Ljudska grla ili Levoruki - Ilija Bakić, prikaz Ivane Milaković na blogu Hronika mačjeg škrabala

 

Pročitano u avgustu 2023. godine: Ljudska grla ili Levoruki, Ilija Bakić

Alternativna istorija u kojoj su nacisti pobedili u Drugom svetskom ratu, zvuči poznato?

Sigurno da zvuči. To je najpopularnija tema alternativne istorije. Samo što Bakić to pretvara u nešto što do sada niste videli, i treba vam neko vreme da uopšte provalite da je to u pitanju.

Kreće sa nekakvom bitkom, protagonista je tu najobičniji mladi ratnik zvani Levoruki, i vi neko vreme niste sigurni o kom se periodu uopšte radi. Nešto kao srednjevekovno, samo što nije baš? A onda zaliči na knjige fantastike koje su neko vreme pred kraj prošlog veka bile baš popularne, one gde izgleda kao neko staro doba, a onda vidite da je zapravo naučna fantastika u pitanju, budućnost, ima tu svakakve tehnologije, samo što neki slojevi društva žive u siromaštvu i uslovima iz davno prošlih doba i o tehnološkom napretku pojma nemaju.

E, a onda krenu da se upliću i neki pojmovi koji vam i te kako zvuče poznato, kao što je svastika (Levoruki ne zna šta je svastika, video ju je, čuje da se pominje, ali o tome zapravo ništa ne zna). Ima tu još pojmova koji će vam i te kako zvučati poznato, a Levoruki, priprosti kovačev šegrt poslat u ugovorenu bitku između dvojice vlastelina, pojma nema šta su. Nije njegovo da zna. On samo pokušava da preživi, i da ni nakon bitke ne pokaže slabost, jer to ne bi valjalo. Ne bi mu se dobro pisalo nakon toga.

I tako polako ulazite u taj svet, saznajete šta se izdešavalo, kako su nacisti pobedili, šta je bilo sa ostalim narodima (naš narod uključujući), kako se sad živi, sklapate kockice… Dok nesrećnom Levorukom, pripadniku niže rase, kmetu, ništa od toga nije jasno. Niti pokušava da shvati. Njegovo je da sluša šta mu se kaže, da sluša kovača kome je šegrt, da sluša nadređene, dok vi slušate šta on sve ne zna, i sklapate kockice koje on nikako ne može da sklopi.

Neobičan stil, no, kad se priviknete, za razliku od Levorukog, sve vam je jasno.

Jasno vam je i da to ne može dobro da se završi po njega. Naročito ne kad ga, nakon što je silne nevolje nekako preživeo, pošalju u pohod u zonu uništenu atomskim bombama i radijacijom. U region koji će vam i te kako delovati poznato.

Ljudska grla ili Levoruki je verovatno najneobičnija alternativna istorija sa nacistima-pobednicima koju sam pročitala, pisana Bakićevim jedinstvenim stilom, oneobičena, i prosto vas vuče da zađete dublje u taj svet i otkrijete šta se tu dešava. A ima da se otkrije znatno više nego što sam pomenula, i fascinantno je.

I prosto vam bude žao, kad se završi, što nema još. Jer je toliko fascinantno za posmatranje dokle ljudska ludost i sumanuta opsesija životom i slavom predaka može da odvede.

Preporuke.

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2023/09/20/procitano-u-avgustu-2023-godine-ljudska-grla-ili-levoruki-ilija-bakic/#more-6539

UŽASI PROŠLOSTI I SADAŠNJOSTI – „Divlja kapela i druge priče“ Dejana Ognjanovića; izdavač Ghoul Press/Sven, 2022.

 

            Posle tri romana: „Naživo“ (2003), „Zavodnik“ (2014) i „Prokletije“ (2021), u izdanju „Ghoul Pressa“ i „Svena“ Dejan Ognjanović (1973) objavio je zbirku priča „Divlja kapela i druge priče“. Ognjanović je itekako znan u krugovima poštovalaca žanrovske fantastike a široj je javnosti poznat kao jedan od retkih - ako nije i jedini – akademski kvalifikovanih promotera i propagatora horora kao žanrovskog usmerenja u literaturi, stripu i na filmu. Uz brojne aktivnosti na polju pisanja kritika i prikaza odnosno esejistike (u našem regionu ali i širom sveta) Ognjanović je aktivan kao urednik u izdavačkoj kući „Orfelin“ (u edicijama koje predstavljaju reprezentativna dela svetskog i domaćeg horora) te, konačno, kao romanopisac ali i pripovedač. U vreme kada je roman široko promovisan kao ultimativni standard proznog stvaranja, pisanje priča skrajnuto je iz izdavačkih programa kao, bezmalo, manje vredna rabota – ili je tačnija definicija izdavačima manje isplativa investicija. Zbog svega rečenog prijatno je iznenađenje znatiželjnog čitaoca kada otkrije da se osvedočeni romanopisac vratio kraćim pripovednim formama. Naravno, priče i pripovetke zahtevaju drugojačije spisateljske strategije i taktike nego što to traži roman pa je njihovo ispisivanje i svojevrsni test zanatske spretnosti autora.

