Strip “Asteriks” svakako je jedan od najpopularnijih izdanaka francusko-belgijske posleratne strip škole. Priče u slikama o malom i prgavom galskom ratniku i njegovom krupnom, debeljuškastom drugu Obeliksu koji žive u selu koje Rimljani nisu pokorili i bore se protiv osvajača a neretko krstare okolnim zemljama i drugim kontinentima, oduševljavale su generacije dečaka i devojčica širom Evrope (a pomalo i ostatka sveta). Tvorci ove humoristički intonirane sage započete 1959. godine bili su scenarista Rene Gošini (1926) i crtać Alberto Uderzo (1927); oni su bili idealan dvojac čija je saradnja bila besprekorna. Nakon prerane Gošinijeve smrti 1977. godine Uderzo je preuzeo uloge scenariste i crtača iako su na koricama albuma i dalje stajala imena obojice autora. Serija je, na radost obožavalaca, nastavila da redovno izlazi održavajući visoke kvalitete koje je postavila. Uderzo je prestao da radi na “Asteriksu” 2009. godine, na pedesetu godišnjicu svojih junaka, zaključno sa 34. albumom “Asteriksov i Obeliksov rođendan: Zlatna knjiga” (Uderzo je umro 2020) a prava na serijal je prodao kompaniji Haet. Godine 2013. pojavio se album “Asteriks i Pikti” scenariste Ferija (1959) i crtača Konrada (1959). Ferija je u 40. albumu zamenio Fabkaro (1973). “Asteriks u Luzitaniji” originalno objavljen u oktobru 2025.g. je 41. album a “Čarobna knjiga” ga je promptno izdala već decembra iste godine.
Okvir priče nepromenjen je: Rimljani
su pokorili čitavu Evropu osim jednog malog sela u Galiji;
stanovnici tog sela, mada ne gaje uvek lepe dobrosusedske emocije i manire, u
jednom su složni - brane slobodu u čemu im pomaže i čarobni napitak koji sprema
seoski druid. Nominalni heroji priče - brkati mališa sa šlemom ukrašenim
krilima i dobrodušni debeljko koji je, kao mali, upao u kazan sa čarobnim
napitkom tako da mu taj stimulans više nije potreban - i dalje su specijalci za
sve nemoguće misije. Ovog puta prilika za junačka dela ukazuje se pošto do
galskog sela, na radost
žena, doplovi lađa-robna kuća gazde Paradaisa; no, na obalu silazi i
tužni, brkati čovek imena Ušipereš iz Luzitanije koji moli za
pomoć – spas za svog prijatelja Očićoraveša, malog proizvođača ‘garuma’
(sosa na bazi ribe koji Rimljani obožavaju), koji je optužen da je hteo
da otruje Cezara pa će za kaznu biti bačen lavovima! Pošto shvati
situaciju (iako Luzitanac govori čudno) Drmatoriks određuje da Asteriks
i Obeliks odu u Luzitaniju (koja je današnji Portugal a tada
je obuhvatala i deo Španije), spasu osuđenika i oslobode ga optužbi.
Pošto doplove kud su namerili, usput, kako tradicija nalaže, potopivši gusarski
brod, Gali polako otkrivaju zaveru iza koje je guverner Profiterus,
koji sanja o Rimu i vlasti a tu je i Vukusov, ambiciozni
industrijalac garuma koji želi da uništi sitne proizvođače. Asteriksa
i Obleliksa put vodi do tamnice (da bi ušli moraće da se preruše u Luzitance),
do sedišta “Vukusovog garuma” u koji se ne može ući bez bezbedonosnih
šifri sve do bogataške žurke na brodu kojoj prisustvuje i Cezar!
Upoznavanje Luzitanije je traumatično – ako se Obeliks malo
‘zaljubiškao’ u lokalnu lepoticu – jer domaćini jedu samo bakalare (u zatvoru
se za kaznu jede sočivo), u kamenolomu se ne prave stećci nego kockice, pecivo
se može koristiti kao projektili, izdajstvo se prenosi s kolena na koleno,
luzitanske pesme oduzimaju volju za životom svima koji ih čuju jer su Luzitanci
teški depresivci i fatalisti. Kao svojevrsne kruna ludosti Gali će čak
sresti i svoje zemljake koji su turisti!
