. objavljivao ilustracije i karikature odnosno crtao naslovnice „Dečjih novina“, od 1962. objavljuje i stripove, počev od stripa „Na mirisnoj livadi“ (scenario B. Čučković a potom D. Erić) za kojim slede „Začarana šuma“, „Vitez na ovnu“, „Čudo u Gruži“... Iste 1962.g, kada je list sa crno-bele prešao na četvorobojnu štampu, priključuje se i Brana Nikolić (1936) i objavljuje stripove „Mija Siledžija“, „Fudbalko“, „Otmica centarfora“... Još jedan velikan, Nikola Mitrović Kokan (1933-1997) započinje saradnju sa „Dečjim novinama“ stripom „Buk i Vuk“ (scenario Srećko Jovanović) i „Pecin brat Pijuko“ (koji je preuzeo od Buina). Školske 1963/64 stripove su objavljivali i Slobodan Milić (1938-2000) kao Sem Myll, „Razred profesora Oma“ (scenario Pavle Kićevac-Pol Kitz, 1930) odnosno Radoslav Rade Ivanović (1933-2011), „Junaci svemira“ i „Dik i Dab rešavaju slučaj šuplje pete“.

            Maja 1963.g. objavljena je prva samostalna sveska stripa „Nikad robom“ koji će u 203 broja donositi domaće stripove iz prošlosti jugoslovenskih naroda (od broja 204 štampaju se samo doživljaji Mirka i Slavka). Novo izdanje je tražilo nove autore i drugačiji ritam rada; Buin je nadalje crtao samo stripove o Mirku i Slavku. Naredne 1964.g. prestaju sa izlaženjem „Nasmejane novine“ a sledeće godine kreću nova strip izdanja „Biblioteku Lale“, Revija za strip i zabavu „Zenit“ odnosno od 1966.g. list „Miki“. Ova tri izdanja su se prodavala na trafikama i donosila, za razliku od ranijih izdanja, stripove stranih autora. Sa 1964.g. završava se početna faza u razvoju stripa u „Dečjim novinama“; izdanja „Lale“, „Zenit“ i „Miki“ čine drugu fazu – fazu uspona (1964-1969); treća faza (1969-1975) je faza ’traženja identiteta’, pojave novih izdanja koja su bila kratkog daha, borbe sa famoznim ’zakonom o šundu’; četvrta faza (1975-1987) poklapa se sa pokretanjem „Eks almanaha“ i izdanjima koja su proizašla iz njega i karakteriše je praćenje tokova svetskog stripa i afirmacija domaćih strip stvaralaca na ovdašnjoj i svetskoj sceni.

            Izložba „Strip u ’Dečjim novinama’ Počeci (1957-1964)“ odmak je od ovdašnjeg poslovičnog nepoznavanja sopstvene istorije koje ide ruku pod ruku sa samohvalisanjem tom istom istorijom. Ovaj ’čas strip arheologije’ u državnoj instituciji možda je najava drugačijeg tretmana našeg strip nasleđa koje je do sada uglavnom bilo prepušteno strip entuzijastima. Predstavljeni stripovi odražavaju početničku naivnost i nespretnost ali svedoče i o ubrzanom savladavanju tajni ’priča u slikama’ bile one realistične ili karikaturalne, ’ozbiljne’ ili humorne, te o dostizanju zavidnih rezultata na koje ovdašnja kultura može i mora da bude ponosna.

            („Dnevnik“, 2026.)

27. SALON KNJIGE I GRAFIKE PIROT 2026

 

NOVA MISIJA ASTERIKSA I OBELIKSA ili NEBO IM JOŠ NIJE PALO NA GLAVU –“Asteriks u Luzitaniji” napisao Fabkaro, nacrtao Konrad; izdavač Čarobna knjiga 2025.

