IZMEĐU BEZVREMENE MOĆI I KRHKE ETIKE – „Paganin“ Bobana Kneževića; izdanje „Everest media“ 2020.

 

Novoobjavljeni roman „Paganin“ Bobana Kneževića (1959), zapaženog spisatelja, izdavača i urednika srednje generacije, privukao je ponajpre, zahvaljujući autorovom dosadašnjem angažovanju, pažnju čitalačke publike naklonjene fantastičkim žanrovima (naučna i epska fantastika, horor).  Ipak, kao i u nekim ranijim knigama, Knežević je istupio iz žanrovskih obrazaca i matrica i zakoračio u novom smeru. Roman započinje dečačkim doživljajem dešavanja koje se racionalno ne mogu objasniti – iako je moguće da je u pitanju tek nepripremljenost deteta za nove senzacije. U nastavku ovaj, barem u prve dve epizode-situacije svojevrsni „bildungs roman“ (odnosno roman o odrastanju), prati ciklične susrete dvojice ljudi koji su, prema imenima i prezimenima, opšte poznati; na jednoj strani, onoj nominalno slabijoj, je Veselin Čajkanović (kao dečak, mladić i sazreo muškarac) a na onoj drugoj, najpre varljivo bliskoj pa potom suprotnoj, antagonističkoj je Alister Krouli, mističar (naoko u punoj zrelosti), najomraženiji čovek svog vremena. Krouli se sve do poslednjeg, otvorenog sukoba predstavlja kao znalac svakovrsnih tajnih činjenica i znanja koji i dalje traga za neizmernim moćima zaostalim iza bića koja su živela i vladala u vremenima pre pojave ljudske vrste. Čajkanović je koliko mladalački zaveden tajnama i njihovim otkrivanjem toliko i zaplašen svime što one nose. U procesu učenja njemu će biti otkriven i svetonazor Lužičkih Srba, skrajnutog naroda koji i dalje sledi paganska učenja i iskustva proistekla iz pokoravanja, ali i suživota sa silama Prirode. Sledeći korak u spoznaji vodi Čajkanovića u duboko podzemlje sve do litice ispod koje se pruža nepoznati, bezmerno stariji svet. Fasciniran ali i ustrašen Čajkanović odustaje od silaska u primordijalno okrilje ali se zato odlučuje da ponovi arhetipsku situaciju milosrdnog davanja vode zarobljenom biću očito velikih snaga; oslobođeni stvor darivaće svom spasiocu posebne moći koje ovaj, u svojoj prostodušnosti i dobroti, isprva neštedimice koristiti. Naravno, životno iskustvo će Čajkanovića neminovno poučiti opreznosti i sumnjama na šta se nadovezuje nova pojava Kroulija koji ga iznova stavlja pred bezmalo neodoljiv izazov pokoravanja neetičkim zahtevima koji mogu biti nagrađeni novim spoznajama ili odbijanja da se, po cenu neznanja/neukosti, učestvuje u mračnim, nemoralnim  obredima...

        Kneževićev roman znatiželjnim se čitaocima predstavlja kao specifična mešavina žanrova odnosno tematskih usmerenja. Ovo svakako nije realistički istorijski roman jer je tretman istorijskih ličnosti daleko od očekivane uverljivosti opisa epohe kojom se bavi, preciznih faktografskih detalja, oponašanja sintaksičkih konstrukcija i korišćenja arhaizama primerenih tom vremenu. Na drugoj strani, iz istih razloga ovo nije ni delo koje bi se moglo svrstati u tzv „tajne istorije“ u kojima autori insistiraju na dokumentarnosti kako bi svojim spekulacijama obezbedili kakvu-takvu verodostojnost. Knežević se, pak, drži činjenica koliko mu je potrebno da stvori okvir događaja ali ne i više od toga; on isprva sledi opštepoznate činjenice o svojim junacima ali ih nadalje razvija izvan tih obrazaca i ne insistira na psihološkoj uverljivosti i doslednosti likova i njihovih postupaka. Otuda su u romanesknom Čajkanovićevom ponašanju prepoznatljive dileme pisaca-intelektualaca s kraja XIX i početka XX veka (Po, Lavkraft) odnosno fascinacija spoznajom postojanja sila koje izmiču racionalnim objašnjenjima. Opčinjenost nepoznatim i neobjašnjivim, uz dozu zaziranja pred nemerljivim moćima kulminira u poniznom prihvatanju sopstvene neznatnosti spram nemerljivih eona proteklih pre pojave Homo Sapiensa, i svetova ljudima nepojmljivih bića (njihove najpribližnije ljudske odrednice bi bile božanstva ili demoni). Otuda se „Paganin“ ponajpre može čitati kao ezoterijsko-filozofska rasprava o nekim od temeljnih, krucijalnih pitanja egzistencije ljudskog roda i njegovog duha/uma, od beslovesnosti praistorije do XX veka. Opskurne epizode susreta sa duhovima predaka zarobljenim na istim prostorima u različitim epohama kao i naziranja budućnosti (naše sadašnjosti i dalje) slikovit su dokaz prethodne tvrdnje o mešavini žanrova. Dodatan argument za rečeno je i odstupanje od uobičajenog kontrolisanog baratanja arhaičnim jezikom i adekvatnim strukturiranjem rečenica a u cilju postizanja uverljivosti pogodbene (literarne) stvarnosti i istorijskih fakata. Knežević je pošao sasvim suprotnim pravcem: ogolio je svoju rečenicu, na momente je lišio patine starog jezika tako da je, čak, insistirao na modernom vokabularu i uobičajenim modernim konstrukcijama (pa i floskulama) potcrtavajući tako do krajnjih granica odstupanje od isprva usvojenih istorijskih obrazaca a u ime nezavisnosti svog literarnog konstrukta u kome, opet, izostaje i sam tren čiste katarze jer su Čajkanovićeve dileme ostale bez definitivnog odgovora.

