TEŠKO BREME VITEŠKE ČASTI – „Boa-Mori 4”, Herman Ipen i Iv H; izdavač Čarobna knjiga 2022.

 

            Agilna “Čarobna knjiga” upravo je objavila dva albuma pod naslovima “Boa-Mori 4 i 5”; time je nastavljen sjajni istorijski strip serijal “Tornjevi Boa-Morija” žive strip legende Hermana Ipena (1938), koji je u biblioteci “Stari kontinent” objavljen u tri toma. Mada na kraju desetog albuma, i kraju serijala “Tornjevi…”, časni vitez Emar od Boa-Morija, upravo kada mu se rađa sin, gine u odlučnom boju, nadomak svog zamka i tornjeva Boa-Morija koji su “najlepši i najviši koji postoje u hrišćanskim zemljama!“, povest ni izbliza nije gotova. Geni plemenitog i pravednog viteza prenose se na njegove potomke i određuju njihovu sudbinu, ideale za koje će se boriti i stradati, vođeni usudom (ili praroditeljskim grehom?) od koga ne mogu pobeći a koji nose kao žig srama (ili ponosa) kroz svoje živote da bi ga predali sledećoj generaciji. Ova je, koliko fatalistička toliko i romantičarska ideja, pretočena u samostalne priče iz različitih epoha ljudske istorije i smeštena širom Evrope a potom i ostatka sveta. Autor scenarija je Hermanov sin Iv H. a albumi “Boa-Morija” izlazili su neredovno, sa kraćim ili dužim pauzama. Album “Boa-Mori 4”, u tvrdom povezu i punom koloru, sadrži tri priče-epizode: “Asunta” (originalno objavljeno 1998, četiri godine posle objavljivanja “Olivijea”, poslednjeg albuma “Tornjeva…”), “Rodrigo” (2001) i “Luda Greta” (2006).

            Mesto dešavanja “Asunte” je ostrvo Sicilija, godine 1281. na kome se okupatorski Anžuji nemilosrdno bore sa “nepokorenima”, slobodarskim seljacima koje predvodi riđokosa Končeta. Brutalan sukob profesionalne vojske sa golorukim stanovništvom i pobunjenicima, sukob Emara sa priprostim a surovim vitezovima bez imalo časti, dok na horizontu ključa vulkan Etna (koga ostrvljani zovu “onaj koji se nikad ne odmara”), pozadina su za dve intimne drame – strasnu ljubav koja se pretvorila isto takvu mržnju okupatora, viteza Algerana i vatrene Končete i tihu, zabranjenu ali sudbonosnu ljubav stranca Emara i bogataške kćeri Asunte, koja se okončava njihovim zajedničkim bekstvom u predvečerje velikog ustanka u kome će Sicilijanci uništiti okupatore. Dešavanje se, potom, seli u Grenadu, Španiju iz 1325.g. u rat pobornika i protivnika kralja Alfonsa i prati mladog Rodriga, koji spasava život svom teškom bolesnom ocu Hoakinu. Mladić počinje da upoznaje očaravajuće i uzbudljive tajne muslimanske “Knjige snova” dok istovremeno saznaje da on, možda, nije pravi sin svog oca. Pred veliki sukob sa muslimanima, pojavljuje se i Hoakinov davno nestali, oholi brat koji traži svoja prava. Rodrigo će iz borbe izvući živu glavu ali, duboko povređen lažima u kojima je živeo, odbija da se vrati na posed koji je nasledio. Fantazmagorijska priča “Luda Greta” smeštena je na početak XVII veka, u Flandriju kojom vlada duboka mržnja između katolika i luteranaca. Pojava velike količine zlatnika pokreće niz izdaja, hapšenja od strane inkvizicije i spaljivanja navodnih krivaca i nevernika. Novac biva skriven pa otkriven, ukraden i predat Hugu, bizarnom stvoru tajanstvenih moći, da bi došao do Emara koji ga je uzeo kako bi povratio svoje imanje. Vitezu pomaže mlada devojka ali on ipak umire a ona odlazi u nepoznato… Iz prikrajka sva dešavanja posmatra stari maestro, slikar Brojgel kome se priviđaju vizije sa njegovih slika.

            Pripovesti Iva H, svojom višeznačnom složenošću umnogome prevazilaze uobičajene, uprošćene stripske zaplete, insistirajući kako na psihološkom nijansiranju likova tako i na atmosferi epohe te uverljivosti događaja odnosno njihovim različitim ocenama i procenama koje zavise od onih koji donose sud o njima. Ovako ambiciozan literarni predložak dopustio je Hermanovoj četkici da se razmaše – pošto ovde nije reč o obojenim crtežima već slikama. Sicilijanska i Španska priča prepune su sunca i jasnih boja dok je Flandrija jesenje tmurna odnosno surovo ledena u zimu (a Herman je u pejzažima načinio nekoliko omaža klasičnim belgijskim slikarima). Herman je jednako vešt u slikanju grimasa lica kao i tela u pokretu odnosno arhitekture dok je negova montaža tabli dinamički precizna uz često kontrapunktiranje kretanja i mirovanja. Otuda čitaocu stripa jednako zadovoljstvo nosi otkrivanje priče i posmatranje maestralnih pojedinačnih slika kao i njihovog organizovanja u celine-table.

            Rečju, četvrti tom “Boa-Morija” prava je stripovska gozba potekla iz imaginacije velikana kakav je Herman i njegovog vrlog naslednika Iva H.

 

            (“Dnevnik”, 2022.)