        Strip “Asteriks” svakako je jedan od najpopularnijih izdanaka francusko-belgijske posleratne strip škole. Priče u slikama o malom i prgavom galskom ratniku i njegovom krupnom, debeljuškastom drugu Obeliksu koji žive u selu koje Rimljani nisu pokorili i bore se protiv osvajača a neretko krstare okolnim zemljama i drugim kontinentima, oduševljavale su generacije dečaka i devojčica širom Evrope (a pomalo i ostatka sveta). Tvorci ove humoristički intonirane sage započete 1959. godine bili su scenarista Rene Gošini (1926) i crtać Alberto Uderzo (1927); oni su bili idealan dvojac čija je saradnja bila besprekorna. Nakon prerane Gošinijeve smrti 1977. godine Uderzo je preuzeo uloge scenariste i crtača  iako su na koricama albuma i dalje stajala imena obojice autora. Serija je, na radost obožavalaca, nastavila da redovno izlazi održavajući visoke kvalitete koje je postavila. Uderzo je prestao da radi na “Asteriksu” 2009. godine, na pedesetu godišnjicu svojih junaka, zaključno sa 34. albumom “Asteriksov i Obeliksov rođendan: Zlatna knjiga” (Uderzo je umro 2020) a prava na serijal je prodao kompaniji Haet. Godine 2013. pojavio se album “Asteriks i Pikti” scenariste Ferija (1959) i crtača Konrada (1959). Ferija je u 40. albumu zamenio Fabkaro (1973). “Asteriks u Luzitaniji” originalno objavljen u oktobru 2025.g. je 41. album a “Čarobna knjiga” ga je promptno izdala već decembra iste godine.

        Okvir priče nepromenjen je: Rimljani su pokorili čitavu Evropu osim jednog malog sela u Galiji; stanovnici tog sela, mada ne gaje uvek lepe dobrosusedske emocije i manire, u jednom su složni - brane slobodu u čemu im pomaže i čarobni napitak koji sprema seoski druid. Nominalni heroji priče - brkati mališa sa šlemom ukrašenim krilima i dobrodušni debeljko koji je, kao mali, upao u kazan sa čarobnim napitkom tako da mu taj stimulans više nije potreban - i dalje su specijalci za sve nemoguće misije. Ovog puta prilika za junačka dela ukazuje se pošto do galskog sela, na radost žena, doplovi lađa-robna kuća gazde Paradaisa; no, na obalu silazi i tužni, brkati čovek imena Ušipereš iz Luzitanije koji moli za pomoć – spas za svog prijatelja Očićoraveša, malog proizvođača ‘garuma’ (sosa na bazi ribe koji Rimljani obožavaju), koji je optužen da je hteo da otruje Cezara pa će za kaznu biti bačen lavovima! Pošto shvati situaciju (iako Luzitanac govori čudno) Drmatoriks određuje da Asteriks i Obeliks odu u Luzitaniju (koja je današnji Portugal a tada je obuhvatala i deo Španije), spasu osuđenika i oslobode ga optužbi. Pošto doplove kud su namerili, usput, kako tradicija nalaže, potopivši gusarski brod, Gali polako otkrivaju zaveru iza koje je guverner Profiterus, koji sanja o Rimu i vlasti a tu je i Vukusov, ambiciozni industrijalac garuma koji želi da uništi sitne proizvođače. Asteriksa i Obleliksa put vodi do tamnice (da bi ušli moraće da se preruše u Luzitance), do sedišta “Vukusovog garuma” u koji se ne može ući bez bezbedonosnih šifri sve do bogataške žurke na brodu kojoj prisustvuje i Cezar! Upoznavanje Luzitanije je traumatično – ako se Obeliks malo ‘zaljubiškao’ u lokalnu lepoticu – jer domaćini jedu samo bakalare (u zatvoru se za kaznu jede sočivo), u kamenolomu se ne prave stećci nego kockice, pecivo se može koristiti kao projektili, izdajstvo se prenosi s kolena na koleno, luzitanske pesme oduzimaju volju za životom svima koji ih čuju jer su Luzitanci teški depresivci i fatalisti. Kao svojevrsne kruna ludosti Gali će čak sresti i svoje zemljake koji su turisti!

        Temelj ove priče (kao i mnogih prethodnih) je kulturološki šok, susret sa drugom civilizacijom iz koga se, zbog različitog mentaliteta i običaja, rađaju urnebesne situacije od onih bezazlenih do apsurdnih. Gali jednostavno ne razumeju svoje domaćine, baš kao ni osvajače Rimljane. I žaoke na trendove moderne civilizacije imaju svoje poente i nastavak su Gošinijevog i Uderzovog običaja da ismevaju i karikiraju aktuelne javne ličnosti i političku situaciju u Francuskoj.

