TAMNI EGZISTENCIJALISTIČKI STRIP – „Međugroblje“ Penevskog i Vidića; izdavač „Modesty stripovi“ 2020.

 

Renomirani izdavač „Modesty stripovi“ koji vodi Živojin Tamburić istrajno raduje domaće stripoljupce sa prefinjenijim ukusom. Odbijajući da se povede za strip modama, hirovima i hitovima, ova kuća sama, na sopstveni rizik, bez ikakve podrške zvaničnih kulturnih institucija, znatiželjnicima nudi bogate uvide u ovdašnju strip istoriju, u tekuću produkciju autorskog stripa odnosno štampa nove radove domaćih strip stvaralaca. Jedno od takvih izdanja je i „Međugroblje“ scenariste Zorana Penevskog (1967) i crtača Zvonimira Vidića (1969). Ovaj strip – a teoretičarima ostavljamo da odrede da li je reč o strip albumu ili grafičkoj noveli – dokaz je da strip kao umetnička forma ne poznaje nikakva ograničenja (osim, naravno, onih koja ga određuju kao posebnu, specifičnu formu). „Međugroblje“ je uverljivo i uzbudljivo svedočanstvo da kvalitet u stripu postoji a da je sve ostalo pokoravanje populističkim zahtevima odnosno rezultat ili kalkulanstva ili stvaralačke nemoći. Konkretno, izjednačavanje stripa sa superherojima, avanturama u svim periodima (pirati, kauboji, vojnici...) ili geg-humorom potpuno je lakonski stav kojim ne samo što se strip medij pojednostavljuje i vulgarizuje već se degradiraju i njegovi autori. Istina, većina njih pokorava se zahtevima komercijalne isplativosti koje diktiraju izdavači ali u onoj ekskluzivnoj manjini nalaze se sjajni umetnici koji stvaraju nezaboravna dela.

        Prema svojoj priči „Međugroblje“ bi se moglo nazvati „egzistencijalističkim stripom“ jer se, opisujući jedan dan u životu mladog vajara, izuzetan po tome što će umetnik u večernjim satima otvoriti samostalnu izložbu, bavi promišljanjem nekoliko (ne)tipičnih životnih situacija i dilema koje prate i muče osetljivog subjekta. Tri razgovora koje vajar Luka vodi sa svojom devojkom i modelom, sa Igorom galeristom i sa svojim ocem prilika su da se skicira njegov portret odnosno da se on situira u prostoru, vremenu i prema ličnostima, da se prikažu njegove manje ili više frustrirane reakcije i slobodne asocijacije-sećanja (o ribama velikih dubina, katakombama-grobnicama u Palermu...) i dovede do katarze tokom razgovora sa ocem na traumatičnu temu samoubistva majke. Unutrašnji mladićev konflikt, negova neprilagođenost i obrazac autodestruktivnog ponašanja (koji prepoznaje i otkriva otac) stavljaju pod znak pitanja dotadašnje Lukine priče i zaključke i kategorišu ga kao „nepouzdanog pripovedača“ znanog u istoriji literature kao i u tekstovima o praktikovanju psihoanalize. Luka se samozatvorio u spiralu iz koje ne nalazi izlaz; čak ni očigledna paralela između njegovog i Igorovog iskustva ne pomaže mu da sagleda svoje zablude i traume i konstruktivno se izbori sa njima. Dijalog sa ocem, u kome se iznova traži neki znak koji je najavio majčin fatalni korak, na granici je konflikta i takođe bez potrebnog prosvetljenja-samoosvešćenja. Otuda je završni segment, uprkos naletu optimizma, tek praktična realizacija već uhodane šeme. Metafora sa „međugrobljem“ kao prostorom-vremenom između dve krajnosti u kome se može tavoriti ili odlučiti o smeru budućeg kretanja i delanja, u potpunosti opisuje Lukino oklevanje i trajnu apatičnost.

        Seriozna priča Penevskog dobila je izvanredan vizuelni lik u slikama Zvonimira Vidića jer on čitav album-grafičku novelu oslikava pa je svaki kvadrat malo slikarsko platno „izvedeno“ ekspresivnim potezima četkice (uz poneku minucioznu grafiku), pretežno u tmurnim, sumračnim tonovima i valerima; organizacija-montaža tabli filmski je dinamična sa izmenom mnoštva rakursa-planova što bitno utiče na tok priče, naročito u statičnijim segmentima. Početak svakog poglavlja ilustrovan je fotografijom Vidićeve skulpture a na kraju knjige je deo „Vajanje svetionika (dodatne ilustracije i skulpture)“ sa nekoliko dela koja dopunjuju atmosferu prethodne priče. Ovako raskošan likovni „lik“ nije karakterističan za strip, posebno ne onaj korporacijsko-komercijalni, i potvrda je temeljnog promišljanja i praktikovanja 9. umetnosti što svakako implicira da ovde nije reč o proizvodu masovne produkcije namenjenom za jednokratnu upotrebu i laki zaborav.

        U konačnom svođenju utisaka „Međugroblje“ je predstavlja kao izuzetno stripovsko delo koje svojim kvalitetima istovremeno potvrđuje raskošne talente svojih stvaralaca, te nesporni potencijal i snagu stripa kao izazovnog medija.