            Ognjanović je revnosno beležio vremena nastanka i pisanja priča odnosno njihovog finiširanja („final-cut“) a to je period od 2009. do 2022. godine. Od pet u knjigu uvrštenih priča („Divlja kapela“, „Crni čovek“, „Sekta prljavih“, „Noćenje“ i „Mladež“) samo jedna („Mladež“) je premijerna dok su ostale već objavljene u nekolikim knjigama-antologijama. S obzirom na ovoliki period stvaranja odnosno neposredne ili posredne povode njihovog ispisivanja sasvim je razumljivo očekivati međusobnu raznorodnost, kako tematsku tako i stilističku. Ipak, zbirka će se čitaocima razotkriti kao dobrano kompaktna odnosno homogena. A njena tematska okosnica mogla bi se definisati kao niz fragmenata-prizora iz konstantnog (ili je tačnije - večitog) sukoba zaumnog i civilizovanog te paganskog i jednobožačkog, ovog puta predstavljenog iz vizure horor žanra. Dve priče u zbirci imaju svoje ranije postavljene-ispisane „temelje“: „Crni čovek“ je svojevrsni nastavak (i dopisano finale) romana „Zavodnik“ dok je „Noćenje“ segment iz svetova predstavljenih u romanima „Naživo“ i „Prokletije“. „Crni čovek“ je izuzetno živa, sočna ruralna fantastika u kojoj paganski doživljaj sveta drhti i otkucava ispod još uvek tanke kore pristiglih modernih vremena a sudar ta dva svetonazora neminovno je fatalan. Bliskost čoveka na selu sa Prirodom i njenim ciklusima dublja je nego ona koja (ne)postoji u gradovima koji uljuljkuju čoveka u ideji da je pobedio Prirodu i izmakao njenim zakonitostima (koje i dalje ne poznaje u potpunosti). Paganin, međutim, zna da je sićušan spram sila Prirode koje da okružuju i spreman je da joj se pokori kako bi ostvario svoje želje i potrebe, pristajući da za njenu milost plati cenu (ma koliko ona visoka bila) koja se od njega zatraži. „Noćenje“, pak, opisuje obznanu moći koje postoje van ljudskih tabora, naseobina, svetonazora i ustrojstava, obznanu oličenu u dolasku u urbani brlog bića koje racionalno nije objašnjivo niti se može smestiti u bilo kakvu mentalnu fijoku „normalnog čoveka“; to biće, ipak, postoji i ulazi u ljudski zabran, u trivijalnost života sućušnih jedinki i odatle netragom odlazi kad mu se prohte, ostavljajuću užasavajuću spoznaju o pojavama koje nadilaze sva dotadašnja iskustva „pobednika Prirode“. Naslovna „Divlja kapela“ prati avanturu momaka koji su u potrazi sa „srpskim gotikom“, kao s(p)retnim imenovanjem za tragove zaboravljene i mistikom obavijene prošlosti gledane kroz vizure mas-medijski ekploatisanih obrazaca. Vladanje popularnim znanjima ustuknuće, međutim, pred neočekivano živim misterijama koje nesmetano funkcionišu na obodima urbanog. Cena ulaska u te misterije visoka je jer traži ili voljno odricanje od prethodnog života ili nasilno žrtvovanje bezazlenih avanturista. I dok jedan od tragača za „srpskim gotikom“ neminovno postaje žrtva, junak „Sekte prljavih“ je nevoljnik koji se rado odvaja od svog dotadašnjeg promašenog života, sa svim navodnim blagodetima koje donosi, i, kroz niz inicijacijskih obreda, pristupa sasvim nepoznatom ali zavodljivom bitisanju u samoponištenju. Mada filozofski koncepti Zapadnog sveta, s manjim ili većim varijacijama, propovedaju individualnost kao princip i cilj, tvrdeći da je samosvesna jedinka ideal postojanja, u ovoj priči, kao i u romanu „Prokletije“, junak se dobrovoljno utapa u entitet koji ga nadilazi, prelazeći tako, potpuno zahvalan i zadovoljan, na novi nivo (ne)postojanja.

            Finalna priča kroz specifičnu formu filozofskog dijaloga prati naizgled lako i neobavezno nadmudrivanje predatora, prastarog bića, i žrtve, mladića nesvesnog blaga koje poseduje u apsurdnoj situaciji kada je ono što mladića opterećuje za predatora - jedini kvalitet vredan daljeg postojanja. Naravno i na žalost, sve se zablude moraju platiti bezmalo svime što se poseduje i lakonski „bagateliše“.

            Ognjanović koristi prepoznatljive teme i modele horora kao literarnog žanra ali s merom koja ne dozvoljava rutinersku ispraznost priča bilo tako što pažljivo kanališe njenu dužinu (kao kod „Noćenja“) bilo tako što obrazac oplemenjuje bogatom atmosferom, lokalnim koloritom i dijalektom odnosno živahnim dijalozima začinjenim dosetkama. Mogućnost iščitavanja proza na nekoliko značenjskih nivoa (za razliku od jednosmerno-funkcionalnog, konfekcijskog horor proizvoda) već je prepoznatljiva Ognjanovićeva odlika koja se očituje i u ovim pričama. Rečju, „Divlja kapela i druge priče“ zanimljiva je zbirka koja će biti interesantna kako ljubiteljima horor žanra tako i čitaocima kojima ovaj žanr nije prevashodna lektira. Ova knjiga potvrđuje Ognjanovića kao autora koji nastavlja svoju spisateljsku avanturu na tragu žanra ali mu i istrajno izmiče.

           

            („Književna fantastika“ broj 09, jun 2023.)

SVET POSLE POSLEDNJEG RATA - „Olimp“ Dena Simonsa; prevod Goran Skrobonja, izdavač: Čarobna knjiga, 2023.

