SREBRNI MOST - FEHER ILLES blogspot prevod poezije Ilije Bakića na mađarski

 

2026. május 5., kedd

Ilija Bakić: *** (sunce putuje visokim horizontom…) - *** (magas horizonton utazik a nap …)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   sunce putuje visokim horizontom ne zalazi ptice dolaze samo s leve strane nošene vetrovima bljeska koji briše inje ivica   smrznuti glasovi na ledu između pukotina prskotina njihove opne gole su i krte oglodane zubima nadolazećih ravnodnevica   putevi korica ucrtani su iza kože svaki je zatvoren u krug u nemost mraka u dnu koga leži sečivo znoja

***   magas horizonton utazik a nap nem nyugszik le a madarak a zúzmara szélét törlő villanások szele által hordva csak a bal oldalról jönnek   megfagyott hangok a jégen a repedések a törések között hártyáik csupaszok és törékenyek a jövendő napéjegyenlőségek fogai rágták   a hüvelypályák a bőr mögé rajzoltak mindegyi zárt a körben a homály némaságában a verejték élén fekvő mélyben   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

https://feherilles.blogspot.com/2026/05/ilija-bakic-sunce-putuje-visokim.html

2026. április 25., szombat

Ilija Bakić: *** (put vodi kroz usta…) - *** (…a kristálykupolába)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. –

***   put vodi kroz usta u kristalnu kupolu čelične rešetke kaplju sa zidova hromirane oči izvrću odraz šljunak se kotrlja na dnu vetra ulazi u glasove vode vezuje kiseonik mehuri balzamuju reči Nad jezikom drhte odbačene posteljice malih sisara zemlja je krta pod pritiskom peska puca i drobi se među listovima kalendara konci kvasca puze prepleteni sklupčani iščekuju zube klepsidre jer sva trava je meso

***   a kristálykupolába az út a szájon keresztül vezet a falakról acélrácsok csöpögnek a tükörképet krómszemek torzítják a szél mélyén zúzalék görög a víz hangjába hatol megköti az oxigént a szavakat buborékok balzsamozzák A nyelv felett kis emlősök eldobott méhlepényei reszketnek a föld törékeny a homok nyomása alatt reped és darabokra hull a naptár lapjai között élesztőszálak kúsznak összefonódva összegörnyedve várják klepszidra fogait mert hús a fű   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

https://feherilles.blogspot.com/2026/04/ilija-bakic-put-vodi-kroz-usta.html

UTOPIJA SA TAMNIM MRLJAMA – „Putničke beleške iz 2349. god. po Hr. rođ.“ Apostola Vanđelovića prozvanog Vovjekivjeković; izdavač Niški kulturni centar 2025.

 

„Putničke beleške iz 2349. god. po Hr. rođ.“ Apostola Vanđelovića prozvanog Vovjekevjeković, objavljene su 1909.g. Njihovo drugo objavljivanje bilo je 1991. g. u časopisu „Gradina“ a treće 2022.g. u knjizi „Tragom srpske fantastike“ Udruženja građana fanovi naučne fantastike „SCI&FI“. Novo izdanje priredila je Mirjana Bojanić Ćirković, vanredna profesorka Filozofskog fakulteta u Nišu a objavio Niški kulturni centar. „Putničke beleške...“ štampane su posle prvog srpskog naučnofantastičnog romana „Jedna ugašena zvezda“ Lazara Komarčića (1839-1909) iz 1902. godine; proći će gotovo dve decenije do sledećeg romana ovog žanra „Kroz vasionu i vekove” (1928) Milutina Milankovića (1879-1958). U odnosu na prvi i treći roman, „Putničke beleške...“ su ’žanrovskije’ pošto su Komarčićeva i Milankovićeva knjiga većim delom naučno-popularne i samo u nekim segmentima naučnofantastične. No, istorija kaže da su i „Jedna ugašena zvezda“ i „Putničke beleške...“, kao i drama Dragutina Ilića (1858-1926) „Posle milijon godina“ iz 1889.g. (kao prva naučnofantastična drama na svetu), ostale bez šireg odjeka na literarnoj sceni.

            Apostol Vanđelović zvani Vovjekivjeković glavni je junak knjige napisana 2349.g.  te je očigledno reč o pseudonimu a stvarni autor najverovatnije je Miloš S. Anđelković (1868-1931) profesor veronauke, protojerej i načelnik Ministarstva vera, lingvista, publicista i žučni polemičar koji se rado služio pseudonimima. Razlozi za potpisivanje pseudonimom jasni su kada se knjiga pročita jer pojedini stavovi izloženi u njoj nisu pohvalni po pitanju srpskih nacionalnih karakteristika, pa je autor mogao očekivati oštre napade od branitelja ’narodne časti’.

            Vanđelović je, zbog udara groma, zapao u stanje sna i, pošto je sve vreme bio pod lekarskim nadzorom (bio je i svetska medijska senzacija – tada su ga i nazvali Vovjekivjekovićem - predmet političkih nesporazuma pa i oružanih sukoba), probudio se tek 2349. godine. Tadašnji ljudi su fizički izmenjeni (visoki, vitki, lepi), mogu da komuniciraju i bleskovima iz očiju, žive oko 150 godina, odlučuju o svojoj smrti, njihove svakodnevne navike - od hrane koja se spravlja u laboratorijama do oblačenja u haljine od azbesta(!) i seksualnih običaja - kao i međusobni odnosi drugačiji su od putnikovog doba. Nauka je uznapredovala i omogućila lak i bezbrižan život, sa planiranim potomstvom. Elektricitet i radijum su pokretači blagostanja. Poljoprivreda ne postoji. Životinje su pitome i komuniciraju sa ljudima. Religije kakve se Apostol seća nema. Govori se novostvorenim jezikom koji razumeju svi slovenski narodi. Vlast služi napretku a svi joj se pokoravaju jer veruju u iste ideale i zdušno ih sprovode. Stoga nema ni policije ni vojske.