            („Dnevnik“, 2021.)

IZ ZADESNOG U TRAJNO 'ODRŽAVANJE BLESAVOSTI' ili NOVOTALASNI HEROJ „MLADOG, LUDOG SVETA“ – Povodom izložbe „Zoran Janjetov ANTITELO... Izložba radova 1985-2020.“ Muzej savremene umetnosti Vojvodine

 

Svi živući aktivni i pasivni (da ne kažemo, penzionisani) strip čitaoci i stvaraoci sa ovdašnjih prostora znaju ko su Zoran Janjetov i njegov alter ego Bernard Panasonik.  Njih dvojica, zaštitni su znak 'junačkih dana' SFRJ stripa (posle kojih je došao pad Berlinskog zida, pa krvavi sunovrat SFRJ države i njenog stripa). U to su doba postojala svakovrsna šarena izdanja (novine, listovi, magazini...) koja su se kupovala na trafikama; funkcionisao je i zabran tzv omladinske štampe („Student“, „Vidici“, „Mladost“, „Omladinske novine“, „Polet“, „Stav“, „Džuboks“...) koji je sadržao „sve što vole mladi“: pored ukrštenica i zanimljivosti, tekstove o putovanjima, avanturama, ljubavi, rok muzici kao i – stripove! Omladinska štampa se u segmentu stripa poklapala sa strip magazinima koji su objavljivali radove domaćih stripadžija. Tamo se, s kraja 1970-tih i početkom 1980-tih ilustracijama, crtežima ili kratkim stripovima oglasio mladi Zoran Janjetov (1961. godište); te su slike bile sveže, inventivne i vrlo profesionalne (čitaj, sigurnom rukom nacrtane). Svežina se uklapala u vremena koja su nadolazila i obećavala svima, a posebno mladima, pomak na bolje. Svežina je nosila optimizam i poletnu osećajnost; u Zapadnom svetu ekonomija je posle recesije ponovo bila u usponu, socio-anarhičnu pank muziku zamenjivali su „novi talas“ i „novi romantičari“, dolazilo je doba (analognih) sintesajzera, vreme panike zbog AIDSa je prolazilo, zahuktavala se borba za standardizaciju formata video kaseta... Inventivnost je bila na ceni više nego čista komercijalna isplativost. Profesionalnost je značila odgovornost za preuzete obaveze i napredovanje u veštinama.

            Za uzdizanje „novog talasa“ poleta, svežine i optimizma stasala je u SFRJ čitava generacija mladih muzičara, slikara, pisaca, stripadžija... Jedan od centara te plime bio je Novi Sad a među najtalentovanije i najperspektivnije strip autore ubrajao se i Zoran Janjetov. Ako je bilo ikakvog kolebanja po tom pitanju ono je lako nestalo kad je u magazinu „Yu strip“ 1981.g. počeo da izlazi njegov serijal „Bernard Panasonik“, što će potrajati do 1986.g. Panasonik je bio i ostao najotkačeniji (anti)heroj Yu stripa 80-tih. Nastao je namerno a slučajno: kako sam priča mladi Zoran je hteo da crta nekakav strip, bez ikakvog cilja i plana, kao što je u to doba često činio, pa je na praznom papiru nacrtao prvu sliku, na kojoj je bio nekakav glavni junak u pozi direktno skinutoj s jedne slike iz prvog             „Inkala“ (SF strip serijal Moebiusa). Prezime junaka prepisano je sa kutije novog gramofona firme „Panasonic“, a ime je iskrslo niotkud, samo od sebe.

            Po pojavi prvih epizoda „Panasonika“ razvila se rasprava o njegovoj autentičnosti. Mnogima je zasmetala sličnost crtačkog manira sa onim proslavljenog Mebijusa. Oni koji nisu voleli Panasonika pravdali su to sličnošću sa Mebijusovom „Hermetičnom garažom“. Oni koji su voleli Panasonika takođe su se pozivali na Mebijusovu „Hermetičnu garažu“. Janjetov smatrao je da su u pravu i jedni drugi, da je „... garaža“ svakako inspiracija za Panasonika, naravno filtrirana kroz Janjetovske membrane. Seća se da je svakog meseca drhteći čekao poštara da donese novi broj „Metal Hurlanta“ kako bi video novi nastavak „... garaže“, najslobodnijeg i najluđeg stripa na planeti; „... garaža“ ga je naučila koliko daleko može da ide, da se ne boji ako se izgubi, čak da se tome i raduje jer koliko god bio krivudav, put nema kraja, ne treba ga ni tražiti.

