PROPAST STVARNOG I POBEDA VIRTUELNOG SVETA – „Karbon i Silicijum“ Matje Bable; izdavač Čarobna knjiga 2022.

 

U izdanju „Čarobne knjige“ upravo se pojavio vanredno zanimljiv naučnofantastički album iz najnovije frankofonske strip produkcije (originalno objavljen 2020. g.). Reč je stripu – preciznije o obimnoj (270 strana) grafičkoj noveli - „Karbon i Silicijum“ mladog autora Matjea Bablea (1987). Delo je nesporno iz domena naučne fantastike ali nije instantno-konfekcijski jednoobrazno već ambiciozno kombinuje iskustva više podžanrova i „funkcioniše“ na različitim nivoima značenja koji su čitljivi zavisno od ambicija i verziranosti znatiželjnih čitalaca. Nominalno, priča smeštena u budućnost započinje stvaranjem i stavljanjem u probnu funkciju para androida – Karbona sa ženskim i Silicijuma sa muškim telom. Njihova svest i intelektualne sposobnosti razvijaju se zahvaljujući neprestanoj priključenosti na internet mrežu. Osnovni zadatak zbog koga su androidi stvoreni jeste da čuvaju ostarele ljude za koje njihovi potomci nemaju vremena niti imaju volje da na starce „troše“ svoje živote jureći za ispunjenjem sopstvenih hedonističkih prohteva; starci se, pak, grčevito drže svojih preostalih dana zahtevajući negu i pažnju. U takvoj situaciji kvazi-humanosti masovna proizvodnja androida-dadilja za stare je izuzetno profitabilna pa se kompanije međusobno takmiče za osvajanje tršišta. Ipak, odgajanje androida je ozbiljan i dugotrajan proces (što iritira biznismene). Dok traje odrastanje androida dešava se i porođaj doktorke Noriko koja je vođa čitavog projekta. I kao što u životu svakog ljudskog bića dođe trenutak kada mora da lično upozna spoljni svet tako to vreme dolazi i za androide. A oni, kao i svi tinejdžeri kojima mudri saveti i preporuke odraslih samo „prolaze kroz uši“, odlučuju da usred ekskurzije – pobegnu. No, Karbon će biti uhvaćena a Silicijum će se izgubiti u ljudskoj masi i nestati sa interneta...

            U nastavku se pripovedne linije dele i pretežno prate opstanak Karbon koja mora da se, kada joj istekne 15 godina životnog veka, pomognuta od Noriko, preko interneta seli u druga veštačka tela i tako, tokom bezmalo tri veka (tačnije 271 godine), upoznaje mene ljudske planetarne civilizacije u neumitnom raspadanju ekološke ravnoteže, uništavanju društvenih institucija, gubljenju ljudske fizičke interakcije uzrokovanom stalnom priključenošću na virtuelne svetove, u gacanju ljudi otpadnika i nevoljnika kroz sveprisutni otpad sve do propasti kapitalizma i kompanija koje su ga gradile i koristile (neke neće nestatiti već će regresirati i postati sekte) i haotičnog stanja u kome se preostali androidi i roboti okupljaju radi kolektivnog odlaska u virtuelnu realnost. Tokom kratkih poglavlja smeštenih na različitim kotama Zemlje, Karbon će ponovo sresti Silicijuma koji je odabrao sasvim drugi princip življenja u kome je stalno prisutan u fizičkoj stvarnosti. Tako su imena androida postala njihov usud jer su ugljenik i silicijum temelji dva vida/oblika postojanja. U poslednjem poglavlju Silicijum se, potpuno preobraženog tela jer se početno tokom vekova raspalo, pojavljuje na okupljalištu ali odbija da se prikljući svojoj sabraći pošto je do tada uspeo da obiđe 87,2% Zemlje i ne namerava da prestane sa svojim nomadskim putešestvom bez obzira na nagovore od Karbon. Čini se da je početno jedinstvo dva androida došlo do svog neumitnog kraja...

            Bableova priča ima epski zamah i slika previranja u tkivu ljudske civilizacije koja nezaustavljivo srlja u propast vođena povlađivanju telesnim zadovoljstvima uz zanemarivanje saveta razuma i nauke. Empatija na nivou vrste ne postoji i niko ne mari za svoje savremenike kao ni za svoje potomke. Ta bahatost, naravno, mora biti kažnjena brisanjem čitave vrste sa lica planete. No, to je bolan i mučan proces koji pogađa sve klase (mada one bogate kasnije). Pitanje odnosa ljudi prema robotima i androidima potvrđuje nedoraslost ljudske vrste: oni se posmatraju kao korisne mašine a njihova svest se generalno ne uvažava i ne poštuje. Na drugoj strani, ljudi vrlo lako žrtvuju svoju fizičku stvarnost zarad uranjanja u virtuelno okruženje koje donosi sasvim nove vidove komunikacije između jedinki, bez granica koje nameću društvene konvencije. Međutim, ljudi su i dalje telesni iako telo doživljavaju kao nepotrebni balast. Konačno, postoje pojedinci i grupe koji odbijaju ulazak u virtuelno i zadovoljavaju se „prirodnim“ formama postojanja i komunikacije.