            Putnik opisuje svoje otkrivanje sveta od kuće u kojoj se probudio, grada Niša koji broji 3 miliona stanovnika, države svih Slovena – Slovenstva/Jugoslavije do Meseca; domaćini upoznaju pretka sa običajima, institucijama (bolnicom, zgradom za mrtve, molitvenim domom...), istorijom. Porodični i društveni odnosi su skladni i racionalni, stremljenja plemenita, naučna dostignuća fantastična. U čast progresa i nauke čak su i tradicionalna porodična prezimena promenjena u Njutonović, Keplerović, Jupiterović, Neptunović... Umnost se ne ismeva već poštuje. Kralj Dušan VI Uzorni, nastavljač dinastije koja je izdigla Slovenstvo, primer je za ugled svima. Slovenski svet u miru je sa romanskim i germanskim svetom. Putnik se ne može odupreti poređenjima starog i novog. On nije sklon bezrezervnom uzdizanju svog naroda a u ’kritičkom stavu’ pomažu mu i domaćini jer nemaju uvek reči hvale za pretke. Čak je naučno utvrđeno da je pokvarena plemenština, stavljanjem svojih interese nasuprot državnih, kriva za brojne neuspehe srpske države. Jednako se oštro žigoše i „srpska narodna pornografija“ koja ismeva čin produženja vrste ili heroizam koji se „više pokazivao u smrti nego u životu“.

            Na utopijskoj slici ipak ima senki. Bolesnici koji pate od za društvo štetnog ’atavizma’ leče se opskurnim metodama (gasovima sa laksativinim efektima, ledenim tuševima, električnim šokovima, čitanjem knjige „O pravima i dužnostima novog čoveka“, emitovanjem pouka sa gramofona); ako nijedna metoda ne uspe bolesnici se dave sumpornim dimom! Humanost, dakle, ima granice. Postupanja u zgradama za mrtve su groteskna jer je moguće električnim impulsima probudite leševe radi traženja saveta ili proučavanja egzemplarnih ’tipova’ (ne bez zluradih komentara)!

            Finale romana je let na Mesec gde postoji izložba-istorija koju čine ljudi različitih epoha, od onih koji su došli na Balkan, srednjevekovnih vladara i podanika do boraca protiv Turaka, dinastije Dušana do Svetlana Sunčevića, srpskog Šekspira. Ova alegorijska epizoda zaokružuje putnikovo znanje o prošlosti i budućnosti srpskog roda uz gorki zaključak da na Mesecu i dalje traje nesloga među prvacima po svim pitanjima narodnog opstanka.

            „Putničke beleške...“ svakako nisu ushićeni opis Utopije. Ne mogu se zanemariti zlokobni tonovi kao ni satirični momenti koji odbacuju nacionalnu mitomaniju i megalomaniju. Pisac je bio svestan toga pa je mudro na korice prvog izdanja stavio: “Moto - Iako je ovo mahnitost, ipak nije bez morala.”  Značaj ovog dela, sa svim vrlinama i stilskim manama, za srpsku naučnofantastičnu literaturu nesporan je i ono definitivno zauzima važno mesto u našoj književnoj istoriji.

            („Dnevnik“, 2026.)

„DEČJE NOVINE“ ILI KAKO JE STASAVAO DOMAĆI STRIP – „Od Buina do Marvela i Diznija - Strip u Dečjim novinama knjiga prva Počeci (1957-1964)“ Borisava Čelikovića; izdavač Muzej rudničko-takovskog kraja, Gornji Milanovac, 2026.

 

List „Dečje novine“ iz Gornjeg Milanovca deo je odrastanja nekoliko generacija školaraca u Srbiji. U njemu su štampani tekstovi o istoriji, biologiji, geografiji i društvu koji su bili od pomoći u učenju a deo sadržaja svakog broja, na radost malih čitalaca, bili su i stripovi; priče u slikama, bile su neodoljivo privlačne, gotovo magične. Istorija „Dečjih novina“ započela je entuzijazmom učenika osnovne škole „Takovski partizanski bataljon“, nastavnika Srećka Jovanovića i Aleksandra Lazarevića uz podršku direktora škole V. Veljića i opštinskog rukovodstva; rezultat zajedničkog rada bio je list za učenike osnovnih škola „Dečja politika“, objavljen 12.1.1957.g. Mesec dana kasnije pojavio se drugi broj pod nazivom „Dečje novine“ (zbog protivljenja prvobitnom nazivu od strane lista „Politika“). List se prodavao pretplatom u školama a izlazio tokom školske godine i, naišavši na lep prijem kod školaraca, ’ubrzao’ je ritam izlaženja (na 15 dana pa sedmično). Konačno, 1962.g. formira se NIP „Dečje novine“ kao izdavač ovog lista.