        Kao što se Fabkarov scenario oslanja na iskustva velikog Gošinija i Konradov crtež verno prati Uderzov manir. Table su komponovane u formi dva puta po dva kaiša sa promenjivim brojem preciznih slika u kaišu a povremeno se umesto dva kaiša pojavljuje slika koja pokriva polovinu stranice. Ipak, ovaj samoodređi format ne utiče na dinamiku priče i spektakularnost akcija.

        Sumirajući utiske možemo konstatovati da je album “Asteriks u Luzitaniji” valjani nastavak serijala koji ima vernu publiku i koja će mu svakako posvetiti dužnu pažnju.

            (“Dnevnik”, 2026.) 

Шифра: Писарев – Шепард

 

Ђорђе Писарев (1957) један је од најособенијих српских прозаиста средње генерације и спада међу ретке савремене литерате са ових простора који без престанка искушавају могућности, врлине и слабости текста, односно границе приповедачке вештине/уметности. Постмодернистичком светоназору Писарев је веран упркос оспоравањима која су пратила његове прве радове, односно упркос поразу постмодерниста у сукобу са традиционалистима током 1990-их.

Одбијајући да остане у забранима провереног и устаљеног, он континуирано трага за новим темама и новим начинима да оне буду представљене знатижељном читаоцу (старом или младом) у облику прича, романа, драма, поезије. Слободу у изражавању коју је задобио у временима интензивног деловања домаћих „борхесоваца” и „постмодерниста” (пре навале естрадно-комерцијалне литературе), Писарев наставља да и надаље користи додајући јој нове елементе/сегменте, међу којима је и самосвојна фантастика ослоњена на искуства како тзв. главнотоковске тако и жанровске фантастике; једнако тако усрдно и темељно Писарев је искушавао и надограђивао психолошко реалистичко прозно искуство (у романима Поноћ је у соби успомена [2005], А ако умре пре него што се пробуди? [2009], И ноћ се увукла у његово срце [2015]). Постмодернистички светоназор, дакле, подразумева мистификацију (како уметничког дела тако и његовог ауторства; следствено реченом, Писарев има и свог живописног литерарног парњака – Микија Шепарда) и намерни „агресивни” еклектицизам. Вишеслојност и вишесмисленост Писаревљеве прозе, која баштини традицију и иконографију из различитих корена, надограђена је релаксирајућим хуморним тоном (неретко, горким) односно унакрсним референцама на различите области високе и популарне културе. Наравно, литература тако широког и дубоког захвата тражи читалачку пажњу и ангажовање веће и дубље од онога које свеприсутне траже инстантне књиге.

Писарев успева да споји наизглед неспојиво: он је истовремено и доследан досадашњем опусу и наставља да развија свој списатељски светоназор, поиграва се и рециклира сопствене мотиве и успева да их рекомбинује тако да делују полетно, свеже и интригантно. Уосталом, размишљање о литератури, односно њено стварање у постмодернистичком кључу подразумева, уз свеобухватни искорак од реалистичко-модернистичког, и следствену необавезност према стварносном и, логично, катарзичном, те сталност у променама. Када се тако поставе ствари, обрасци постају изазови а не окови који воде у безличност. Отуда његова трагања за ликовима стварности који се не виде на први поглед и везама између елемената који ту стварност чине и њиховим сваковрсним међусобним интеракцијама; ова трагања ’изводе’ се прецизним језиком и приповедним техникама те свеукупном посебитом осећајношћу. Једнозначност и једносмерност не постоје у стварности књига Ђорђа Писарева. Фрактал-фрагмент је њихова највећа јединица. Како ће се ти делови саставити и како у том слагању функционисати, подложно је законима насумичности, тајновитих сила и спремности писца за акробатске фигуре са текстовима. Принцип узрок–последица укинут је или, у најбољем случају, релативизован, историја сведена на невезане серије анегдотских бизарности, цитата култних или заборављених писаца. У џунгли појединачног/групног вишезначја и вредности која се разлистала на неизбројиве, на паусима исцртане нивое (не)свесног, ментално-физичког склопа, нема ултимативних решења. Мада хаотичан, овај поглед јесте једини прави израз нагомиланих наноса протеклих миленијума који су отворили врата наступајућем. Писац који жели да остане ве­ран добу које живи мора да прихвати овакво стање, да крене од Борхесове оставштине (који је учио како да се истина исприча као лаж, док су остали учили како да се лаж исприча као истина) и настави са откривањима нових визура литературе.