Temelj ove priče (kao i mnogih
prethodnih) je kulturološki šok, susret sa drugom civilizacijom iz koga se,
zbog različitog mentaliteta i običaja, rađaju urnebesne situacije od onih
bezazlenih do apsurdnih. Gali jednostavno ne razumeju svoje domaćine,
baš kao ni osvajače Rimljane. I žaoke na trendove moderne civilizacije
imaju svoje poente i nastavak su Gošinijevog i Uderzovog običaja
da ismevaju i karikiraju aktuelne javne ličnosti i političku situaciju u Francuskoj.
Kao što se Fabkarov scenario oslanja
na iskustva velikog Gošinija i Konradov crtež verno prati Uderzov
manir. Table su komponovane u formi dva puta po dva kaiša sa promenjivim brojem
preciznih slika u kaišu a povremeno se umesto dva kaiša pojavljuje slika koja
pokriva polovinu stranice. Ipak, ovaj samoodređi format ne utiče na dinamiku
priče i spektakularnost akcija.
Sumirajući utiske možemo
konstatovati da je album “Asteriks u Luzitaniji” valjani nastavak
serijala koji ima vernu publiku i koja će mu svakako posvetiti dužnu pažnju.
(“Dnevnik”, 2026.)
Ђорђе Писарев
(1957) један је од најособенијих српских прозаиста средње генерације и спада
међу ретке савремене литерате са ових простора који без престанка искушавају
могућности, врлине и слабости текста, односно границе приповедачке
вештине/уметности. Постмодернистичком светоназору Писарев је веран упркос
оспоравањима која су пратила његове прве радове, односно упркос поразу
постмодерниста у сукобу са традиционалистима током 1990-их.
Одбијајући да
остане у забранима провереног и устаљеног, он континуирано трага за новим
темама и новим начинима да оне буду представљене знатижељном читаоцу (старом
или младом) у облику прича, романа, драма, поезије. Слободу у изражавању коју
је задобио у временима интензивног деловања домаћих „борхесоваца” и
„постмодерниста” (пре навале естрадно-комерцијалне литературе), Писарев
наставља да и надаље користи додајући јој нове елементе/сегменте, међу којима
је и самосвојна фантастика ослоњена на искуства како тзв. главнотоковске тако и
жанровске фантастике; једнако тако усрдно и темељно Писарев је искушавао и
надограђивао психолошко реалистичко прозно искуство (у романима Поноћ је у
соби успомена [2005], А ако умре пре него што се пробуди? [2009], И
ноћ се увукла у његово срце [2015]). Постмодернистички светоназор, дакле, подразумева мистификацију (како
уметничког дела тако и његовог ауторства; следствено реченом, Писарев има и
свог живописног литерарног парњака – Микија Шепарда) и намерни „агресивни”
еклектицизам. Вишеслојност и вишесмисленост Писаревљеве прозе, која баштини
традицију и иконографију из различитих корена, надограђена је релаксирајућим
хуморним тоном (неретко, горким) односно унакрсним референцама на различите
области високе и популарне културе. Наравно, литература тако широког и дубоког
захвата тражи читалачку пажњу и ангажовање веће и дубље од онога које
свеприсутне траже инстантне књиге.
Писарев успева
да споји наизглед неспојиво: он је истовремено и доследан досадашњем опусу и
наставља да развија свој списатељски светоназор, поиграва се и рециклира
сопствене мотиве и успева да их рекомбинује тако да делују полетно, свеже и
интригантно. Уосталом, размишљање о литератури, односно њено стварање у
постмодернистичком кључу подразумева, уз свеобухватни искорак од реалистичко-модернистичког,
и следствену необавезност према стварносном и, логично, катарзичном, те
сталност у променама. Када се тако поставе ствари, обрасци постају изазови а не
окови који воде у безличност. Отуда његова трагања за ликовима стварности који се
не виде на први поглед и везама између елемената који ту стварност чине и
њиховим сваковрсним међусобним интеракцијама; ова трагања ’изводе’ се прецизним
језиком и приповедним техникама те свеукупном посебитом осећајношћу.
Једнозначност и једносмерност не постоје у стварности књига Ђорђа Писарева.