        Stripove je u prva tri godišta „Dečjih novina“ crtao samouki Desimir Žižović Buin (1920-1996); na ilustracije i kaiševe sa veselim doživljajima đaka prvaka nastavili su se stripovi po motivima iz narodnih pesma i istorije. U 23. broju „Dečjih novina“ pojavila su se dva kaiša stripa „Nikad robom“ koji prati doživljaje malih partizana Mirka i Slavka i koji će izrasti u serijal sa, za dve decenije izlaženja, oko 600 epizoda! Pored neumornog Buina koji je paralelno radio na čak četiri stripa, „Dečjim novinama“ i njihovom izdanju „Nasmejane novine“, priključuju se i drugi stvaraoci. Od školske 1959/60 osamnaestogodišnji Miodrag Đurđić (1941-1998) crta naučnofantastične, istorijske i humorističke stripove. Naredne godine pojavljuju se stripovi Lea Korolca (1936) i Tome Kurte (1933-1991). Poznati karikaturista Aleksandar Klas (1928-2002) je od 1959.g. crtao ilustracije i karikature odnosno naslovnice „Dečjih novina“ a od 1962. objavljuje i stripove: „Na mirisnoj livadi“, „Začarana šuma“, „Vitez na ovnu“, „Čudo u Gruži“. Iste 1962.g, u kojoj je list sa crno-bele prešao na četvorobojnu štampu, Brana Nikolić (1936) objavljuje stripove „Mija Siledžija“, „Fudbalko“, „Otmica centarfora“... Još jedan velikan, Nikola Mitrović Kokan (1933-1997) započinje saradnju sa „Dečjim novinama“ stripom „Buk i Vuk“ (scenario Srećko Jovanović) i „Pecin brat Pijuko“ (koji je preuzeo od Buina). Školske 1963/64 stripove su objavljivali i Slobodan Milić (1938-2000) kao Sem Myll, po scenariju Pavla Kićevca-Pol Kitz (1930) odnosno Radoslav Rade Ivanović (1933-2011) i Jovan Stojanović (1936-2025, kao John Radley). Maja 1963.g. objavljena je prva samostalna sveska stripa „Nikad robom“ koji će u 203 broja donositi domaće stripove iz prošlosti jugoslovenskih naroda (od broja 204 štampaju se samo doživljaji Mirka i Slavka). Naredne 1964.g. prestaju sa izlaženjem „Nasmejane novine“ a 1965. godine kreću nova strip izdanja „Biblioteka Lale“, Revija za strip i zabavu „Zenit“ odnosno od 1966.g. list „Miki“. Ova tri izdanja su se prodavala na trafikama i donosila stripove stranih autora. Sa 1964.g. završava se početna faza u razvoju stripa u „Dečjim novinama“; izdanja „Lale“, „Zenit“ i „Miki“ čine fazu uspona (1964-1969); treća faza (1969-1975) je faza ’traženja identiteta’, pojave izdanja kratkog trajanja, borbe sa famoznim ’zakonom o šundu’; četvrta faza (1975-1987) poklapa se sa pokretanjem „Eks almanaha“ i izdanjima proizašlim iz njega koja prate tokove svetskog stripa.

        Posle stručnog teksta Borisava Čelikovića, na gotovo 150 strana knjige „Od Buina do Marvela i Diznija“  reprintovani su stripovi koji su, do sada, bili poznati samo retkim znalcima i kolekcionarima. Stripovi su dokaz stasavanja strip autora. Znatiželjni čitalac zapaziće kako je Buinov crtež, od ne preterano veštog i prepunjenog detaljima, vrlo brzo pročišćen u humornim serijalima „Pecin brat Pijuko“ i „Mali Vlada i rođak iz grada„. „Zimska bajka“ Klasa i Erića (iz 1962-1963) i danas je pregledna i zabavna. Svojevrsni kuriozum je da su stripovi bili različitih žanrova - gusarski „Blago vražjeg otoka“ Johna Radleya, krimić „Dik Dab i mali“ R. Ivanovića i, posebno, naučnofantastični „Mali Niki“ Đurđića i Jovanovića, „Razred profesora Oma“ Mylla i Kitza, „Junaci svemira na crvenoj planeti“ Radeta Ivanovića. I zanatski elementi su napredovali: od crteža ispod kojih je tekst do dijaloških balona, od klasičnih strip kaiševa se, zbog promene formata novine i kolora, stiglo do strip tabli dinamične montaže sa kvadratima različitih veličina.

        Rečju, monografija „Od Buina do Marvela i Diznija - Strip u Dečjim novinama, knjiga prva, Počeci (1957-1964)“ Borisava Čelikovića izuzetno je vredno delo koje dostojno otkriva i osvetljava bitan a zaboravljeni deo ovdašnje posleratne istorije 9. umetnosti.

            („Dnevnik“, 2026.)

MELANHOLIJE STAROG ADVOKATA TODIĆA – „Trovač iz provincije“ Vase Pavkovića; izdavač Akademska knjiga, Novi Sad, 2025.