            Mada je sebi postavi vrlo ozbiljan zadatak i poduhvatio se globalnih problema budućih vremena Bable nije kopirao komercijalne naučnofantastičke šeme već je seriozno promišljao moguće puteve i stramputice čovečanstva. Svu lepezu pitanja i dilema on je predstavio tako da ne opterećuju samu priču, pokazavši zavidnu sposobnost za razvijanje i održavanje tenzija kao i za epizode potpuno lišene dijaloga i utemeljene na čistom vizuelnom pripovedanju. Umereno stilizovana karikaturalnost ljudskih likova dobrodošlo je oneobičavanje prepoznatljivih formi dok su prizori iz internet-virtuelne realnosti svojim vrtoglavim perspektivama i specifičnim kolorom adekvatan uvod u atraktivne svetove u dubokom kontrastu prema prljavoj, ruiniranoj, zagađenoj Zemlji.

            Rečju, „Karbon i Silicijum“ Matjea Bablea valjano su delo mladog autora koje se, potvrđujući njegov vanserijski talent, intrigantno i provokativno bavi krucijalnim pitanjima postojanja i opstanka ljudske vrste u okruženju nastalom zahvaljući bahatosti i neumerenosti uspravnog dvonožnog samozvanog „gospodara Prirode“.

            („Dnevnik“, 2022.)

BOLNO PREPOZNAVANJE BUDUĆNOSTI KOJA JE POČELA – 70 godina romana „Reklamokratija“

 

Jedno od „prokletstava“ koje prati naučnu fantastiku u svim oblicima (pisanom, vizuelnom, crtanom) je opšti stav da ovaj žanr predviđa budućnost, odnosno opisuje kakva će ona biti. Mada su bezrojni pisci i teoretičari odbijali ovu tezu – u najboljem slučaju tvrdeći da „naučna fantastika ne predviđa budućnost već upozorava na moguća događanja“ – teza opstaje i malo-malo pa postane aktuelna. Istini za volju, teško je odoleti iskušenju upoređivanja stvarnosti i fikcije posebno u slučaju godišnjica kakva se navršava ove godine kada beležimo 70 godina od objavljivanja romana „Reklamokratija“ napisanog „u četiri ruke“ Pola Frederika (1919-2013) i Sirila Kornbluta (1923-1958). Iskušenju je utoliko teže odoleti jer je reč o romanu koji se bavi košmarnom konzumerističkom budućnošću Amerike koja poprilično liči na savremeni trenutak u SAD ali i ostatku sveta.

            Elem, priča prati Mičela Kortnija, reklamoautora prve A klase u kompaniji Faulera Šokena koji napreduje u službi i dobija zadatak da vodi projekat osvajanja Venere. Mič je ambiciozni pripadnik povlašćene manjine koja manipuliše masama potrošača, kreira njihove potrebe sa namerom da ih doživotno veže za određene proizvode (makar to značilo i stvaranje fizičke potrebe za proizvodima „obogaćenim“ određenim sastojcima koji izazivaju zavisnost). Najveća umetnost reklamoautora jeste da ubedi čoveka u nešto, a da on nije svestan da je ubeđen! Naravno, Šokenova kompanija ima smrtnog konkurenta u kompaniji Tornton; obe se takmiče za primat na svim tržištima, podmićuju političare (predsednik SAD je komična figura bez ikakve vlasti), angažuju vojske privatnih detektiva, špijuniraju jedna drugu a ni ubistva nisu nemoguća... U okviru svoje kompanije Mič ima probleme sa potčinjenima koji su ili zabušanti ili mu rade o glavi odnosno o položaju. Da brige budu još veće Mič ima problema sa svojom privremenom suprugom Keti koja odbija da njihov brak postane trajan jer želi da razvija svoju karijeru hirurga. Ispod krema američkog društva su mase potrošača koje žive u faktičkom dužničkom ropstvu i zavisnosti od poslodavaca ili su toliko siromašne da spavaju (uz administrativnu dozvolu) na stepeništima stambenih i poslovnih zgrada. Među tim masama postoje i deluju „konzervacionisti“ pokret ljudi nezadovoljnih rasipanjem i socijalnim razlikama koji iz ilegale izlazi kad sprovodi neke od svojih akcija (kakva je uništavanja mašina).