            Talentovan i uporan, Janjetov je, na miran i radan način, za sebe izborio pravo da bude slobodan, da se ne obazire na primedbe ali ni pohvale pa je stekao kultni status junaka „mladog, ludog sveta“ i svrstao se među respektovane „novotalasovce“ („Boye“, „Obojeni program“, „Luna“ i apartni „Rex Ilusivii“) i braću po peru/kičici (Dejan Nenadov, Petar Meseldžija...). Crtačka veština Janjetova razvijala se u pravcu majstorija i potpuno samosvojnih bravura koje izlaze iz Mebijusove senke i grade sopstveni stripovski manir i ikonografiju. Ovaj je proces bio vidljiv u svakoj novoj epizodi Panasonika pa, neretko, i u susednim crtežima (u rasponu od strpljivog, minucioznog rada do razbarušene, opuštene linije i nazad). „Panasonik“ je u domaći strip uveo, pored (vele)majstorskog crteža, totalni ludizam, poigravanje sa obrascima SF žanra i sveukupnog strip medija; posle njega niko više ne mora da pravda svoje strip egzibicije ali ne može da opravda ni neinventivne brljotine. Kako je vreme odmicalo priča je postajala sve kompleksnija, parodijska i - samoparodijska. Subverzivnost na nivou likovnog izvođenja i na nivou ukidanja pravolinijske, pozitivističke priče, slobodno se širila od čiste radosti stvaranja i iskušavanja talenta preko metatekstualnosti i naglašene referentnosti do autoironijskih komentara o sumnjivoj smislenosti priče čime se autor (postmodernistički) odmiče od autorstva i tretira ga sa zdravom dozom sumnje i humora govoreći da ključna zapovest stripa bila „održati blesavost, što je samo po sebi generisalo zbunjenost. Prazan papir i što praznija glava, kao tlo za uzgajanje kretenskih avantura.“

            Zoran Janjetov je bio i ostao živa legenda domaćeg i svetskog stripa koja i dalje crta darujući znatiželjnicima blistave komadiće čiste radosti, ushićenja i optimizma uprkos svemu.

            („Dnevnik“, 2021.)

MUDRIJAŠKI LUDIZAM STRAŠNOG STRAKE IZ ČEREVIĆA – „Inserti“ Franje Strake; izdavač „Bratstvo duša“ 2021.

 

Franja Straka (1952), ovdašnji je višedecenijski iskusni strip alternativac čija konstantna stvaralačka energija imponuje i iznenađuje. Večno mladi i radoznali tragač za (ne)istinama i lažima neumorno se rve sa kvadratima beline, linijama i rečima, sa racionalnošću i apsurdom, smislom i besmislom, sa infantilnim i gorkim humorom. Straka je kreator i izdavač fanzina „Samonikli korov“ (koji se jedno vreme zvao i „Višegodišnji samonikli korov strip“),objavljivanog u digitalnom obliku i distribuiranog putem interneta, odnosno slanjem na elektronske adrese zainteresovanih čitalaca. Manir fanzinskog delovanja strip alternativaca iz 1990-tih (u formi fotokopiranih svezaka) prebačen je tako na novi medijum koji je još otvoreniji i, uz nešto osnovnog „hardvera“, dostupniji neograničenom broju „konzumenata“ te, ne manje važno, praktično neuništiv (za razliku od papirnih fanzina koji su često, u vrtlogu godina, izgubljeni pa ih nemaju ni njihovi izdavači/autori). Ipak, sentimentalni žal za originalnim „oblikom“ stripa – onim otisnutim na papiru – naterao je Straku, baš kao i druge pripadnike „stare škole“, da se potrude i štampaju svoje radove (bez obzira što postoje u „elektronskom izdanju“); u ovoj raboti Straka je uspostavio izuzetno aktivnu i produktivnu saradnju sa respektabilnim andergraund izdavačem „Bratstvo duša“ koji deluje na prostorima bivše SFRJ a koga vodi entuzijasta i alternativac Zdenko Franjić. Dosadašnji rezultat ovog poduhvata je pojava nekoliko strip albuma na radost svih strip novoorijentisanih čitalaca. Najnoviji rezultat ovog udruživanja je album-knjiga ilustrativnog i provokativnog naslova “Inserti” na čak 270 strana.

            Nominalno je reč o 270 strip priča-anegdota-viceva ali i čistih, nesputanih apstrakcija crtanih (najčešće) u dva kaiša sa po 2-3 sličice u svakom. U ovaj impozantni prostor Straka je udenuo šarolike sadržaje, od neizbežnih muško-ženskih odnosa, kačipestva i šupljoglavosti (oba pola), preko kosog (mrkog) pogleda na političare i njihovu branšu i svitu, vivisekcija svakodnevice, trivijalnih i bizarnih međuljudskih odnosa, sve do samoironijskog poigravanja sa ulogom umetnika, njegovim inspiracijama (i ponestajanjem istih), somoljubivošću i ranjivošću. Pričice, naravno, nemaju jednog junaka već njih bezbroj; ipak, bile one starlete ili ubogi fizički radnici, penzioneri ili malo ljubavi željni samci, svi ti junaci su – antijunaci, “bedni ljudi”, “poniženi i uvređeni”, “ružni, prljavi i zli”, oni koje svakodnevno srećemo na pločnicima, u prodavnicima i parkinzima. Možda ih, na prvi pogled, ne prepoznajemo kao lica iz stripa pa nam se čini da su ovi pred našim očima lepši, zdraviji, pametniji, srećniji ali, ukoliko iskosimo pogled bez po muke ukazuju nam se Strakini nevoljnici, bezubi, kljakavi i šepavi, nikako dorasli svetu u koji su bačeni, “jadnici” koji, uprkos svim hendikepima, skriveni pod nanosima napadne šminke, utegnuti u skaradno tesne i šljašteće krpice, kruto koračaju napred iako istinski ne znaju gde ih taj put vodi. Svi oni sanjaju snove u tehnikoloru, žude da žive kao u reklamama, da budu bezbrižni, slavni, bogati, večno mladi i plastificirano-botoksirano lepi. Straka svakako vidi sve mane svojih likova i ne libi se da ih razotkrije, žigoše i karikira. Ipak, on nije ni zlurad ni maliciozan – jeste ciničan, ume da se ljuto podsmehne ali ne odriče pravo takvim ljudima da postoje i greše (verujući da su u pravu). Čak i ako ta tolerancija i popustljivost može značiti propast za sve u okruženju tih i takvih nadobudnih spasitelja, dušebrižnika i zaštitnika društvenih vrednosti i svetinja, njima se pravo na postojanje ne odriče jer, kako bi to rekao pesnik, "Ako smo pali, bili smo padu skloni." Taj fatalizam, utemeljen na mnoštvu gorkih istina i mudrosti koje Straka otkriva i prepoznaje, ne smeta autoru da bude vedar i veseo, sklon kalamburima i ludizmu, počev od “rekreiranja” naslova knjige na korici – “in SER TI!?” – nasuprot “klasične” reči “inserti” na rikni knjige.