 

Nova pripovedačka knjiga Vase Pavkovića (1953) izuzetno cenjenog prozaiste, pesnika, urednika i antologičara, književnog i strip kritičara svojevrsni je nastavak knjige „Deset zagonetki“ (2016) odnosno doživlja policijskog inspektora a potom advokata Todića. Kako sam autor kaže u „Belešci s privremenog kraja“ o Todiću piše već četvrt veka prateći njegov život kroz „socijalizam njegove mladosti i zrelog doba i kapitalizam njegove starosti“, dakle, bezmalo kroz ceo Todićev vek. A taj se život, i profesionalne karijere u njemu, dešava u dva potpuno različita sveta, dva različita društvena uređenja sa različitim sistemima vrednosti. Todić nema iluzija o manama socijalizma jer je i tada bilo zločina koje je on istraživao širom Vojvodine ali je svestan i drugačijeg, humanijeg načina življenja u socijalizmu. A onda je došao kapitalizam... Todić o tome ovako razmišlja: „“Novo“ društvo, tranziciono, donelo je nove oblike kriminala – za nepune tri decnije socijalistički oblici kriminala, kojima sam se ja davno bavio, zbrisani su sa lica zemlje Srbije. Novi oblici kriminala i novi moral razvili su se i potisnuli ono staro... Skoro da ništa nije preostalo od starog sveta. Od mog sveta. Ma ni mrvica praha!“ U 11 priča koje čine novu knjigu smenjuju se epizode iz Todićeve inspektorske karijere (mahom slučajevi ubistva) i vinjete iz njegovih advokatskih dana, uglavno vezanih za završetak te karijere i odlazak u penziju. Mada su vremena dešavanja različita i deli ih i po nekoliko decenija, sve se priče slažu u (romanesknu?) celinu pa znatiželjni čitalac saznaje kako je Todić službovao u Kikindi i gradu na Tamišu (Pančevu) gde se, po odlasku iz policije, bavio advokaturom u malom lokalu u Kineskoj četvrti, da je redovni posetilac kafane „Evropa“ u kojoj ispija pivo i razgovara sa starim poznanicima, da mu je ćerka jedinica u Australiji i da je njegova supruga otišla kod ćerke odakle se, najverovatnije, neće vratiti. Todića prošla vremena sustižu i kada o njima ne misli namerno jer je čovekov vek duga, neprekinuta linija koja se malo-malo pa, svojevoljno, prepliće sa tekućim danima. Tako mu se vraća stara, nerazrešena otmica deteta u malom banatskom selu, u liku ostarele majke koja je dobila pismo u kome nepoznati pošiljalac tvrdi da je njen sin živ, da ima troje dece i dva unuka. To pismo možda (ne) razrešava slučaj ali svodi bilans jednog teškog i bolnog života koji je na svom kraju a Todića ostavlja bez ijedne reči kojom bi mogao da uteši nesrećnu staricu. Sličan osećaj bespomoćnosti i besmisla donosi saznanje da je grupa koja je ukrala crkveno zvono u Devojačkom bunaru i nije pohapšena, pijana od pića koje je platila novcem zarađenim ovom krađom izginula u teškoj saobraćajnoj nesreći... Kao advokat Todić se sreće sa bizarnom pričom o zaveri  u kojoj su ubijeni otac i sin a koja će ostati nerazrešena jer je i supruga/majka umrla; iza svega možda stoje mutne rabote građevinske mafije kao novog kriminalnog sloja. Da, ipak, vreme nagriza i principijelnost stare garde svedoči priča o kupovini vikendice za starog školskog druga i advokatovo lako uvećavanje cifara uz neznatnu grižu savesti što koristi nevolju ucveljene udovice.

        U mladosti Todić je rešavao manje ili više komplikovane slučajeve ubistva (nepoznatog lica zapaljenog u automobilu, od koga su ostala samo stopala, otrovanih iz redova za vize ispred ambasada, ubistva domaćice u radničkom naselju, ubistva bogatog seljaka...); njegove istrage, te igre detekcije, vodile su ga kroz razne slojeve socijalističkog društva do pojedinaca (ženskaroša, bahatih nasilnika, kriminalaca-povratnika, prepredenih lopova) koji su zločinima pokušavali da razreše svoje životne probleme. Autorovi opisi enterijera i eksterijera, prepuni detalja, marki proizvoda, uz upotrebu jezičkih fraza koje su tada bile u upotrebi izuzetno su uverljivi i sugestivni, prave su male sociološke studije jednog vremena. Po ovoj širini zahvata u literarnu stvarnost Pavković dobrano izlazi iz okvira uobičajene kriminalističke žanrovske priče i njenih strogo funkcionalnih pripovedanja; no, autor i sam navodi da je kao dečak čitao Žorža Simenona (i svakako učio od njega) i njegove krimi romane u kojima se insistira na opisima za samo priču nebitnih detalja koji, međutim, grade bogatu, ubedljivu atmosferu.

        Izmešane sa slučajevima iz policijske i advokatske prakse su i priče koje nisu žanrovske ali upotpunjuju lik ostarelog Todića darujući knjizi nove slojeve sentimenata. Takve su priče o vehementnom kolegi advokatu koji pobeđuje u TV kvizu, o poseti pesnikinje Florike koja pripoveda o ženi koja saznaje da je provela život sa ubicom, scena u kojoj rečenica iz knjige tera starog advokata u plač... Konačno, valja obratiti pažnju na priču „Napad na voz“ u podnaslovu „Po Tasi Milenkoviću, prvom srpskom policajcu...“ o susretu advokata i dnevnika prvog srpskog policajca, izdatog 1906. godine, odnosno o Tasinom rešavanju slučaja napada na voz kod Ralje, hapšenju počinilaca koji su ’samo’ hteli da vide kako izgleda kad voz pun putnika pada u provaliju i da – seire! Tasa Milenković razočarano konstatuje da se broj najstrašnijih zločina za pet godina udvostručio i da je po njima Srbija prva u „Jevropi“ (posle čega se nabrajaju bestijalni zločini ubijanja, odsecanja glava, sakaćenja, pečenja...).