Knjige koje (ni)je prekrila prašina: „Nije vreme za heroje“ Sem Lundval - NESRETNI I NESPRETNI JUNAK MEĐU ČUDOVIŠTIMA

 

„Bauk“ američke naučne fantastike kružio je belim svetom još od polovina XX veka i rezultirao uspostavljanjem poprilične uniformnosti u promišljanjima određene tematike; otuda su dela neameričkih autora uvek bila osveženje u odnosu na preovlađujuće obrasce kojima se većina pisaca pokoravala. Naravno, bilo je (i danas ih ima) autora van engleskog govornog područja koji su se itekako koristili iskustvima, matricama i ikonografijom američke verzije žanra što, s druge strane, nije „a priori“ značilo loš kvalitet takvih dela, uz uvažavanje opaske Teodora Sterdžena da je 90% žanrovske produkcije bezvredno ali da je takav procenat i u ostalim umetničkim formama-oblastima; no, takve knjige bile su (i jesu) prilog svojevrsnoj „globalizaciji“ literature na štetu lokalne posebnosti i autentičnosti. Egzemplar navedenog stava svakako je i roman „Nije vreme za heroje“ Sema Lundvala (1941), Šveđanina koji je pisac, teoretičar i istoričar naučne fantastike, urednik časopisa i antologija. „Nije vreme za heroje“, originalno objavljeno 1971. godine, deo je serijala o Bernardu (kome pripadaju i romani „Bernard osvajač“  iz 1973, objavljen 1990.g. u domaćem časopisu „Alef“, i „Bernardovo magično leto“ iz 1975). Reč je o hu­mor­no-sa­ti­rič­nim ro­ma­ni­ma ko­ji, u maniru kojim su pisali R. Šekli i H. Harison, pra­te­ do­go­dov­šti­ne onižeg, debelog, brkatog, trapavog i ne preterano bistrog vojnika-izviđača Ber­nar­da Rordina. Knjige varira­ju dobro znane, od neinventivne upotrebe trivijalizovane žan­rov­ske si­tu­a­ci­je i od­no­se sveukupno ih do­vo­de­ći do karikaturalnog ap­sur­da i „sme­ho­tre­snog“ be­smi­sla. Po­let­nost i sve­ži­na te ur­ne­be­sni ri­tam sme­nji­va­nja epi­zo­da bez mnogo pa­do­va ili pra­znog ho­da či­ni ove ro­ma­ne li­te­ra­tu­rom ko­ja se lako konzumira a kojoj će znatiželjni čitalac osim zabave otkriti i oštre kri­ti­ke ne­in­ven­tiv­nog, ru­tin­skog trošenja žan­ra.

            U romanu „Nije vreme za heroje“, koji je 1980. objavljen u danas legendarnoj biblioteci „Kentaur“ beogradske „Prosvete“, armada svemirskih osvajača zastala je pred centralnom planetom carstva koje je propalo pre 200.000 godina ali su mu odbrambeni sateliti itekako živi. Strašni general Supersoko odredio je Bernarda, do tada zabavljenog posmatrnjem sekretarica, za izviđača koji će se spustiti na planetu. Zlosrećnik će u ruševinama grada najpre sresti džinovskog kauboja sa kojim, kao novostečenim drugarom, nastavlja pretragu planete. Ubrzo postaje jasno da je centralni mozak planete bio sve vreme aktivan i da je, fasciniran petparačkom literaturom (u širokom rasponu koji podrazumeva horor, s jedne, i ljubiće, s druge strane), koristeći bačve protoplazme stvorio mnoštvo bića po ugledu na književne uzore – od romantično-posesivno-agresivne mediicnske sestre Teri (koja se smrtno zaljubljuje u Bernarda i proganja ga preko cele planete sve dok se ne uda za njega), preko grofa Drakule do prpošnog ali plašljivog Konana; kao Bernardov arhineprijatelj pojavljuje se pukovnik Gvozden, strah i trepet za ljude i čudovišta. Kroz sva lomatanja po ruševinama i tunelima ispod njih i borbe sa čudovištvima (od kojih najstrašnije ima 50 šapa, otrovne zube i – besmrtno je) junaka prati i „roboprijatelj“, reklamna mašina na više nogu koja pokušava da proda slane štapiće, hladno pivo, šampon za kosu. Roboprijatelj kuraži izviđača marševima i himnama, istaknutom zastavom i bojnim pokličima ali je, istovremeno, velika kukavica koja se plaši za svoj opstanak i spreman je da žrtvuje druge kako bi ostao živ. Na Bernardova ućutkavanja ili pretnje da će mu oteti hranu, roboprijatelj ga optužuje da ometa preduzetništvo; kad se ukaže prilika roboprijatelj će naplatiti vojniku i uzalud potrošenu municiju po paprenim cenama. Do kraja knjige smenjivaće se svakojake avanture Bernarda i njegovih pratilaca sve do konačnog obračuna sa centralnim mozgom koji se odasvud pojavljuje kad god vojnik pozove Boga u pomoć...

            Kako bi šale i dosetke, odnosno groteskne situacije imale efekta, epizode priče se smenjuju brzo i nisu opterećene literarnim ukrasima koji bi odvraćali čitalačku pažnju. Poneke nelogičnosti, nejasnoće i kontradiktornosti ne obavezuju autora na objašnjenja jer je efikasnost proze na prvom mestu. Ovaj princip rezultira i manjim obimom knjige (oko 110 strana) što se ispostavlja kao kvalitet jer bi se na većem broju strana lakše uočile manjkavosti priče. Kako god bilo, „Nije vreme za heroje“ je knjiga koja je ispunila svoju svrhu a ona je da nasmeje čitaoca i da se poigra (pa i naruga) istrošenim žanrovskim modelima koji, u ovako iskošenoj vizuri, ma koliko bili apsurdni i groteskni, ponovo postaju dopadljivi i zabavni.

            („Dnevnik“, 2022.)

U VRELIM NOĆIMA PUNIM RUMA ili O ZLATNOM DOBU SUROVIH KARIBSKIH PIRATA – “Riđobradi 1” Šarlijea i Ibinona; izdavač Čarobna knjiga, 2022.