            Humorno-nonšalantni tretman tema i likova očituje se i u karikaturalnom crtežu koji lako gubi i svoju prepoznatljivu predmetnost pa linije i bele ili crne površine prelaze u apstrakciju i postaju gotovo Roršahovi testovi asocijacija. Povremeno Straka iscrta i stranicu preciznog, realističkog crteža – tek da pokaže da to ume ali da mu do takve tehnike nije stalo. Takođe mu nije stalo ni do mitologizovanja umetnika kao mudrih, božanskom milošću darivanih persona bez ikakvih ljudskih mana; njegov umetnik je smušen, nesiguran u sebe i svet, u svoje moći i valjanost sopstvenih dela. Tako se kreira portret mudrijaškog ludizma Strašnog Strake iz Čerevića.

            Strakini “Inserti” (ili “in SER TI!?”) spadaju u vrhunce njegovog dosadašnjeg opusa i spajajući ozbiljno sa neozbiljnim, mudro sa infantilnim stvaraju široku i uverljivu sliku kontradiktorno/kontraverznog sveta u kome imamo (ne)sreću da živimo.

            (“Dnevnik”, 2021.)

ILIJA BAKIĆ - PERFEKTNI PERFEKT, 2021.

 

SVEŽA I INTRIGANTNA PROZA – „Jelisijum: rondo“ Živojina Petrovića; izdavač „Novosadsko kulturno-obrazovni krug“ 2021.

 

      Živojin Petrović (1964) na ovdašnjoj je literarnoj sceni prisutan bezmalo tri decenije; u tom je periodu u periodici objavio, pored filmskih i književnih kritika, niz priča a 1994.g. je, u izdanju Književne opštine Vršac, publikovana i njegova zbirka priča „Vodeni žig“. Otuda nedavna pojava Petrovićevog kratkog romana „Jelisijum: rondo“ u izdanju „Novosadskog kulturno-obrazovnog kruga“ svakako zaslužuje pažnju jer je reč o autoru samosvojnog, neuobičajenog proznog profila i stila. Nakon atraktivnog, višeznačnog naslova odnosno podnaslova koji, prema svom osnovnom muzičkom značenju, sugeriše način na koji je delo strukturirano-građeno (variranjem ključne teme), sledi priča situirana u (ne)postojeće mesto Veliko Sadište u kome je dvor vlastelina Marka od Lelandije; doba dešavanja je pogodbeni Srednji vek. Ovakva postavka literarne pozornice nedvosmisleno ukazuje na autorovo poznavanje predmetne epohe iz istorijskih knjiga i književnosti ali i na iskustvo iščitavanja dela koja pripadaju žanru epske fantastike a koje se ogleda u karakterističnom mitskom (mitotvoračkom) odnosu prema trivijalnoj svakodnevici (romana); upotpunjavanju atmosfere značajno doprinosi i često korišćenje arhaizama odnosno starinska konstrukcija rečenica, osobito u dijalozima, i prizora-scena kroz koje se radnja razvija.