            Posle 70 godina od pojave romana (u nastavcima u naučnofantastičnom magazinu „Galaksi“; u to vreme knjige su se štampale nakon serijalizovanja u periodici) savremeni čitalac može samo da se strese od jeze prepoznavanja; mnogo toga je „pogođeno“, od prenaseljenosti, zagađenosti (na korak smo od nošenje tampona protiv čađi iz romana prilikom izlaska na ulice), velikih socijalnih razlika, skupe prirodne hrane i jeftine sintetičke (u romanu je veštačko meso uzgajani komad srčanog tkiva koje stalno raste i koga zovu Pilence; od njega se odsecaju kotleti i prodaju gladnim masama) do nemerljive moći internacionalnih kompanija, manipulativnog marketinga i upotreba sumnjivih materaja u cilju „poboljšanja kvaliteta proizvoda“. Kolonija na Mesecu istina ne postoji a o Veneri kao destinaciji niko i ne razmišlja ali je to tek puki detalj u bolnoj slici sadašnjosti spram njene prilike iz romaneskne budućnosti. Čak je i Mičova avantura prolaska kroz najniže slojeve društva veoma nalik na današnje TV emisije o stanovnicima bogatog sveta koji se zagube u gudurama egzotičnih destinacija i prinuđeni su da spasavaju goli život.

            „Reklamokratija“ (originalni naslov bi bio „Svemirski trgovci“) je pisana pitko i efektno sa čestim humornim detaljima koji samo potcrtavaju satiričke i groteskene namere autora (tako je jedini astronaut koji je bio na Veneri kepec koji je i na planeti samo sedeo u majušnoj kabini). Svojevremeno je nekolicina svetskih kritičara proglašavala roman za „najbolji naučnofantastični roman“ što je, iz današnje perspektive, preterano ali se valjanost ovog dela svakako mora uvažavati. Pol je 1984. napisao nastavak, pod naslovom „Rat trgovaca“, koji na žalost ne uspeva da dosegne kvalitete „Reklamokratije“. Na ovim prostorima „Reklamokratija“ je objavljena već 1967. u znamenitom crnom „Kentauru“, drugo izdanje u istoj biblioteci pojavilo se 1978.g. da bi kuća „Utopija“ štampala roman 2013.g. U svakom slučaju, reč je o delu koje je deo klasične istorije žanra a koje i danas uznemirava i podstiče na razmišljanje o svetu (najboljem od svih mogućih?) u kome živimo.

            („Dnevnik“, 2022.)

ILIJA BAKIĆ, Dnevnik 17.07.2022.

 

KONAN U DŽUNGLAMA ČISTE PRIRODE I LJUDSKE PRLJAVŠTINE - „Crni neznanac“ Roberta E. Hauarda; izdavač „Strahor“ Beograd, 2022.

 

Izdavačka kuća „Strahor“, ponajpre prepoznatljiva po objavljivanju reprezentativnih dela domaće epske fantastike, nastavlja sa realizacijom ambicioznog projekta objavljivanja knjiga koje će sabrati najbolje priče o Konanu, „najvećem junaku Hiborijanske ere“ i jednom od najpopularnijih heroja palp literature XX veka koji je nastavio da živi i u Novom Milenijuma. Nakon romana „U času zmaja“ i zbirki „Kraljica Crne Obale“ i „Feniks na maču“, upravo se pojavila i četvrta knjiga u seriji koja sadrži dve novele („Crni neznanac“ štampana posmrtno 1953, „Crveni klinovi“ objavljena 1936) i jednu pripovetku („Nitkovi u kući“, 1934) a sve u nadahnutom prevodu Gorana Skrobonje uz ilustracije Zorana Jovičića.

Konan Simerijanac ili Varvarin je junak „zlatnog doba palpa“ koje je u SAD trajalo između dva svetska rata (ima mišljenja da ovaj period traje od početka XX veka do 1950-tih) i tokom koga je štampano mnoštvo jeftinih roto-edicije avanturističkih, vestern, kriminalističkih, fantastičkih, pseudo-istorijskih, ratnih priča pisanih isključivo radi zabave mladih čitalaca. Uz „zlatno doba palpa“ u svetu popularne kulture trajalo je i „zlatno doba stripa“ odnosno „zlatno doba dramskih radio serijala“; mnogi heroji „šetali“ su kroz sve medije, od pisanih i crtanih do audio i, konačno do, najmlađih u ovoj grupi „pokretnih slika“ odnosno filma (izuzetno su bili popularni serijali kratkih filmova, trajanja do 20 minuta, od kojih je svaki novi film-nastavak imao bioskopsku premijeru vikendom). Iz mnoštva palp junaka retki su ostali upamćeni; jedan od najpoznatijih, uz Tarzana, svakako je Konan koga je osmislio Robert E. Hauard (1906-1936), pisac raznovrsnih palp priča (njegov najpopularniji junak do Konana bio je Kralj Kul od Atlantide). Od 1932.g. do 1936.g. (kada je Hauard izvršio samoubistvo) objavljeno je 17 priča i jedan roman o Konanu; u piščevoj zaostavštini ostale su četiri završene priče i mnoštvo skica i beležaka. Uprkos popularnosti, Hauard i Konan su zaboravljeni sve do 1950-tih kada su priče sabrane u knjige - one već objavljene a potom i priče iz zaostavštine i konačno one koje su, na osnovu skica, dovršili (neki bi rekli upropastili) Sprejg la Kemp i Lin Karter (kasnije će još 10-tak pisaca dopisivati Konana). Simerijanac je postao kultni heroj epske fantastike, podžanra „mača i magije“ („sword and sorcery“), njegovu slavu je proširio Marvelov strip serijal započet 1970.g. da bi svetsku popularnost definitivno stekao 1982.g. filmom „Konan Varvarin“ Džona Milijusa na šta su se nadovezali ostali mediji (crtana TV serija, kompjuterske igrice...)