 

U, za proverene stripoljubce već nezaobilaznoj, biblioteci “Stari kontinent” agilne “Čarobne knjige” upravo je, pojavom prvog toma, započeto reprezentativno, celovito i hronološko objavljivanje još jednog, na ovim prostorima legendarnog, serijala; reč je stripu “Riđobradi” poteklog iz pera Žana-Mišela Šarlijea (1924-1989) i četkice Viktora Ibinona (1924-1979). Ovaj je dvojac crtača (obojica su najpre bili crtači stripova), scenarista i zaljubljenika u strip kao i istoriju, nakon niza samostalnih projekata, ujedinio snage u stripu o piratima, temi tako dragoj dečacima ali i ostatku mlade i stare populacije širom sveta. Pripovesti o jedrenjacima na toplim morima Kariba, basnoslovnim bogatstvima, pomorskim bitkama, hrabrosti i surovosti, slobodi otetoj od kraljeva i velikaša, razuzdanosti u vrelim noćima punim ruma, na peščanim plažama, ispod palmi, neodoljivo su mamile i dražile publiku da čita petparačke romane, gleda filmove i čita stripove. Šarlije i Ibinon su, pre “Riđobradog”, nakon temeljnog istraživanja napravili ilustrovanu biografiju gusara Roberta Sirkufa, objavljenu u tri toma između 1949. i 1952. godine. Kada su se, par godina kasnije, udružili sa velikanima kakvi su Gosini, Žoli, Kloto i Ebrar, kako bi osnovali strip nedeljnik “Pilot”, koji će postati jedan od stubova frankobelgijskog stripa, Šarlije je rešio da u nedeljnik ubaci i gusarsku priču; pošto je imao dovoljno materijala o toj epohi osmislio je priču o hrabrom i surovom piratu Riđobradom. Mnogo veći problem od priče bio je da ubedi Ibinona da se prihvate crtanja stripa. Ipak, 29. oktobra 1959.g. u prvom broju “Pilota” započela je epizoda “Demon s Kariba”, koja se, na ukupno 62 table, okonača u broju 40 da bi već u broju 42 startovala nova epizoda “Kralj sedam mora” koja će se završiti u broju 90. Ibinon je pre iznenadne smrti kompletno nacrtao 18 epizoda “Riđobradog” a nedovršene epizode je docrtao Žiže; Šarlije je nastavio da smišlja avanture Riđobradog i njegove posade, sarađujući sa drugim crtačima, do 24. epizode, “Pobunjenici sa Jamajke”, nakon koje je prestao da radi a dve godine kasnije je preminuo. Serijal je nastavio da izlazi do 2006.g. kada je izdavač “Dargo” objavio njegov završetak (mada je Mark Burgne, poslednji crtač ustvrdio da će se možda, u budućnosti, vratiti ovom stripu). Serijal je bio veoma popularan u Francuskoj, Belgiji i Holandiji (u stripu “Asteriks” Gali malo-malo sreću piratsku posadu koja je “pljunuta” ona iz “Riđobradog”); na prostorima bivše Jugoslavije strip je objavljivan u nizu izdanja počev od “Panorame”, “Stripoteke”, “Eks almanaha” do “Giganta” i “Supera”.

            Epopeja započinje 1715.g. usred karipskih mora, kada španski galeon koga je oluja odvojila od konvoja, napada brod “Crni soko” kome je kapetan Riđobradi, Demon s Kariba “(…) najokrutniji i najozloglašeniji pirat koji je ikada plovio okeanom (…) strah i trepet sedam moraI” On ne priznaje predaju i još nikoga nije poštedeo! Tako i biva. U nemilosrdnoj borbi ginu i mladi supružnici Monfor ali njihovog sina Tijerija, koji se nije uplašio strašnog Riđobradog već mu se nasmejao, pirat ne ubija već usvajao i daje mu ime Erik. Sledi niz avantura, morskih bitaka, potera i lukavih i domišljatih bekstava iz bezizlaznih situacija, vraćanja u tajno skrovište na jednom ostrva u karipskom arhipelagu. Erik odrasta pod patronatom Tronogog, pirata sa drvenom nogom koji ga podučava, i crnog džina, bivšeg roba Babe. Kada Riđobradi i Tronogi više nemaju čemu da nauče Erika, kapetan odluči da otme nekoliko učitelja koji će dalje obrazovati naslednika njegovog bogatstva. Nakon takvog neformalnog i neuobičajenog obrazovanja, praćenog piratskim pohodima, Riđobradi šalje sina u London da se, sa krivotvorenim dokumentima, upiše na kraljevsku pomorsku akademiju. Eriku je, pak, piratski život mučan i nema nameru da se vrati ocu. Ipak, kad sazna da Riđobradi, u tamnici-brodu ukotvljenom na Temzi, čeka svoje smaknuće, on smišlja plan da ga oslobodi. Uprkos uspehu, Erik napušta oca da bi, u epizodi “Kralj sedam mora”, hrabrošću i domišljatošću, uspeo da nađe svoje mesto u svetu i položio kapetanski ispit. Tada ponovo sreće Riđobradog koji mu otkriva istinu o njegovom poreklu i bogatstvu koje mu pripada. Erik sa Tronogim i Babom odlazi da ostvari svoja prava…

            Šarlije obilato koristi svoja znanja kako bi stvori uverljivu priču, neretko koristi istorijske činjenice iz života raznih pirata i gusara mada, s druge strane, ne otkriva da li je Riđobradi stvarna ličnost (asocijacija na legendarnog Edvarda Tiča - Crnobradog se sama nameće ali ima i drugih “kandidata”, od Henrija Morgana do turskog gusara Hizira Barbarose). Povremena mešanja epoha samo dodatno iritira zaljubljenike dok ostali bezbrižno uživaju u čistokrvnom avanturističkom štivu, u najboljem značenju tog termina. Ibinon se, sa vizuelne strane, potrudio da sve što se vidi, od brodova, oružja do odeće, frizura i brkova, bude potpuno istorijski verodostojno a da vizuelno pripovedanje, uprkos ograničenju organizacije table (većinom se tabla sastoji od dve celine po dva kaiša), bude dinamično i dramatično.

            Zaključimo da je pojava “Riđobradog”, nespornog klasika piratsko-gusarskog strip žanra, istinski praznik za sve one koji su, mladi duhom, skloni romantici i avanturama na “debelim, toplim morima”.