        Sam zaplet znan je iz bajki, epova i saga i kao takav prepoznat i u teorijskoj literaturi (na primer kod V. J. Propa): u njegovom središtu su tri devojke-sestre-udavače koja traže naklonost trojice momaka. One su različitih karaktera – od vragolaste lakomislenosti i tmurne trezvenosti do nadmene uznositosti i samoljublja – i shodno tome različitih očekivanja od života pa su i njihovi izabranici slika i prilika devojačkih ambicija i planova: jedan je pompezni vitez, lakomislen i umišljen, sklon egzotičnim opijatima, drugi je korparev sin, vredna i povučen, poštovalac prirode, njene lepote i reda, treći je umetnik, majstorski svirač leute koji svojim tonovima može naterati uvelo cveće da oživi. Susreti devojaka i momaka, njihovo upoznavanje i iskušavanje u osnovi se svodi na takmičenje, na potvrđivanje sposobnosti i rešenosti da se nametne svoja volja i spremnosti druge strane da se toj volji pokori (isto važi i za međusestrinske odnose). U toj igri moći, varljivo bezazlenoj ali, po značenju, ozbiljnoj i sudbonosnoj, učestvuju, onoliko koliko im dozvoljava snaga ličnosti, bogatstvo-siromaštvo i položaj u maloj zajednici, roditelji devojaka i momaka, stari i mladi prijatelji, slučajni prolaznici... Poprišta događanja su „zvanična“ mesta (vlastelinov dvor, seoska krčma, vašar) kao i ona tajnovita (usamljene vodenice, napuštene kuće, čergarska staništa). Autor uspeva da dešavanja, zanimljiva i pored svesti znatiželjnog (i obaveštenog) čitaoca o variranju obrasca, učini još živopisnijim kako svežim i poletnim, neretko oneobičenim opisima tako i već pomenutim spretno iskorišćenim arhaičnim jezikom i jezičkim konstrukcijama. Na rečeno se nadovezuju i spisateljsko-zanatske veštine menjanja tačke pripovedanja od sveznajućeg pripovedača do ispovednog tona u prvom licu, od dramskih dijaloga i/ili monologa do antičkog hora (devojaka) te kratkih poglavlja u kojima se junaci i njihovi glasovi smenjuju.

        U Petrovićevom pripovedanju prepoznaju se uzori i reference na njih, modeli i obrasci (npr. mladi vitez povremeno se ponaša kao Don Kihot a njegov sluga je mudri i strpljivi Sančo – mada i njegovom strpljenju ima granica), što rezultira delikatnom i sofisticiranom postavkom sa nizom nijansi i valera. I samo finale u kome, pre konačnog razrešenja sudbine najstarije devojke-sestre-udavače, priča biva „presećena“ i na poslednjim stranicama dovedena u sadašnjost kako bi se postavilo univerzalno, svevremeno sudbonosno pitanje: da li umetnici mogu naći mir svakodnevnog života ili, možda, tako nešto i nije moguće jer umetnicima (pravim ili umišljenim, svejedno) „sleduje“ trajno nezadovoljstvo i (uzaludno) traganje za savršenstvom. Drastični prekid pripovednog toka i izmeštanje junaka iz njega, znano je u literaturi (setimo se npr Tvenovog „Jenkija na dvoru kralja Artura“) i dobrodošao je model za potcrtavanje-kontrapunktiranje određenih sudbinskih (ne)pravilnosti.

        Zaključimo, „Jelisijum: rondo“ Živojina Petrovića sveža je i intelektualno intrigantna proza u stilistički zavodljivom ruhu i svakako zaslužuje pažnju iskusnijih i ambicioznijih čitalaca.

            („Dnevnik“, 2021.)

OBEĆAVAJUĆI DRUGI POČETAK – “Komanča 4” ; izdavač Čarobna knjiga, 2021.

 

