OD VITEŠKE ČASTI DO POHLEPE ZA ZLATOM – „Boa-Mori 5”, Herman Ipen i Iv H; izdavač Čarobna knjiga 2022.

 

Izuzetni istorijski strip serijal “Tornjevi Boa-Morija” žive strip legende Hermana Ipena (1938), agilna “Čarobna knjiga” objavila je u biblioteci “Stari kontinent” u tri toma. Ipak, povest o časnim vitezovima od Boa-Morija time nije okončana; mada na kraju desetog albuma, i kraju serijala “Tornjevi…”, vitez Emar od Boa-Morija, upravo kada mu se rađa sin, gine u odlučnom boju, nadomak svog zamka i njegovih tornjeva koji su “najlepši i najviši koji postoje u hrišćanskim zemljama!“, povest se nastavlja u sledećim generacijama. Geni plemenitog i pravednog viteza prenose se na njegove potomke i određuju njihovu sudbinu, ideale za koje će se boriti i stradati, vođeni usudom (ili praroditeljskim grehom?) od koga ne mogu pobeći i koji nose kao žig srama (ili ponosa) kroz svoje živote da bi ga predali sledećoj generaciji. Ova, koliko fatalistička toliko i romantičarska ideja, pretočena je u samostalne priče iz različitih epoha ljudske istorije i smeštena širom Evrope a potom i ostatka sveta. Autor scenarija je Hermanov sin Iv H. Albumi “Boa-Morija” izlazili su neredovno, sa kraćim ili dužim pauzama a trenutno finalni albumi ovog niza sabrani su u knjizi “Boa-Mori 5”, u tvrdom povezu i punom koloru. Reč je o dve priče-epizode: “Vasja” (originalno objavljeno 2009) i “Nebesko oko” (2012); treća epizoda u ovom tomu, “Čovek sa sekirom”, originalno objavljena prošle godine, pripada serijalu “Tornjevi Boa-Morija” okončanom davne 1994.g. i istinsko je iznenađenje za sve Hermanove poštovaoce.

            Mesto dešavanja “Vasje” je jug Rusije, godine 1604. a pozornica je pohod Poljaka na ruskog vladara Borisa Godunova; Poljaci podržavaju lažnog pretendenta na presto a pridružuju im se i Kozaci. Na nivou pojedinačnih sudbina priča prati zaljubljenost Emara, koji je u poljskoj vojsci, i Dunjaške, supruge jednog od kozačkih vođa. Emar brani mladu ženu od napada razularenog Kolje ali ne uspeva da se uzdrži od strasti ni kad sazna da je Dunjaška udata. Vrteška emocija, ratnih strahota, obesnosti i nemoći melje stare i bespomoćne a Emar, u trenutku kada treba da kazni krivca odbija da postane ono što svi od njega očekuju – “muškarac” – i odlazi u nepoznato. “Nebesko oko” dešava se u džunglama Južne Amerike kroz koje domoroci progone španske konkvistadore, među kojima je i francuski podanik Emar. U neprijateljskom okruženju nepoznate šume koja kažnjava svaku neopreznost i divljih ratnika bez milosti, kulminiraju međusobni sukobi predvodnika i onih koji ga smatraju nesposobnim, Emara koji štiti zarobljenog domoroca i fanatičnog sveštenika. Emar uspeva da nagovori zarobljenika da umesto u spas izvan šume grupu vodi prema skrivenom gradu koji navodno krije basnoslovna bogatstva. Do tog cilja stići će samo Emar ali pohlepa mu neće biti zadovoljena mada će se na samrti diviti blistavim zidinama hramova obasjanim zalazećim suncem. Tako se okončava duga linija časti koju ovaj Emar izneverava podležući iskušenju otimanja tuđeg bogatstva.

            “Čovek sa sekirom” bi se u hronologiji Emarovog povratka u rodni zamak mogao smestiti pri kraju tog puta jer su tako željeni tornjevi blizu, na susednom imanju. Ipak, do njih nije lako doći: vitez gotovo gine kad pokuša da izdaleka pogleda zamak zbog zasede u kojoj ga čekaju vojnici upozoreni od nepoznatog izdajnika. Na imanju njegovog domaćina seljaci se otvoreno bune protiv svog gospodara i sukob je na pomolu… Pravdoljubivi ali slabi, s jedne strane, i izdajnici, bezobzirni i nemilosrdni vojnici, s druge, čekaju trenutak konačnog obračuna. Emar, oporavljen, ne može da odbije molbe ugnjetenih i bespomoćnih. Njegovo oklevanje nestaje dok mu starica, koju svi nazivaju vešticom, otkriva kako da pobedi u borbi. Emar ne pristaje da postane novi gospodar i odlazi u nova iskušenja.

