Prošli zločini i sadašnje korisne laži - „Drugi deo leta“, Željko Obrenović; izdavač „Veseli četvrtak“ Beograd, 2025.

 

Izdavačka kuća „Veseli četvrtak“, koja se do sada prevashodno bavila izdavanjem stripova, započela je sa izdavanjem i književnih dela različitih tematsko-žanrovskih profila ’smeštenih’ u nekoliko edicija. U Ediciji Lavine pojavio se roman „Drugi deo leta“ Željka Obrenovića (1982), afirmisanog autora srednje generacije koji je, pored pisanja scenarija za stripove odnosno pisanja horora, fokusiran na dela sa kriminalistički zapletima. I novi roman, nominalno, na odstupa od ovog usmerenja. No, Obrenović je pisac koji ne dozvoljava da njegova dela imaju samo jednu liniju pripovedanja-čitanja pa je tako i sa ovim delom. Roman započinje kao opis dogodovština trojice srednjoškolaca koji provode leto na gradskoj periferiji. Godina je 1996. sa svim što to nosi, od traumatizovanih povratnika iz rata, sećanja na poginule i sveprisutnog principa ’sastavljanja kraja s krajem’ za većinu prosečnog sveta (na granici siromaštva) do obesnog šepurenja bogate manjine, sitnih i krupnijih kriminalaca, korumpiranih predstavnika svih nivoa vlasti… Dečaci osećaju i trpe posledice prošlih vremena, pokušavaju da se nose sa izazovima sadašnjosti ali su opsednuti i svojim željama i planovima, u rasponu od ’pravljenja rep muzike’ do ’muvanja’ devojaka, izbegavanja kontakata sa bogataškim sinovima, sitnih pakosti ekipama iz komšiluka do (bez)opasnih obilazaka obližnje šumice ili sličnih nestašluka. Tako će odlazak u nedovršeni bogataški zamak rezultirati otkrivanjem tegle sa nepoznatim prahom (koji je možda droga) dok će klinci u šumi naći skelet koji je, opet možda, ostatak famoznog drekavca koji je plašio ljude ili je, (opet i opet) možda, dokaz zločina koji se desio u ratnim godinama a koji je zaboravljen a možda i zataškan… Dečačka mašta bujna je i sklona svakojakim zaključcima koji vode u neslućene smerove. Kad se na to dodaju nerešeni porodični odnosi, neobična ponašanja (ćutljivi povratnik s fronta, deda-namćor, razvedeni roditelj, jedna posesivna majka i druga koja živi u svom svetu…), bolna otkrića (’švaleracije’), dobija se gusto tkanje stvarnosti koja je, uprkos spoljnoj ’normalnosti’, zategnuta do pucanja i samo je pitanje trenutka kada će do toga doći.

Obrenović razvija više paralelnih priča koje se prepliću a generalno se drže obrasca ’bildungsromana’ i to one vrlo specifične (krnje) podvrste koja je najširoj publici poznata iz niza romana Stivena Kinga (provincijski gradić, grupa veselih dečaka, drugastvo i međusobni sukobi, opasnost – najčešće natprirodna – koja im preti). Naš pisac koristi ovaj model i čini se da će poštovani njegove postavke odnosno ograničiti svoje delo na sopstvenu ’stilsku vežbu’ oponašanja obrasca – istina sa vrlo živim i ubedljivim junacima duboko uronjenim u prepoznatljivo lokalnu atmosferu. No, kako roman odmiče tako se početni obrasci relativizuju odnosno bivaju zanemareni: umesto bezazlenosti mladih junaka u rutiniranoj malograđanskoj sredini, dečaci sve dublje ulaze u mračne tajne svojih porodica i šire okoline otkrivajući određenost svog detinjstva događajima za koje nisu čak ni znali (niti ih naslućivali) a što ih stavlja u pozicije koje traže donošenje ozbiljnih odluka. Tako njihov urođeni/iskonski osećaj za pravdu čak dovodi jednog od njih u situaciju da svesno truje dedu kako bi spasao mlađu sestru! Tim postupkom dečak naprasno odrasta, više nije dete. Konačno rušenje Kingovskog obrasca dešava se u trenu smrti jednog od protagonista što priču izmešta iz relativne bezbednosti u stvarnosnu brutalnost kakva je viđena u romanu „Dečaci Pavlove ulice“ Ferenca Molnara. U trenu sve dotadašnje igrarije bivaju poništene činjenicom da su njihove posledice (hteli ih dečaci ili ne) fatalne i nepopravljive. No, tu nije kraj Obrenovićevog iskoraka iz obrazaca jer ubrzo sledi novi udarac realnosti ili nova stepenica u odrastanju: zvanično policijsko objašnjenje ubistva je – nesreća za koju je kriv ubijeni dečak (proglašen za nemarnog). I svi zaključuju da je to najbolje rešenje – mrtvi se ne mogu vratiti a bogataši po prirodi stvari (i sili/moći novca) ne mogu biti krivi. Istina je stvar nagodbe pod otvorenom pretnjom. Odrastanje i opstanak su pitanje sposobnosti da se ’savije kičma’. Ovaj bolni zaključak zasenjuje sve prethodne ideje i izdiže roman na nivo društveno kritičkog dela koje ima jasno definisan i angažovan stav prema tekućoj stvarnosti.