 

  

Den Simons (1948) se u istoriju naučne fantastike 'upisao' romanom „Hiperion“ (1989), jednim od najboljih žanrovskih dela u 1980-tim. Ove „Kenterberijske priče budućnosti“ („Čarobna knjiga“, 2022.g) plenile su pažnju kritičara i publike snagom vizije i rafiniranim stilom. „Hiperion“ je uskoro prerastao u serijal koji je držao pažnju onih koji su 'zagrizli iz prve'. Nakon avantura u dalekoj budućnosti i dubokom svemiru, Simons je težište stvaralačke energije prebacio na horor napisavši nekoliko zapaženih romana („Teror“, „Drud“); Simons je i započeo karijeru horor romanom „Pesma boginje Kali“, 1985.g. Romanom „Ilion“ (2003; izdanje „Čarobna knjiga“, 2023. godina) autor se vratio u okrilje naučne fantastike; to je prvi deo epopeje koja se nastavlja u romanu „Olimp“ (2005; izdanje u dva toma „Čarobna knjiga“, 2023. godina).

Da bi stvorio lik budućnosti udaljene od nas oko 4000 godina, Simons se vratio u duboku prošlost: svemoćni bogovi, u svemu nalik onih starogrčkim, koji stoluju na Olimpu ali onom na Marsu (najvišoj planini Sunčevog sistema), zarad svoje zabave priređuju na Zemlji živu verziju Homerove „Ilijade“, sa pripadajućim pokoljima, razmiricama, svađama, intrigama i ljubavima. Da bi sve teklo prema literarnom predlošku angažovani su i 'posmatrači', ljudi dignuti iz mrtvih. Jedan od njih, naš savremenik, dobija tajni zadatak od boginje Afrodite, da poremeti dešavanja, što ga vodi od tople postelje Jelene Trojanske do prostranih holova marsijanskih bogova... Centralnu liniju zapleta prate još dve: u drugoj se nižu doživljaji ljudi koji žive u svojevrsnom ispraznom Raju na Zemlji stvorenom od mističnih post-ljudi koji su se odavno preselili na veštačke prstenove koji obavijaju Zemlju. Potpuno bezazleni i neinventivni, zatočenici izobilja uživaju u beskrajnim zabavama koje podrazumevaju i praćenje Trojanskog rata kao svojevrsnog 'rialiti' šou programa. Kada tim ljudima istekne rok upotrebe bivaju uzdignuti na orbitalne prstenove i tamo obnovljeni. Sticajem okolnosti jedna takva grupe će sresti ženu koja nije upisana u registre a potom i originalnog Odiseja; svi zajedno kreću u potragu za istinama, u potragu koja ih vodi u orbitalne prstenove... Junaci treće priče su biomehanički organizmi poslati sa ruba Sunčevog sistema da istraže anomalije zabeležene na Zemlji i Marsu. Dva robo-prijatelja, ljubitelji Prusta i Šekspira, kreću na putovanje sa neočekivanim ishodima... Na poslednjim stranicama „Iliona“ vidimo, spremne za veliku bitku, dve suprotstavljene vojske, onu bogova i onu njihovih dotadašnjih igračaka, Grka i Trojanaca, potpomognutih malim zelenim robovima i robotima. Mnoštvo tajni biće razrešeno u drugom delu romana, od one ko i šta su 'novi-stari' bogovi, gde su nestali post-ljudi i zašto su ostavili Zemlju takvom kakva je, otkud Odisej među dalekim potomcima, kakva je istorija robota i malih zelenih robova, te, konačno, ko će pobediti u velikom boju...

U „Olimpu“, dakle, čitalac otkriva deo onoga što se dešavalo tokom 4000 godina od današnjice. U tom periodu ljudska vrsta je mnogo toga preturila preko glave, regresirala ali i napredovala sve do moći koje su pripisivane upravo bogovima. Budućnost čovečanstva, u „Ilion/Olimp“ verziji, nadovezuje se na sadašnje svetske podele, od kojih je ključan rat između Muslimana i Jevreja. Tehnološki napredak jeste mogao doneti boljitak ali se stare mržnje nisu mogle zaboraviti pa su protivnici neprestano razvijali nova oružja da bi uništili suparnike; preko moćnih bombi i savršenih borbenih robota stiglo se do ultimativnog oružja - mini crnih rupa kojima bi čitava planeta bila poništena u ime fanatizma i definitivne pobede Muslimana. Odgovor suprotne strane bio je u specijalnom virusu 'Rubikonu' koji će pobiti samo nevernike; ni činjenica da se, zbog nedostatka vremena za imunizaciju, ne mogu spasiti svi 'pravedni' nije sprečila upotrebu oružja. Borba na život i smrt je zavrtela novi krug, i to umalo potpuno uspešan; ono što se nije desilo u očekivanom atomskom ratu polovinom XX veka desilo se stotinjak godina kasnije. Porivi jači od razuma konačno su bili ispunjeni i 'staromodni' ljudi su zapečatili svoju sudbinu. Njihovi naslednici, post-ljudi, razvili su svoje sposobnosti, izdigli se iznad telesnih oblika, i zaronili u samo tkivo od koga je sazdan svemir. Ali, nisu mogli da pobegnu od sopstvene prošlosti niti da se odvoje od ograničenja vrste iz koje su ponikli pa se zbog toga oni poigravaju 'staromodnim' ljudima (koje su 'skleptati' od preostalog DNK materijala) ali i među sobom, iskušavajući snage u nadmudrivanjima i smicalicama. Ipak, ova zabava ne prolazi neopaženo i privlači bića veća i jača od svega što se uopšte može zamisliti.