            Konan je žitelj „Hiborijanskog doba“ koje je nastupilo posle potonuća Atlantide i trajalo do uzdizanja ljudskoj istoriji poznatih kraljevstava. Konan je bele puti, divovskog rasta i snage, plavih očiju koje sevaju ispod crne kose; u civilizaciju je došao iz divlje Simerije i, sa mačem u ruci luta, pljačka, ubija, veseli se, poštujući boga Kroma i svoj osećaj za pravedno. Hauard je u beleškama skicirao Konanov životopis ali su priče pisane i objavljivane bez poštovanja hronologije (prva objavljena priča „Feniks na maču“ iz 1932. prati Konana u njegovom zrelom, kraljevskom dobu). Priče o Konanovim avanturama opisuju ga kao lopova, gusara, ljutog ratnika, lutalicu... U svakoj prilici on je spreman da se bori sa prepredenim ljudskim neprijateljima, sa čarobnjacima (kao u „Nitkovima u kući“ i „Crvenim klinovima“) i drugim mračnim silama, zverima, čudovištima ili bićima čudnog porekla (čak i izgubljenom karikom između majmuna i čoveka u „Nitkovi...“). Sve avanture dešavaju se na egzotičnim mestima; u ovom tomu u džunglama i obali okeana („Crni neznanac“), prastarim, tajanstvenim gradovima sa katakombama („Crveni klinovi“) ili zloslutnim kućama („Nitkovi...“). Kao kontrapunkt Konanovom divljaštvu najčešće stoji nežna, oskudno odevena, nezaštićena žena mada se u „Crvenim klinovima“ varvarin bori rame uz rame sa snažnom i vatrenom Valerijom iz Crvenog gusarskog bratstva. Simerijanac je očito osmišljen po Rusoovoj zavodljivoj zabludi o „plemenitom divljaku“, iskrenom i pravdoljubivom, koji je sušta suprotnost civilizaciji koja kvari prirodne instinkte i vrednosti čoveka i stvara od njega zlo biće koje uništava sve oko sebe. Zato su u pričama o Konanu „obavezne“ tvrdnje o fizičkoj i instinktivnoj inferiornosti civilizovanih ljudi u odnosu na telesno i moralno-etički superiorne divljake i varvare.  Novele iz ove knjige pokazuju da su priče ponekad bile preuske za Hauardov široki zamah sposoban da stvori i dramski razvija više tematskih linija; ipak, priče su bile primarna palp forma sa mnogo egzotične eskapističke avanture, mistike i magije, bitaka i potera, živopisnih likova i kreatura, kitnjastih opisa začinjenih blagom erotikom što je, sveukupno, radovalo tadašnje a i današnje znatiželjnike.

            („Dnevnik“, 2022.)

IN MEMORIAM - OLGA OSTOJIĆ BELČA (1941-2022)

 

Olga Ostojić Belča učila je one koji su hteli i smeli da osluškuju da nad oranicama kao i nad poljima duhovnim uvek vlada mir koga donosi trajanje. Ponekad taj mir uzvitlaju ratovi ili pojedinačne životne tragedije ali se nadmoć trajanja iznova i iznova uspostavlja, slaveći život u svim njegovim sićušnim česticama i teškim gromadama. Olga je, snagom svog talenta, spoznala te duboke tajne skrivene velovima svakodnevne prolaznosti i umela da ih pretoči u reči i stihove kojima je darivala sve jednako tananih emocija. Od njene prve knjige ispisane u mladim godinama stvarala je slike na kojima se nižu sve mene životne, zanosi, pobede i porazi mladih, na kojima se svode životni računi zrelih ljudi, na kojima stari u običnom nalaze klice vanvremenog. Hodajući smireno i smerno, upijajući svaku trunku i sitnicu života svojih junaka, Olga je iz ušuškanih soba i dvorišta izlazila na osunčane ulice prateći i beležeći sudbinske tokove i vihore, uvek nalazeći lepotu kraj koje nesvesni prolaze ljudi prošlosti i današnjice, ne mogući – i ne umejući – da prepoznaju korene koji su ih oblikovali kao što će i oni oblikovati svoje potomke. Duboko poniranje u krhku psihu bića osuđenih na stradanja u grubom okruženju, Olga je vezivala za horizonte prošlosti, one neposredno vidljive ali i one šire u kojima ima mesta za sve ljudske stvorove. Uporište u promišljanjima sudbina nalazila je u delima klasika koja zrače trajnim vrednostima važećim za sve generacije ljudskih bića, ma koliko ona jedinstvena i neponovljiva kao jedinke bila.