            Pripovesti Iva H, svojom višeznačnom složenošću prevazilaze uobičajene, uprošćene stripske zaplete. Insistirajući na psihološkom nijansiranju likova, na geografskim osobenostima mesta događanja te na atmosferi epohe, uverljivosti događaja odnosno njihovim različitim ocenama i procenama koje zavise od onih koji donose sud o njima, ovi stripovi dosežu literarne visine. Pošto je “Čovek sa sekirom” kompletno Hermanovo delo lako se uočava koliko je Iv H. naučio o građenju priča od svog oca. S druge strane, ambiciozna priča dopušta Hermanovoj četkici da se razmaše, od ruske stepe prepune sunca i jasnih boja, preko senki južnoameričke džungle do zlokobnih mutnih tonova u “Čoveku…” Herman je i nadalje vešt u slikanju grimasa lica i tela u pokretu odnosno arhitekture i pejzaža u raznim godišnjim dobima. Njegova montaža tabli dinamički je precizna uz često kontrapunktiranje kretanja i mirovanja. Otuda čitaocu stripa jednako zadovoljstvo nosi otkrivanje priče i posmatranje maestralnih pojedinačnih slika kao i njihovog organizovanja u celine-table. Zaključimo da je peti tom “Boa-Morija” istinska stripovska gozba stvorena u neusahloj imaginaci velikana kakav je Herman i njegovog vrlog naslednika Iva H.

            (“Dnevnik”, 2022.)

TRI OKA U GLAVI - ILIJA BAKIĆ; izdavač NIŠKI KULTURNI CENTAR, 2022.

 UPRAVO IZAŠLO IZ ŠTAMPE

       

ISKORACI U NOVE LITERARNE HORIZONTE – Povodom romana „Firentinski dublet“ Skrobonje i Nešića i „Paganin“ Kneževića

 

U mnoštvu dela koja čine savremeni literarni trenutak odnosno tekuću književnu produkciju i scenu nije lako – a ponekad ni uopšte – razabrati, među šarolikim novitetima, istinske zametke književnih tendencija, pokreta ili (samo) moda; tek kada se neki manir ili pokret iskristališe u prepoznatljiv oblik relativno je lako definisati ga i tragati za njegovim/njihovim korenima. No, još je genijalni Borhes svojevremeno ustvrdio da svaki literarni pravac ima svoje preteče koje ga najavljuju. Slučaj komedijant ili nepredvidivi sticaj okolnosti ponekad, pak, ipak olakšava prepoznavanje novosti pa se, čak, čini da na njih i ukazuje. Tako su ovdašnjim znatiželjnim čitaocima proze, posebno one koja je utemeljena na pojedinim žanrovskim fantastikama (konkretno, naučna  fantastika i horor), neminovno zapala za oko dva dela objavljena u kratkom razmaku. Najpre se 2020.g. pojavio roman „Firentinski dublet - Sfumato“ dvojca Goran Skrobonja i Ivan Nešić za koji se ispostavilo da je prvi deo duologije koja je zaključena u letnjim mesecima 2021. pojavom romana „Firentinski dublet - Kjaroskuro“ dok se nekako između ovih knjiga smestio-iz štampe izašao roman „Paganin“ Bobana Kneževića. Kako su sva trojica autora zapažena (još preciznije, značajna) imena ovdašnje književne fantastičarske scena (decenijama već od zvanične, čitaj, akademske kritike i teorije – uz časne izuzetke koji potvrđuju ovo pravilo - namerno previđane i gurane u zapećak), njihove novopublikovane knjige nikako nisu mogle a da ne pobude interes publike žanrovski profilisanih interesovanja. Usto, kako će se ispostaviti i razotkriti takvim znatiželjnicima, pomenuta dela imaju i niz zajedničkih karakteristika kojima valja posvetiti pažnju.

 

Ponajpre, oba romana za glavne junake imaju ličnosti iz naše istorije: Milovana Glišića u „... dubletu“ i Veselina Čajkanovića u „Paganinu“; uz njih itekako bitne uloge „igraju“ i Brem Stoker, Tanasije Milenković, Kralj Milan I Obrenović, Kraljica Engleske („... dublet“) odnosno Alister Krouli, kralj Aleksandar I Karađorđević („Paganin“); uz pomenute manje ili više često se pojavljuju, odnosno pominju i druge ličnosti.

 

U segmentu/ogranku realističke proze koja se primarno bavi prošlošću, istoriji znani ljudi su bezmalo obavezni likovi i pisci ovakvih dela trude se da što uverljivije opišu kako epohu kojom se bave tako i one koji su u njoj živeli, koristeći se širokom lepezom sredstava i pripovednih strategija, od insistiranja (neretko i detaljistički sitničavog) na svakovrsnoj faktografiji (od arhitekture do oblačenja i načina ishrane, od metoda ratovanja do organizacije svakodnevnog življenja) kao i oponašanju ondašnjih sintaksičkih konstrukcija te upotrebi arhaizama  tom vremenu. Od zanatske umešnosti pisca odnosno njegovog talenta i domišljatosti zavisi koliko će čitalac biti uveren u autorovu književnu verziju prošlosti; čitalac je svakako samim započinjanjem da čita delo pristao na određenu dozu „obmane“ ali njegov pristanak nije neograničen i bezuslovan pa pisac svakako mora da se izbori za čitaočevu pažnju odnosno da ga „ubedi“ u smisaonost sopstvene vizije.