        „Trovač iz provincije“ Vase Pavkovića ispripovedan je sugestivno i uzbudljivo, sa sjajnim detaljima i sa širokim valerom plemenitih emocija. Ovo je knjiga vrsnog pripovedača koja čitalačku pažnju nagrađuje vrhunskim umetničkim doživljajem.

            („Dnevnik“, 2026.)

           

VEČERNJE NOVOSTI - NAGRADA MEŠA SELIMOVIĆ, glasanje žirija

 

ODLAZAK VELEMAJSTORA PRIČA U SLIKAMA - Herman Ipen (Hermann Huppen,17. Jul 1938. – 22. Mart 2026)

 

Vest od odlasku sa životne scene Hermana Ipena (Hermann Huppen,17.07.1938. – 22.03.2026) više je od pukog navođenja činjenica – ona obznanjuje nestanak jednog od poslednjih velemajstora francusko-belgijske strip škole iz druge polovine XX i prvih decenija ovog veka ali i svekolike 9. umetnosti, svestranog autora jednako veštog sa perom i četkicama kao i sa rečima. Na Hermanovim avanturističkim, vestern, naučnofantastičnim stripovima odrastale su generacije evropskih i ovdašnjih dečaka i na  očiglednim primerima učile kako vizuelno pripovedanje može biti dinamično i impozantno, kako je ‘prljavi, ružni grafizam’ lep i kako se samostalne epizode sabiru u impozantne panorame epoha.

            Herman je bio agilan i disciplinovan i za više od šest decenija rada stvorio ogroman opus visokog kvaliteta uz nekoliko remek-dela. Crtao je bukvalno do poslednjeg daha i pred smrt, mada iscrpljen bolešću, završio poslednji album. Nesuđeni stolar i arhitekta kao strip crtač debitovao je 1964. godine u magazinu „Spiru“. Hermanov vizuelno samosvojan rad (kojim dominiraju izdužene figure aktera) na stripu „Jugurta“ po Vernalovom scenariju (dva albuma; serijal je nastavio da crta Franc) koji opisuje sukobe rimskih osvajačkih legija i slobodoljubivih Numiđana, zapazio je afirmisani scenarista Greg (Mišel Regnier,1931 – 1999) i ponudio mu saradnju na klasičnom mornarsko-pustolovnom serijalu „Bernard Prins“ koji je Herman crtao od 1966. do 1980, godine (ukupno 18 albuma). Po Gregovim scenarijima Herman 1969. godine započinje rad na vestern serijalu „Komanča“ (do 1983. ukupno 14 albuma). Oba serijala bila su vrlo popularna; “Komanča” je često navođena kao jedini konkurent stripu “Bluberi” Šarlijea i Žiroa. Gregove priče su, zbog njegove prezauzetosti, bivale sve slabije pa je Herman, čiji se crtačka veština razvijala, počeo da razmišlja o samostalnom radu. Konačno, 1978. godine pojavila se, u nekoliko strip magazina (1979. u jugoslovenskom magazinu „Strip art“), prva epizoda serijala „Džeremaja“, spretno zamišljenoj mešavini naučne fantastike i vesterna. Temelj svih priča je građansko-rasni rat u SAD koji je uništio dotadašnju civilizaciju. Iako državne vlasti nema a genetske mutacije izazvane radijacijom postaju očigledne, ljudi žive kao u doba Divljeg zapada organizovani u manje zajednice a praznim prostranstvima lutaju horde bandita i otpadnika... Junaci serijala su mladi momci, Džeremaja i Kurdi Maloj. Džeremaja je oličenje poštenja i naivnosti dok je Kurdi „ispekao zanat“ lutalice. Dvojac na svom putovanju bez cilja, upada u razne nevolje, Džeremaja polako sazreva i menja se, dok Kurdi ostaje neukrotivi vragolan, veran samo sebi i svojoj mazgi Ezri. Hermanove priče o Džeremaji (pretočene u 42 albuma) vremenom su bivale sve složenije, sa mnoštvom likova i životno uverljivih situacija; od obojenog crteža Herman je, od 19. albuma, prešao na tehniku akvarela u svakom kvadratu.

     

  

      

Godine 1983. Herman započinje serijal „Tornjevi Boa-Morija“, situiran u srednji vek, koji će se okončati posle 10 albuma i pretočiti u serijal „Boa-Mori“ (5 albuma, po scenarijima Hermanovog sina Iva). Heroj svih priča je časni vitez Emar od Boa-Morija, ratnik starih principa i nazora koji se vraća u svoju postojbinu jer su „tornjevi Boa-Morija najlepši i najviši koji postoje u hrišćanskim zemljama!“ Viteza putevi vode od Francuske i Engleske do vojevanja za hrišćansku slavu u pustoši Svete zemlje i nazad do sanjanog zamka Boa-Mori, za koji će voditi odlučnu i fatalnu borbu. Naslovi epizoda su imena likova koji su sporedni i prolazni dok imena viteza Emara nema. Herman subverzivno/postmodernistički sugeriše da je svako junak svoje priče-života i, istovremeno, marginalna pojava u životu drugih ljudi koje sudbina vodi drugim smerovima pa se oni tek ovlaš sreću i upoznaju (tu ima mesta za bogalje, beslovesne i lude, one koji tragaju za verskim prosvetljenjem, one koji uveseljavaju i rastužuju okolinu). Ovako ravnopravan i produbljen tretman svih junaka daleko je od klasične stripovske postavke priča sa jasno podeljenim ulogama. „Tornjevi… “ su remek-delo 9. umetnosti koje fascinira neodoljivom magijom pripovedanja i vizuelnim majstorstvom. Seriju „Boa-Mori“ čine atraktivne nezavisne priče koje se dešavaju na različitim lokacijama i labavo su vezane za “Tornjeve…”. Pored pomenutih serijala Herman je sa sinom Ivom radio vestern epopeju “Duk” (7 albuma) i starorimsku avanturu “Brigantus” (2 albuma); kao kompletan autor ili po tuđim scenarijima uradio je 30-ak nezavisnih albuma različitih žanrova (od gusarskih avantura preko krimića do horora i naučne fantastike). Na sreću ovdašnjih stripoljubaca većina Hermanovih radova objavljivana je i kod nas u strip magazinima ili albumima.