            (“Dnevnik”, 2022.)

SPECIJALNI AGENT FIBISLAV SPASAVA MLEČNI PUT – „POGLEDAJ ZVEZDU SVOJU, FIBISLAVE“ ĐORĐA PISAREVA; izdavač Agora, 2021.

 

Đorđe Pisarev (1957) spada među retke savremene domaće pisce koji se odlikuju nemirnim, tragalačkim duhom (za razliku od mnoštva autora koji se kreću utabanim stazama sopstvenog opusa koji iznova variraju i ponavljaju). U do sada objavljenim knjigama – a njih je, kako sam kaže, više nego što ih je napisao - Pisarev je utirao puteve kroz bespuća postmodernističkog literarnog svetonazora, od proze preko poezije do dramskih tekstova, praveći „izlete“ u fantastiku ili klasični realistički model mišljenja i pisanja; odskora su se tim traganjima pridružile i knjige namenjene prvenstveno mladom čitalaštvu, onom u osetljivom dobu posle najranijeg detinjstva a mnogo pre tinejdžerskih godina. Glavni junak ovih dela je „mačkić“ Fibislav koga radoznalost i sticaji okolnosti bacaju u svakovrsne avanture tela i duha. Do sada su se u ovom ciklusu, znakovito (i pomalo misteriozno) nazvanom „Devet mačijih života“, pojavila tri romana: „Pozna večera za Gospođu Fibi“, „Šta sanjaju Fibislavi“ i najnoviji „Pogledaj zvezdu svoju, Fibislave“. Ove su knjige raskošne i vrcave pripovesti o Fibislavu u svetu koji je za njega nov i izazovno tajanstven, posebno jer je ovaj mačkić radoznao (čak i preterano) i vragolast.

            Uz sve rečeno, roman „Pogledaj zvezdu svoju, Fibislave“ pripada na ovim literarnim prostorima retkoj literarnoj vrsti – naučnoj fantastici za najmlađe čitaoce. Knjiga počinje spektakularno: Srpska Svemirska Agencija (SSA) angažuje Fibislava za spasilačku misiju pod nazivom „Mesečev čvor“, mada je on, s druge strane, angažovan od Tajnog saveta planete Zemlja, da u maloj „stelt“ kapsuli, diskretno ispituje „nastanjene i nenastanjene planete u potrazi za sirovinama i resursima, prijateljima i neprijateljima“ a roman „Pogledaj...“ u stvari je hronika te opasne i rizične avanture koja će prpošnog „kosmonauta-veterana“ (kako Fibislav sebe vidi i predstavlja) voditi na planetu Grašikaš (nazvanu tako po njihovom tradicionalnom jelu: paprikaš plus paprika plus grašak), u tržni centar Jupiter, prepun neverovatnih čuda i poslastica sa sve restoranom „Kod veselih Hobita“, u luna park „Saturn“... Fibislavu je zapalo da se bori protiv zamalo pa fatalne najezde sve-mir-ševa na Mlečni put koja se, za opstanak našeg parčeta Univerzuma, mogla povoljno okončati samo pronalaskom Planete od sira koja je malo dalje od planete Robinson spejs sa koje su Fibislav i njegova ekipa hrabro otišli u nepoznato i pronašli Baš Belu Planetu svu od sira i na nju doveli gladne miševe i spasli svemir, TransMlečnu železnicu, Zvezdani grad i Zemlju!

            Avanture i putovanja svemirskog Fibislava prilika su da Pisarev razvije neobičnu, samosvojnu stvarnost sazdanu od čitaocima znanih svakodnevnih stvari i pojava pomešanih sa čudesima budućnosti, onima sasvim novim i onima osmišljenim i prezentovanim u popularnim naučnofantastičnim knjigama, filmovima i serijama. Kroz takav spoj starog i novog autor se kreće veselo, ponekad parodijski nastrojeno ali uvek razbibrižno lako i duhovito a u epizodi o Lajki iz kapsule „Sputnjik“ duboko potresno. Njegov odnosno Fibislavov svemirski slalom mlađima će biti podsticaj za razvijanje sopstvene mašte i sopstvenih vizija a one malo (ili malo više) starije podsetiće na njihovo detinjstvo i sadržaje koji su im plenili pažnju, od agent Fibislavovog predstavljanja „a la“ Bond, do (već poslovično legendarnih) android-barmena (u Luna-baru) ili (jednako legendarnih) fejzera. Opštem utisku pun doprinos daju i minuciozne, karikaturalne ilustracije Nastasje Pisarev.

            Rečju, roman „Pogledaj zvezdu svoju, Fibislave“ pravi je izvor iskrene čitalačke radosti izazvane piščevom maštovitom invencijom i spada u one retke knjige koje se zavole već posle par stranica i za koje je čitaocu žao što su se tako brzo (prebrzo) završile.

            2022.

https://www.art-anima.com/dorde-pisarev-pogledaj-zvezdu-svoju-fibislave/

MRAČNE SILE U POTRAZI ZA MAPOM KRAJA SVETA – “Vekovnici – Prah i pepeo – Integral 2” Marka Stojanovića i drugih; izdavač Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči “Nikola Mitrović Kokan”, Leskovac 2021.