 

Fantastička proza u svojim žanrovskim okvirima poznaje specifično polje (podžanr) znan kao „alternativna istorija“ koji se bavi oficijelnom prošlošću kao temeljom za dalje spekulacije. Naime, u određenom trenutku se smer poznate nam istorije menja i kreće u sasvim drugom pravcu (npr. Amerika je otkrivena nekoliko vekova kasnije, Napoleon je osvojio Rusiju, Treći Rajh je pobedio u II svetskom ratu...). Težište alternativnoistorijskih romana i priča je na tim novim vremenima odnosno na nepoznatim društvima i ljudima koji u njima žive. Alternativne istorije do sada nisu na ovdašnjoj literarnoj sceni imale previše ’sledbenika’; pored nekoliko Skrobonjinih romana i priča pomenimo prozu Vladimira Lazovića (samostalno i u saradnji sa Ivanom Nešićem) i pojedine segmente romana „Vi što maštate o sreći“ Ljubomira Damnjanovića. Svakako treba napomenuti da pored dela koja sadrže i koriste elemente čistog podžanra postoji i niz onih koja ne ostaju u potpunosti verna obrascima već ih manje ili više izneveravaju tvoreći sopstvene varijante i kombinacije žanrovskih ikonografija. Takav je slučaj i sa pričama odnosno romanima iz Skrobonjinog „Teslaverzuma“ („Čovek koji je ubio Teslu“, „Sva Teslina deca“) koji imaju definisanu alternativnoistorijsku liniju/postavku (Srbija je najmoćnija država sveta zahvaljujući Teslinom povratku u zemlju, I svetski rat, boljševička revolucija, američki građanski rat nisu se desili kako mi znamo) kojoj obilno pridodaju špijunsko-akcione i horor elemente koji su, pak, noseći/prevashodni elementi dela kojim se autor bavi.

 

Dela koja ovog puta razmatramo nemaju ambicije da se bave znanim istorijskim dešavanjima u ključu realističkih romana ali ni alternativnom istorijom odnosno društvenim okvirima stvorenim/formiranim i funkcionalnim posle određene istorijske prekretnice. Oba romana (Skrobonjino i Nešićevo dvoknjižje tretiramo kao celinu) ostaju u početnom/znanom, istorijski verodostojnom okrilju epoha (druga polovina XIX i prva XX veka) bez izmeštanja u alternativne stvarnosti. Njihov se fantastički smer ostvaruje u spoznaji odnosno otkrivanju drugačijh prošlosti i sila koje su ih oblikovale. U „Firentinskom dubletu“ trag moćnih, nečistih i krvožednih sila vodi do samih korena ljudske vrste i njenog sukoba sa onostranim, kao opozitom principima Dobra i Pravde, dok je u „Paganinu“ zahvat još dublji i gubi se u nemerljivom dobu pre pojave Homo Sapiensa, u svetovima ljudima nepojmljivih bića  (najpribližnije odrednice bi bile božanstva ili demoni) i odnosa među njima. U takvom kontekstu dešavanja, koja (u oba romana) aktere vode kroz nekolike ljudske naseobine i živopisne krajolike, bivaju obojena duboko zloslutnom neizvesnošću sa ukusom i slutnjom fatalnog usuda koji dinamizuje radnju i ubrzava čitanje knjiga.

 

Za razliku od klasičnog realističkog romana autori „... dubleta“ i „Paganina“ drugojačije tretiraju istorijske ličnosti u njima; naime, faktografska tačnost i uverljivost potrebna je samo do određenog nivoa jer ono što predstavlja zaplet romana dobrano odstupa od činjenica. Stoga se može reći da autori u gradnji likova polaze od opštepoznatih, neupitnih činjenica o svojim junacima koje dopunjavaju verodostojnim faktima koji su manje dostupni kako bi ubrzano, bezmalo od prvog pominjanja, stvorili literarno uverljiv lik (utemeljen na čitalačkim opštim znanjima) koji će nadalje voditi u fantastične avanture. Pomenuti šire nedovoljno poznati momenti iz života junaka imaju ulogu da „uzdrmaju“ ustaljenu predstavu o ličnosti otkrićima koja bacaju nova svetla/perspektive na lik i sugerišu da čitalac niti može niti sme da se u potpunosti osloni na svoja predznanja/predubeđenja. Kako romani odmiču vezanost za stvarnu ličnost i njen psihološki profil slabi jer ona poprima karakteristike drugih i drugačijih obrazaca-modela koje autori, prema svojoj potrebi i zamisli, pridodaju početnoj slici; tako Glišić preuzima manire detektiva-intelektualca kome nisu strani ni fizički sukobi ni brzo potezanje oružja dok se u Čajkanovićevom ponašanju prepoznatljive opsednutosti dilemama intelektualaca iz dela klasičnog žanrovskog perioda poteklih iz pera Poa, Stokera, Lavkrafta. Upravo ovo i ovakvo spajanje životnih i fikcijskih uloga otvara autorima prostore za svakakvo zavodljivo i intrigantno postmodernističko intertekstualno i metatekstualno poigravanje, dakle za citate i aluzije na žanrovsku odnosno popularnu kulturu XX veka (kao neočekivani ali dobrodošli i nadasve duhoviti izlet u drugu epohu koja je oblino i presudno utemeljila ukus i afinitete savremenog čitaoca). Uvođenje istorijskih ličnosti u žanrovske romane ovakvog profila (poznatog i u modernoj svetskoj žanrovskoj produkciji) ispostavlja se kao izbor koji dozvoljava piscima da iskorače iz konvencionalnih žanrovskih zabrana odnosno da se slobodno i nesputano poigravaju na nivoima intelektualnih spekulacija i slobodnih asocijacija što je svakako uvek dobrodošla provokacija i subverzija i kao takva atraktivni kvalitet za čitaoce (osim ukoliko nisu žanrovski čistunci i puritanci). Kako je ranije rečeno Skrobonja je već u romanima i pričama iz Teslaverzuma započeo ovakva iskušavanja fleksibilnosti žanrovskih obrazaca, Nešić je u svojim pričama iskazivao slične ambicije dok je Knežević u romanu „Slobodanida“, istina u maniru/ključu naučne fantastike, takođe posezao za sličnim „korišćenjem“ i „tretiranjem“ istorijskih ličnosti. Sva trojica su u svojim najnovijim delima još jače iskoračili u smeru potpune slobode i spekulacija.