        U krajnjem svođenju utisaka, „Paganin“ se otkriva kao delo koje će postaviti niz provokativno-intrigantnih pitanja prepuštajući čitaocima da na njih odgovore prema sopstvenim iskustvima i afinitetima.

            („Dnevnik“, 2021.)

“Perfektni perfekt” Ilije Bakića konačno kao zasebna knjiga!

 Povodom 30 godina od nastanka, objavljeno je bibliofilsko izdanje romana „Perfektni perfekt“ Ilije Bakića. Roman se do sada nije pojavio kao zasebno izdanje; godine 2013. objavljen je u 45. broju časopisa „Unus Mundus“ (urednik Stevan Bošnjak, izdavač Niški kulturni centar).

„Perfektni perfekt“ je pisan u manirima postmodernizma odnosno dekonstrukcije sa jasnim uticajem neoavangardnih iskustava. Višeslojna priča dešava se u antiutopijskom okruženju militarizovanog društva u kome junak, pripadnik oružanih snaga trajno stacioniran u kasarni, pokušava da organizuje svoj život tako da mu, pored redovnih dužnosti, preostane slobodnog vremena sa spisateljsku delatnost i komunikaciju sa književnim publikacijama. Svakodnevne radne obaveze izmešane sa trivijalijama i neizbežnom komunikacijom sa ostalim vojnicima prepliću se sa pokušajima stvaranja i uobličavanja priča koje su njegov estetsko-eskapistički beg od realnosti. Shizofrenost pozicije junaka izražena je fragmentarnim, nelinearnim pripovedanjem uz insistiranje na paralelnom odvijanju dešavanjima na više fizičkih i mentalnih nivoa odnosno na, u tekst ukomponovanim, elementima primenjene likovnosti.

„Perfektni perfekt“ je deo neformalne trilogije eksperimentalnih romana nastalih u prvoj polovini 1990-tih u kojima se autor oprobava u različitim spisateljskim tehnikama odnosno iskušava „otpornost“ priča – sa nedvosmislenim, funkcionalnim elementima naučne fantastike – na razgradnju i fraktalizaciju ili insistiranje na kontinuitetu pogodbene realnosti uz istovremeno traganje za granicama čitalačkih mogućnosti da prate i razumevaju takve tekstove. Trilogiju, pored „Perfektnog perfekta“, čine i romani „Novi Vavilon prosa brutalis“ (objavljen 2000.g, izdavač „Kanjiški krug“) i „Fundamentalni posmatrač“ čije pojavljivanje je planirano za 2022.g.

https://sfpisb.wordpress.com/2021/10/04/perfektni-perfekt-ilije-bakica-konacno-kao-zasebna-knjiga/

https://www.art-anima.com/perfektni-perfekt-ilije-bakica-kao-zasebna-knjiga/

ŽIVOPISNI DOŽIVLJAJI VRAGOLASTOG DETEKTIVA I ULIČNOG MANGUPA ili KNEGINJA DOLNOZEMSKAJA, DETEKTIV KASOVIC I „OBLAK U PANTALONAMA“ – „Kassowitz“ Predraga Đurića i Luke Cakića; izdavač System comics, 2021.

 

Tekući trenutak ovdašnje strip scene možda najbolje karakteriše epitet – raznovrsnost. Nakon neobuzdane energije kojom je scena zračila 1980-tih a koja je presečena decenijom ratova i sankcija, u Novom milenijumu je započela obnova strip stvaralaštva i izdavašta i dosezanje bogatstva koje je izgubljeno. Pojava niza izdavača sa bogatom i razuđenom produkcijom kao i dolazak novih generacija crtača i scenarista raznorodnih interesovanja, poetika i stilističkih manira, zalog su opstanka i nastavka nasilno prekinutog razvitka 9. umetnosti na ovim prostorima. Novoizašli album „Kassowitz“ dokaz je sazrevanja strip scene na nivou izdavaštva odnosno stvaralaštva. Kako to u tekstu o nastanku stripa Kasovica na kraju albuma pojašnjava Predrag Đurić (1974), scenarista, prozaista, kritičar i izdavač (vlasnik kuće „Rosencrantz“), ideja o ovom stripu razvijala se dugo, sa periodima potpunog mirovanja/tavorenja, uz mnoštvo uzora (stripskih, literarnih, filmskih) i referentnih tačaka odnosno spoljnih podsticaja, kakav je i uspeh domaće TV serije „Senke nad Balkanom“ koji je indirektno doveo ideju o Kasovicu u žižu interesovanja – sve do konačne realizacije u obliku kolornog albuma u izdanju kuće „System Comics“. Imponuje Đurićeva stvaralačka samosvest odnosno sposobnost pozicioniranja svog rada u relacijama istorija-savremenost raznorodnih umetnosti; takođe imponuje i činjenica da je razmatrana ideja da se strip uključi, kao ravnopravni segment, u izgradnju/profilisanje aktuelne popularne kulture što bi trebalo da znači da ponovo postoji svest o komercijalnom potencijalu „priča u slikama“ (nešto slično se dešavalo pre 30-tak godina sa stripom „Balkan ekspres“ koji se naslanjao na istoimeni film).