Писац нове епохе у десет тачака

ШЕХЕРЕЗАДА И ПОКРАДЕНО ПАМЋЕЊЕ: Свет литературе је шаролик, миленијумски дуг и дубок, већи од живота. Дилема: зар стварност није изнад свега осталог или су Бодријар и његови симулакруми ипак у праву?

ЕСЕЈИ ИЛИ СУБВЕРЗИЈА: Лаке есеје краси варљива једноставност у „конзумирању” и чистота у извођењу и доказивању теза уз неодољиву, вратоломну шетњу кроз литерарне жанрове и епохе, филмове и ТВ серије, стрипове... Лакоћа је само још један вид субверзије академистичке уштогљености: У једном есеју говори се у прилог неозбиљности и њеног барем равноправног статуса са смртном озбиљношћу.

БИТИ ВЕРАН: Субверзија окошталих канона трајна је карактеристика прозе која је од критичара од 1980-их препознавана као постмодерна. У међувремену тај је талас нове српске прозе посустао, али је Писарев остао веран постмодернистичком светоназору: постмодернизам није нити нека случајна кованица, нити гето. Зар постмодерна није све оно што обухвата књижевност (уметност) која је настајала и која настаје после модерне?

ЖАНРОВСКА ЛИТЕРАТУРА: Кримићи, епска и научна фантастика нити јесу нити могу бити издвојени од главног књижевног тока.

ОД КАСТАНЕДЕ ДО НЕТФЛИКСОВИХ СЕРИЈА: Међу мноштвом писаца и књига које се помињу у „Шехерезади и покраденом памћењу”, уз признате класике или оне који су близу њих (нпр. Агата Кристи) или су самосвојни феномени (нпр. Кастанеда, Кастанеда, Ден Браун), стоје и имена савремених жанровских писаца на које се и даље гледа с подозрењем (нпр. Роулингова, Гибсон, Бакић) или медијских јунака (нпр. капетан Пикар, љубавне филмске ’лимунаде’, Нетфликсове серије)...

ЛЕКТИРА: Задивљујућа је, судећи по „Шехерезади...” али и ранијим есесијстичким књигама, ширина лектире. Целоживотни страсни читалац, од најмлађих дана до данас. Страсно пише о библиотекама као светилиштима, као и о поновном читању књига које су усмеравале перцепције па и судбине тих читалаца. „Шехерезада...” је похвала читању и ишчитавању књига као извора знања и среће и мудрости.

ПРАВИ ЖИВОТ: У једном есеју у „Шехерезади...” каже да би роман 21. века могао би да буде дело које сања читалац главе натрпане многобројним знањима, ума попут дигиталне библиотеке. „Шехерезада...” доказује да литература (и свеколика Уметност) нема граница. Књиге одузимају дах, али одузимају и сате живота који се проводе уз текст који је смештен у измишљене светове, жртвујући толико времена које смо могли провести живећи „правим” животом?

ПИСАЦ – КЊИГА: Писци су претходница, пионири способни да именују нове феномене: Није лоше памтити имена писаца нама драгих књига, врло је пристојно и знати нешто о њиховим животима, али најважније је, ипак, памтити и чувати њихове књиге јер оне су, бар неке од њих, важније и веће од самих писаца. Чак веће и од Писарева, романописца чији би се романи могли назвати „Повести из књиге Алеф”.

ШЕПАРД: Псеудо-Писарев?

ФРАНШИЗЕ: Фибислав – три од предвиђених девет мачјих живота. Пет томова Академије за писце.

(„Нова мисао“ бр. 70, 2025.)