Simonsova epopeja završava se koliko-toliko srećno ali je to 'hepi-end' na ruševinama, posle besmislenih razaranja i pod senkom opasnosti koja može da bane svaki čas. Autorova polazna teza očito je da čovečanstvo mora da iživi i istera svoje bube; bude li, posle tog besmislenog pokolja, neko opstao možda će - ali samo možda - krenuti plemenitijim putem. No, to će zahtevati da se pregazi prag deklarativne čovečnosti i uđe u nove sfere jer, da bi bila stvarna, čovečnost, u koju ne spada ni ubijanje ni iživljavanje na slabijima, mora biti funkcionalna - a prvi korak u tom pravcu je bukvalni opstanak i suživot vrste koja sebe naziva Homo Sapiens. Da li je tako nešto uopšte moguće, pitanje je na koje umetnost i stvarnost daju različite odgovore.

            („Dnevnik“, 2023.)

VESELI PRIZORI IZ NASTUPAJUĆEG POSRNUĆA LJUDSKOG – „Na mesečevom mostu“ Đorđa Pisareva; izdavač Agora, 2022.

 

Đorđe Pisarev (1957) spada među retke savremene literate sa ovih prostora koji bez prestanka iskušavaju mogućnosti, vrline i slabosti teksta odnosno granice pripovedačke veštine/umetnosti. Odbijajući da ostane u zabranima proverenog i ustaljenog, on traga za novim temama i novim načinima da one budu predstavljene znatiželjnom čitaocu (starom ili mladom) u obliku priča, romana, drama, poezije. Slobodu u izražavanju koju je zadobio u vremenima intenzivnog delovanja domaćih Borhesovaca i Postmodernista (pre navale estradno-komercijalne „literature“), Pisarev nastavlja da i nadalje koristi (troši) dodajući joj nove elemente/segmente, među kojima je i samosvojna fantastika oslonjena na iskustva kako tzv glavnotokovske tako i žanrovske fantastike (pomenimo da je jednako tako usrdno i temeljno Pisarev iskušavao i nadograđivao  psihološko realističko prozno iskustvo u svojim romanima „Ponoć je u sobi uspomena“, 2005, „A ako umre pre nego što se probudi?“, 2009, „I noć se uvukla u njegovo srce“, 2015). Višeslojnost i višesmislenost ove proze, koja baštini tradiciju i ikonografiju iz različitih korena, nadograđena je relaksirajućim humornim tonom (mada, neretko, gorkim) odnosno unakrsnim referencama na različite oblasti visoke i popularne kulture. Naravno, literatura tako širokog i dubokog zahvata traži čitalačku pažnju i angažovanje veće i dublje od onoga koje sveprisutne traže instantne knjige.

            Roman „Na mesečevom mostu“ baziran je na iskustvima prvog talasa epidemije virusa Kovid 19 koja su transformisana autorovom predstavom o istinski globalnoj epidemiji koja je populaciju zaključala u stanove pod stalnom represijom tzv Privremne vlade i Predsednika države. Bolest je tako postala izgovor za birokratsko-policijsku diktaturu kojom su mase (i inače, po svojoj prirodi, neobrazovane, nedisciplinovane, neodgovorne i bez nužnog poštovanja autoriteta) konačno stavljene pod totalnu kontrolu. No, za razliku od mase konfekcijskih knjiga i filmova o globalnoj epidemiji, „izazvanih“ onim što je doneo Kovid 19, Pisarevljeve ekstrapolacije prevazilaze nivoe državnog terora i teorija zavera jer se šire u predele atrofiranog ali još uvek neugaslog otpora jedinki kako u sfera duhovnosti (koja se očituje u vezanosti za literaturu kao eskapistički izlaz ali i duhovni prozor u nepoznato, u opčinjenost stvaranjem, poezijom, u posvećenost muzici, lepoti svakodnevnih sitnica) tako i u konkretnim subverzivnim akcijama oslobađanja zatočenih u karantinu – jer su oni tamo zatvoreni zbog administrativnih začkoljica mada su u stvari svi bolesni. Paralelne priče smeštene su „obični“ Novi Sad i Grad Virus siti u (permanentno) doba noći punog meseca (pošto je, zbog bolesti, vreme stalo) i prate momka zvanog Stari Mačak (kako se zove i junak vestern stripova genijalnog Andrije Maurovića) u inkarnacijama ljubitelja romana Džejn Ostin koji se dopisuje (golubovima pismonošama) sa svojom dragom Princezom koja je, pak, dopala u Karantin VeleSajma, odnosno momka, zbog potreba vlasti, prognanog iz njegovog stana i oteranog u daleku zabit na kraju grada, koji pokušava da se prilagodi novom okruženju i bizarno-trivijalnoj situaciji. Dok zaljubljeni momak živi u sferama izvan svakodnevice, onaj drugi trpi sve muke ograničenog kretanja, restrikcija i nestašica hrane, vode, struje i drugih potrepština; njihovi su pogledi na stvarnost bezmerno udaljeni ali će ih protok vremena postepeno spajati u lik hrabrog, preduzimljivog a romantičnog junaka-oslobodioca zatočene drage. Tokom tih dana/meseci duhovno i telesno neminovno se spajaju i inspirišu jedno drugo. Konačno sjedinjenje desiće se u Staroj prodavnici retkosti u kojoj junak za potrebnu robu obećava da će platiti – pričom koja traje čak pola sata (a policijski je odobreno izbivanje iz stanova u trajanju od 15 minuta). Na ovaj spoj dve realnosti nadovezaće se pomoć operativaca tajnog društva „Crvena Ambrela“ (koje se bori protiv 5G, belog hleba, Kompanije Spejs Frontir i zaštitu tigrova, kitova i mačaka) a čije su usluge besplatne svim idealistima. Konačna potvrda ovog jedinstva je Mesečev most od hakovanjem spuštenih satelita Ilona M. kojim će Princeza, Stari Mačak i svi Bolesnici iz VeleSajma pobeći beskrajno daleko a vreme, koje je epidemija udružena sa državom zaustavila, opet će početi da teče! Trijumfalno finale pobede pobunjenih jedinki okončava se pismom koje je ostavljeno vlasniku Stare prodavnice retkosti u kome se nalazi – pesma, zbog koje će par suza pasti na kvaku ulaznih vrata a od kojih će ova godinama tiho škripati-pevati. Konačno, i pritajeni tigar iz prvog poglavlja na kraju će postati - skriveni zmaj.