Tananost jezika i ideja iz Olginih knjiga prepoznali su respektabilni kritičari i istoričari književnosti i svrstali je među reprezentativne autore posleratne lirske proze. Ona se, u svojoj skromnosti, nije gordila tim pohvalama i uspesima, ostajući verna samonametnutom a tako prirodnom položaju posmatrača zbivanja u ljudskom vrvežu. Umesto nje - a za nju - govorile su knjige koje su nosile dobar glas o valjanoj spisateljici osebujne senzualnosti koja je slavila veliko drvo na železničkoj stanici u Uljmi i golubove sjajnih vratova jednako kao devojke i momke u nežnim godinama te zrele ljude koji ne beže od odluka. Njene knjige odjekivaće od trena svog izlaska na svetlo dana sve dok takvi dani budu svitali nad ovim prostorima. Sa uvažavanjem i najdubljim naklonom opraštamo se od tihe heroine i zaštitnice svih života raskriljenih usred beskraja ravnica.

("Dnevnik", 2022,))

GOSPODAR SNOVA U KOŠMARNOJ SADAŠNJOSTI – „Sendmen knjiga prva – preludijumi i nokturna“ scenariste Nila Gejmena i crtača Sema Kita, Majka Dringenberga i Malkolma Džounsa III; izdavač Čarobna knjiga, 2021.

 

Davne 1987.g. nazvala je Karen Berger, urednica u američkom strip gigantu „DC“ i lovac na talente u Engleskoj, Nila Gejmena, mladog strip scenaristu i pisca, i upitala ga da li je zainteresovan da piše mesečni strip serijal za „DC“. Gejmen je bio početnik sa tek jednim objavljenim stripom („Crna orhideja“) i sa mnoštvom ideja baziranih na recikliranju starih strip heroja. Sve te ideje propale su tokom prvog razgovora Karen i Nila u Londonu ali je pisac dobio zadatak sa stvori serijal o junaku koji će se zvati Sendmen (kako se zvao i jedan zaboravljeni strip lik sa kojim Gejmenov heroj nije imao nikakve veze). Mada je pristao Gejmen, kako sam kaže u pogovoru prve knjige sabranih Sendmenovih avantura (sa prvih osam epizoda), objavljenih u reprezentativnom izdanju „Čarobne knjige“, on jedva da je znao šta će se njegovom junaku dešavati i kuda će ga priča voditi. Labavo je osmislio prvi ciklus avantura od osam epizoda i sinopsis poslao Karen koja je dala „zeleno svetlo“ i rad na serijalu je počeo: najpre su traženi i nađeni crtači Sem Kit i Majk Dringenberg; prvi tušer je bio Malkolm Džounsa III (1959-1996). Sve ostalo je, kako se to kaže – istorija.

            Sendmen, poznat i kao Morfej ili Oniromant, bog je sna i jedan od sedam Svevremenih. Zbog rituala moćnih okultista on biva izvučen iz svog sveta i zatvoren u stakleni kavez. Njegovi tamničari u stvari su želeli da zarobe samu Smrt ali im se plan izjalovio tako da isprva ne znaju šta će sa Sendmenom. Tokom 70 godina zatočeništva Sendmen živi bez hrane i vode ali ne stari dok njegovog prvog tamničara zamenjuje njegov sin, manje energičan i spretan. Koristeći se nepažnjom čuvara Sendmen uspeva da pobegne. Kako bi obnovio svoje snage potrebno mu je da u posed vrati instrumente svoje moći (vrećicu praha, masku, rubin). Zato, nakon što se osveti svojim tamničarima on kreće u potragu za ovim predmetima kroz savremenu Ameriku ali će morati da siđe i u Pakao i sretne se sa samim Luciferom. Ipak, najviše problema zadaće mu Doktor Di (ili Doktor Sudbina), begunac iz ludnice u Arkamu, koji je potčinio rubin svojim namerama da osvoji svet i otera ga u kolektivno ludilo. Sendmen uspeva u nameri da ponovo postane snažan bog, usput spasavajući svet i odlazi u Pariz da se sretne sa mlađanom sestrom koja je - Smrt. Porodični susret ne prolazi bez trzavica ali i uvažavanja pa Sendmen polako odlazi u nove avanture...