           

                                                      

Herman je nesporno jedan od najznačajnijih strip autora. On je velemajstor crteža/slikanja (od grimasa lica i tela u pokretu, arhitekture i pejzaža u raznim godišnjim dobima), njegova montaža tabli dinamički je precizna uz često kontrapunktiranje kretanja i mirovanja. Znatiželjni čitaoci jednako uživaju u otkrivanju složenih, suptilnih priča i posmatranju maestralnih pojedinačnih slika i njihovog organizovanja u celine-table. Herman traži posvećenu pažnju i najdublje uvažavanje zauzvrat darujući spoznaju istinske, neponovljive, bezvremene Umetnosti.

            (“Dnevnik”, 2026.)

TV KRPELJ - INTERVJU SA ILIJOM BAKIĆEM

 

INTERVJU SA ILIJOM BAKIĆEM

·        TV Krpelj

 Direktan povod za ovaj razgovor je bilo snimanje dokumentarnog filma  „30 godina Patagonije“ u produkciji „TV Krpelj“, a onda smo se dotakli i mnogih drugih tema bitnih za život i rad našeg sugrađanina, pisca Ilije Bakića.

Wostok: Ti si, osim toga što si bio član redakcije strip magazina „Patagonija“ napisao i predgovore za svih devet objavljenih brojeva, koliko se sećaš tog doba i kako ti danas ono izgleda?

Ilija Bakić: To su bila sentimentalna vremena za našu generaciju, bez obzira na to što je bio počeo rat i što je bila ona famozna hiperinflacija i što je  društveni sistem u kom smo mi odrastali i koji smo dobro poznavali došao do kraja, bio je na kolenima i na putu da bude potpuno uništen. Bilo je to vreme sankcija, mobilizacija, raznoraznih glasnih i preglasnih propagandi, a u isto vreme je to bio i period u kom je jugoslovenska, pa samim tim i srpska strip scena propala. Osamdesete godine su bile zlatne godine mejn-strim stripa, promovisale su ga strip publikacije kao što je „YU strip“ i druge, a otpočeo je svoj proboj i u inostranstvu i krenuo je u pravcu da strip bude priznat kao ravnopravan umetnički medijum od strane etablirane kulture, ali je onda sve krahiralo zbog katastrofalne ekonomske situacije, došlo je do toga da čak i najkomercijalnija strip izdanja kao što su „Zlatna serija“ i „Lunov magnus strip“ nestanu sa kioska i budu potpuno ugašena. Paradoksalno je da činjenica da  to što  stari poredak u našem stripu, sa velikim izdavačkim centrima kao što su Novi Sad i Gornji Milanovac kolabirao, na neki način otvorila put za nove mogućnosti u kreiranju i prezentaciji dostignuća na polju ovdašnje devete umetnosti. Ono što je bitno za male sredine kao što je Vršac, iz kojih neprestano odlaze mladi i kreativni ljudi, je da postoji neka kritična masa koja može da pokrene neki kretivni proces, a to se desilo kada je Budimir Babić, prethodno akter  lokalne  alternativne umetničke scene, postao direktor „Doma omladine Vršac“ i kada je on organizovao, u leto 1993. godine strip izložbu u Vršcu u holu pomenute institucije na kojoj su bili izloženi radovi četvorice autora iz Vršca – Wostoka, Grabowskog, Genevre i Mučibabića. Kompletni stripovi pomenutih autora su objavljeni u fanzinu pod nazivom „Patagonija“, koji je nazvan „Katalogom izložbe“, iz formalno-pravnih razloga pošto „Dom omladine Vršac“ tada još nije imao registrovanu izdavačku delatnost.

Wostok: Tiraž prvog broja „Patagonije“ nije bio veliki, svega 51 primerak, ali je nekoliko primeraka otišlo u beogradski „SKC“  i na još neke bitne adrese, izašao je i mali prikaz u magazinu „Vreme“ tog leta...

Ilija Bakić: Vi ste putem te prve „Patagonije“, kao neka mala grupa strip „zaverenika“ uspeli da skrenete pažnju na sebe i svoj rad i da se povežete sa scenom alternativnog stripa u okruženju koja je tada bila u intenzivnom nastajanju. Bilo je tu puno entuzijazma koji nam je davao elan, pa smo onda našli i sponzora i rešili da drugi broj odštampamo u 500 primeraka!

 

Wostok: Da, u međuvemenu smo se povezali i sa Aleksandrom Zografom koji nam je obezbedio stripove Julie Doucet, Jima Woodringa i Erica Theriaulta koje smo takođe objavili u narednim brojevima...