            Optimistički kraj avanture, naravno, valjan je kontrapunkt negativnoj utopiji koja se razvija tokom čitave knjige jer pokazuje nadmoć duhovnosti/umetnosti nad stvarnošću. Jedan vestern heroj sa svojom draganom (čije ime neminovno asocira na lepotu, čisto srce i dobrodušnost) prelazi preko mosta visoke tehnologije koji je zamenio prastaru dugu ali mu je funkcija ista – da odvede dobre ljude u bolji svet. Tako će svevremeni princip zadovoljenja gole egzistencije ipak prepustiti primat nevidljivoj ali zato nadmoćnoj (nad)realnosti duha što knjigu pretvara u čistokrvnu Utopiju kakvih u XXI veku, tom ciničnom dobu posrnuća ljudske civilizacije, nema.

            No, kako je Pisarev isuviše kultivisan autor, njegovi opisi antiutopijskog limba nisu deklamatorsko-namenski crni već, kako i priliči stvarnosti, sadrže slojeve beznađa kao i iskre veselo ciničnih momenata koji olakšavaju muku nevoljnika (ali čine i okolni mrak dubljim). Vrcavost zapažanja i komentara sveznajućeg pripovedača pomešana je sa dijaloškim kalamburima i „ugrađena“ u situacije začinjene citatima i alizijama na rok muziku (sa sve citatima reči poznatih pesama), strip, knjige, filmove sve do marki popularnih proizvoda. Prepoznavanjem pojačana uverljivost i ubedljivost znatiželjog će čitaoca „uvoditi u cipele“ književnih (anti)junaka bojeći pogodbenu igrariju tekst-konzument notom visoke (mada hipotetičke) uverljivosti-mogućnosti. Na sve ovo autor će dodati i malo autocitatnosti, od mačkića Fibislava, heroja njegovih romana za decu (malu i veliku) do kitova (iz jedne od ranijih knjiga „Stanica za lov na kitove“ iz 2019) i nadahnutih crteža Nastasje Pisarev, ilustratorke nekih od prethodnih knjiga; tako će i autor ukazati na svoj dosadašnji opus kao mogućeg saučesnika u novoj knjizi (jer, kako to tvrdi jedna dobrodošla literarna mistifikacija: pisci sve vreme ispisuju jednu knjigu, zar ne?)

            U konačnom sagledavanju, roman „Na mesečevom mostu“ poletna je i zavodljiva fantastička knjiga, apartna spram tekuća žanrovske i glavnotokovske produkcije, koja probirljivom i angažovanom čitaocu nudi intrigantnu i neodoljivu estetsko-intelektualnu avanturu.

 

            („Književna fantastika“ broj 09, jun 2023.)

PIRATSKA VERZIJA UTOPIJE – „Republika lobanje“ Bruža i Tuloa; izdavač Čarobnja knjiga, 2023.

Među omiljene „avanturističke“ teme knjiga, filmova i stripova namenjenih najširoj publici, svakako spadaju priče o gusarima i piratima. Mada je piratstvo postojalo još u antičkim vremenima, ono koje je uzbuđivalo maštu bezbrojnih dečaka dešavalo se tokom XVI, XVII i XVIII veka, prevashodno u vodima toplih karipskih mora; ova duga istorija pljačkanja trgovačkih brodova koji su iz kolonija Novog sveta donosili blaga u Evropu posledica je borbi velikih evropskih pomorskih sila, pre svih Francuske i Španije, za prevlast na morima odnosno za osvajanje što većih teritorija Južne i Severne Amerike. Ratovi su nametali potrebu mobilisanja mnoštva mornara koji su, kad bi bio sklopljen mir, otpuštani iz službe; oni, nevični drugim zanatima, prijavljivali su se u posade brojnih trgovačkih brodova na kojima je rad bio težak, nadnice male, strogost kapetana i oficira nemislosrdna a opasnosti stalne... Česte su bile pobune a posade su, pod crnim zastavama sa mrvačkim lobanjama, pljačkale druge brodove za svoju dobrobit; predvodili su ih harizmatični kapetani od kojih su strahovale čitave flote. Ponekad su pirati sklapali ugovore sa nekom od država i „legalno“ pljačkali brodove njihovih konkurenata (tada su oni nazivani flibustijerima ili bukanirima). Nezamisliva bogatstva koja su prevožena u Evropu završavala su u riznicama vladara ali i moćnih pomorskih kompanija koje su, kako bi zaštitile svoje interese, takođe sklapale dogovore sa piratima ali i organizovale čitave pomorske flote koje su branile kompanijske interese. Sedišta pirata bila su na Karibima, u slobodnim piratskim republikama koje su bile prosperitetne koliko i raspusne. Pirati su nemilosrdno proganjani i konačno uništeni jer su bili opasnost za kolonijalnu ekspoataciju i ostvarivanje enormnih, krvavnih profita koji su i danas u temeljima prestižnih, „civilizovanih“ evropskih država.