            Gejmen nije stvorio strip o besprekornom junaku sa supermoćima. Njegov Sendmen ima svoje slabosti, dileme i mane baš kao što ni svet sadašnjice nije crno-beo; isto takvi su i svetovi izvan naše realnosti kojim se kreću Svevremeni te svakovrsni demoni i druga bića. Ovakvo relativizovanje okruženja dozvoljava da ga čitaoci različito doživljavaju što pojačava uverljivost priča. Gejmen realan svet naseljava i svakovrsnim ikonografski prepoznatljivom elementima – od pop kulture i muzike (Sendmen i Smrt liče na raščupane klince ljubitelje gotik roka) do već postojećih likova iz drugih DC stripova (Džon Konstantin, Liga Pravde Amerike, Betmen...). Autor, dakle, gradi novu, sopstvenu, vrlo specifičnu „stvarnost“ koja je zavodljiva mešavina originalnih ideja ali i svakovrsnih pačvork elemenata uzetih iz realnosti, mitologije, umetnosti. I vizuelni lik stripa je adekvatno „neurotičan“, sa neobičnim rakursima, izobličenim kvadratima i psihodelično-haotično konstruisanim tablama. U svakom slučaju, Gejmenov „recept“ naišao je na široko odobravanje mnoštva čitalaca kao i kritičara i stručne javnosti i preporučio ga kao visprenog strip scenaristu (što je on potom više puta potvrdio). „Sendmen“ je postao primer za ugled drugim strip stvaraocima, posebno onima sa manje talenta koji su pokušavali da ga kopiraju, naravno bezuspešno. I dok su se drugi ugledali na njega Gejmen je svakom novom epizodom širio svoje vizije gradeći sve čudesnije priče. Zahvaljujući nespornoj izuzetnosti i popularnosti ovom serijalu je dopušteno da se slobodno razvija u inače rigidnim okvirima korporacijskog stripa kome je, kako bi se širio i uvećavao profit, potrebna „sveža krv“ koja donosi nove ideje i obnavlja posustale, vulgarizovane šablone.

            Rečju, prvi tom „Sendmena“ uvod je u strip serijal koji je utirao nove puteve u razvoju stripa i zaslužio status savremenog strip klasika, što ga svakako preporučuje pažnji stripoljubaca svih generacija.

            („Dnevnik“, 2022.)

KENTERBERIJSKE PRIČE IZ XXIX VEKA ili PUT KA VREMENSKIM GROBNICAMA – “Hiperion” i “Pad Hiperiona” Dena Simonsa; izdavač Čarobna knjiga, 2022.

 

U biblioteci “Beskrajni svet fantastike” izuzetno agilne “Čarobne knjige” upravo su se, u sjajnom prevodu Gorana Skrobonje, pojavili romani “Hiperion” i “Pad Hiperiona” Dena Simonsa (1948); ova dva romana, uz romane “Endimion” i “Uspon Endimiona”, čini proslavljenu tetralogiju “Hiperion”. Simons je još 1985.g. objavio roman-prvenac “Pesma boginje Kali” i njime privukao pažnju ljubitelja horora ali mu je “Hiperion”, originalno objavljen 1989. godine (“Pad Hiperiona” će se pojaviti sledeće godine), doneo niz žanrovskih nagrada (Hjugo, Nebjula) te široku slavu i uvažavanje čitalaca. “Hiperion” je zadobio brojne pohvale kao “roman koji je redefinisao spejs operu” odnosno redefinisao čitav žanr naučne fantastike a uvršten je i u najznačajnije žanrovske romane decenije, kasnije i XX veka.

            Roman “Hiperion” kritika je nazvala i ’Kenterberijskim pričama budućnosti’ jer Simons gradi svoje delo na isti način kao i veliki Čoser. Posle ’Prologa’ u kome iscrtava osnovnu radnju romana – hodočašće grupe odabranih prema Vremenskim grobnicama iz kojih je izašao Šrajk, bog bola, misteriozno biće koje ubija sve živo na planeti Hiperion – Simons, u sledećim poglavljima, prati tok puta grupe i ispisuje priče koje hodočasnici poveravaju svojim saputnicima. U „Kenterberijskim pričama“, započetim oko 1387.g. i nedovršenim, kao zbirka priča 30-tak ljudi koji jednog proletnjeg dana kreću na hodočašće, iz Londona, do groba Tomasa Beketa u Kenterberiju, hodočasnici su iz svih društvenih slojeva a njihove priče ogledalo žanrova srednjevekovne književnosti, od viteških romana, narodnih priča, do legendi i basni. U Simonsovim omažu  hodočasnici su takođe ljudi različitih zanimanja i životnih priča, od sveštenika prognanog iz crkve jer su mu ideje o istoriji vere protivne kanonima, vojnika koji je vojevao u najkrvavijim bitkama svemira, pesnika kome je Šrajk bio zamena za izgubljenu muzu, naučnika čije dete je, istražujući Vremenske grobnice, obolelo od retrogradnje bolesti (i od mlade se devojke fizički i psihički vratiilo do uzrasta bebe), detektivke zaljubljene u telo koje je kreirala veštačka inteligencija, do konzula-putnika kroz svemir i vremenske paradokse (zbog čega je njegova draga ostarila i umrla a on i dalje ostao mlad). Svaka priča istovremeno je i primer jednog od podžanrova naučne fantastike (religijskog, ratnog, kiber-panka). Brojni citati razgaljuju čitaoca koji ih prepoznaje kao jednu vrstu literarne stvarnosti u kojoj se ovaj roman kreće i nalazi svoje mesto. Fragmentarna struktura romana dozvoljava Simonsu elegantno kretanje kroz radnju, bez opterećenja usporavajućim objašnjenjima sveta koji opisuje, jer se u jednoj priči upotrebljen pojam može definisati, u pravom trenutku, u nekoj drugoj uz, za čitaoca, uzbudljiv osećaj slaganja kockica u mozaik i otkrivanja velike slike novog svemira. Uza sve zaplete Simons dodaje i liniju koja prati engleskog romantičarskog pesnika Džona Kitsa i njegov ep „Hiperion“, inspirisan grčkim mitom o Hiperionu, jednom od Titana pobeđenih u boju sa Zevsom, čineći time vešesmislenost romana još složenijom i uzbudljivijom a jednostavne odgovore na dileme deplasiranim.