 

Svi poznavaoci strip prilika i neprilika na ovim prostorima u poslednjih par decenija znaju ko je Marko Stojanović: reč je o predanom strip autoru, agilnom organizatoru i promoteru već proslavljene upornosti i tvrdoglavosti, najpoznatijem kao ključna figura stvaralačkog tima strip serijala “Vekovnici”. Stojanović, koji je serijal preko “staza i bogaza” uveo u drugu deceniju postojanja, sa trenutnim skorom od 12 albuma, zamislio je “Vekovnike” kao serijal koji će izlaziti u “Politikinom zabavniku” (najpouzdanijem nedeljniku koji objavljuje stripove) i započeo ovu avanturu 2007.g. da bi, zbog neprilika i nerazumevanja, projekat “premestio” u albumski format uz sporadična pojavljivanja u periodici u Srbiji ali i okolnin državama, učinivši serijal Balkanskim strip događajem. Usput su se “Vekovnici” razgranali u “spin off” serijal “Beskrvni” i postali samosvojna kategorija na savremenoj nam strip sceni. Druga karakteristika serijala je timski crtački rad; naime, Stojanović je za svaki album angažovao više crtača koju su crtali pojedine segmente priče čime je oneobičio svaku epizodu drugačijim likovno-estetičkim  tonom a šire gledano predstavio lepezu aktivnih crtača sa ovih prostora. Kako je vreme proticalo a broj albuma rastao pojavila se potreba za integralnim reprintima, kategorijom koja je u domaćem stripu izuzetno retka za razliku od (belo)svetske izdavačke prakse da se, pošto se u nekom uspešnom serijalu pojavi veći broj albuma, štampaju stare epizode u luksuznim izdanjima čime se zadovoljava potražnja za rasprodatim albumima a celokupnom serijalu priznaje status zapaženog dela 9. umetnosti. Elem, tako su 2020. godine znatiželjni čitaoci, u tvrdim koricama sa prepoznatljivim logom “Vekovnika”, mogli pročitati prvi tom “Integrala” koji sadrži reprint prva dva albuma ovog serijala. Naravno, godinu dana kasnije pojavio se drugi integral koji sadrži albume “Prah” i “Pepeo”, originalno objavljene 2009. i 2010. godine.

            “Prah” i “Pepeo” nastavljaju priču smeštenu u realnost alternativne Evrope XVIII veka u kojoj, u “civilizovanom” delu, manje ili više skriveno caruju vampiri dok u “divljim” delovima žive i druga bizarna bića iz legendi i mitova (recimo psoglavci). Na toj jarkoj i zavodljivoj sceni sreću se dva bizarna junaka: vampir Čen koji je u sukobu sa svojom sabraćom i prgavi, besmrtni Kraljević Marko koji već 400 godina vodi svoje ratove. Mada su im koreni slični ova dvojica su krajnje suprotnosti: vampiri su koliko-toliko kultivisani (što znači uklopljeni u određene sistema zbog čega ipak nisu manje krvoločni i zli) dok je Marko divlji varvarin koji se ne može kontrolisati. Prijateljstvo Čena i Marka zasnovano je na “bratstvu po oružju” i razvijaće se kroz ispomaganje ali i povremene sukobe. Oni, posle svakovrsnih peripetija, dobijaju mapu (predstojeće apokalipse) koje, po svaku cenu (dakle i po cenu nasilja i sukoba) žele da se dokopaju mnogi - psoglavci, živa vatra, elitne ubice vampiri, tajanstveni krstaši vere – a svi su oni predstavnici raznorodnih verzija/doživljaja sveta, od animalnog misticizma do vanvremene ezoterije i religijskog fanatizma. Ispred i usred svih tih potera, zaseda i tuča, prijateljstvo Marka i Čena raskida se zbog sitnih zađevica ali i učvršćuje pred stalnom navalom svakojakih opasnosti.

            Nesporno je Stojanovićevo inteligentno i nadahnuto poigravanje fantazijskim žanrovima (epska fantastika, horor), uz dobrodošlu dozu istoriografske spekulacije i mistifikacije odnosno posezanje za mitologijom ovdašnjih prostora a sve kako bi se ispričala intrigantna, višeznačna priča. Pažnju čitalaca pleni i dinamika dešavanja bitno ubrzavana smenjivanjem pripovednih tokova odnosno mešanjem prošlosti junaka (čime njihove pojave dobijaju na punoći) sa spekulativnim pojašnjenjima interakcije likova te dešavanjima u tekućoj sadašnjosti priče. Ovakav razvoj epizoda potenciran je različitim kolorističkim paletama (Dejana Sedlana, Zorana Jovanovića, Ivana Šainovića, Ozrena Miždala, Damjana Mihailova) odnosno apartnim stranicama drugih crtača (Igora Jovčevskog, Danijela Atanasova, Filipa Andronika) koje dopunjuju i nadograđuju stilski kompaktan, dobro crtan i kadriran odnosno vešto montiran rad glavnog crtača Milorada Vicanovića Maze.

            Rečju, drugi tom integrala, dopunjen analitičkim esejima iz pera Vladimira Miloševića i Darka Mrgana, potvrđuje da su “Vekovnici” ambiciozno, valjano osmišljeno i nadahnuto realizovano delo 9. umetnosti kome treba posvetiti punu pažnju.

            (“Dnevnik”, 2022.)

           

USAMLJENI KAUBOJ SREĆE DALTONE ili HEJ, PUCA BRŽE OD SVOJE SENKE – „Talični Tom knjiga 2, 1949-1952“, „Talični Tom knjiga 3, 1952“ izdavač „Čarobna knjiga“ 2022.

                