            Pirati su privlačili pažnju javnosti kako za svojih života tako i kasnije kada su se o njima ispredale legende. Od romana „Ostrvo sa blagom“ R. L. Stivenstona, objavljenog u nastavcima 1881-2. a kao knjiga 1883.g. pirati su postali deo ikonografije popularne zabavne literature na koju se nadovezala holivudska industrija gradeći mit koji je imao malo zajedničkog sa stvarnim događajima, insistirajući na romantičnim herojima, bespomoćnim lepoticama, zlim piratima, impozantnim pomorskim bitkama koje su delovale magično sa velikog ekrana. Odmak od ovih obrazaca težak je i nije podržavan od velikih izdavača koji kapital ulažu u sigurne (čitaj, isplative) proizvode. Ipak, sagledavanje ove tematike neminovno se menja (kao što je to bilo i sa holivudskim vestern opsenama). Grafička novela „Republika Lobanje“ scenariste Versana Bruža (1985) i crtača Ronana Tuloa (1984) spada upravo u dela koja menjaju ustaljena shvatanja; delo je originalno objavljeno 2022.g. a već ove godine štampano kod agilne „Čarobne knjige“ u biblioteci „Stari kontinent“ koja donosi reprezentativna klasična i savremena dela 9. umetnosti objavljena u Evropi. Na 224 stranice „Republike Lobanje“, podeljene u devet poglavlja, znatiželjni čitalac biće vraćen u 1718. godinu, u doba kada je snaga pirata na vrhuncu. Kapetan Sila i njegova posada napadaju engleski brod a preživelima nude da im se pridruže. Među piratima vlada bratstvo slobodnih, ravnopravnih ljudi koji o svemu odlučuju prema svojoj volji a omiljena zabava im je fingirano suđenje na kome je kapetan sudija koji „optužuje“ pirate za nedela a oni se „brane“. Kapetan novoosvojenog broda postaje Olivje od Vana; nastavljajući svoju plovidbu pirati nailaze na prazan brod koji pluta okeanom. No, kad se ukrcaju na njega otkrivaju da je to bio brod robovlasnika koje su njihovi zatočenici, na čelu sa svojom kraljicom Marijam, pobili ali da nisu znali šta će sa svojom slobodom jer ne umeju da upravljaju brodom. Kapetan Sila sve njih poziva u okrilje bratstva slobodnih ljudi i oni zajedno nastavljaju dalje. Ipak, razmirice po pitanju Marijamine vlasti i moći nad njenim ljudima povremeno izbijaju u prvi plan.

            Na žalost, snaga neprijatelja pirata sve je veća – luka Nasau pada u engleske ruke, pirati saznaju da je kapetan Edvar Pič zvani Crnobradi ubijen... Pirati rešavaju da svoju sreću okušaju u drugim vodama, otimaju englesku fregatu i kriju se u zalivu na obali Afrike. Tu nameravaju da izgrade svoju republiku; njihov opstanak zavisi od ekspedicija kraljice Marijam i njenih ratnika u džungle. Ubrzo se otkriva da kraljica otima pripadnike drugih plemena i prodaje ih trgovcima robljem a za to kupuje oružje. Piratska utopija, dakle, ne gradi se na časnim temeljima. I dok sukob Kapetana Sile, Olivjea od Vana i Marijam preti da preraste u krvoproliće, na obale zaliva iskrcavaju se engleski vojnici. Republika Lobanje je otkrivena i svi pirati kreću u poslednji boj...

            Scenario vešto prepliće intrige i lične sukobe sa pomorskim bitkama, dvobojima sabljama i kuburama, poterama i nadmudrivanjima; sve se to dešava na pozornici sukoba velikih sila, zgrtanja bogatstava i bezočnog izrabljivanja ljudi odnosno težnji pirata da žive dostojanstveno i slobodno. Kapetan Sila to definiše rečima:  „Vaš život će biti težak. I biće kratak. I sigurno će se okončati konopcem oko vrata. Ali to je život koji ste izabrali.  Život slobode, u kom ćete sami biti gospodari svoje sudbine.“ Tuloa se svojski potrudio da u impozantne i zavodljive slike pretopi svu uzbudljivost borbi, žestinu rasprava i neodoljivu romantičnost junaka koji se, uprkos svim nevoljama i pretnjama, bore za svoje mesto pod suncem, za svoj komadić sreće koja bi trebala da pripada svima a ne samo bogatima i moćnima.

            („Dnevnik“, 2023.) 

KA KRAJU SVETA, KSANDER - prikaz IVANE MILAKOVIĆ na blogu Hronika mačjeg škrabala

 

Pročitano u julu 2023. godine: Na kraju sveta, Ksander, Ilija Bakić

I posle Ilije Bakića, Ilija Bakić!

I, uf, ovo nije bilo lako pročitati.