            U takvom svetu naznaka i opšteg haosa roman dostiže vrhunac, završnu scenu ulaska hodočasnika u dolinu u kojoj su Vremenske grobnice. Putnici, svako sa svojom molbom i ponudom bogu, drže se za ruke i pevaju pesmu iz filma „Čarobnjak iz Oza“. Njihova sudbina je ispred njih. Ali, Simons odbija da da odgovore, razrešenja života i smrti svojih junaka, čineći kraj mističnim onoliko koliko je to i bog kome hodočasnici treba da se poklone.

            Priča „Hiperiona“ nastavlja se u „Padu Hiperiona“ u kome se raširila gusto ispletena priča o velikom padu, propasti organizacije čitavog svemira a sve zbog, ispostaviće se, borbe za vlast samih bogova (eto objašnjenja naslova oba romana – koren zapleta je u propasti starih bogova i dolasku novih). Stanje skicirano kroz ispovesti hodočanika i dovedeno do ruba propasti, u “Padu…” je gurnuto u bezdan otvorenog rata između stanara hiperionskog svemira, kako onih od krvi i mesa, tako i onih drugih, sačinjenih od energije i vremena. Dok u „Hiperionu“, koji sad dobija ulogu velikog uvoda, Simons razbija priču u niz ispovesti junaka, u drugom delu radnja je iscepana na sitne komadiće raznih linija priče i na popriličan broj likova te piščevu želju/nameru da obuhvati svu zamršenost i grandioznost događanja, što tvori književnu građevinu impozantnu u svojoj ukupnosti upravo u tradiciji “spejs opera” kao podžanra koji se “bavi” svemirskim carstvima i imperijama, međugalaktičkim ratovima i osvajanjem Univerzuma. Ova “mega-priča” ispričana je brzo, efektno i upečatljivo sa mnoštvom egzotičnih detalja (izuzetno je interesantan lik Dž. Severna, proizvod veštačke inteligencije, svojevrsni simulakrum simulakruma engleskog pesnika romantičara, koji je povezan telepatskom vezom sa hodočasnicima ali i svojim tvorcima, bogovima posebne ravni svemira koja doseže do drugih, ljudskih bogova koji će u svom sukobu, predviđenom, isplaniranom i pokrenutom, koristiti ljude kao pijune).

            „Hiperion“ i “Pad Hiperiona” Dena Simonsa izuzetna su dela u kojima su sakupljena i izmešana iskustva naučne fantatike i književnosti glavnog toka, u kome su ljudske sudbine, čudesa, vizije i jeza spojeni tako da ni jedno od njih ne gubi niti dobija na uštrb drugog već, zajedno, stvaraju novi, visoki kvalitet. Simonsove slike svetova, svemirskih bitaka, putovanja kroz kiber-stvarnosti i dalje su, uprkos proteku više od tri decenije od prvog pojavljivanja, blistave i izuzetno zavodljive. Zbog svega toga, ove knjige zaslužuju svu pažnju predanih čitalaca.

            (“Dnevnik”, 2022.)

TAJNA IZGUBLJENOG ANTIČKOG ZNANJA – „Drevni inženjer“ Brusa Sterlinga; izdavač Kulturni centar Beograd, 2022.