 

No, u ostvarivanju ovih namera autori su odabrali bezmalo dijametralno različite postupke: Skrobonja i Nešić su se opredelili za insistiranje na minucioznim opisima okruženja sa mnoštvom fascinantnih, začudnih a ipak verodostojnih detalja čime se pojačava kontrapunktiranje sa pređašnjim i potonjim fantazmima kao iskliznućima iz istorijske kolotečine. Bitna tačka u ovakvom građenju priče je i kontrolisano baratanje arhaičnim jezikom i adekvatnim strukturiranjem rečenica. Knežević je, sa svoje strane, pošao sasvim suprotnim pravcem: ogolio je svoju rečenicu, lišavajući je patine starog jezika pa čak i insistirao na modernom vokabularu potcrtavajući tako, do krajnjih granica, odstupanje od isprva usvojenih istorijskih obrazaca a u ime nezavisnosti svog literarnog konstrukta koji ovim manirom samosvesno odbija da se „uklopi“ u očekivane obrasce (uz rizik da takva odluka ne bude prepoznata i uvažena).

 

Postupci autora oba romana pokazali su se, u krajnjem utisku, funkcionalno uspešni u svojim domenima mračnog akcionog misticizma u „... dubletu“ i egzotične ezoterije u „Paganinu“, i rezultirali delima koja su relevantna u svojim literarnim zabranima.

 

Sa stanovišta šire literarne scene oba romana otkrivaju se kao snažan iskorak u nove oblasti, u pravce-smerove koji do sada nisu bili uopšte ili nisu bili dovoljno istraživani pa stoga definitivno zaslužuju pomniju čitalačku i kritičarsku pažnju.

           

(Časopis „Nova misao“ br. 48/2022)

 

https://drive.google.com/file/d/1qeTjWA2WGqejMa04VXu2vSklGnPJ2dNW/view

VESELI MANGUPI BERLINSKI HVATAJU LOPOVA– Knjige koje (ni)je prekrila prašina – “Emil i detektivi” Eriha Kestnera

 

Roman “Emil i detektivi” Eriha Kestnera (1899-1974) bio je na našim prostorima bezmalo obavezno štivo za dečake (i poneku devojčicu) gotovo pola veka, tačnije od 1931.g. kada se pojavio prvi prevod (iz pera znamenitog Gustava Krkleca) pa sve do 1980-tih kada su deca još volela da čitaju lektiru a i knjige koje nisu bile na spisku obaveznih (“Emil…” jedno vreme jeste bio i u lektiri). Knjiga koja je originalno objavljena 1928.g. vrlo brzo je prevedena na niz evropskih jezika a sam autor je za izdanje u tadašnjoj Jugoslaviji napisao par reči ”Neobično me veseli da će moja knjiga “Emil i detektivi” biti eto predana i jugoslavenskim čitaocima. A ja se nadam da će ona i ovdje, kao i svuda dosad, steći prijatelje kod starih i kod mladih.” Ovaj “roman za decu” bio je izuzetno popularan širom međuratne Evrope ali je dolazak nacista na vlast i proganjanje Kestnera, kao Jevrejina, rezultirala i njenim spaljivanjem na velikim lomačama nepoželjnih knjiga koje su nacisti organizovali. Ovaj je roman bio prvo Kestnerovo delo za decu; on je do tada već bio već etablirano ime u svetu poezije i proze “za odrasle”. Posle “Emila…” Kestner je napisao niz knjiga za decu ali je ovaj prvenac bio i ostao najpopularniji i najcenjeniji. Slava “Emila…” pomalo je zasenila i niz valjanih Kestnerovih knjiga za odrasle među kojima se izdvajaju “Kada sam bio mali dečak” (autobiografija), “Večernja pesma komornog virtuoza” (pesme), “Fabian” (roman), “Marš 1945” (zapisi)... “Emil...” je više puta ekranizovan a imao je svoje verzije i u stripu.