Ne zato što je knjiga naporna ili dosadna. Ništa te vrste. Nego je prethodna Bakićeva knjiga koju sam pročitala, Dvostav, potpuno ogoljenog stila, bez prideva (sve u skladu sa pričom), a ovde je stil sušta suprotnost. Poetski. Sa gomilom zareza koji vas svaki čas zaustavljaju u čitanju.

I vala vas poprilično uspore.

Pratimo priču i promišljanja Ksandera, osvajača zvanog Veliki (ne mora da vam se crta na koga je to aluzija, je l’ da?), rešenog da stigne do kraja sveta, i pređe tu krajnju granicu, ne bi li dokazao priče o svom, možebit, božanskom poreklu.

Dešavanja su često fantazmagorična.

Nisu nužno ispričana hronološkim redosledom.

Gubite se koliko i glavni junak.

Zastajkujete koliko i protagonista.

Koga sve to ne sprečava da neumoljivo osvaja dalje, ide dalje, i dalje, i dalje, koliko god stvari čudne postajale i u prostoru i u vremenu.

Da bi dospeo čak i do… Ali, da vam ne spojlujem sad.

Liči u nekoj meri na Bakićevu zbirku priča Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe, ali nije isto, ni nastavak, ni bilo šta te vrste.

Dobijate i pseudoistorijsko, i avanturističko, i fantastiku, i roman o putovanju i potrazi… I jedno poprilično zanimljivo iskustvo.

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2023/08/09/procitano-u-julu-2023-godine-na-kraju-sveta-ksander-ilija-bakic/

DVOSTAV - prikaz Ivane Milaković, blog Hronika mačjeg škrabala

 

Pročitano u julu 2023. godine: Dvostav, Ilija Bakić

Dvostav je jedna veoma zabavna knjiga.

Prepuna crnog humora.

U prvom delu, posmatramo jedno totalitarističko društvo, veoma nalik na Orvelov roman 1984, ali našku varijantu, komunističku, sa ovih prostora. Prepunu birokratije, i iznenadnih vežbi, i zavrzlama koje nastaju kad činovnici očajnički pokušavaju da održe zvanični narativ… Da vam ne spojlujem sad.

Likovi nemaju imena; njihova imena su funkcije koje obavljaju. Administrator. Komesar. I sve tako. Sa sve bračnim drugaricama. Koje će u vreme plodnih dana hteti da obave svoju dužnost pokušaja pravljenja potomstva (jer društvu treba obezbediti nove naraštaje), a u međuvremenu nešto i nisu zainteresovane (na očaj svog bračnog druga).

Stil je u skladu sa pričom, ogoljen. Nema prideva. Sve teče brzo dok se nesrećnici sve više upetljavaju, i jasno vam je da tu ništa dobro ne može da se desi.

Ali pratite, delom zabavljeni, delom se prisećajući nekih ne lepih aspekata prošlosti sopstvene zemlje.

Ne, naravno da ovde nikad nije bilo bukvalno tako. Ni blizu. Ovo je taj sistem doveden do apsurda.

A opet, deluje tako poznato.

*

U drugom delu, pratimo jedno drugo totalitarističko društvo, opisano podjednako ogoljenim stilom, sa likovima koji nemaju imena, već su nazvani po funkcijama koje obavljaju.

Nije komunističko. Ali jeste, heh, napredno. Knjige više niko ne čita, jer nikome više nisu potrebne.

REPORT THIS AD

Odnosno, postoje oni koji i dalje osećaju potrebu za knjigama, ali čitanje nije dozvoljeno; umesto toga, knjige im budu iznajmljene pa im deklamuju svoj sadržaj, a oni treba dobro da ih paze i redovno hrane i ne zlostavljaju i tako to.

Kad nisu kod onih koji su ih iznajmili, knjige žive u oborima gde ih hrane i po potrebi leče (a povremeno i razmnožavaju), i čekaju da ih neko iznajmi. Ovo, uzgred budi rečeno, sasvim lepo funkcioniše kao bizarro fiction. Pa ako volite bizarro, moglo bi da vam se dopadne.

Naravno, knjige smeju da budu samo dozvoljenog sadržaja, i dobijamo nagoveštaje da su menjane tako da se uklope u poželjan narativ.

I naravno da i tu kreću zapetljancije… Bez srećnog kraja. I sa apsurdom odvrnutim na najjače.

Meni se dopalo. Kao i inače kod Bakićevih dela, ume da izazove nelagodu, ali to valjda i spada u osobine dobrih književnih dela: da vas navedu da preispitujete svet oko sebe i pitate se kuda to sve ide i šta da radite da ne ode sve u… Eh. Upotrebite izraz po želji.

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2023/08/07/procitano-u-julu-2023-godine-dvostav-ilija-bakic/

KRVOPROLIĆE, NASILJE I DIVLJAŠTVO KONANOVO - „I rodiće se veštica“ Roberta E. Hauarda; izdavač „Strahor“ Beograd, 2023.

 

Završavajući serijal knjiga posvećenih Konanu Simerijancu, izdavačka kuća „Strahor“ upravo je objavila peti tom o legendarnom junaku epske fantastike, u podžanru „mača i magije“ („sword and sorcery“). Ovaj kapitalni poduhvat koji je sabrao sve relevantne priče i jedan roman potekle iz pera Roberta E. Hauarda (1906-1936), započet je 2019. objavljivanjem romana „U času zmaja“ nakon koga su sledile knjige priča „Kraljica Crne Obale“, „Feniks na maču“ i „Crni neznanac“.  Sve knjige su ilustrovali Dražen Kovačević i Zoran Jovičić a nadahnuto ih je preveo Goran Skrobonja koji je, u poslednjoj, autor predgovora u kome, ispisujući ličnu istoriju upoznavanja sa prgavim varvarinom, nadahnuto skicira i (ne)prilike sa nabavljanjem strane žanrovske literature i stripova pre bezmalo pola veka u ondašnjoj SFR Jugoslaviji.   