        Đurićeva priča dešava se u Novom Sadu 1939. godine. Njeni junaci su Samuel Kasovic, najčuveniji novosadski privatni detektiv, i mladi Arnold Šlirencauer, ulični mangupčić koji se upinje da bude u Kasovicovoj blizini. Zaplet počinje kada kneginja Dolnozemskaja angažuje detektiva da joj vrati knjigu „Oblak u pantalonama“ Vladimira Majakovskog, koju je, u trenutku rastrojstva, prodala knjižaru-antikvaru koji sada ne želi da joj je vrati. Naizgled lak zadatak komplikuje se ubistvom antikvara jer je očigledno da za knjigu ima još interesenata koji ne biraju sredstva da do nje dođu. Klupko potrage odmotava se ali i zapliće otkrivajući naličje grada ali i političke situacije u predvečerje II svetskog rata, uključujući tu i Decu Vrangela, tajno udruženje, neku vrstu tajne policije ruske bele emigracije... Scenario vešto upliće različite žanrovske matrice: tvrdo kuvani krimić oličen je u osebujnom, ne uvek profesionalnom detektivu-mangupu, fatalnoj plavuši-klijentkinji, živopisnim kontaktima sa egzotičnim podzemljem; duh istorijskog krimića nosi sama postavka priče začinjena faktima i spekulacijama ali i pojavom jedne postojeće ličnosti – Juraja Špilera, poznatog policajca iz predratne Jugoslavije i nacističke okupacije. Razrešenje tajne ne odvija se samo u sadašnjosti pošto se čitavo zamešateljstvo otkriva kao posledica dešavanja iz prošlosti predstavljene pripovedanjem-sećanjima aktera. Pažnju privlači i atraktivna postavka konačnog razrešenja slučaja koja prepliče tri toka: javno čitanje poezije Majakovskog, prizore sa karnevala i obračun sukobljenih strana. Poslednje stranice vraćaju na scenu Kasovicov mangupski osmeh kojim šarmira damu sugerišući da je ovo samo jedna epizoda u njegovim dogodovštinama.

        Mada barata manje-više poznatim obrascima Đurić uspeva da izgradi uzbudljivu priču koja pleni kako samim zapletom tako i atraktivnim likovima odnosno uverljivo oslikanom pozornicom prepunom detalja, od arhitekture i mode do duhovitog slenga koji je mešavina delova jezika naroda koji su živeli u Novom Sadu te dopadljivih šala i aluzija na ondašnju svakodnevicu. Prepoznatljiva a umetnikovom rukom rekonstruisana atmosfera prošlih vremena dodatni je kvalitet ovog dela. Mladi crtač Luka Cakić (1990) dobrano se potrudio da realističnim crtežom oživi minulu epohu uz mnoštvo detalja koji ipak ne opterećuju sama dešavanja dinamično iscrtana i atraktivno spojena u table koje, smenom velikih i malih crteža (uz njihovo manje ili veće preklapanje), podsećaju na filmsku montažu akcionih scena uz efektnu upotrebu svetla, mraka i senki.

        Sveukupni utisak tokom i nakon čitanja ovog albuma vrlo je pozitivan i afirmativan. Reč je delu koje objedinjava intrigu i akciju, oplemenjene sjajno dočaranom atmosferom odnosno nizom manje poznatih a provokativnih detalja (čiji uticaj se proteže i do današnjih dana). Sudeći po ovom albumu, „Kassowitz“ ima potencijal da izraste u atraktivan serijal koji će zabavljati ali i podučavati prave strip sladokusce.

            („Dnevnik“, 2021.)

MARKO I MUSA PONOVO ODMERAVAJU SNAGE - “Vekovnici XI – Ljute rane” scenarista Marko Stojanović, grupa crtača; izdavač Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči “Nikola Mitrović Kokan”, Leskovac 2021.g.

 

            “Vekovnici” su nesporni fenomen srpskog stripa s početka XXI veka. Uprkos svim teškoćama ovaj serijal stigao je jedanaestog numerisanog albuma odnosno 12. ukupno obzirom da postoji i nulti album! Svako ko iole prati ovdašnji strip svestan je izazova i nevolja koje nisu mogle da mimoiđu delo ovakvog obima – koje, usto, nije ni blizu svog okončanja. Serijali su u svetskim strip produkcijama pravilo a na ovdašnjim prostorima uspevaju sa promenjivim uspesima koje su uzrokovali mnogi činioci od onih na strani autora (serijali traže dugotrajnu koncentraciju i profesionalnu disciplinu koje mnogi ne mogu da poštuju) do (primarnijih) razloga na strani okruženja i izdavača: prevrtljivog državnog odnosa prema stripu koji je “izazivao” nepostojanje redovnog izlaženja publikacija, kratkog “trajanja” izdavačkih kuća, potom ratova i sankcija ali i kolebanja odnosno gubitka interesa čitalaca. Kontraverzni položaj serijala nije mimoišao ni “Vekovnike” koji su od 2007. g. do danas imali bezbroj problema ali postigli i zapažene uspehe. Zamišljeni kao strip serijal koji će izlaziti u “Politikinom zabavniku” pa (silom prilika i okolnosti) premešteni u albumski format uz sporadično/nekontinuirano pojavljivanje u periodici “Vekovnici” su ipak izgradili svoju “nišu” na domaćoj strip sceni koja se, na radost ljubitelja, istrajno popunjava novim izdanjima. “Spiritus movens” čitavog projekta je scenarista Marko Stojanović koji je, zahvaljući izuzetnoj energiji i entuzijazmu, osmislio priču, angažovao i za rad na albumima koordinisao preko 80 crtača i preuzeo na sebe aktivno medijsko predstavljanje projekta. Paralelno sa originalnim serijalim stvoren je i pobočni ”spin off” serijal, pod imenom “Beskrvni” (za sada u tri albuma). Stojanović je hrabro preuzeo iskustvo andergraund stripa - kolektivno crtanje stripa koje nije popularno u klasičnom stripu jer promena vizuelnog identiteta može doneti (više nego promena scenariste) gubitak publike navikle na određeni crtež. U “Vekovnicima”, pak, svoju verziju priče i glavnih junaka crtaju umetnici različitih grafizama; ova potencijalna slabost je postala vrlina i zaštitni znak serijala pa je eksperiment potvrdio svoju opravdanost.