Obrenović je samosvestan autor sposoban da osmisli roman koji ’funkcioniše’ na nivou postavljanja obrazaca i potonjeg poigravanja njima. On već na početku knjige, kao moto citira rečenice Džeksona, Kinga i Molnara, i nadalje postupa u skladu sa predstavljenim uzorima što svakako imponuje pažljivim čitaocima. U konačnom sagledavanju, roman „Drugi deo leta“ predstavlja se kao uzbudljivo i intrigantno delo talentovanog i visprenog autora čijim knjigama svakako treba pokloniti puno poverenje.

https://eckermann.org.rs/o-zeljku-obrenovicu/

 

NEPONOVLJIVI HUMOR I INGENIOZNI LUDIZAM – „Milorad Dobrić, jedno (ne)ozbiljno lice“ Zorana Penevskog; izdanje „Modesty stripovi“, 2025.

 

Izdavačka kuća „Modesty stripovi“ Živojina Tamburića kontinuirano objavljuje monografije o značajnim strip autorima iz prvih decenija posle rata kada je strip bio ili zabranjen ili prokazan kao štetan za socijalističku omladinu; uprkos teškoćama i problemima oni su stvorili dela koja grade istoriju 9. umetnosti na ovim prostorima, ali koja su nebrigom državih institucija pala u zaborav iz koga ga vraćaju entuzijasti kakav je Tamburić. No, nezainteresovanosti nadležnih nema granica pa ove monografije, pošto nisu deo obaveznog otkupa, ne stižu na police biblioteka uskraćujući tako mladim čitaocima priliku da se upoznaju sa prošlošću na koju mogu biti ponosni i na koju bi trebali da se ugledaju.

            Milorad Dobrić (1924-1991) pekao je strip zanat u listu „Kolo“ (1943-4) na kaiševima sa zgodama Mileta i Kiće a 1945. je crtao tri sveske stripa „Tru ugursuza za vreme okupacije“ koje su sudskom odlukom bile zabranjene jer su te knjige „teške i negativne sa gledišta morala, odavanja pošte borcima velikog rata“. Na osudu se oštrim tekstom u listu „Borba“ nadovezuje i pisac Jovan Popović! Dobrić je nadalje crtao ilustracije za knjige. Ali, kad se 1950. godine zaposlio u listu „Jež“ vratio se ’pričama u slikama’, od humornog „Velikog turnira“ (1951, list „Naš strip“) smeštenog u praistoriju, preko parodijskih kaiševa o (ne)zgodama Ljutice Bogdana u savremenom svetu i dogodovština dvojca lale Moce i crnogorca Krcuna. Godine 1952. nastaje Pera pešak, dugovečni geg strip o čovečuljku u saobraćanom znaku a za njim stižu legende Ljuba Truba i Kurir Fića (za potrebe vojnog lista „Front“ postao je „Vojnik Fića“) koji je izlazio u dnevnoj štampi do 1968. godine (oko 3.500 kaiševa). Ovi stripovi su, pored bezazlenih šala, umeli da ’bocnu’ u mnoge probleme socijalističke zajednice (od snobizma do poskupljenja). Fića je, kaže reklama, „vredan kada se mora, bistar po zakonu nasleđa, hrabar kad treba i lukav kada se to isplati, čestit u osnovi mada ne pati od preteranog idealizma... veliki borac za prava a manji za obaveze, domišljat po refleksima i veoma praktičan po zaključcima“; navodno je, zbog njegove popularnosti, i legendarna Zastava 750 od milja nazvana Fića! Izuzetno popularni bili su i Dobrićevi stripovi za decu po scenariju Milana Kovačevića „Sportska parada iz mravljeg grada“ i „Svađa mala zbog fudbala“ sa diznijevskim mravima kao junacima.