Фрактал-фрагмент је њихова највећа јединица. Како ће се ти делови саставити и
како у том слагању функционисати, подложно је законима насумичности, тајновитих
сила и спремности писца за акробатске фигуре са текстовима. Принцип
узрок–последица укинут је или, у најбољем случају, релативизован, историја
сведена на невезане серије анегдотских бизарности, цитата култних или
заборављених писаца. У џунгли појединачног/групног вишезначја и вредности која
се разлистала на неизбројиве, на паусима исцртане нивое (не)свесног,
ментално-физичког склопа, нема ултимативних решења. Мада хаотичан, овај поглед
јесте једини прави израз нагомиланих наноса протеклих миленијума који су
отворили врата наступајућем. Писац који жели да остане веран добу које живи
мора да прихвати овакво стање, да крене од Борхесове оставштине (који је учио
како да се истина исприча као лаж, док су остали учили како да се лаж исприча
као истина) и настави са откривањима нових визура литературе.
Писац
нове епохе у десет тачака
ШЕХЕРЕЗАДА И
ПОКРАДЕНО ПАМЋЕЊЕ: Свет литературе је шаролик, миленијумски дуг и дубок, већи
од живота. Дилема: зар стварност није изнад свега осталог или су Бодријар и
његови симулакруми ипак у праву?
ЕСЕЈИ ИЛИ
СУБВЕРЗИЈА: Лаке есеје краси варљива једноставност у „конзумирању” и чистота у
извођењу и доказивању теза уз неодољиву, вратоломну шетњу кроз литерарне
жанрове и епохе, филмове и ТВ серије, стрипове... Лакоћа је само још један вид
субверзије академистичке уштогљености: У једном есеју говори се у прилог
неозбиљности и њеног барем равноправног статуса са смртном озбиљношћу.
БИТИ ВЕРАН:
Субверзија окошталих канона трајна је карактеристика прозе која је од критичара
од 1980-их препознавана као постмодерна. У међувремену тај је талас нове српске
прозе посустао, али је Писарев остао веран постмодернистичком светоназору:
постмодернизам није нити нека случајна кованица, нити гето. Зар постмодерна
није све оно што обухвата књижевност (уметност) која је настајала и која
настаје после модерне?
ЖАНРОВСКА
ЛИТЕРАТУРА: Кримићи, епска и научна фантастика нити јесу нити могу бити
издвојени од главног књижевног тока.
ОД КАСТАНЕДЕ
ДО НЕТФЛИКСОВИХ СЕРИЈА: Међу мноштвом писаца и књига које се помињу у
„Шехерезади и покраденом памћењу”, уз признате класике или оне који су близу
њих (нпр. Агата Кристи) или су самосвојни феномени (нпр. Кастанеда, Кастанеда, Ден Браун), стоје и имена
савремених жанровских писаца на које се и даље гледа с подозрењем (нпр.
Роулингова, Гибсон, Бакић) или медијских јунака (нпр. капетан Пикар, љубавне
филмске ’лимунаде’, Нетфликсове серије)...
ЛЕКТИРА:
Задивљујућа је, судећи по „Шехерезади...” али и ранијим есесијстичким књигама,
ширина лектире. Целоживотни страсни читалац, од најмлађих дана до данас.
Страсно пише о библиотекама као светилиштима, као и о поновном читању књига
које су усмеравале перцепције па и судбине тих читалаца. „Шехерезада...” је
похвала читању и ишчитавању књига као извора знања и среће и мудрости.
ПРАВИ ЖИВОТ: У
једном есеју у „Шехерезади...” каже да би роман 21. века могао би да буде дело
које сања читалац главе натрпане многобројним знањима, ума попут дигиталне
библиотеке. „Шехерезада...” доказује да литература (и свеколика Уметност) нема граница. Књиге одузимају
дах, али одузимају и сате живота који се проводе уз текст који је смештен у
измишљене светове, жртвујући толико времена које смо могли провести живећи „правим” животом?
ПИСАЦ – КЊИГА:
Писци су претходница, пионири способни да именују нове феномене: Није лоше
памтити имена писаца нама драгих књига, врло је пристојно и знати нешто о
њиховим животима, али најважније је, ипак, памтити и чувати њихове књиге јер
оне су, бар неке од њих, важније и веће од самих писаца. Чак веће и од
Писарева, романописца чији би се романи могли назвати „Повести из књиге Алеф”.