            Uporište serijala je prijateljstvo vampira Čena i prgavog besmrtnika Kraljevića Marka; oko ovog dvojca pletu se raznorazne zgode i nezgode: Markova ljubav sa besmrtnom amazonkom Aleom, Čenov sukob sa svojom vampirskom sabraćom, Markov sukob sa ostalim izdancima Kainovog soja (koji se ne trpe i međusobno tamane). Čen i Marko prihvataju zadatak koji im poveravaju tri maga (oni su blagosiljali Hrista) da čuvaju tajanstvenu mapu-ključ mogućeg smaka sveta; ali mapa interesuje mnoge, od psoglavaca, krstaša, vampira do same “vatre sveta”. Nakon mnogih avantura prijatelji potapaju mapu u severno more ali tu njihovim nevoljama ni izdaleka nije kraj. Marko biva zarobljen od svoje braće D’Artanjana i Kvazimodoa koji su voljni da mu se osvete jer je ubio Tila Ojlenšpigela ali ga Čen i Alea oslobađaju. Potom Čen odlazi svojim putem a par se, posle lepih trenutaka, rastura. Marko se vraća opijanju kao leku za tugu. Njegov i Čenov put će se ponovo spojiti u kući braće Grim koja je ulaz u svet nastanjem bićima iz mašte. Posle novih peripetija Marko opet “gubi” Čena i pada na zemlju koja se nama čini realnom.

            Marko u “Ljutim ranama”, u krčmi sluša o velikim bitkama kod Trafalgara i Austerlica iz 1805.g. ali i o ustanku Srba protiv zuluma Turaka. Izbezumljen od besa on se, da bi oterao demone od sebe, napija i vraća u sopstvenu prošlost – u Kačanik 1395.g. Pošto se proneo glas da je kralj mrtav većina vojnika predala se novom gospodaru Musi. Marka će prepoznati samo poneki ali ga to neće sprečiti u pokušaju da povrati svoj grad. U toj borbi mu pomaže i uhoda Jazim koga je Bajazit poslao da smakne Musu jer se oteo od svog sultana. Susret sa Musom nije ovakav kakav je Marko očekivao jer je Marko na kolenima a Musa ga šalje u tamnicu govoreći da je poranio. Musa je takođe besmrtnik ali ne želi da ubije nekoga ko mu još nije ravan. Musa u dvoboju pobeđuje Marka i nabija na kolac a kad Marko ponovo oživi pušta ga da pobegne kako bi postao neko vredan da ga Musa ubije!

Povratak u junakovu prošlost je redovna pojava u serijalima i dozvoljava produbljivanje ličnosti ali i zapleta. “Vekovnici” ovim albumom otkrivaju Markovu ličnu istoriju utkanu u onu opštu, poigravajući se narodnim mitovima i prilagođavajući ih potrebama svoje “tajne istorije”. Priča je nabijena akcijom i neočekivanim obrtima i dokaz da se pogodbena stvarnost po začudnosti može nositi sa onom iz izmišljenih svetova. Ovaj album dinamično su iscrtali i montirali doajen Dragan Stokić Rajački, nešto mlađi Milorad Vicanović Maza i nove snage Milan Drča, Predrag Ginevski i Kristijan Darstar. Kao dodatak nosećem stripu štampana je šarmantna, crnohumorna kratka priča “Crna mačka, agent ravnoteže” iste autorske ekipe koja mami gorke osmehe.

        “Vekovnici” su amalgam fantastike, misticizma i horora, pseudoistorijskog, avanturističkog i borilačkog stripa koja baštini najbolja iskustva ingenioznog “Vold Njutn Univerzuma” Filipa Hoze Farmera i “Lige izuzetnih džentlmena” Alana Mura. “Vekovnici” su postali samosvojan svet-univerzum koji će se, očito je, i nadalje širiti. Zaključimo da su “Ljute rane” prijatan obrt i dah svežine u serijalu koji i dalje uspešno intrigira i pleni pažnju stripoljubaca.

            (“Dnevnik”, 2021.)

UZBUDLJIVA EKSPEDICIJA U (NE)POZNATO ili KADGLIŠIĆ LOVI TRBOSEKA U LONDONU – „Firentinski dublet – Sfumato“ i „Firentinski dublet – Kjaroskuro“ Gorana Skrobonje i Ivana Nešića, izdavač Laguna 2020-2021.

 

                         

Roman u dve knjige „Firentinski dublet – Sfumato“ i „Firentinski dublet – Kjaroskuro“ (izdanje “Laguna” 2020-2021.) Gorana Skrobonje i Ivana Nešića, zapaženih autora literarne fantastike, dokaz je da su zalaganja za žanrovsko čistunstvo – u ovom slučaju naučne fantastike ili horora – zaludna i jalova rabota. “Čistunstvo” je eventualno moglo biti legitiman zahtev u prvim decenijama posle II svetskog rata ali već od 1970-tih i nastanka “Novog talasa” naučne fantastike, tako rigidni stav više je gušio žanr nego što mu je nametao obavezu samodiscipline i samosvesti; u prvim decenijama XXI veka zahtevi za žanrovskom prepoznatljivošću i čistotom su primer anahronog konzervativizma. S druge strane, novoosvojena autorska sloboda nameće potrebu za dubljim i širim analizama ponuđenih dela. “Firentinski dublet” demonstrira lakoću šetanja između žanrovskih modela i obrazaca i stvaranje dela koje istovremeno zrači prepoznatljivošću i osobenom, intrigantnom egzotikom.