Nakon prve knjige koja najavljuje izuzetan i ogroman poduhvat objavljivanja sabranih doživljaja jednog od najpoznatijih kauboja u svetu stripa, „Čarobna knjiga“ je, u okviru biblioteke „Stari kontinent“, brzopotezno objavila i knjige 2 i 3 avantura Taličnog Toma koji poteže revolver brže od svoje senke. U bivšoj Jugoslaviji popularni Talični (najpre je kršten kao Srećko Munja) se pojavljivao u „Crtanim romanima“, „Kekecu“, „Politikinom zabavniku“, „Caku“, „Biser stripu“ a kao kolor album je štampan u „Asteriksovom zabavniku“, edicijama „Dečijih novina“, „Politike, „Maverika“, „Veselog četvrtka“... Objavljivanje svih epizoda u tvrdokoričenim knjigama i punom koloru nesporno je gigatnski posao jer se radi o više od 80 albuma ovog serijala - mada taj broj nije prevelik ako se zna da je Talični star-mlad 76 godina! Naime, 1946. godine stvorio ga je Moris De Bever (1923-2001), belgijski karikaturista, strip crtač i ilustrator; Talični je te godine u strip (i istoriju kulture XX veka) ujahao na svom konju Džoli Džamperu u časopisu „Žurnal de Spiru“. Moris je bio kompletan autor stripa sve do 1957.g. kada je ulogu scenariste preuzeo Rene Gosini (1926-1977); posle Gosinijeve i Morisove smrti angažovano je nekoliko autora da nastave serijal koji izlazi i danas. Talični je isprva bio namenjen isključivo strip magazinima pa su i dužine epizoda najčešće 10-20 strana; naknadno su te epizode sakupljane u albume koji su imali standardizovanu dužinu od 48 strana pa su različiti izdavači različito „sklapali“ prve albume. Izdanje koje je pred domaćim čitaocima je iz produkcije „Luckey Comics“ i smatra se konačnim. Druga knjiga ovog serijala obuhvata period 1949-1952.g. i sadrži albume 4. „Pod nebom Divljeg zapada“, 5. „Talični Tom protiv Peta Pokera“ i 6. „Odmetnici“; treća knjiga sadrži epizode iz 1952-1956.g. i albume 7. „Eliksir doktora Doksija“, 8. „Talični Tom i Fil Nefer“ i 9. „Pruga kroz preriju“.

            I u ovim knjigama Talični odrasta i stasava pa mu Moris menja fizionomiju tako da usamljeni kauboj iz epizode u epizodu ne liči na sebe a kamoli na Garija Kupera koji je, navodno, bio inspiracija za njegov lik. Kao što mu je glava malo izdužena pa malo okrugla a nos manje ili više spljošten, tako su mu šiške kraće i duže, ponekad mu iz usta viri cigareta a drugi put ne (kasnije će mu cigareta zalepljena za izduženu donju usnu biti zaštitni znak a još kasnije će grickati travku u ime zdravog života). Uobičajeni „autfit“ se koliko-toliko ustalio (beli šešir, crvena marama, žuta košulja, crni prsluk, farmerke i čizme) mada ponekad nosi opasač sa dva revolvera a onda, opet, sa jednim (opasač je za svakog kauboja bio deo odeće). Njegov najbolji prijatelj, konj Džoli, za sada, nije preterano pričljiv a dešava mu se da ga ukradu a da se on ne buni. Talični s vremena na vreme zasvira usnu harmoniku i još uvek nije ustalio da na kraju epizode odlazi prema zalazećem suncu uz tužbalicu o usamljenom kauboju koji je daleko od doma svog. No, ikonografija serijala stvara se iz priče u priču, tu su već prepoznatljivi likovi bandita sa slomljenim nosevima, debelih rančera i zlokobnih grobara zvanih „sahranitelji“. Godine 1951.g. u epizodi „Odmetnici“ stižu i braća Dalton - Emet, Bil, Gret i Bob! To nisu ona braća iz Gosinijevog perioda Taličnog Toma već Daltoni kako ih istorija manje-više pamti; „rani“ Daltoni (koji delimično liče na one kasnije) u ovoj epizodi doživljavaju sudbinu koja se delimično poklapa sa istorijskom – u stripu u pokušaju pljačke Prve nacionalne banke u Viski-gradu, braća, neverovatno ali istinito, ginu 5. oktobra 1892.g. (istorija kaže da su dva brata poginula a Emet je odrobijao 14 godina i izašao na slobodu; Bob nije bio sa braćom jer je „operisao“ samostalno)! Naredne 1952.g. u epizodi „Povratak braće Dalton“ njihovi likovi će se pojaviti ali tek kao maske u jednoj vragoliji. Srećom po ljubitelje stripa, Gosini je osmislio svoje Daltone i učinio ih besmrtnim.

            Morisove priče su uglavnom klasične vestern priče o pljačkašima, profesionalnim kockarima (kakav je Pet Poker u dve priče), samozvanim lekarima koji prodaju čudotvorne napitke (doktor Doksi), takmičenjima u boksu ili trkama konja, hvalisavcima (šerif Bil Babura) ili smotancima (Pilulica koji će postati šerif), surovim revolverašima (Fil Nefer zvani Dugonja koji je crtan po liku glumca Džeka Palansa), uspavanim Meksikancima... Bizarni likovi sa slikovitim imenima žive na neobičnim lokacijama (Zelendol, Tesnac-varoš, Grumen varoš, Crvengrad, Korov-dol, Mrcingrad) po kojima su okačene neobične firme, poternice i reklame, u salunima se pravi viski služi oprezno jer ako padne - eksplodira dok na groblju stoje spomenici poučnih epitafa („Bebasti Teks umro prirodnom smrću“, „Bil Džons koji se nije sklonio na vreme“). Moris insistira na gegovima i svakojakim vratolomijama pa atmosfera stripa podseća na neme filmske burleske sa mnogo jurnjave i tučnjave. Na kraju treće knjige je epizoda „Pruga kroz preriju“ za koju je scenario napisao Gosini (mada je potpisan na dnu table samo inicijalima); čitaocima je odmah jasno da priču (zamišljenu u obimu albuma) vodi znalac koji vešto zapliće niti i precizno ih vodi do kraja.

            „Talični Tom“ spada u najpopularnije komične stripove druge polovine XX veka u Evropi, posebno u perodu kada je ingeniozne scenarije pisao Gosini. Hronološko i tehnički kvalitetno objavljivanje celokupnog serijala svakako će radovati osvedočene stripadžije ali i one koji ulaze u svet „priča u slikama“ osobito jer su, uprkos proteku vremena, avanture usamljenog kauboja bržeg od svoje senke i dalje vrcavo razgaljujuće.

            („Dnevnik“, 2022.)

POVRATAK BLISTAVE DALEKE PLANETE –„Trigansko carstvo knjiga 1“ Majka Batervorta i Dona Lorenasa; izdavač Komiko 2022.