Ilija Bakić: „Patagonija“ je napredovala iz broja u broj i izgledala sve bolje i ubrzo je vršački magazin za alternativni strip postao jedan od ključnih faktora u razvoju nacionalne scene u ovom vidu strip izraza, pa smo dobijali dosta pisama i radova za objavljivanje u to vreme..

Wostok: Te devedesete godine su bile doba prave male renesanse u vršačkoj kulturi, zar ne?

Ilija Bakić: Da, prikazi „Patagonije“ i intervjui sa njenim autorima su izlazili u časopisu za kulturu „Košava“ koji je tada izlazio u Vršcu, a imao je ugledne saradnike iz Beograda i drugih gradova. Takođe su stripovi Wostoka i Grabowskog bili izloženi i na „Bijenalu mladih“ u Vršcu, a pokrenut je i strip festival “Vršački strip susret“, dakle, postojala je lokalna infrastruktura pogodna za recepciju i promociju lokalnog alternativnog strip pokreta. Po prirodi stvari, projekti kao što je „Patagonija“ ne mogu, nažalost , dugo da potraju, ljudi  se zapošljavaju i osnivaju porodice, neki odlaze u veće centre ili emigriraju iz zemlje, većina  je čak i prestala da se bavi stripom, ali je „Patagonija“ do kraja devedesetih, dok je izlazila, ostavila prilično dubok trag u našem stripu.

 Wostok: Kako si ti, uopšte, došao u poziciju da uređuješ i pišeš predgovore za „Patagoniju“?

Ilija Bakić: Budimir Babić Buda koga sam ja znao još iz srednje škole me je pozvao na saradnju, on je bio čovek koji je uvek stajao iza pokretanja većine aktivnosti na vršačkoj alternativnoj sceni još od početka osamdesetih, kada me je pozvao da sa svojom eksperimentalnom pesničkom grupom „Utovar-istovar“ nastupim na  manifestaciji „Zimske muzičke igrarije“ na kojoj je bila i improvizovana izložba karikatura i stripova autora koji se potpisao pseudonimom „Mediokritet“, a čijeg autora ja tada nisam ni upoznao.

 Wostok: Da, ko je taj „Mediokritet“ ustvari ćeš saznati tek kasnije, a mi smo imali i neki neobičan susret par godina pre „Patagonije“, zar ne?

Ilija Bakić: Pa, da, ja iako sam već bio završio pravni fakultet, zbog ranijih mladalačkih greha nisam mogao da nađem posao, nego sam morao da fizikališem preko student servisa. Tako sam jednom došao da istovarim neki kamion i u vršačkoj firmi „Agrokomerc“ i priđem ja portirnici, kad ono vidim da portir, u uniformi i sa pištoljem oko pojasa crta strip!

 Wostok: Da, ha, ha, ha, to sam bio ja koji sam crtao strip „Istina o Jozefu K. i Gregoru Samsi“!... Ali, zašto nisi mogao da dobiješ posao u struci, u čemu je bio problem?

Ilija Bakić: Još početkom osamdestih sam se ja zanosio avangardnom poezijom, pa sam uzeo i ispisao rukom svoje pesme na nekim papirima (nisam ni imao pisaću mašinu tada) i okačio ih tu na autobuskoj stanici i preko puta „KOV“-a, i ja sam onda posmatrao kako prolaznici reaguju na te moje pesme... Problem je bio u tome što sam ja svaku od tih pesama potpisao imenom i prezimenom, pa sam ubrzo dobio poziv za informativni razgovor najpre u SUP-u, a onda kod nadležnog političkog komesara u mesnoj zajednici kod male crkve ...

 Wostok: I kako se to odrazilo na tvoj život?

Ilija Bakić: Ja mislim da je to bilo ključno kod moje nemogućnosti zapošljavanja u struci!

 Wostok: Čuo sam da si ti bio prilično buntovan i u srednjoj školi?

Ilija Bakić: Mene su , kao jednog od najboljih đaka u razredu predložili za članstvo u Savezu Komunista, to je tada bila velika čast, ali sam ja to glatko odbio!

 

Wostok: Sa kakvim obrazloženjem?

Ilija Bakić: Oni su rekli da će nas dvoje odabranih da posmatraju 3 meseca, pa onda , ako sve bude u redu će da nas prime u Partiju, na šta sam ja rekao: “Šta ima neko mene da posmatra, pa  nisam ja bolestan!“... Inače sam pravio problema profesorima, intelektualno sam se konfrontirao od samog početka, recimo profesorku latinskog sam pitao, kada je rekla već na prvom času da možemo da pitamo šta hoćemo:“ A šta znači onaj natpis SPQR koji je nosila rimska vojska?“, na šta mi je ona odvratila:“Jao, pa ne znam baš to, ali proveriću!“ i zamrzela me je ozbiljno od tada...

Wostok: Negde početkom dvehiljaditih smo održavali strip radionicu u vršačkom Domu Omladine i tada si me baš iznenadio...

Ilija Bakić: Ne sećam se baš najbolje te radionice, možeš li da me podsetiš o čemu se radi?

 Wostok: Tada sam, po prvi put video da ti i veoma dobro crtaš, a nikada to nisi ni spominjao, nisam pojma imao o tom tvom talentu...