            Obimna priča (sveukupno oko 700 stranica) započinje tajanstvenom epizodom pojave mračne sile  koje se dešavanja vraćaju na polje varljivo prepoznatljive realnosti. Znatiželjni čitalac saznaje da je u godinama s kraja XIX veka a da je glavni junak čitavog zamešateljstva Milovan Glišić, priznati i slavljeni prozaista (realista i fantastičar) i pozorišni čovek koji je u svojoj priči skicirao profil serijskog ubice Save Savanovića a zatim učestvovao u njegovom hvatanju (time se iz stvarne prelazi u fikcijsku realnost). Avantura potom vodi Glišića u London sa dvostrukim zadatkom: javnim, da pomogne tamošnjoj policiji u rešavanju ubistava koja kao da je ponovo počinio Džek Trbosek, i tajnim, da od otmičara otkupi nepriznatu ćerku kralja Milana dajući u zamenu legendarnu Leonardovu beležnicu (koja ima parnjaka u beležnici koju je ispisao Mikelanđelo) koja je dokaz moći blistavosti ljudskog uma spram nemerljivih tajni. Naravno, ništa se neće desiti kako je planirano jer su ulozi suviše veliki (bezmalo sudbina sveta), protivnici moćni i dovitljivi a pozornica dešavanja prostrana i zavodljivo tajanstvena.

            Svaka nova stranica ove avanture krcata je akcijama, zaverama, borbama i poterama, vrcavim dijalozima i fantastičnim ali istinitim činjenicama. Ritam romana brz je i mami na dalje čitanje. Atraktivne, uzbudljive scene ispisane žestokim, funkcionalnim stilom potcrtane su neprestanom začudnošću koja izvire iz fikcije – ljudskih i neljudskih aktera i njihovih svakovrsnih, neretko nasilnih, interakcija – odnosno nepoznatih ili nedovoljno poznatih činjenica iz istorije viktorijanskog doba (od ikonografskog Orijent ekspresa do prebiranja po mulju Temze). Preplitanje ova dva sloja na momente je potpuno nerazmrsivo pa se fikcija čini realno utemeljenom a fakti dobijaju oreol proizvoda (preterano) žive mašte. Istorijski verodostojne ličnosti, od Brema Stokera, Tanasija Milenkovića, Kralja Milana I Obrenovića, Laze Lazarevića, Henrija Irvinga, Roberta Luisa Stivensona, kraljice Viktorije do Aberlina i Rida, legendarnih detektiva Skotland Jarda, daju čitaocu osećaj utemeljenja u stvarnom (ili pogodbeno stvarnom ali koliko-toliko usidrenom u realnosti) ali vrlo lako ga u tom uverenju i pokolebaju. Autori se, zavisno od potreba zapleta, bez zadrške poigravaju kako opštepoznatim tako i opskurnim podacima. Tako iskoračuju iz početnog “korišćenja” junaka u cilju ubrzane identifikacije čitaoca sa akterom i kreću se u smeru uklapanja heroja u nove uloge. Ako je na početku romana potrebno i poželjno o Glišiću znati osnovne činjenice iz njegovog života u nastavku priče to nije dovoljno jer on polako ulazi u ulogu markantnog, muževnog akcionog heroja čije prepoznavanje traži poznavanje barem kratke istorije razvoja špijunskih romana; takođe nije na odmet znati i poneke intimne zgode i nezgode iz života stvarnog Glišića na koje će se nastaviti i romaneskna strasna avantura sa atraktivnom arheološkinjom i avanturistkinjom Žanom Djelafoa.

           Autori se obilno koriste iskustvima odnosno standardima popularne kulture druge polovine XX veka koje, kao dobrodošli “začin” upliću u scene iz XIX veka tvoreći tako interfikcijsko i metafikcijsko delo koje paralelno funkcioniše na više nivoa. Stoga bi bilo kakvo žanrovsko cepidlačenje osiromašilo i osakatilo bogatu ponudu ovog romana. Zato ovo nije (ili, preciznije, nije samo) delo “alternativne istorije”, podžanra naučne fantastike, mada oba autora imaju iskustva u njemu (Skrobonjin “Teslaverzum” delimično je i alternativna istorija dok je Nešić u kolaboraciji sa Vladimirom Lazovićem ispisao nekolike alternativnoistorijske novele); isto tako ovo nije ni “čisti” horor roman mada ima atmosferu i elemente fantastike natprirodnog niti je “istorijski triler” (ili krimića) uprkos segmentima preuzetim iz tog obrasca. Ponuđeno delo je amalgam svih žanrova ali i samosvojna celina koja funkcioniše po pravilma koje sama postavlja i poštuje a, kako se može pročitati u “Epilogu”, ima i tendenciju da se produži u neke nove avanture.

            Stoga možemo zaključiti da je “Firentinski dublet” Skrobonje i Nešića delo koje vispreno i duhovito čini iskorak iz poznatih žanrovskih obrazaca u prostore njihovih stapanja i donosi uzbudljivu čitalačku ekspediciju u poznato-nepoznatu teritoriju bogatu svakojakim čudesima.

            (“Dnevnik”, 2021.)

Nagrada „Bogdan Čiplić”

 

Rezultati konkursa za Nagradu „Bogdan Čiplić”

Na osnovu konkursa za novoustanovljenu književnu Nagradu „Bogdan Čiplić” za najbolji prozni rukopis na srpskom jeziku, žiri je doneo jednoglasnu odluku da ovogodišnji pobednik, koji će biti nagrađen objavljivanjem knjige u izdanju Banatskog kulturnog centra, bude Ilija Bakić i njegov roman Dvostav.

 

 

Pored Ilije Bakića, u najuži izbor ušli su i rukopisi Draginje Ramadanski, Davida Kecmana, Miomira Milinkovića i Jasmine Malešević. Na konkurs je pristiglo ukupno 34 rukopisa iz zemlje i regiona. Žiri je radio u sastavu: Radovan Vlahović, književnik, direktor Banatskog kulturnog centra i predsednik žirija, msr Milana Poučki i msr Nenad Stanojević. 

Bogdan Čiplić bio je književnik, prevodilac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta, rođen u Novom Bečeju 1910, a umro u Beogradu 1989. Dela: Poljana, Divlje jato, Paorske balade, Mrtva Tisa, Okamenjena stada,  Slatko pravoslavlje, Snaga zemlje, Stravična zvona, Na veliko i na malo, Dečaci sa Tise, Sinovi ravnice, Okovi, Jaruga, Đura Jakšić i dr... 