            Nekoliko osobenosti izdvajalo je “Emila i detektive” iz tekuće dečije produkcije onog vremena. Priča se dešava u sadašnjosti, na prepoznatljivom lokacijama, među radničkom klasom koja jedva uspeva da opstane u kapitalističkom društvu posle I svetskog rata. Nema u njoj nikakvih prinčeva i princeza niti bezbrižnih bogataša već samo ljudi koji teško ali pošteno rade da bi ishranili sebe i svoje porodice. S druge strane zakona, uglađeni lopov koji u vozu krade od usnulog Emila novac namenjen za baku u Berlinu nema nikakve obzire prema detetu (ispostaviće se da je to prevejani kradljivac tražen zbog više zlodela). Emil Tišbajn je dobar dečak koji je ostao bez oca i čija majka mnogo radi, on je marljiv učenik a povremeno je sklon nestašlucima; Emil zapada u tešku situaciju iz koje se ne bi izvukao da nema malih berlinskih mangupa koji su spremni da mu pomognu i da se solidarno organizuju, da prate lopova i raskrinkaju ga. Ni oni nisu iz dobrostojećih porodica tako da bez mnogo muka uspevaju da dobiju dozvolu i  ostanu na ulicama celu noć. Njihov neformalni vođa, mali Profesor, primer je predvodnika voljnog da čuje predloge ali i odlučnog da iz grupe izbaci onoga ko ne izvršava zadatke. Dečaci su spremni da se organizuju kao prava mala vojska, da improvizuju kad to situacija traži ali i da se žrtvuju, makar to značilo da mali Dinstag samopregorno dežura pored telefona umesto da (što bi više voleo) učestvuje u praćenju i poteri. Naravno, devojčice se ne pozivaju u grupu ali kada se pojavi Emilova sestra, vragolasta Poni, svi postaju fini i stidljivi a sva njihova hrabrost i dovitljivost nekako iščeznu. Ono što važi za svu decu jeste stav da su odrasli sa svojim problemima i idejama ludi i da komplikuju stvari; to važi i za njihove roditelje mada su svi spremni da njima, posebno majkama, malo “progledaju kroz prste”.

            Knjiga vrvi od akcije, zgoda (sam Kestner se pojavljuje u knjizi kao putnik koji Emilu plaća tramvajsku kartu a potom piše reportažu o uspešnom hvatanju lopova), nezgoda i dosetki i odiše svežinom iako je stara gotovo pun vek. Srećni završetak unekoliko ublažava i pogled na težak siromaški život pa je celokupan utisak pozitivan i optimistički (za razliku od kvalitetnijeg romana “Dečaci Pavlove ulice” Ferenca Molnara iz 1907. čiji tužan kraj bespovratno boji knjigu tamnim tonovima). Zbog svega rečenog, knjiga “Emil i detektivi” Eriha Kestnera zaslužuje da je pročitaju kako sada mladi čitaoci tako i oni koji su je nekada davno već čitali kao znatiželjni derani.

 

SEĆAJUĆI SE DRAGOG PROFESORA ERVINA MAREŠA (1929-2006),

VEČNOG OBOŽAVAOCA “EMILA I DETEKTIVA”

            (“Dnevnik”, 2022.)

PUTOVANJE DO KRAJA TAMNOG VILAJETA - “Vekovnici XII – Istina i druge bajke” scenarista Marko Stojanović, grupa crtača; izdanje izdavač Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči “Nikola Mitrović Kokan”, Leskovac 2021.g.

 

Serijal “Vekovnici” nesporni je fenomen srpskog stripa prvih decenija XXI veka. Uprkos svim teškoćama ovaj serijal stigao je do dvanaestog numerisanog albuma odnosno 13. ukupno obzirom da postoji i nulti album (na koji se XII direktno vezuje)! Delo ovakvog obima – koje, usto, nije ni blizu svog okončanja – naravno (i na žalost) nisu mogli da mimoiđu svakojaki izazovi i nevolje. Strip serijali su u svetskim produkcijama pravilo a na ovdašnjim prostorima uspevaju sa promenjivim uspesima uzrokovanim mnogim činiocima: serijali traže dugotrajnu koncentraciju i profesionalnu disciplinu koje mnogi autori ne mogu da poštuju i to sve u specifičnom okruženju prevrtljivog državnog odnosa prema stripu, koji je “izazivao” neredovno izlaženje publikacija i kratko “trajanja” izdavačkih kuća; na sve to dodaju se posledice ratova i sankcija iz 1990-tih koje se ogledaju u odrastanju generacija mladih bez nužne dnevne/nedeljne porcije “priča u slikama” na kioscima što je rezultiralo masovnim gubitkom interesa mladih čitalaca za strip. “Vekovnici” su od 2007.g. do danas imali bezbroj problema ali su postigli i zapažene uspehe. Zamišljeni kao serijal koji će izlaziti u “Politikinom zabavniku” pa (silom prilika i okolnosti) premešteni u albumski format uz sporadično/nekontinuirano pojavljivanje u periodici, “Vekovnici” su ipak izgradili svoju “nišu” na domaćoj strip sceni koja se, na radost ljubitelja, istrajno popunjava novim izdanjima. “Spiritus movens” čitavog projekta je scenarista Marko Stojanović koji je, zahvaljući izuzetnoj energiji i entuzijazmu, osmislio priču, angažovao i za rad na albumima koordinisao preko stotinu crtača i preuzeo na sebe aktivno medijsko predstavljanje projekta. Paralelno sa originalnim serijalima stvoren je i pobočni ”spin off” serijal, pod imenom “Beskrvni”. Stojanović je hrabro preuzeo iskustvo andergraund stripa - kolektivno crtanje stripa koje nije popularno u klasičnom stripu jer promena vizuelnog identiteta (više nego promena scenariste) može dovesti do gubitka publike navikle na određeni crtež. U “Vekovnicima”, pak, svoju verziju priče i glavnih junaka crtaju umetnici različitih grafizama; ova potencijalna slabost je izrasla u vrlinu i zaštitni znak serijala pa je eksperiment potvrdio svoju opravdanost.