Ilija Bakić: Pa, ja sam, još tamo davno, imao ideju da upišem likovnu akademiju i baš sam se bio ozbiljno pripremao za prijemni ispit, i nakon što smo crtali aktove i ostale stvari za prijemni ispit, sedimo mi u hodniku na nekim klupama i vidimo da u kancelariju sekretarice fakulteta ulazi neki sedokosi bradati glavonja i viče joj nešto kao:“Daj, nemoj da zajebavaš, primi one moje!“ Tu ja shvatim da nemam pojma kako se ovde stvari rade, da je to već dobro  razrađen sistem u kome nema mesta za neke „padobrance“ iz provincije!

 Wostok: Aha, tako je to išlo sa tvojim crtačkim talentom... A kada si počeo da se baviš pisanjem?

Ilija Bakić: Još u srednoj školi sam pisao neke drame jednočinke, ali to nikada nije izvođeno... Početkom osamdesetih sam, pod uticajem Zenitizma i drugih avangardnih pokreta iz dvadesetih godina počeo da pišem poeziju i moja prva knjiga u rukopisu se zvala „Početni položaj“ u kojoj je bilo nekoliko ciklusa pesama, jedan je bio posvećen de Kiriku, drugi je bio posvećen ljudima iz močvara, a treći je bio posvećen onoj beloj sobi sa samog kraja Kjubrikove „Odiseje u svemiru“ i ja taj rukopis, onako prepun bezrazložnog entuzijazma, pošaljem na konkurs „Matice srpske“ za prvu knjigu  i nakon nekog vremena dobijem ja rukopis sa pismom u kom mi Florika Štefan lično kaže da je to dobra poezija, ali da je treba još cizelirati, doterati. Onda sam ja čitavu godinu to „cizelirao“ i pošaljem na sledeći konkurs „Matice“ za prvu knjigu i nakon izvesnog vremena mi stigne veliki žuti koverat, kao i prethodni put, ali ovoga puta je u  njemu bio i moj žuti koverat u koji sam bio upakovao rukopis, neotvoren! I onda sam ja shvativši situaciju digao ruke od potencijalnog  izdavača, ali ne i od tog rukopisa koje je vremenom prerastao u ono što znamo kao „Resurekciona seča početnog položaja“, moja prva knjiga koju je objavila edicija „Ugao“ iz Vršca 1993. godine.

 

foto: kupindo

Wostok: Šta, zapravo znači taj neobični naslov„Resurekciona seča početnog položaja“ ?

Ilija Bakić: Resurekciona seča je termin iz šumarstva, seku se i proređuju slabije mladice da bi one bolje mogle da brže rastu i bolje se razvijaju, tako sam i ja napravio „masakr“ nad sopstvenom zbirkom pesama i onda je ispalo to što je ispalo. Mislim da sam i tu verziju poslao na konkurs „Matice“, ali ovog puta nisam dobio baš nikakav odgovor, ono, kao da si rukopis bacio u bunar!... U međuvremenu sam završio fakultet, otišao u vojsku i počeo da pišem i objavljujem priče iz domena naučne fantastike.

Wostok: Ubrzo si počeo da pišeš i prikaze knjiga i strip izdanja, da li si onda prestao da pišeš poeziju?

Ilija Bakić: Pisao sam poeziju sve vreme, to se preplitalo sa pisanjem SF priča i romana i recenzija, imam nekoliko paralelnih tokova u literarnom radu, evo već više od 4 decenije...

 Wostok: U međuvremenu si objavio i dosta knjiga koje obuhvataju tvoju delatnost u svim ovim domenima literarnog izražavanja...

Ilija Bakić: Da, objavljeno mi je do sada, ne znam tačno, više od dvadeset, a manje od trideset knjiga...

 Wostok: Šta bi, nakon čitavog tvog dosadašnjeg rada i životnog iskustva mogao da poručiš mladim ljudima koji su na samom početku bavljenja pisanjem, da li je sve to, uopšte, vredno truda?

Ilija Bakić: Bez obzira na sve egzistencijalne, materijalne poteškoće, moram da kažem da mi je od početka bilo jasno da neke veće pare od tog posla sigurno neću zaraditi, ali, opet, ne može sve ni parama da se plati, evo reci mi ti da li bi bio zadovoljniji da si se bavio nekim poslom koji obezbeđuje prevashodno zarađivanje novca?

 

Wostok: Naravno da ne bih bio zadovoljniji!

Ilija Bakić: Eto, vidiš, ne može čovek da pobegne od svoje unutrašnje konstitucije, moj osećaj je da nisam ja sve te pesme i priče izmislio, nego da su one, na neki čudan i neobjašnjiv način, odabrale mene da ih ispišem i ja bih bio jako nesrećan da to nisam uradio!

Wostok: Smatraš da u nama postoji nešto nepoznato, neki faktor koji determiniše naše kreativne aktivnosti, saučestvuje u njima -  „Nesvesno“ kako ga je determinisao Jung?

Ilija Bakić: Da, ja bolju definiciju od toga što si izneo ne znam – ja ne spadam u autore koji, kada počnu da pišu, znaju kako će se to završiti, recimo da znam prvu i zadnju rečenicu, a ništa između ne znam!

Wostok: To znači da je tvoj način stvaranja neka vrsta kreativne avanture, zar ne?

Ilija Bakić: Da, za mene svaka spisateljska sesija nosi nova iznenađenja i neočekivana rešenja koja mi dolaze neznano od kuda!

https://tvkrpelj.wixsite.com/tvkrpelj/post/intervju-sa-ilijom-baki%C4%87em