ШЕПАРД: Псеудо-Писарев?
ФРАНШИЗЕ: Фибислав – три од предвиђених
девет мачјих живота. Пет томова Академије за писце.
(„Нова
мисао“ бр. 70, 2025.)
Betmen,
stripovski super-junak,
od pojave u svesci „Detektivskih stripova“ („Detectiv comics“ - DC) 1939.
godine (osmislili su ga golobradi početnici Bob Kejn i Bil Finger),
pleni pažnju generacija dečurlije širom sveta (pošto se brzo, naročito posle II
svetskog rata, raširio po svim meridijanima). Poštovaoci Čoveka-šišmiša
znaju da on nije nadčovek ali ga ipak doživljavaju kao junaka bliskog super-herojima
što zbog impozantnog kostima a što zbog svakovrsnih „gedžeta“, na čelu sa
„opakim“ Betmobilom, koje koristi. Ovaj „samoproizvedeni supermen“
u suštini je tajanstveni osvetnik u megalopolisu (za ugled su mu poslužili vestern
osvetnik „Zoro“ i urbani osvetnik „Senka“). Betmenova
popularnost je, uprkos povremenih padova, postojana; kada je polovinom 1980-tih
uredništvo DC komiksa uvidelo da stari junaci nisu više dovoljno
atraktivni i da je potrebno njihovo „osveženje“, među prvima je taj tretman, uz
Supermena i Čudesnu ženu, primenjen na Betmena. „Osvežavanje"
je majstorsko obavio Frenk Miler remek-delom „Betmen: povratak
mračnog viteza“ iz 1986. godine (u kome se Betmen vraća iz penzije i
deli pravdu) za kojim je sledio „Betmen: godina
prva“, 1987. god. (crtež Macukeli). Drugi autori su, pak,
stvorili nekoliko varijanti Čoveka-šišmiša i njegovog univerzuma. Da se
priča vrati na drugu godinu Betmenovog ispunjavanja obećanja mrtvim
roditeljima kako će “očistiti grad od zla koje im je oduzelo život”,
trebalo je čekati gotovo punu
deceniju. Legendarni Arči Gudvin ubedio je Džefa Louba (1958),
koji se već ‘okušao’ u stvaranju priča o Betmenu, da nastavi tamo gde je
stala „Godina prva“ i jedna rečenica iz nje - o mafijaškoj porodici Falkone
- izrodila se u serijal od 13 svezaka (na gotovo 400 strana!) pod zajedničkim naslovom
“Duga Noć veštica”, objavljivan 1996. i 1997. godine. Strip je
nacrtao Loubov stalni saradnik, nenadmašni stilista Tim Sejl
(1956-2022). Po mnogima ovaj serijal spada u najuspešnije u sagi o Čoveku-šišmišu.
Priča ima nekoliko linija koje se
prepliću: policijski komesar Gordon, tužilac Dent i Betmen
sklapaju savez u borbi protiv Falkonea, ubica prozvan Praznik na
dane praznika ubija mafijaše, Falkone angažuje kriminalce koje smatra
nakazama (Strašilo, Zagonetača, Džokera…) da nađu ubicu koji izmiče potragama, svi umešani su
sumnjivi, Žena-mačka je stalno za Betmenovim petama, Denta
na sudu polivaju kiselinom i on, razočaran
u pravni sistem, postaje zli Dvoliki, Falkone gine, postoje
dokazi da je Dent bio Praznik ali… U osnovi pratimo priču o
potrazi za ubicom, sa mnoštvom tragova koji ukazuju na moguće krivce. Betmen
uvek kasni za ubicom, pretpostavke mu ‘padaju’ pred događajima. Ipak, ovo nije
klasična detektivska zagonetka jer čitaocu nisu poznati svi elementi priče koje
treba uklopiti u celinu. S druge strane, ovo nije ni rutinska akciona avantura
jer tuče i pucnjave su samo deo zapleta dok u drugom delu pratimo porodične i
bračne trzavice junaka, rađanje poverenja ali i sumnji u prijatelje, nade,
ambicije i dileme junaka. U celini gledano ovo je priča o propasti jedne epohe
i nastupanju nove. Gotam je oduvek bio stecište kriminalaca različitih
kalibara, od sitnih lopova do organizovanog kriminala ali su svi oni bili
prepoznatljivi, igrali su standardne uloge u zajednici. Njihovo ponašanje je
imalo racionalno objašnjenje: bekstvo od siromaštva, žudnja za brzim i lakim bogaćenjem.