Četvrti tom vestern serijala “Komanča” (u tvrdom povezu i punom koloru) kojim je “Čarobna knjiga”, u biblioteci “Stari kontinent”, upravo obradovala domaće stripoljupce, pretposlednji je u ovom integralnom izdanju. Ovaj je tom preloman za serijal jer sadrži poslednju epizodu “Komanče” koju je nacrtao Herman Hupen (1938) i prve dve epizode koje je uradio Mišel Ruž (1950). Sve tri priče napisao je slavni Mišel Regnije poznatiji kao Greg (1931-1999). „Komanča“, koja je dobro poznata na ovdašnjim prostorima iz mnoštva izdanja, od „Caka“, „Denisa“, „Biser stripa“, „Super stripa“, „Politikinog zabavnika“ do „Stripoteke“ i „Marketprintovih“ crno-belih albuma, pojavila se na stranicama legendarnog strip magazina “Tintin”, koji je uređivao upravo Greg, decembra 1969.g; u epizodi od 8. strana znatiželjni čitaoci upoznaju kauboja-lutalicu Reda Dasta i Komanču, mladu vlasnicu ranča „Tri šestice“ u blizini gradića Grinston Fols, Vajoming; Dast će Komanči ponuditi svoje usluge, od teškog rada do brzog potezanja revolvera, a možda i svoje srce. Nadalje se, u 10 albuma i nekoliko kratkih priča, nižu epski događaji kroćenja prirode, borbe sa Indijancima i lokalnim banditima, pristizanja civilizacije u divljinu i napredovanja ranča… Komanča ne ohrabruje Dasta da joj se približi dok je, istovremeno, oduševljena galantnom, namirisanom gospodom sa manirima iz velikih gradova. Ispostavlja se da je mlada rančerka ključna figura Dastovog sveta pa zato i ne čudi što serijal nosi njeno a ne Dastovo ime iako je on “prvi aktivni” heroj. Kako vreme odmiče Dastovo nezadovoljstvo sopstvenim životom raste ali se posle bekstva u divljinu vraća na ranč i tamo odrađuje svoje redovne obaveze. No, Divlji zapad i dalje nije pitom i donosi svakovrsna, uglavnom neprijatna, iznenađenja. Tako, u epizodi “Telo Aldžernona Brauna”, dok obilazi poplavljene pašnjake, Red Dast nalazi telo ubijenog čoveka. Prema dokumentima reč je o Aldžernonu Braunu koga prati loš glas, barem po rečima novopridošlog lokalnog lekara. Šerif, koji odlazi da proveri identitet ubijenog, strada u zasedi a Red Dast nastavlja njegov zadatak i otkriva priču o bahatom bogatašu koji se skriva ali i stradaloj porodici čiji duhovi i dalje ne daju mira jedinom preživelom. Greg “drži konce” i vešto meša vestern sa krimićem što rezultira zanimljivom pričom koju Herman valjano iscrtava svojim “prljavim” crtežima. No, pažljivi gledalac primetiće na par sličica i turistu sa fotoaparatom i reklamu za “Tojotu”! Sam Herman kaže da ga je njegov 15-godišnji sin pitao nije li mu dosadio taj strip što je izazvalo crtačevu burnu reakciju jer je zaista bilo tako. Herman je već od 1979. stvarao sopstveni naučnofantastični strip “Džeremaja” a želeo je da se okuša i u drugim samostalnim projektima, pre svega u “Tornjevima Boa-Morija”, ali stari strip ga je u tome kočio. Sticaj okolnosti bio je, ipak, na njegovoj strani. Naime, Greg je početkom 1982.g. otišao u Ameriku i bio zaokupljen pokušajima da francuski strip stigne do tamošnjih čitalaca. Misija nije uspela ali se Greg zadržao 5 godina okušavajući se u raznim poslovima što je rezultiralo i zapostavljanjem scenarističke rabote. Kada se vratio u Francusku, Greg je uvideo da se na polju stripa mnogo toga promenilo. To ga nije sprečilo da, pošto je za svoj dotadašnji rad dobio značajne nagrade i ordenje, nastavi serijal o Komanči sa novim crtačem – Mišelom Ružom koji je već imao iskustva u vestern stripu. Epizoda “Zveri” pojavila se 1990.g. i u njoj se Red Dast suočava sa svojom, čitaocima do tada nepoznatom, prošlošću – surovom bandom koju je davno napustio! Ruž nije kopirao Hermana mada su i njegovi likovi grubi i robusni; dinamika Ružovih crteža i tabli sporija je od Hermana ali je postojana i vrlo brzo “uvlači” u sebe čitaoce. Klasična vestern priča tako je dobila i adekvatno klasični vizuelni lik. I naredna epizoda, “Dolar s tri lica”, nastavlja tragom otkrivanja Dastove nepoznate mladosti; ovo se u popularnim serijalima redovno dešava jer je posle nekog vremena poželjno pozabaviti se i junakovom prošlošću a ne samo trenutnim avanturama. Ovog puta Dast dobija poziv da dođe u goste svom dobro situiranom mlađem bratu u Dodž siti; njih dvojica su kao jedini preživeli napad na karavan odvedeni u sirotišta i tamo izgubili kontakt. Ipak, posle mnogo godina Kameron je pronašao Dasta i pozvao ga. Njihov susret biće koliko dirljiv toliko i neobičan. Vrlo brzo se ispostalvja da Kameron nije “cvećka” a da njegovi planova sa Dastom nisu ni malo bezazleni… Gregov zaplet je prepoznatljivo složen dok Ruž istrajava u svom stilu, popravlja se na planu pokreta i akcija a deluje sigurnije i u sklapanju tabli. Očigledna je Gregova želja da, baveći se prošlošću junaka, “restartuje” serijal i usmeri ga u pravcu novih avantura koje se ne oslanjaju previše na poznavanje ranijih epizoda. U toj nameri on, na radost starih i novih čitalaca, dobrano uspeva darujući “Komanči” obećavajući drugi početak.

(“Dnevnik”, 2021.)

STIHOVI U OGLEDALU - „Provihorilo“ Saše Radonjića; izdavač „Solaris“ Novi Sad, 2020.

 

Knjigom „Provihorilo“ (izdavač „Solaris“ Novi Sad, 2020.), Saša Radonjić (1964) zapaženi stvaralac višestrukih interesovanja: književnik (pesnik, romanopisac, pripovedač, dramaturg i esejista) i muzičar (kantautor i član „Solaris Bluz benda“), vraća se, posle niza proznih dela, pesničkom diskursu kojim je ušao u savremenu literaturu, skrenuo pažnju na sebe, zadobio nagrade i uvažavanje kritike i publike. Njegov pesnički nerv nastavio je i nadalje da pulsira kao jedan od uporednih umetnikovih tokova pisanja. Vremenom se, zahvaljujući muzičkom delu karijere, taj pesnički horizont razgranao i zadobio sasvim nove likove. Preciznije, pesnički doživljaj sveta i njegovo izražavanje („pevanje“ kako se ranije govorilo) u Radonjićevom slučaju pojavljuje se u dva ključa: primarnom – onom u kome je poezija spojena sa muzikom i (istorijski posmatrano) novijem – koji je lišen (oslobođen ili je možda tačnije reći uskraćen) muzičke podloge, usklađenosti sa njom odnosno stvaranja tog jedinstvenog amalgama reči i tonova. Upravo na toj dihotomiji (ili polifoniji) funkcioniše i knjiga „Provihorilo“.