 

        Don Lorens (1928-2003) spada među retke strip autore čija su opusi dobrim delom bili dostupni publici na ovim prostorima u dužem (posleratnom) periodu i u različitim publikacijama, mada čitaoci to najčešće nisu znali jer običaj da se imenuju stvaraoci stripova nije postojao. Tako ljubitelji “Karla Vikinga”, “Maroka” ili “Olaka gladijatora”, objavljivanih u “Panorami” tokom 1960-tih, nisu znali da su oni svoj lik dobili ispod Lorensove olovke, mada su mogli da zapaze sličnosti u fizionomija, pejzažima i montažama tabli. A kada se u “Panorami” broj 137 od 23. maja 1968. pojavio strip “Daleka planeta” najverovatnije niko nije mogao da pretpostavi da je autor blistavo kolorisanih slika isti taj Lorens. Istini za volju, Lorens je bio znan kao autor sjajnih kolor ilustracija, čak je i njegov Karl Viking osvanuo u boji (1965.g. u godišnjaku magazine “Lav” objavljena je kolor epizoda “Karl Viking i more bez plime”). Originalni naziv “Daleke planete” je “Uspon i pad Triganskog carstva”; strip je imao premijeru u magazinu “Rendžer” 1965. godine a kasnije je izlazio u nedeljniku “Vidi i uči”. Zbog primarne okrenutosti periodici epizode najčešće imaju dužinu oko 20 strana a ne standarnu dužinu albuma (42-48 strana). Lorens je “Trigansko carstvo”, po scenariju Majka Batervorta (1924-1986), slikao punu deceniju sve dok 1976.g. na međunarodnoj strip konvenciji u Londonu nije saznao da se njegov strip objavljuje širom Evrope, pa je od izdavača zatražio povećanje honorara. Pošto je bio odbijen Lorens prekida saradnju i prelazi u danski magazin “Epo” za koga crta album “Komandant Grek” nakon koga počinje naučnofantastični serijal “Storm” na kom radi sve dok ne počne da gibi vid. U međuvremenu, “Trigansko carstvo”, nastalo pod različitim kičicama, nastavlja da izlazi sve do 1982. godine.

        Priča serijala započinje eksplozivno: u močvare Floride srušio se vanzemaljski svemirski brod a humanoidna posada je smrznuta. Naučnici celog sveta pokušavaju da otkriju tajne knjiga koje su nađene u brodu ali svi polako odustaju, osim najupornijeg koji, nakon decenijskog proučavanja, kao sedokosi starac dešifruje vanzemaljsko pismo i počinje da čita istoriju daleke živopisne planete Elekton naseljene brojnim rasama i narodima na različitim nivioma razvoja. Istorija prati nomadsko pleme koje predvode tri brata; jedan od njih, Trigo, zagovara da se okanu skitnje i sazidaju grad na pet brežuljaka koji će postati centar njihove buduće bogate države sposobne da se odbrani od tehnološki naprednih i agresivnih Loka. Uprkos protivljenju braće a zahvaljući sticaju okolnosti, Trigo će uspeti da sagradi grad i tako započne uspon svog carstva. Na tom putu će morati da ratuje sa drugim narodima ali i da se bori sa invazijama vanzemaljaca, da sklapa saveze, uči se vladanju i pomaže nauku, razvija vojsku i administraciju, menja način života svog naroda… I kad postane najmoćnija država na planeti, Trigansko carstvo će se braniti od napada podmuklih Loka i divljih plemena kao i od “unutrašnjeg neprijatelja” u liku ambicioznih, beskrupuloznih oficira, činovnika ili rođaka.

        Batervortove zamisli, zapleti i razrešenja situacija primereni su uzrastu dečaka koji su pratili strip nedeljnike; u njima se barata poznatim, jasnim i jednostavnim principima i primarnom “plošnom” psihologijom tako da su i priče lake za praćenje i razumevanje, bez mnogo nedoumica ili “otvorenih krajeva”. Odrasli čitaoci će, zbog ovako podešenog materijala, ostati uskraćeni za serioznije sadržaje koje bi im zaokupljale pažnju (otud je srećna okolnost što epizode nisu preduge). Ono što “Daleku planetu”/“Trigansko carstvo” svrstava u vrhunske “priče u slikama” jeste Lorensov izuzetan spoj realističke slikarske veštine, dinamične montaže tabli i blistavog kolora. Njegovom rad je otelotvorenje dečačke fascinacije velikim, nepoznatim svetovima prepunim uzbuđenja i avantura. Elekton je planeta prekivena pustinjama i džunglama, pećinama i moćnim morima, sa egzotičnom florom i faunom, prepotopskim čudovištima, zastrašujućim divljacima. Jednako su začudni i civilizovani narodi, njihova staništa, odeća i običaji odnosno fizionomije. U stvaranju ovog segmenta Lorens je iskoristio svoja prethodna iskustva iz istorijskih stripova: Trigo i njegovi ratnici odeveni su kao rimski vojnici a imaju mačeve kakve ima Karl Viking. Njihov grad podseća na staru Atinu ili Rim, dok fizionomije, brade, nošnje i naseobine naroda Herikona liče na stare Persijance ili Vizantince a Loki nalikuju Mongolima. Lorensov “retrofuturizam” podrazumeva laserske pištolje koji se, kad se isprazne, odbacuju a boj se nastavlja mačevima, moćne leteće mašine ili topove i odlazak kod mudraca Perika, arhetipskog sedobradog maga-renesansnog stručnjaka za sva pitanja od arhitekture i astronomije do diplomatije (njegova kći je, pak, lekar za sve boljke).

        Uprkos slabostima, “Trigansko carstvo” ostaje neponovljivi praznik za oči željne avantura i čudesa, bilo da pripadaju generacijama koje su odrastale sa ovim stripom ili pripadaju onima koji su svet upoznavali kroz kompjuterske igrice. Izdanje novosadskog “Komika” konačno predstavlja ovaj strip kako dolikuje – u punom koloru i preciznoj štampi – na radost svih poklonika 9. umetnosti.

            (“Dnevnik”, 2022.) 