            Od 1961. do 1967. bio je urednik „Malog  ježa“ u kome je, pored svojih stripova „Slavuj Gliša“ i „Inspektor Žuća“, objavljivao stripove Dejana Nastića, Miloša Krnjetina, Radeta Ivanovića, Aleksandara Klasa, Iva Kušanića, Ferija Pavlovića, Zdravka Sulića, Dese Glišić i mnogih drugih. Dobrić se u „Jež“ vratio 1968, a od 1978. godine je bio karikaturista u „Politici ekspres“; objavljivao je u „Pioniru“, „Ju stripu“, „Kekecu“, „Tehničkim novinama“, „Mladosti“, „TV reviji“, „Sportu“... Zaslužio je nagradu „Pjer“ za najbolju karikaturu 1979. godine, Orden rada sa zlatnim vencem i Godišnja nagrada Udruženja novinara Srbije. Dobrić je stvarao skoro pet decenija, ali iza njega je ostalo malo originala i samostalnih izdanja.

            Nakon uvodne, iscrpne i stručne studije Zorana Penevskog, slede reprinti Dobrićevih stripova i strip kaiševa: gegovi Pere Pešaka koji se, u znaku kraj pešačkog prelaza, smrzava ili kuva na suncu ali zapaža razne muke ’običnih ljudi’; dve epizode mladog Slavuja Gliše koji traži izgubljeno blago ili zbog bolesti kasni da ode na jug. „Svemirska avantura“ dovodi dedu vanzemaljca na Zemlju da reši slučaj dvostrukih identiteta dok se vestern „Obračun u Krezle sitiju“ plete oko nameštenog konkursa za službenog konja i gradskog plaćenog ubicu! Avanture Inspektora Žuće date su u četiri epizode (dve u boji); na pozornici ljudske civilizacije (kuće, kola, avioni) psi žive ljudske živote i muke a neke od njih rešava ostareli policijski inspektor Žuća uz pomoć policajca Žike koji se ’frlja’ padežima. Od krađe u robnoj kući „Kod velike kosti“, preko pretnji „Neprijatelja levih ušiju“, misterije slomljenih drški kišobrana do slučaja hipnotizera lopova, inspektor njuška i tapka ukolo da bi sve rešio ingenioznim otkrivanjem rodbinskih veza buva ili lažnih identiteta! Na sjajne crteže, dinamičnu montažu, vrcave dijaloge i grimase nadovezuju se smehotresno apsurdna razrešenja.

            Rečju, monografija „Milorad Dobrić, jedno (ne)ozbiljno lice“ Zorana Penevskog otkriva pravi biser domaćeg stripa koji i danas blista neponovljivim humorom i ingenioznim ludizmom.

            („Dnevnik“, 2026.)

RELEVANTAN PRIKAZ NAUČNE FANTASTIKE U PROŠLOM VEKU – „Naučna fantastika, ogledalo stvarnosti 20. veka“ Aleksandra Manića; izdavač Informatika, 2025.