Konkurs i nagrada realizuju se u okviru projekta koji je podržala Opština Novi Bečej. 

 

Iz obrazloženja žirija 

Dvostav je roman podeljen na dva dela naslovljena: Ležećki i Klekećki, ali je ovo prozno delo po stilu, formulaciji rečenica, poetici koju nosi i mogućnostima za dramatizaciju blisko i pozorišnoj, pa i filmskoj umetnosti, to jest dramskom književnom rodu, što nam je posebno bilo interesantno s obzirom na činjenicu da je Bogdan Čiplić s jedne strane bio književnik koji je stvarao u okviru svih književnih rodova, a sa druge strane i upravnik Srpskog narodnog pozorišta, koji je za vreme svog poslovnog angažmana ponovo uspostavio Operu i uticao na to da se iznova konsoliduje dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Dakle, u iznetim činjenicama iz Čiplićeve biografije pronašli smo vezu sa sadržinom i koncepcijom Bakićevog Dvostava, njegove temeljne ideje i poetičke postavke. 

Dvostav Ilije Bakića temelji se na ideji o sveopštem krivotvorenju i falsifikovanju, prožet je lažiranjima i prekrajanjima istine svake vrste, natopljen je maglovitom, a opet kristalo jasnom atmosferom društvene egzistencije u kojoj preovladavaju nelogičnosti, neistine i plasiranje demagogije. I iako je reč o umetničkom, fikcijskom delu, sam kraj unosi i notu dokumentarnog i realističnog – Bakić pominje prijatelja i pesnika Duška Vlajkovića Mitrovanova sa kojim je došao na ideju za priču o svetu u kome se iznajmljuju knjige/ljudi dok u pozadini konstantno svira državna himna sa kojom se i završava poslednji čin, to jest roman. Otvoren kraj – simbolično – ostavlja mogućnost za preispitivanje i promene, te nada za novim, boljim izdanjem – i ovoga puta – umire poslednja. 

Msr Milana Poučki, član žirija

 

Biografija dobitnika nagrade 

Ilija Bakić (Vršac, 1960) je pesnik, pripovedač, romansijer, kritičar i urednik. Član je Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić, Srpskog književnog društva, Društva književnika Vojvodine. Saradnik mnogih eminentnih izdavačkih kuća i periodičnih izdanja u Srbiji. Njegove književne aktivnosti i stvaralaštvo vezani su za fantastičnu i avangardnu književnost. Njegova dela su objavljena ili samostalno ili su zastupljena u više značajnih antologijskih izbora fantastike. Potpisuje veliki broj kritičkih tekstova i eseja na temu fantastike, na taj način je značajno doprineo popularizaciji tog žanra.

Objavio je preko dvadeset knjiga: Resurekciona seča početnog položaja (poezija) 1993, Ortodoksna opozicija alternative slobodnog izbora - Artefakt 1 (poezija) 1995, Prenatalni život (roman) 1997, 2005, 1999, Želite li besplatno da letite (poezija), koautorski sa Zvonkom Sarićem, 1997, Novi Vavilon (proza brutalis) 1998, 2000, Koren ključa, naličje ravnodnevnice (poezija) 1999, Dole, u Zoni (izabrane priče, priredio Zoran Stefanović) 2000, Slava dekadnog sistema ili o A E I O U (poezija), 2000, 2002 (vizuelna poezija) 2002, Protoplazma (poezija) 2003, Jesen Skupljača (izabrane priče) 2007, Filmovi, poezija, 2008, Bagra diše, zbirka priča, 2009, Nastaviće se... (stripopriče br.1), 2009, U odvajanju, zbirka priča, 2009, Led, dvoroman, 2010, Mudrijaši: svemirska ujdurma, pucačina, vizueloroman-roman/grafički roman, 2012, Futurista u odstupanju ili Unezverijada, roman, 2012, 101 lice fantastike: leksikon žanrovskih pisaca, 2015, Čitanje signala, književni prikazi, 2017, Od i do, poezija, 2017, Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe, 2019, Perfektni perfekt, roman 2021. 

Dobitnik je više nagrada: Nagrada Srpskog društva za naučnu fantastiku iz Beograda za najbolju srpsku dugu priču; Nagrada društva za naučnu fantastiku iz Beograda Lazar Komarčić za najbolju kratku srpsku priču, Nagrada Društva književnika Vojvodine za najbolju knjigu godine, Nagrada Stanislav Lem za fantastiku u književnosti, Nagrada Festivala fantastične književnosti Art-Anima za doprinos popularizaciji fantastike. 

http://banatskikulturnicentar.blogspot.com/2021/09/rezultati-konkursa-za-nagradu-bogdan.html

 

ZGODE I NEZGODE DVA VRAGOLANA I PRGAVE VEVERICE ili UDOMLJAVANJE PITOMOG JAGUARA I VEŠTAC U ŠAMPINJAKU – „Spiru i Fantazio 1” Franken, Dark, Žiže; izdavač “Čarobna knjiga” 2021.