Delo je sastavljeno iz dva segmenta/ciklusa približno istog obima: prvi formalno nije imenovan i drugi je naslovljen kao „Pesme čudnih lica“ (isti naslov ima i treći album „Solaris Bluz banda“ a nekoliko pesama sa tog albuma uvršteno je i u ovaj deo knjige). Prvi segment  otvara autorska beleška o nenadanom otkriću reči „provihorilo“ koja se potom nameće kao tiha mantra u iščekivanju svanuća, dela dana u kome pesnik obično piše „Dok prepliću se svetla i senke / Poezija i proza“ („U cik zore“). Novosaznata reč predstavlja se kao svojevrsni okidač za nizove (sledstvenih ali i potpuno neočekivanih) asocijacija odnosno pogleda iz novog uporišta, potvrđujući da je reč, taj temelj i suština poezije, sposobna da „stvori“ inspiraciju, izdigne i u neslućene visine uzvitla skrivene slojeve misli i opažaja. Podstaknuta (izazvana) pesnička osetljivost nastaviće da „radi“ u  refleksivno-ispovednom tonu koji, pak, podrazumeva ne samo nataloženo životno iskustvo već i sposobnost da se ono prepozna, oslobodi nanosa trivijalnog i patosa preteranih afektacija i pozicionira u kontinuumu prostor-vremena, što je odlika odrastanja/sazrevanja intelektualno i emotivno celovite ličnosti/poetskog subjekta. Samo se tako, u takvom kontekstu/konstituciji može osećajno (bez zapadanja u vulgarnost) pisati/pevati o nestalom prijatelju i ljubimcu, o punoći ljubavi i praznini gubitka. Trajanje, neminovno, nosi trošenje mladalačkih zanosa i iluzija, otkrivanje apsurda življenja (pojedinačnog ali i grupnog, sve do nivoa vrste) i varljivosti civilizacije; s druge strane, ipak opstaje ekstatičnost „homo ludensa“ koja i dalje plamti u oku i duhu pesnikovom. Deo tog poigravanja (i iskušavanja igre) jesu i variranja naslova „Provihorilo“ u pesmama različitih emotivnih i vrednosnih registara; tako pesnik potvrđuje snagu jezika i reči i nesputanosti sopstvene imaginacije.

„Pesme čudnih lica“ bitno određuje njihova svrha/namena da budu utopljene u telo muzičke numere i u njoj otpevane u određenom ritmu. Ovaj uslov čini te stihove uokvirenijim u forme i tematska usmerenja ali, istovremeno, i usredsređenijim. Korišćenje rima i refrena, naravno, može se činiti kao teret ali otvara, kada se prihvati i njima ovlada, sasvim drugojačije mogućnosti. Otuda su pesme u ovom ciklusu razigranije i neposrednije ali time ne gube niti na atraktivnosti niti na intelektualno emotivnom naboju i problematskom potencijalu. Radonjićevi stihovi namenjeni muzici jednako su provokativni i evokativni kao i oni iz prvog ciklusa; nema u njima „pojednostavljivanja“ i „prilagođavanja“ muzici. Čak i upotreba elemenata popularne kulture, od pominjanja Džimija Hendriksa do upotrebe pojma „bluz“ (kao imenice/odrednice ali i specifičnog „filinga“), senči stihove dodatnim slojem patine potcrtanim saznanjem da ovi stihovi imaju svoju muzičku podlogu. Stoga se znatiželjnom čitaocu segmenti ove knjige mogu razotkriti i kao odrazi u ogledalu odnosno stilističke varijacije istih tema, što svakako usložnjava njihovo moguće čitanje odnosno tumačenje.

Rečju, „Provihorilo“ se predstavlja kao gusto istkana pesnička tapiserija, sa nizom „lajt motiva“ koji, prepličući se, daruju višeznačnu dubinu celokupnom prizoru i utisku koji on čini na znatiželjnog čitaoca. Tanane emocije koje bude izuzetni događaji ali i svakodnevne sitnice (što život znače), setno ispovedanje prošlosti, zebnja zapitanosti nad budućnošću i radosti iskušavanja sopstvenih sposobnosti, uklapaju se u začudnost i bogatu slojevitost centralnog pojma ovog dela – u ono što „provihorilo“ je kao potvrda punoće sopstvenog postojanja.

(„Dnevnik“, 2021.)

UVOD U 'ODRŽAVANJE BLESAVOSTI' - Povodom izlaska iz štampe strip albuma «Bernard Panasonik» Zorana Janjetova; izdavač System Comics, Beograd 2003.