            Težište serijala je bizarni dvojac - vampir Čen i prgavi besmrtnik Kraljević Marko - oko koga se pletu raznorazne zgode i nezgode u svetu koji se delimično poklapa sa znanom nam istorijom XVIII i sledećih vekova dok je onim drugim delom ukoračio u alternativne stvarnosti bajki i literature, mitova i popularne kulture. U neodoljivom klupku stvarnosti “Vekovnika” sreću se, druže i bore vampiri i vukodlaci, Amazonke, demoni i magovi koji su blagosiljali Hrista, Kainov soj, krstaši, vatra sveta, psoglavci, tajanstvene mape i propasti svetova… Mozaik dešavanja nije uvek lak za sagledavanje ali je ta tajnovitost i iznenađujuća začudnost jedan od aduta serijala.

            Naslov dvanestog albuma “Istina i druge bajke” odmah će setiti znatiželjne čitaoce na naslov tzv “nultog” albuma “Bajke i druge istine”. Intrigantna dilema šta je istina a šta bajka može se preformulisati i u pitanja da li je istina bajka i da li su bajke istina? Odnosno, nije li ono što je za nekoga bajka za drugog – istina? Određuje li pozicija posmatrača/pripovedača njegov doživljaj istine i, ako jeste tako (a jeste) – postoji li uopšte jedna istina ili svako ima svoju istinu i bajku? Sva ova pitanja moguće je postaviti kako tokom čitanja albuma tako i pošto se korice sklope jer je Stojanović osmislio sasvim posebne avanture; naime, ovog puta se u pričama ne pojavljuju ni Marko ni Čen već pripovest prati avanturu čete prognanih psoglavaca koja je stigla na kraj sveta i pregazila ga, ušla u tamni vilajet u kome ko uzme kamen pokajaće se ali i ko ne uzme kamen pokajaće se. Sledi put u bezdan mraka prepun istinskih stahota i izmaštanih mitova. Susretu sa strašnim bićima prethodi susret i sagledavanje sopstvenog bića, razotkrivanje sopstvene ličnosti sa svim manama i vrlinama. Moćni i autoritativni Divostin će u boju žrtvovati decu, izgubiti vid ali ga i dobiti, sresti se i boriti sa vrhovnim bogom-demonom Mrakom, doživeti transformaciju a zarad iskupljenja osuditi na propast svet koji je trebalo da spasi… Osnovnu priču prekidaju storije o zmajevima, čarobnjacima i robotima da bi se do kraja i one uklopile u podzemno pakleno stratište propalih pokuša uspona u pobedu i slavu.

            Ambiciozna višesmislena i intrigantna zamisao nadopunjena je nizom neobičnih preokreta i čudnih detalja (svetli dijamanti u ustima psoglavaca setiće na Mebijusove crteže a poštovaoce grupe “Ramštajn” na svetlo u ustima njihovog pevača na jednoj od ranijih turneja). Priče/bajke/mitovi ne daju definisane odgovore već ostavljaju čitaocima da ih domisle i formulišu. Deset priča iscrtalo je i obojilo isto toliko mladih crtača i kolorista potvrđujući da su “Vekovnici” valjani fantastički strip serijal koji kontinuirano promoviše novi duh i nove snage 9. umetnosti.

            (“Dnevnik”, 2022.)

PROPAST STVARNOG I POBEDA VIRTUELNOG SVETA – „Karbon i Silicijum“ Matje Bable; izdavač Čarobna knjiga 2022.

 

U izdanju „Čarobne knjige“ upravo se pojavio vanredno zanimljiv naučnofantastički album iz najnovije frankofonske strip produkcije (originalno objavljen 2020. g.). Reč je stripu – preciznije o obimnoj (270 strana) grafičkoj noveli - „Karbon i Silicijum“ mladog autora Matjea Bablea (1987). Delo je nesporno iz domena naučne fantastike ali nije instantno-konfekcijski jednoobrazno već ambiciozno kombinuje iskustva više podžanrova i „funkcioniše“ na različitim nivoima značenja koji su čitljivi zavisno od ambicija i verziranosti znatiželjnih čitalaca. Nominalno, priča smeštena u budućnost započinje stvaranjem i stavljanjem u probnu funkciju para androida – Karbona sa ženskim i Silicijuma sa muškim telom. Njihova svest i intelektualne sposobnosti razvijaju se zahvaljujući neprestanoj priključenosti na internet mrežu. Osnovni zadatak zbog koga su androidi stvoreni jeste da čuvaju ostarele ljude za koje njihovi potomci nemaju vremena niti imaju volje da na starce „troše“ svoje živote jureći za ispunjenjem sopstvenih hedonističkih prohteva; starci se, pak, grčevito drže svojih preostalih dana zahtevajući negu i pažnju. U takvoj situaciji kvazi-humanosti masovna proizvodnja androida-dadilja za stare je izuzetno profitabilna pa se kompanije međusobno takmiče za osvajanje tršišta. Ipak, odgajanje androida je ozbiljan i dugotrajan proces (što iritira biznismene). Dok traje odrastanje androida dešava se i porođaj doktorke Noriko koja je vođa čitavog projekta. I kao što u životu svakog ljudskog bića dođe trenutak kada mora da lično upozna spoljni svet tako to vreme dolazi i za androide. A oni, kao i svi tinejdžeri kojima mudri saveti i preporuke odraslih samo „prolaze kroz uši“, odlučuju da usred ekskurzije – pobegnu. No, Karbon će biti uhvaćena a Silicijum će se izgubiti u ljudskoj masi i nestati sa interneta...