 

Biblioteka “Stari kontinent” agilne “Čarobne knjige” izrasla je u ediciju koja znatiželjnim stripoljupcima donosi albume relevantnih strip autora i njihovih junaka popunjavajući tako praznine u poznavanju evropskog stripa druge polovine XX veka. Istini za volji, poneki od tih junaka su imali svoje magazinske premijere u prošlim decenijama ali uvek u krnjim verzijama (bez kontinuiteta, u lošoj štampi, bez kolora, sa neretkim skraćivanjima i slabim prevodima); te su publikacije odavno nedostupne čitaocima i svakako nedovoljne za puniji uvid u strip biografije autora i junaka. Takav je slučaj i sa Spiruom i Fantaziom, veselim dvojcem ovde znanim i kao “Spira i Ćira” čije su se dogodovštine povremeno mogle čitati u raznim izdanjima (najredovnije u kultnoj “Stripoteci”) kao i u par kolor albuma pa bi se moglo reći da su oni poprilično popularni, posebno kada su bili u društvu sa Marsupilamijem a crtao ih je Andre Franken (1924-1997). Strip se, u novinskom formatu, pred čitaocima u svetu pojavio davne 1938. godine kada je na prvog strani prvog broja „Spiruovog žurnala“ rođen potrčko Spiru; naime, direktor hotela „Muste“ je objavio oglas za potrčka koji treba da bude „mlad, veseo, prijatne pojave, vredan, vredan, snalažljiv itd.“ Ali, kandidati su bili sve sem traženog pa je direktor otišao do umetnika da mu nacrta najnoviji model potrčka što je ovaj i uradio a potom sliku poprskao „vodom života“ i oživelog potrčka poslao u svet! Originalni tvorac Spirua je Rob-Vel od koga je „Dupius“ 1943.g. otkupio autorska prava; strip je išao iz ruke u ruku sve dok nije stigao do legendarnog crtača Žižea koji mu je doneo i prvu slavu. Zbog brojnih obaveza Žiže je 1946. „Spirua i Fantazia“ predao mladom Frankenu koji će ga stvarati sve do 1969.g. kada je napustio strip i posvetio se svom originalnom junaku „Gaši Šeprtlji“. Frankenu nije bilo lako naći adekvatnu zamenu pa je „Dupius“ angažovao više umetnika (Furnije, Nik, Tom i Žanri, Morvan i Munuera, Šalan…) koji su se, duže ili kraće, zadržavali na serijalu. Serijal izlazi i danas i broji gotovo 60 redovnih i desetine vanrednih (samostalnih, prigodnih) albuma; pojavile su se i avanture mladog Spirua 

        Spiru je zamišljen kao dečak potrčko-liftboj sa prepoznatljivom crvenom uniformom i kapicom (uz manje izmene frizure tako izgleda i danas); u nastavku serijala on je postao novinar istraživač. Ubrzo dobija drugara – nestašnu vevericu Spipa sklonu burnim reagovanjima na razne izazove i provokacije. Žiže je 1944.g. uveo novog junaka – Fanatazia, štrkljastog novinara sa nemirnim šiškama. Franken je stvorio Marsupilamija, čudnu zverku iz Južne Amerike (koju je poveo sa sobom kad je otišao iz serijal). Redovnu strip ekipu čine i žitelji sela Šampinjak (Grof od Šampinjaka, Gradonačelnik, pijanac), nekolicina reportera, ludi naučnik Zorglub, zločesti mafijaški bos, Fantaziov zli rođak... S vremena na vreme se pojavljuje i Gaša Šeprtlja koji se zahvaljujući svojoj upečatljivosti „osamostalio“. Franken je preuzeti strip razvio stilski i likovno, obogatio novim likovima i složenijim avanturama, kratke novinske priče pretvorio u one albumske dužine… Sveukupno, Franken je “Spirua i Fantazia” izdigao do nivoa relevantnog stripa za mlade i stare koji ima svoje mesto u istoriji frankobelgijskog, evropskom i svetskog stripa. “Čarobna knjiga” najavljuje kompletan Frankenov rad na ovom serijalu sabran u šest tomova.

        Prvi tom ovog serijala ima tri celine-albuma: “Avanture Spirua… i Fantazija” čine četiri epizode nejednake dužine, nastale 1948-9.g. U pitanju su vesele dogodovštine (potraga za nacrtima robota, boks meč koji rešava pitanje časti na ulici, veselo jahanje po prirodi i “udomljavanje” pitomog jaguara u najambicioznijoj priči “Spiru kod Pigmeja”) očito namenjene najmlađoj publici, pune prostodušnih i detinje naivnih gegova i dosetki. Spiru je, kako i naslovi kazuju, nesporni junak avantura mada mu pomažu Fantazio i Spip. Epizode su crtane u skladu sa zahtevima novinskog objavljivanja – u kaiševima (po pet na strani) sa po tri sličice što je, zbog prebacivanja velikog formata na knjiški, rezultiralo malim, gusto iscrtanim kvadratima. Drugi segment ovog toma čini album “Veštac u Šampinjaku” u kome priča “traje” preko 50 strana (scenario potpisuje Žan Dark) crtana primereno magazinsko-albumskom formatu koji podrazumeva tablu kao meru za stranicu stripa. Ovako “oslobođen” crtež dozvoljava i drugačije kadriranje kao i dinamičniju montažu table. Kao i u nekim ranijim epizodama mladi novinari susreću se sa čudnim pojavama koje su rezultat eksperimenata manje-više ludog naučnika (ovog puta Grofa od Šampinjaka) odnosno sa bizarnim primenama nauke (Grof “ojačan” tajnim napitkom obara svetske rekorde i tako se bogati) i namerama kriminalaca da preotmu i za svoje potrebe upotrebe pronalaske. Ova, uprkos humoru, seriozna tematika pojavljivaće se i kasnije u serijalu. Treći segment (u čijem crtanju je pomogao i Žiže) nazvan “Crni šeširi i još tri avanture Spirua i Fantazija” vraća dvojac (sada ravnopravan i u naslovu) u novinski format i kraće, duhovite pričice uglavnom kriminalističkih zapleta koji su dopunjeni velikom dozom humora i dosetki. Osim početne kvazi kaubojske zavrzlame najviše osmeha izmamiće problem koje Spiru ima sa levitacijom za koju je kriv zli mađioničar sa megalomanskim idejama.

        Zaključimo da prvi tom avantura „Spirua i Fantazia“ koje je osmislio Franken donosi velike doze detinje prostodušnosti i infantilnosti, odnosno razonode, smeha i avantura (sa tek ponekim tmurnim tonovima) koje će prijati svakom ljubitelju “priča u slikama” mladom u duši; ovo je takođe i sjajan uvod u poznati strip serijal i njegove početke odnosno važan uvid u razvoj stripa i promene u tretmanu i doživljaju stripa kao umetničke forme.