Ali nešto se promenilo u svetu i broj maskiranih, histeričnih, sumanutih
kriminalaca koji su očito mentalno poremećeni porastao je iznad uobičajenog
broja. Da li je pojava groteskno kostimiranog, nabildovanog osvetnika privukla
ovo izopačeno ludilo? To pitanje muči Betmena. Matrice ponašanja su se toliko
promenile da Džoker takođe traži Praznika
i želi da ga eliminiše jer oseća da je Džokerov ugled ubice ugrožen!
Kada se pojavi Falkoneov sin koji je inscenirao svoje ubistvo kako bi se
osveti ocu za stalno zapostavljanje, postaje očito da je klica sumanutih ideja
klijala i među ‘standardnim’ mafijašima i da je iznikla u narednoj generaciji
ali da to ludilo ‘kasni’ za ludilom novopridošlih ‘loših momaka’.
Priča sa moralnom dilemom (nerešenom)
dobila je besprekorni vizuelni lik u Sejlovom razigranom crtežu. Njegove
table su prepune slika sa totalima lica ili tek ponekim detaljem, rakursi su
neobični, montaža fascinantno dinamična. Velike slike koje se prostiru na dve
strane impozantne su. Senke su zloslutno crne, svetlo bolno bleštavo.
Enterijeri su realistički precizni a lica stilizovana do karikaturalnosti. Iz
svake stranice izbija crtačevo zadovoljstvo što može da svoju veštinu
‘praktikuje’ ležerno, bez ograničavanja.
Rečju, „Betmen: Duga Noć veštica”
je definitivno nezaobilazna epizoda za poštovaoce Betmena ali i svakog ljubitelja
“priča u slikama” koji ume da uživa u majstorskom crtežu.
(“Dnevnik”, 2026.)
Omanja detektivska priča (u stvari dve u jednoj), Ilija Bakić
Ovo je
još jedno delo Ilije Bakića koje je napisano pre 30 godina, a objavljeno tek
nedavno. I, kao što je kod Bakića često slučaj, vodi nas u sumornu budućnost,
nakon ekološke katastrofe, a ovog puta sve je smešteno u prenatrpane gradove
koji plutaju okeanom (jer jedino tamo i dalje može da se nekako živi). Bogataši
žive bogataški, a ostali se snalaze kako znaju i umeju, uključujući
protagonistu, inspektora za otpadne vode sa jeftino kupljenom diplomom koji
sanja o nečemu boljem, pa u pokušajima da to dostigne povremeno poseže i za
nezakonitim sredstvima. I deluje kao da bi možda do boljeg i mogao da dođe, ako
iskoristi nedavno dobijenu privremenu dozvolu za istragu ubistva i proslavi se
rešavanjem slučaja u kome su pronađeni delovi tela po svoj prilici nezakonito
modifikovanog ljudskog bića (čitaj: mašine za ubijanje). Naravno da to ne ide
tako lako (a ni naš junak nije baš najsposobniji ni najpametniji).
Paralelno
sa tom pričom, pratimo i detektivsku seriju koju protagonista obožava (pa nas
to, na neki način, čak i uvlači u njegov život, odnosno, zajedno sa njim
pratimo fiktivnog inspektora koji i najzamršeniji slučaj uspešno reši). Samo
što naš protagonista nije ni blizu toliko uspešan (i nije neki spojler)…
Ovaj
roman je parodija na palp; čak je i štampan u dva stupca, na 66 strana, baš kao
nekadašnji roto-romani kod nas, sa sve ilustracijama. Što samo dodaje osećaju
vraćanja u prošlost, dok osmatramo palpičnu (mada ne i sasvim nemoguću)
budućnost. A parodičnost, to jest solidna doza humora, doprinosi tome da ovo
delo ne bude baš previše mračno i mučno.