            U nastavku se pripovedne linije dele i pretežno prate opstanak Karbon koja mora da se, kada joj istekne 15 godina životnog veka, pomognuta od Noriko, preko interneta seli u druga veštačka tela i tako, tokom bezmalo tri veka (tačnije 271 godine), upoznaje mene ljudske planetarne civilizacije u neumitnom raspadanju ekološke ravnoteže, uništavanju društvenih institucija, gubljenju ljudske fizičke interakcije uzrokovanom stalnom priključenošću na virtuelne svetove, u gacanju ljudi otpadnika i nevoljnika kroz sveprisutni otpad sve do propasti kapitalizma i kompanija koje su ga gradile i koristile (neke neće nestatiti već će regresirati i postati sekte) i haotičnog stanja u kome se preostali androidi i roboti okupljaju radi kolektivnog odlaska u virtuelnu realnost. Tokom kratkih poglavlja smeštenih na različitim kotama Zemlje, Karbon će ponovo sresti Silicijuma koji je odabrao sasvim drugi princip življenja u kome je stalno prisutan u fizičkoj stvarnosti. Tako su imena androida postala njihov usud jer su ugljenik i silicijum temelji dva vida/oblika postojanja. U poslednjem poglavlju Silicijum se, potpuno preobraženog tela jer se početno tokom vekova raspalo, pojavljuje na okupljalištu ali odbija da se prikljući svojoj sabraći pošto je do tada uspeo da obiđe 87,2% Zemlje i ne namerava da prestane sa svojim nomadskim putešestvom bez obzira na nagovore od Karbon. Čini se da je početno jedinstvo dva androida došlo do svog neumitnog kraja...

            Bableova priča ima epski zamah i slika previranja u tkivu ljudske civilizacije koja nezaustavljivo srlja u propast vođena povlađivanju telesnim zadovoljstvima uz zanemarivanje saveta razuma i nauke. Empatija na nivou vrste ne postoji i niko ne mari za svoje savremenike kao ni za svoje potomke. Ta bahatost, naravno, mora biti kažnjena brisanjem čitave vrste sa lica planete. No, to je bolan i mučan proces koji pogađa sve klase (mada one bogate kasnije). Pitanje odnosa ljudi prema robotima i androidima potvrđuje nedoraslost ljudske vrste: oni se posmatraju kao korisne mašine a njihova svest se generalno ne uvažava i ne poštuje. Na drugoj strani, ljudi vrlo lako žrtvuju svoju fizičku stvarnost zarad uranjanja u virtuelno okruženje koje donosi sasvim nove vidove komunikacije između jedinki, bez granica koje nameću društvene konvencije. Međutim, ljudi su i dalje telesni iako telo doživljavaju kao nepotrebni balast. Konačno, postoje pojedinci i grupe koji odbijaju ulazak u virtuelno i zadovoljavaju se „prirodnim“ formama postojanja i komunikacije.

            Mada je sebi postavi vrlo ozbiljan zadatak i poduhvatio se globalnih problema budućih vremena Bable nije kopirao komercijalne naučnofantastičke šeme već je seriozno promišljao moguće puteve i stramputice čovečanstva. Svu lepezu pitanja i dilema on je predstavio tako da ne opterećuju samu priču, pokazavši zavidnu sposobnost za razvijanje i održavanje tenzija kao i za epizode potpuno lišene dijaloga i utemeljene na čistom vizuelnom pripovedanju. Umereno stilizovana karikaturalnost ljudskih likova dobrodošlo je oneobičavanje prepoznatljivih formi dok su prizori iz internet-virtuelne realnosti svojim vrtoglavim perspektivama i specifičnim kolorom adekvatan uvod u atraktivne svetove u dubokom kontrastu prema prljavoj, ruiniranoj, zagađenoj Zemlji.

            Rečju, „Karbon i Silicijum“ Matjea Bablea valjano su delo mladog autora koje se, potvrđujući njegov vanserijski talent, intrigantno i provokativno bavi krucijalnim pitanjima postojanja i opstanka ljudske vrste u okruženju nastalom zahvaljući bahatosti i neumerenosti uspravnog dvonožnog samozvanog „gospodara Prirode“.

            („Dnevnik“, 2022.)