 

 

Svi aktivni strip čitaoci i stvaraoci sa ovdašnjih prostora znaju ko je Bernard Panasonik. Neznanje se ne može opravdati. BP je zaštitni znak 'junačkih dana' «Yu stripa» od 1981.g. do 1986.g. i čitavog talasa mladih domaćih stripadžija, faca oko koje su se lomila koplja ali koja je izborila pravo da bude onoliko slobodna koliko joj se hoće, da se ne obazire na primedbe ali ni pohvale. Panasonik je u domaći strip, na velika vrata uveo, ruku pod ruku sa majstorskim crtežom, totalni ludizam, poigravanje sa obrascima SF žanra i sveukupnog strip medija; posle njega niko više ne mora da pravda svoje strip egzibicije ali ne može da opravda ni brljotine.

Krajem 1980-tih i u prvoj polovini 1990-tih Panasonik je, da proveri kako stoje stvari (a stajale su loše), drugi put posetio Srbe u kratkim epizodama-tablama razbacanim u «Ritmu» i «Vremenu zabave» (iste su delimično sabrane u «Striperu» br. 4).

U očekivanju nove pojave BP, «System Comics» je, za čitanje, iščitavanje, razgledanje i učenje  objavio album u koji su udenute sve njegove avanture. Tragom ove važne knjige stigli smo do 'glavnog osumnjičenog' za celo zamešateljstvo - Zorana Janjetova. U pauzi između crtanja strip tabli za strane naručioce, Janjetov je  sve priznao.

 

Dnevnik: Bernard Panasonik je najotkačeniji (anti)heroj Yu stripa 80-tih. Kako je mladi Zoran Janjetov stigao do Panasonika?

Zoran Janjetov: Jednog dana mladi Zoran je seo za sto da crta nekakav strip, bez ikakvog cilja i plana, kao što je u to doba često činio, pa je na praznom papiru nacrtao prvu sliku, na kojoj je bio nekakav glavni junak u pozi direktno skinutoj s jedne slike iz prvog «Inkala» (SF strip serijal Moebiusa). Već na sledećih par slika, trebalo je junaku dati ime. Pored stola je stajala kutija od novog «Technics» gramofona, na kojoj je pisalo da takve gramofone proizvodi korporacija «Matsushita», a da je njen deo i firma «Panasonic». To je bilo instant prezime, a ime se pojavilo niotkud, samo od sebe. Stigli smo jedan do drugoga posredstvom japanskog elektronskog giganta, uz pomoć kontinuumskih sila.

        Dnevnik: Kako je vreme odmicalo priča je postajala sve kompleksnija, parodijska i samoparodijska.  Da li je nepredvidivi Panasonik zbunjivao svog tvorca i vukao na svoju stranu? Ko je bio glavni? Da li je postojao neki plan kada je Janjetov sedao pred prazan papir ili je sve spontano i lako (kako izgleda) izlazilo iz pera?

Zoran Janjetov: Priča o Panasoniku izlazila je iz moje glave direktno tokom crtanja. Onaj minimum premeditacije i planiranja služio je samo da donekle održi "kontinuitet" priče, da je spreči da postane samo sled nevezanih slika i time prestane da bude strip. Niko tu nikoga nije vukao ni na jednu stranu, ključna zapovest je bila održati blesavost, što je samo po sebi generisalo zbunjenost. Prazan papir i što praznija glava, kao tlo za uzgajanje kretenskih avantura. Najčešće sam i sam bio iznenađen rezultatima.

        Dnevnik: Oni koji nisu voleli Panasonika pozivali su se na sličnost sa Moebiusovom «Hermetičnom garažom». Oni koji su voleli Panasonika takođe su se pozivali na Moebiusovu «Hermetičnu garažu». Ko je (ako je) u pravu?

Zoran Janjetov: U pravu su i jedni drugi. «Hermetična garaža» je svakako bila direktna inspiracija za Panasonika, naravno filtrirana kroz Janjetovske membrane. Svakog meseca drhteći sam čekao poštara da mi donese novi broj «Metal Hurlanta» da bih video par novih strana «Garaže», najslobodnijeg i najluđeg stripa na planeti. «Garaža» me je naučila koliko daleko mogu da idem, da se ne bojim ako se izgubim, čak da se radujem kad se izgubim. Koliko god bio krivudav, put nema kraja, ne treba ga ni tražiti.

        Dnevnik: Da li je Moebius nešto rekao o Panasoniku?

Zoran Janjetov: Pitanja su uvek zanimljivija od odgovora. Moebius nije video Panasonika...

        Dnevnik: Panasonik je otišao u legendu a Janjetov i dalje, svojim putem. Ponekad ste se sretali. Kako Janjetovu sada, ovako sabran među korice, izgleda Panasonik?

Zoran Janjetov: Da bi neko otišao u legendu, potrebno je da prvo umre, a Panasonik je samo suspendovan. Vraća se ponekad na kratko, a sigurno će se vratiti i na duže, čim se Janjetov malo oslobodi drugih poslova. Volim što je napokon skupljen u jednu knjigu, jer sam vremenom zaturio (i zaboravio) neke od epizoda.

         Dnevnik: I na kraju - da li je ovo konačna verzija Panasonika ili ova priča nema kraja?

Zoran Janjetov: Konačna verzija? Ma jok, ovo je bio samo uvod. Obećavam i glavni deo, jedino budite sigurni da zaključka neće biti.

 Razgovarao: Ilija Bakić

(„Dnevnik“, 2003.)