Ukratko, ako ste raspoloženi za dobru staru (starinsku, a
futurističku?) zabavu, Omanja detektivska priča mogla bi da
vam se dopadne. Meni jeste.
https://ivanamilakovic.wordpress.com/2026/01/04/procitano-u-decembru-2025-godine-deo-drugi-knjige/
Mladi i ambiciozni „Izdavački kolektiv Karmela“
kao prvu knjigu u „Ediciji Srce sveta“ objavio je, kao dvojezično
izdanje, putopis „Moje otkrivanje Amerike“ Vladimira Majakovskog
(1893-1930) u znalačkom prevodu Meline Panaotović koja je napisala i
instruktivni uvodnik pod naslovom „Pesnik u prozi i sovjeta u zemlji
imperijalizma“. Majakovski, od milošte zvan Majak, ponajpre je znan kao jedan od osnivača umetničkog pokreta Futurista,
potom kao strasni pesnik proleterske revolucije, pisac drama, slikar, dizajner,
autor brojnih propagandnih plakata, filmski glumac. Otvoreno je podržavao boljševike,
divio se Lenjinu i gajio velike nade u najavljivanu promenu ruskog
društva; ipak, mešanje države u kulturu, cenzirisanje umetničkih dela i
proglašavanje doktrine ’socijalističkog realizma’ za jedino poželjni umetnički
modus - koji je Majakovski, u pesmama, posebno u godinama pre nego što
je izvršio samoubistvo, kritikovao pa i ismejavao - zaoštravali su njegov odnos
sa sovjetskom državom i partijsko-književnim organizacijama. Uprkos ovim
trzavicama Majak je, u godinama kada nije bilo lako da se putuje van Sovjetskog
saveza, u više navrata putovao po Evropi a 1925. godine je četiri
meseca bio u SAD, gde je, predstavljen kao „živi plakat SSSR-a danas“,
„najčuveniji pesnik iz boljševičke Moskve“, „titan ruske književnosti“,
„vitez-bogatir sovjetske poezije“, „prost i velik kao sama Rusija“, održao
nekoliko književnih večeri-predavanja u centrima ruske emigracije. Pesnik je
već 1926. godine objavio knjigu „Moje otkrivanje Amerike“ u kojoj je
selektivno pisao o svom putovanju, boravku u Americi, odnosno u Njujorku,
Čikagu, Pitsburgu, Detroitu, Klivlendu (iz koga je isplovio za Evropu).
Selektivnost se odnosi na prilike i dešavanja koji nisu pomenuti a svakako nisu
nebitni; tako on, svakako da bi izbegao probleme u SSSR-u, ne pominje da
je organizator turneje i njegov pratilac bio David Burljuk, prijatelj i futurista
koji je emigrirao iz SSSR-a, ne pominje ni svoju ljubavnu aferu (u kojoj
je začeta Jelena Vladimorovna Majakovskaja; Jelena je o celoj aferi
pisala u knjizi „Majakovski na Menhetnu: ljubavna priča“ objavljenoj
1993. godine) kao ni predavanja koja je održao ili intervju za američke novine.
I na ono što je ’ušlo’ u knjigu mogu se staviti veće i manje primedbe ali to
malo utiče na generalni utisak o putopisu koji je vrlo povoljan. Majakovski
piše lako, pomalo neobavezno (pa tako, recimo, ispada da u Meksiku ima i
tigrova) ali vrcavo i živopisno što sveukupno daje jarku sliku o mestima kroz
koja je prošao.
Knjiga
započinje opisom 18 dana koja je proveo na brodu, duhovitom analizom profila
putnika prve, druge i treće klase, njihovim svakodnevnim rutinama. Posle zgode
sa kratkim boravkom u Havani, sledi segment o Meksiku od
iskrcavanja u Verakrusu, putovanja vozom do Meksiko sitija i drugovanja
sa velikim slikarom Dijegom Riverom, uz analizu društvenih, kulturnih
(ne)prilika odnosno radništva i njegovog pokreta. Meksiko je prastara
država koja je nekada bila bogata a koju sada pljačkaju Amerikanci,
politika je u stalnom previranju (predsednici se menjaju bezmalo svakodnevno,
jedan je bio na vlasti jedva sat ipo...), socijalna beda je ogromna,
prosvećenost slaba (mada je Meksiko prepun pesnika koje niko ne čita).