Knjiga „I rodiće se veštica“ sadrži dve pripovetke, naslovnu „I rodiće se veštica“ i „Nečastivi od gvožđa“, odnosno novele „Preko Crne reke“ i „Ljudi crnog kruga“ (ova poslednja je sa dužinom od 100 strana na korak od romana) a zaključuje je znameniti esej-ogled „Hiborijansko doba“ u kome je Hauard opisao vreme u kome živi Konan odnosno doba koja mu prethode, stvarajući tako konzistentnu paralelnu istoriju-univerzum za svog heroja.  Konan Simerijanac jedan je od junaka „zlatnog doba palpa“; pod „Zlatnim dobom palpa“ teoretičari podrazumevaju period u SAD između dva svetska rata (ima mišljenja da ovaj period traje od početka XX veka sve do 1950-tih) u kome su bujale svakovrsne jeftine roto-edicije prepune priča (avanturističkih, vestern, kriminalističkih, fantastičkih, pseudo-istorijskih, ratnih) pisanih isključivo radi zabave pretežno mladih čitalaca. Paralelno sa „zlatnim dobom palpa“ u svetu popularne kulture trajalo je i „zlatno doba stripa“ ali i „zlatno doba dramskih radio serijala“; mnogi su se heroji „šetali“ kroz sve medije, od pisanih i crtanih do audio i, konačno, filmskih (u serijalima kratkih filmova, trajanja do 20 minuta, od kojih je svaki novi film-nastavak imao bioskopsku premijeru vikendom). Iz mnoštva palp junaka retki su ostali upamćeni; među takvima, uz Tarzana, svakako je najpoznatiji Konan Roberta E. Hauarda, autora raznovrsnih palp priča čiji je najpopularniji junak do pojave Konana bio Kralj Kul od Atlantide. Od prve priče o Konanu, „Feniks na maču“, štampane krajem 1932.g. do 1936.g. kada je Hauard izvršio samoubistvo, objavljeno je 17 priča o Konanu i jedna roman; u piščevoj zaostavštini ostale su četiri završene priče i mnoštvo skica i beležaka. Hauard i Konan utonuli su u zaborav do 1950-tih kada su priče sabrane u knjige - najpre one objavljene a potom i priče iz zaostavštine i konačno one koje su, na osnovu skica, dovršili Sprejg la Kemp i Lin Karter (kasnije će još 10-tak pisaca dopisivati Konana). Simerijanac je ubrzo postao kultni heroj a svetsku popularnost je stekao 1982.g. filmom „Konan Varvarin“ Džona Milijusa, i od tada njegova popularnost raste u svim medijima (literatura, strip, film, komjuterske igrice).

          Konan je žitelj „Hiborijanskog doba“ nastalog posle potonuća Atlantide, koje je  trajalo do uzdizanja istoriji poznatih kraljevstava; bele puti, divovskog rasta i snage, mrkog plavookog pogleda koji seva ispod crne kose, on je u civilizaciju došao iz divlje Simerije i, sa mačem u ruci, luta gradovima, pljačka, ubija, veseli se, pokoravajući se bogu Kromu i svom osećaju za pravedno. U ovoj knjizi on je najamnik izviđač, kapetan kraljičine garde, poglavica kozaka odnosno plemena ljutih gorštaka; ta je mesta zaslužio svojom hrabrošću i srčanošću kao i lukavstvom i pregovaračkim sposobnostima. Podjednako ga poštuju i plaše ga se njegovi potčinjeni kao i neprijatelji. A neprijatelji su različiti, od divljih, nemilosrdnih ratnika do veštica, mračnih proroka u njihovim kulama ili moćnih čarobnjaka iz bezimene prošlosti probuđenih u svojim prastarim gradovima. Ni pred kim Konan neće ustuknuti već će se boriti mačem, pesnicama, zubima... „Krvoproliće, nasilje i divljaštvo bili su prirodni elementi života kakav je Konan poznavao“, piše Hauard, neskriveno oduševljen varvarstvom kao „prirodnim stanjem“ čoveka koje je civilizacija iskvarila. Redovni pratioci Konana, pored nevolja, su i prelepe devojke, često „plave krvi“; njihov početni prezir prema divljaku nestaće kad uvide njegovu snagu i pouzdanost, nepokolebljive etičke principe kojima se rukovodi ne zazirući da zarad njih rizikuje svoj život kao što ne krije da bi ih rado video u svojoj postelji.

          Pripovesti, objavljene 1934. i 1935.g, sadrže sve krucijalne elemente eskapističke palp literature: egzotičnu avanturu,  mistiku, napetost, bitke i potere, živopisne likove, kitnjaste opise začinjene blagom erotikom. Stuktura proza je složenija od prvih priča – nekoliko paralelnih tokova koji se prepliću i dopunjuju, menjanje tačke pripovedanja – što dokazuje da je Hauard razvijao svoj spisateljski zanat i tragao za drugačijim načinima ispisivanja svoje proze ne ostajući na nivou rudimentarne paraliterature.

          („Dnevnik“, 2023.)