            (“Dnevnik”, 2021.)

VARVARIN - LOPOV I KRALJ - „Feniks na maču“ Roberta E. Hauarda; izdavač „Strahor“ Beograd, 2021.

 

Agilna izdavačka kuća „Strahor“ nastavlja sa realizacijom ambicioznog projekta objavljivanja serijala knjiga koje će u pet tomova sabrati najbolje priče o Konanu Simerijancu, jednom od najpopularnijih heroja palp literature nastale u prvoj polovini XX veka koji je nastavio da živi i u Novom Milenijuma; nakon romana „U času zmaja“ i zbirke „Kraljica Crne Obale“ upravo se pojavila i knjiga „Feniks na maču“ koja sadrži sedam priča u prevodu Gorana Skrobonje uz ilustracije Zorana Jovičića.

Konan je junak „zlatnog doba palpa“ koje je u SAD trajalo između dva svetska rata (mada ima mišljenja da ovaj period traje od početka XX veka do 1950-tih) i tokom koga su štampane svakovrsne jeftine roto-edicije avanturističkih, vestern, kriminalističkih, fantastičkih, pseudo-istorijskih, ratnih priča pisanih isključivo radi zabave mladih čitalaca. Uz „zlatno doba palpa“ u svetu popularne kulture postojalo je „zlatno doba stripa“ kao i „zlatno doba dramskih radio serijala“; mnogi heroji „šetali“ su kroz sve medije, od pisanih i crtanih do audio i, konačno, filmskih (popularni su bili serijali kratkih filmova, trajanja do 20 minuta, svaki novi film-nastavak imao je bioskopsku premijeru vikendom). Iz mnoštva palp junaka retki su ostali upamćeni; jedan od najpoznatijih među takvima, uz Tarzana, svakako je Konan koga je osmislio Robert E. Hauard (1906-1936), pisac raznovrsnih palp priča (njegov najpopularniji junak do pojave Konana bio je Kralj Kul od Atlantide). Prva priča o Konanu, „Feniks na maču“, štampana je u magazinu „Čudne priče“ („Weird stories“) decembra 1932.g. Do 1936.g. kada je Hauard izvršio samoubistvo objavljeno je 17 priča i jedan roman o Konanu; u piščevoj zaostavštini ostale su četiri završene priče i mnoštvo skica i beležaka. Uprkos popularnosti Hauard i Konan su  zaboravljeni sve do 1950-tih kada su priče sabrane u knjige - one već objavljene a potom i priče iz zaostavštine i konačno one koje su, na osnovu skica, dovršili (neki bi rekli upropastili) Sprejg la Kemp i Lin Karter (kasnije će još 10-tak pisaca dopisivati Konana). Simerijanac je postao kultni heroj epske fantastike, podžanra „mača i magije“ („sword and sorcery“), njegovu slavu je proširio strip serijal započet 1970.g. da bi široku svetsku popularnost je stekao 1982.g. filmom „Konan Varvarin“ Džona Milijusa na šta su se nadovezali ostali mediji (crtana TV serija, kompjuterske igrice...)

            Konan je žitelj „Hiborijanskog doba“ koja je nastupila posle potonuća Atlantide i trajala do uzdizanja istoriji poznatih kraljevstava. Konan je bele puti, divovskog rasta i snage, plavih očiju koje sevaju ispod crne kose, u civilizaciju je došao iz divlje Simerije i, sa mačem u ruci, luta gradovima, pljačka, ubija, veseli se, pokoravajući se bogu Kromu i svom osećaju za pravedno. Iako je u beleškama Hauard skicirao Konanov životopis, priče o varvarinu pisane su i objavljivane bez poštovanja hronologije pa tako prva objavljena priča prati Konana u njegovom zrelom, kraljevskom dobu. U ostalim pričama koje čine treći tom opisane su Konanove avanture kao lopova, gusara, ljutog ratnika, lutalice... U kojoj god ulozi da je Simerijanac je spreman da se bori sa prepredenim ljudskim neprijateljima, sa čarobnjacima i drugim mračnim silama, zverima, čudovištima ili moćnim bićima čudnog porekla. Sve avanture dešavaju se na egzotičnim mestima, od tajanstvenih katakombi i kula do zloslutnih ostrva. Kao kontrapunkt Konanovom divljaštvu uvek stoji neka nežna, nezaštićena žena (najčešće oskudno odevena), nesposobna da se odbrani od opasnosti koju on spasava i čuva. Tako se otkriva Konanova „meka strana“ skrivena strašnim izgledom, snagom i spretnošću u borbi; time se potvrđuje da je Simerijanac smišljen po modelu Rusoovog „plemenitog divljaka“, iskrenog i pravdoljubivog, koji je sušta suprotnost civilizaciji koja kvari prirodne instinkte i vrednosti čoveka i stvara od njega zlo biće koje uništava sve oko sebe. To se očituje i u zloupotrebi magije da bi se pokorili protivnici, otelo im se blago i surovo vladalo njima; nijedno varvarsko osvajanje nije strašno koliko pokoravanje čarolijama koje oduzimaju dušu.

            Priče o Konanu sadrže sve krucijalne elemente palp literature: egzotičnu eskapističku avanturu,  mistiku i magiju, napetost, bitke i potere, živopisne likove i strašne kreature, kitnjaste opise začinjene blagom erotikom. Nezaobilazni su i zajedljivi komentari na temu sudara varvarstva sa izveštačenom, iskvarenom i dekadentnom civilizacijom koja proizvodi zle i porocima sklone ljude; stoga je Konan ne samo fizički već i moralno-etički superioran u odnosu na nova vremena i običaje koje smo mi nasledili i nastavili.

            („Dnevnik“, 2021.)