Mržnja prema ’gringosima’ je velika ali slabo kanalisana; ipak, Majak
očekuje da će proletarijat naučiti kako da svrgne američke eksplatatora a da ih
ne zamene domaći.
Da
bi ušao u SAD Majak mora da se izbori sa graničnom birokratijom (iako je
u američkoj ambasadi u Meksiku lako dobio vizu jer oni ni ne znaju gde
je Moskva i misle da je to u Poljskoj); dok mu to ne uspe po Laredu
ga šetaju oduševljeni ruski doseljenici. Posle ovog grotesknog iskustva i
putovanja vozom stiže u Njujork. Slede sjajni opisi grada, smene povorki
ljudi različitih klasa na ulicama dok idu na posao odnosno izgleda grada u
nedelju („Mrzim Njujork nedeljom“ piše), neumerenog bogatstva i bede,
običaja u ishrani... Kao vatreni futurista Majakovski zapaža nebodere,
saobraćaj (posebno podzemnu i nadzemnu gradsku železnicu), fabrike, mašine ali
smatra da to nije prava industrijska kultura već haos; sve je nedovršeno i
privremeno. Iz opisa se lako zaključuje da je u Americi sve podređeno
samohvalisavoj grandomaniji kao opštoj američkoj karakteristici. Naravno,
postoje razlike: u Čikagu takođe ’pate’ od toga da je sve ’naj-naj’ ali
nisu ’dekorativni’ kao u Njujorku – kod njih su fabrike u centru grada
kao primer rada. Opis čikaške klanice mučan je i duboko potresan ali iza njega
stoji veliki biznis („Armor“ pokriva 60% američke i 10% svetske mesne
proizvodnje). U Detroitu je centar auto industrije; Majak je
fasciniran tekućem trakom u fabrici Ford ali beleži da radnici jedu
pored mašina (iako zakon obavezuje poslodavca da ima prostoriju u kojoj se
jede), padaju s nogu od iscrpljenosti; zbog Fordovog zahtevnog sistema rada
proleteri ne mogu ni da misle, takođe postaju impotentni pa je procenat razvoda
najveći u Detroitu ali zato redovno uplaćuju deo zarade da bi kupili
akcije svoje firme.
Amerikanac
ne pita ’kako si’ nego ’koliko zarađuješ’, kod njih ne izgledaš
lepo nego ’kao milion dolara’... Sve je podređeno biznisu i svi su,
smišljeno i sistematski, uvučeni u tu igru sa neizvesnim ishodom (ali deblji
kraj redovno izvlače radnici preko čijih leđa se prelama i depresija i
nezaposlenost). Radnički pokret postoji, aktivan je ali Majakovski ne
gaji nadu da će se u Americi stvari brzo promeniti u korist proletera
jer se radnička klasa promišljeno deli ’obične’ i ’privilegovane’,
neobrazovanost iscrpljenih radnika velika
je, podstiče se nerealan san o bogatstvu u budućnosti primerima milionera koji
su počeli od dna... Majak konstatuje da su daleke nade u ozbiljnu
revolucionarnu eksploziju u Americi a zadatak njegovih beleški je da „u
predosećanju daleke borbe, primoram na izučavanje slabih i jakih strana
Amerike“.
Pun
vek posle originalnog objavljivanja „Moje otkrivanje Amerike“ Vladimira
Majakovskog (začudo, ovo je prvi
prevod knjige u celini na srpski – pa je stoga i dragoceniji) i dalje zrači
uverljivom životnošću sa nizom vrcavih epizoda ispisanih sjajnim stilom i stoga,
sveukupno, zaslužuje najveću čitalačku pažnju.
(„Dnevnik“,
2026.)