 

Brus Sterling (1954) klasik je naučne fantastike i živa legenda kiber-panka, pokreta koji je polovinom 1980-tih uzdrmao etabliranu naučnu fantastiku i u nju uneo nove teme, novi duh i drugačiju osećajnost; od tada do danas nije bilo pokreta koji je tako duboko protresao žanr darujući mu i nove horizonte promišljanja (mračne) budućnosti usmeravane globalnom vlašću neoliberalnog kapitalizma, predstojećom ekološkom katastrofom i otvaranjem dveri virtuelne stvarnosti, sa svim njenim čudesima i mutnim virovima. Uprkos Sterlingovom ugledu i značaju, na srpski je preveden samo jedan njegov roman, „Ostrva u mreži“, i par priča, što svakako ne služi na čast ovdašnjim izdavačima. Istovremeno, Sterling je sticajem životnih okolnosti redovan gost-rezident Srbije odnosno Beograda ali to gotovo da nije zapaženo u krugovima stvaralaca i ljubitelja naučne fantastike. Zbog svega navedenog nemalo je i vrlo prijatno iznenađenje nedavna pojava knjižice (u minimalistički svedenoj opremi i vrlo sitnog teksta) „Drevni inženjer“, u ediciji „Sam(a) svoj pokret“ izdavača Kulturnog centra Beograd. Na 100-tinjak strana knjiga sadrži Sterlingovu priču „Drevni inženjer“, u prevodu Jasmine Tešanović, odnosno njen original uz prateće pogovore. Sama priča štampana je 2016. godine u godišnjoj antologiji „Dvanaest sutrašnjica: vizionarske priče o bliskoj budućnosti inspirisane sadašnjom tehnologijom“. No – i tu znatiželjni čitalac stiže do drugog iznenađenja – Sterlingova priča uopšte nije kiber-pank već je, precizno i sa pažljivo doziranim tenzijama dinamično ispričana, alternativna istorija koja se dešava 145. godine nove ere i prati dogodovštine Julija Glicija Atilija Vera, rimskog inženjera angažovanog na Tehnološkom institutu u Taurunumu (današnji Zemun). Posle smrti učitelja a pre nove raspodele vlasti, Ver dobija savet od brata da se vrati u rodni kraj, u Augustu Taurinorum (Torino), pod izgovorom kako je namerio da se tamo prikladno oženi. U Taurinorumu, posle teškog putovanja, zatiće rasulo izazvano velikom zarazom pa sebe imenuje za Diktatora i započinje obnovu i izgradnju naselja, boreći se sa materijalnim preprekama ali i nesklonošću stanovnika da istinski prihvate njega i njegove planove. Sve vreme Ver drži uza sebe Nebeski mehanizam sa Rodosa, poklon guvernera Taurunuma. Taj analogni kompjuter kojim se mogu izračunati položaji planeta fascinantna je sprava ali i duboko subverzivna jer praktično poriče postojanje bogova. Ver će, u centralnom filozofskom dijalogu priče, taj fantastični mehanizam predstaviti udovici starog gradonačelnika kao dokaz inženjerske i naučne superiornosti što će naterati mahnitu ženu da dragocenu i bogohulnu kutiju baci u reku...

            Sterling je, za razliku od saborca po peru V Gibsona, i ranije bio otvoren za teme van kiber-pank zabrana (setimo se prevedenih priča „Večera u Audegastu“, „Zeleni dani u Bruneju“, „Mala prodavnica čarolija“) i za traganje po raznim prostornim i vremenskim koordinatama pa se i „Drevni inženjer“ lako i prirodno uklapa u ovaj niz. Naravno, sem istorijskog perioda i lokacija u ovoj priči verodostojno je i postojanje Nebeskog mehanizma – astronomskog kalkulatora sa Antikitere otkrivenog davne 1901. godine u fizički neobnovljivom stanju sve dok se nije „umešala“ moderna tehnologija - kompjuterizovana tomografija (CT sken). Mehanizam je u vreme svog nastanka bio vesnik i nosilac novih ideja odnosno sasvim drugačijeg pogleda na svet u odnosno na vladajući mitološko-božanski te simbol progresa koji nailazi na nerazumevanje i otvoreni otpor uprkos očiglednih prednosti koje njegovo korišćenje može doneti. Napredak, međutim, nije uvek ni lak ni kontinuiran pa je trebalo da prođu vekovi dok zapadna civilizacija nije dorasla do znanja koja su izgubljena u antici. Filozofski dijalog inženjera i udovice-veštice, okruženih pukom željnim senzacije i skandala, uz manipulatore koji stoje sa strane, nije samo slika i prilika davne prošlosti već, oživljen u priči, vrlo neugodno podseća  na jednako banalne (a brutalne) situacije iz naše „civilizovane“ sadašnjosti. Ukazivanje na ovu vremensku paralelu temelj je provokativnosti i subverzije Sterlingove priče.

            Rečju, „Drevni inženjer“ valjana je, suptilno intrigantna proza proverenog majstora i u potpunosti potvrđuje njegov odavno zasluženi status klasika žanra.

            („Dnevnik“, 2022.)