U SUSRET NEMINOVNOJ APOKALIPSI – „Uzvišenost“ Darka Tuševljakovića; izdavač Laguna, 2021.

 

Darko Tuševljaković (1978) spada među retke pisce srednje generacije koji svoju prozu ravnomerno temelje na realističkim i fantastičkim iskustvima/tradiciji (i to osobito na onim žanrovskim); ovakvo svoje delanje pisac, s druge strane, ne skriva iza oveštalih floskula (čiji je zadatak pre svega da fantastičke elemente opravdaju umetničkim slobodama i tako delu obezbede tretman ozbiljne literature). U njegova tri prethodna romana („Senka naše želje“, „Jaz“ koji je 2017. dobio i Evropsku nagradu za književnost i „Jegermjaster“) odnosno dve zbirke priča („Ljudske vibracije“, „Naknadne istine“) upliv fantastičnog je različitog intenziteta ali je definitivno - neporeciv. Roman uznemirujućeg naslova „Uzvišenost“  (što potencira i dizajn korica, u izdanju Laguna, 2021) može se (i mora) iščitavati kao delo koje pripada žanru naučne fantastike. Naravno, žanrovsko usmerenje nije apriorna vrednosna diskvalifikacija kako je doživljavaju brojni čitaoci i kritičari već, sasvim suprotno, još jedan od značenjskih nivoa koji se percipiraju i obogaćuju sadržaj (istovremeno donoseći sa sobom iskustva istorije odosno tekuće stanje žanra).

            Priča „Uzvišenosti“ smeštena je u blisku budućnost Beograda koji živi svoje uobičajeno vreme - ne baš slavno niti mnogo bedno. Nominalna glavna junakinja, kći prokazanog i sa javne scene oteranog pisca, živi u emotivnom (homoseksualnom) haosu na koji se nastavljaju i manje ili više konfliktni odnosi sa dementnom majkom, i pokušava da skrpi kraj s krajem radom u kineskom seks šopu. Na globalnoj i lokalno gradskoj sceni, pak, dešavaju se veliki poremećaji koji nepovratno menjaju svet: program Kindred, koji garantovano svim prijavljenim klijentima nalazi idealne partnere (što se promoviše u ultimativnu svrhu čovekovog postojanja) uzrokuje pojavu „uzvišenih“ ljudi, onih koji su našli svog para i zatvorili se u izolovane, samodovoljne, paučinom omotane zgrade „šnenokle“. Vlast ne zna kako da se nosi sa ovako masovnim izlaskom iz državnog sistema pa angažuje vojsku da čuva za nju nejasne pa samim tim opasne objekte. Istovremeno, dešava se i povećani broj samoubistava koja se ne mogu sprečiti nikakvim stražama. Konačno, u svet glavne junakinje ulazi i „Sunčevo pleme“ kome je roman njenog oca sveta knjiga i putokaz-uputstvo za odlazak u druge dimenzije. U svom tom kolopletu događaja teško je naći pouzdan oslonac posebno kada se počnu pojavljivati i u svakodnevici učestvovati do tada mrtvi ljudi...

            Stvarnost glavne junakinje, a kroz nju i čitalaca, izložena je stalnim navalama začudnih pojava. Svaki novi događaj uništava skramu dotadašnje realnosti i potvrđuje postojanje nekih drugačijih vidova egzistencije (junakinja će to videti kad uđe u jednu šnenoklu i otkrije da uzvišeni gube svoj ljudski oblik i putuju ka nekoj novom identitetu, što korespondira sa pojavom „homo geštalta“ iz klasika naučne fantastike, romana „Više nego ljudski“ T. Sterdžena) što će, u finalu, biti oličeno u džinovskoj bebi koja najavljuje kraj sveta koji svi junaci (živi i opsene) poznaju. Sudar obične, trivijalne realnosti sa onom uobličenom u romanu, onom iz priča svedoka i onima koje imaju uzvišeni, samoubice i Sunčevo pleme, manje je ili više agresivan ali neminovno vodi u promenu koja će imati razmere „sudara (i kraha) svetova“. Apokalipsa, kao intrigantni element koji stavlja na iskušenje sve dotadašnje/dosadašnje principe po kojima je funkcionisala stvarnost osuđena na propast, uvek je tren katarze za čitaoce jer pred njima otvara konačno pitanje „gde smo pogrešili“. Tuševljaković se potrudio da ponudi mnoštvo elemenata koje taj odgovor treba da sadrži ali je konačno uobličenje odgovora prepustio znatiželjnom i ambicioznom čitaocu. Svakako treba apostrofirati i razrešenje značenja famoznog programa Kindred koji, istina, uspeva da tehnologijom reši večni problem ljudskog postojanja i međuodnosa ali neminovno deli ljudski rod na dve grupe što postaje izbor sukoba; u daljem razvoju problematike stiže se do novog metafizičkog nivoa – zajednice uzvišenih i njihovog, običnim ljudima, neobjašnjivog odricanja od ljudskoski i poklonjenja drugačijim principima/bogovima (što je u novou mistifikacija o novim božanstvima virtuelnih matrica nekih od vodećih pisaca kiber-panka, kakvi su npr. V. Gibson, B. Sterling).

            Razapevši priču između lokalnog i svetskog, trivijalnosti svakodnevice i visokih egzistencijalnih koncepata, Tuševljaković je, kako bi pojačao liniju identifikacije sa junakinjom, insistirao na prepoznatljivim detaljima i njihovim mogućim promenama (krivi toranj Beograda na vodi, kineski tržni centar, ćevapdžinica...) darujući tekstu preko potrebnu atmosferu i uverljivost u sitnicama (što je redovno slabo mesto klasičnih žanrovskih dela).

            Rečju, „Uzvišenost“ Darka Tuševljakovića je valjan naučnofantastični roman višestrukih priča i značenja koja će dobrano intrigirati, čak i provocirati, čitaoce nudeći im niz neuobičajenih dilema, pitanja i iznenađujućih odgovora.

            („Dnevnik“, 2022.)