Renomirani i agilni izdavač domaćeg alternativnog stripa
„Drvarska 12“ iz Vršca, iza koga stoje vizuelna umetnica Zlata VK
i Danilo Milošev Wostok, jedan od najpoznatijih strip alternativaca
sa ExYU prostora, upravo je objavio novi strip album; album
je, kao i većina ranijih izdanja, štampan u formatu sveske što je svojevrsni
zaštitni znak alternativne-andergraund strip scene koja je svoje
postojanje obznanila još početkom 1990-tih na prostorima tadašnje SFR
Jugoslavije nepovratno zahvaćene procesima ratnog razjedinjenja i
međunarodnih sankcija. Autor albuma nazvanog „Čuvao sam krave i slušao
Bitlse“ je Aleksandr Opačić (1973)
u saradnji sa udruženjem „StudioStrip“. Opačić je ljubiteljima alternativne
9. umetnosti poznat po nizu samostalnih kao i zajedničkih radova - u kojima
se, u odnosu na ostale kolege po peru koje
crtaju u raznovrsnim varijantama novoprimitivističkog manirizma, izdvaja
pre svega upečatljivim crtežom. Opačićev grafizam izuzetno je stilizovan
i kreće se u rasponu od karikaturalne do redukovane figurativnosti smeštane u
fantastične ili stilizovane enterijere i eksterijere koji povremeno mogu biti
svedeni na apstraktne pejzaže. Kjaroskuro kontrastiranje neretko biva zamenjeno
slojevitim senčenjima u kojima se i same figure utapaju i gube do
neprepoznavanja što, sveukupno, izdiže predmetne priče iz trivijalnog ili
bizarnog u rafinirane sfere obojene notom metafizičke apstrakcije nastale na
temelju susreta (i sukoba) trivijalnog i visoke umetnosti.
Album
„Čuvao sam krave i slušao Bitlse“ čine kratke „priče u slikama“ u
rasponu od literarnih predložaka i ispovesti do gega i dosetke. Strip nastao
na osnovu pesme „Daleko u nama“ Vaska Pope pleni nesputanom
crtačkom fantazijom u kojoj groteskne čovekolike figure, na mračnim urbanim kulisama, mutiraju u košmarne kreature. Ove metamorfoze
daju stihovima sasvim neočekivana značenja odnosno drugojačije kontekste. Priča
„Grad“ Nemanje Mitrovića je alegorija o odrastanju u društvenim kalupima
a njena je teskobnost dobila adekvatni vizuelni lik u Opačićevim
crtežima punim šrafiranih senki u kojima antijunak i njegovi prijatelji
bespovratno tonu do potpunog iščezavanja. Ispovest Nikole Tesle u kojoj
se seća svog detinjstva i upoznavanja realnog sveta kroz intenzivno građenje
vizija u kojima se kretao po različitim mestima i upoznavao svakovrsne ljude.
Ovaj metod sagledavanja stvarnosti pomogao mu je rešavanju konkretnih problema
u njegovom naučničkom radu jer ga je oslobađao potrebe za pripremama projekata
i eksperimentisanjem. Naučnički instinkt pomogao mu je da zasluži poštovanje
okoline a kretanje po drugačijim sferama postojanja doprineo je da popravi
zdravlje i stekne izvanrednu snagu i izdržljivost. Priča izuzetnog čoveka koji
je imao uvid u drugačije realnosti u svojoj vizuelnoj verziji temelji se na ’punim’
crtežima obične stvarnosti kroz koje lebde konture naučnikovog ’astralnog
bića’. Kao kontrapunkt ovoj priči je ispovest naslovljena kao „Čuvao sam
krave i slušao Bitlse“ u kojoj Toma Nikolić priča „o detinjstvu i
mladosti“ a krnje rečenice se pretapaju u guste, mračne crteže. Tabla „O
sebi i meni“ je reminiscencija sa nadrealističkim štimungom i apsurdističkim
zaključkom.
Album
zaključuje nekoliko tabli i kaiševa „Fossil&Swatch“ sa Opačićevim
redovnim (anti)junacima koji donose dozu čistog ludizma, vesele groteske i
kalambura. Kurentne robne marke u ovim su stripovima dobijaju (ob)lik
koji im po značenju reči pripada i kao takve, u
mnoštvu sasvim neobičnih situacija, nastavile svoje živote odnosno davale čudne
odgovore na trivijalna pitanja. U ovim je strip gegovima i dosetkama Opačić
otkrio neočekivane slojeve infantilnosti i povremene zajedljive cinične karikaturalnosti.
U
konačnom svođenju utisaka album „Čuvao sam krave i slušao Bitlse“ je
inventivno delo samosvojnog autora koji iznova potvrđuje svoje sasvim apartno
mesto u savremenom autorsko- alternativnom stripu sa ovih prostora.
(„Dnevnik“,
2025.)
Пријавите се на:
Коментари (Atom)