BOLNO PREPOZNAVANJE BUDUĆNOSTI KOJA JE POČELA – 70 godina romana „Reklamokratija“

 

Jedno od „prokletstava“ koje prati naučnu fantastiku u svim oblicima (pisanom, vizuelnom, crtanom) je opšti stav da ovaj žanr predviđa budućnost, odnosno opisuje kakva će ona biti. Mada su bezrojni pisci i teoretičari odbijali ovu tezu – u najboljem slučaju tvrdeći da „naučna fantastika ne predviđa budućnost već upozorava na moguća događanja“ – teza opstaje i malo-malo pa postane aktuelna. Istini za volju, teško je odoleti iskušenju upoređivanja stvarnosti i fikcije posebno u slučaju godišnjica kakva se navršava ove godine kada beležimo 70 godina od objavljivanja romana „Reklamokratija“ napisanog „u četiri ruke“ Pola Frederika (1919-2013) i Sirila Kornbluta (1923-1958). Iskušenju je utoliko teže odoleti jer je reč o romanu koji se bavi košmarnom konzumerističkom budućnošću Amerike koja poprilično liči na savremeni trenutak u SAD ali i ostatku sveta.

            Elem, priča prati Mičela Kortnija, reklamoautora prve A klase u kompaniji Faulera Šokena koji napreduje u službi i dobija zadatak da vodi projekat osvajanja Venere. Mič je ambiciozni pripadnik povlašćene manjine koja manipuliše masama potrošača, kreira njihove potrebe sa namerom da ih doživotno veže za određene proizvode (makar to značilo i stvaranje fizičke potrebe za proizvodima „obogaćenim“ određenim sastojcima koji izazivaju zavisnost). Najveća umetnost reklamoautora jeste da ubedi čoveka u nešto, a da on nije svestan da je ubeđen! Naravno, Šokenova kompanija ima smrtnog konkurenta u kompaniji Tornton; obe se takmiče za primat na svim tržištima, podmićuju političare (predsednik SAD je komična figura bez ikakve vlasti), angažuju vojske privatnih detektiva, špijuniraju jedna drugu a ni ubistva nisu nemoguća... U okviru svoje kompanije Mič ima probleme sa potčinjenima koji su ili zabušanti ili mu rade o glavi odnosno o položaju. Da brige budu još veće Mič ima problema sa svojom privremenom suprugom Keti koja odbija da njihov brak postane trajan jer želi da razvija svoju karijeru hirurga. Ispod krema američkog društva su mase potrošača koje žive u faktičkom dužničkom ropstvu i zavisnosti od poslodavaca ili su toliko siromašne da spavaju (uz administrativnu dozvolu) na stepeništima stambenih i poslovnih zgrada. Među tim masama postoje i deluju „konzervacionisti“ pokret ljudi nezadovoljnih rasipanjem i socijalnim razlikama koji iz ilegale izlazi kad sprovodi neke od svojih akcija (kakva je uništavanja mašina).

            Posle 70 godina od pojave romana (u nastavcima u naučnofantastičnom magazinu „Galaksi“; u to vreme knjige su se štampale nakon serijalizovanja u periodici) savremeni čitalac može samo da se strese od jeze prepoznavanja; mnogo toga je „pogođeno“, od prenaseljenosti, zagađenosti (na korak smo od nošenje tampona protiv čađi iz romana prilikom izlaska na ulice), velikih socijalnih razlika, skupe prirodne hrane i jeftine sintetičke (u romanu je veštačko meso uzgajani komad srčanog tkiva koje stalno raste i koga zovu Pilence; od njega se odsecaju kotleti i prodaju gladnim masama) do nemerljive moći internacionalnih kompanija, manipulativnog marketinga i upotreba sumnjivih materaja u cilju „poboljšanja kvaliteta proizvoda“. Kolonija na Mesecu istina ne postoji a o Veneri kao destinaciji niko i ne razmišlja ali je to tek puki detalj u bolnoj slici sadašnjosti spram njene prilike iz romaneskne budućnosti. Čak je i Mičova avantura prolaska kroz najniže slojeve društva veoma nalik na današnje TV emisije o stanovnicima bogatog sveta koji se zagube u gudurama egzotičnih destinacija i prinuđeni su da spasavaju goli život.

            „Reklamokratija“ (originalni naslov bi bio „Svemirski trgovci“) je pisana pitko i efektno sa čestim humornim detaljima koji samo potcrtavaju satiričke i groteskene namere autora (tako je jedini astronaut koji je bio na Veneri kepec koji je i na planeti samo sedeo u majušnoj kabini). Svojevremeno je nekolicina svetskih kritičara proglašavala roman za „najbolji naučnofantastični roman“ što je, iz današnje perspektive, preterano ali se valjanost ovog dela svakako mora uvažavati. Pol je 1984. napisao nastavak, pod naslovom „Rat trgovaca“, koji na žalost ne uspeva da dosegne kvalitete „Reklamokratije“. Na ovim prostorima „Reklamokratija“ je objavljena već 1967. u znamenitom crnom „Kentauru“, drugo izdanje u istoj biblioteci pojavilo se 1978.g. da bi kuća „Utopija“ štampala roman 2013.g. U svakom slučaju, reč je o delu koje je deo klasične istorije žanra a koje i danas uznemirava i podstiče na razmišljanje o svetu (najboljem od svih mogućih?) u kome živimo.

            („Dnevnik“, 2022.)

ILIJA BAKIĆ, Dnevnik 17.07.2022.