Studija intrigantnog naslova „Naučna fantastika, ogledalo stvarnosti 20. veka“ Aleksandra Manića (1958), nakon citata iz Stendalovog romana “Crveno i crno” (1830): "Eh, gospodine, roman je ogledalo koje se šeće velikim putem. Ponekad ono u vašim očima odražava plavetnilo neba, ponekad glib puta.”, započinje poglavljem „Naučna fantastika je...“ odnosno citatom Žerara Klajna, poznatog francuskog autora i izdavača naučne fantastike: „Nikada nigde nisam naišao na takvu opsesiju definicijom. (...) Međutim, naučna fantastika izaziva neku vrstu definišućeg svraba, potvrđujući da je bilo kakva definicija oblasti nemoguća, jer čim je predložimo, iscrpnu ili sveobuhvatnu, pametan čovek otkriva tekst koji mu izmiče ili je autor elegantno zaobilazi, što dovodi do preformulisanja žanra, ad infinitum". I, zaista, broj definicija (ili njihovih pokušaja) ogroman je i svakako nesrazmeran broju definicija umetničkih formi koje su stare nekoliko hiljada godina dok je naučna fantastika ’mlada’ oko dve stotine godina, mada su joj koreni dublji - po nekim teoretičarima sežu do antičkih vremena. Ali, ako je ’fantastika’ poznata i ’korišćena’ kroz čitavu ljudsku istoriju, pojam nauke je mnogo mlađi; termin ’naučnik’ skovao je tek 1834. godine Vilijam Vivel.

            Kako bi ‘opravdao’ naslov studije Maniću je valjalo da u izlaganjima koristi multidisciplinarni pristup. S jedne strane je bilo nužno praćenje razvoja naučne fantastike kao žanra (u književnosti, filmu, stripu) odnosno njenog odnosa prema književnosti ‘glavnog toka’ i (tematskim, stilskim) promenama koje su se tokom 20. veka dešavale; s druge strane valjalo je zabeležiti društvene, političke, naučne i tehnološke promene u ovom veku da bi se, konačno, ove dve strane dovele u korelaciju u kojoj naučna fantastika nije bila samo puki pratilac dešavanja već i ozbiljan komentator i kritičar tekućih tendencija pošto se, u odnosu da druge umetničke forme, naučna fantastika kretala na vrlo specifičnom polju budućnosti u kojoj će se mnogi od aktuelnih trendova ‘razviti’ i izroditi u ne uvek humana društva. Distopijska dela bila su i ostala snažna i uverljiva upozorenja na stranputice budućnosti ka kojima se kreće upravo u trenu nastanka takvih priča i romana.

            Studija prošli vek deli na nekoliko celina: Vreme propasti - 1900-1949, Vreme promena - 1950-1963, Vreme protesta - 1964-1976. i Vreme profita - 1977-2000; u svakom od ovih perioda dešavaju se značajni društveni potresi koji imaju odjek u naučnoj fantastici. Vera u nauku i nove tehnologije nestaje posle I svetskog rata što rezultira brojnim distopijskim romanima. Nova podela sveta posle II svetskog rata odnosno ‘rasplamsvanje’ Hladnog rata sa mogućom nuklearnom apokalipsom produbljava sumnje u prosperitet ljudske vrste (iako, naravno, ima i optimističkih glasova); naučna fantastika sve je manje bezazlena eskapistička zabava a sve više literatura koja postavlja ozbiljna pitanja. U vremenu studentskih pobuna i protesta protiv ratova te bujanja subkulurnih pokreta nove generacije pisaca traže, u okrilju Novog talasa, umetnički ambiciozniju naučnu fantastiku koja je i dalje politički angažovana. Industrija zabave, posebno filmska, ‘otkriva’ naučnu fantastiku kao profitabilan žanr i potencira proizvodnju ‘robe’ koja će se sigurno prodavati što donosi mnoštvo zabavnih ali umetnički minornih dela. Ipak, polovinom 1980-ih na sceni se pojavljuje kiberpank, žanrovski pokret koji donosi literaturu znatnih intelektualnih izazova i umetničkih kvaliteta.

            Osim opštih društvenih i literarnih prilika Manić temeljno analizira brojna ključna naučnofantastična dela koja su reperi u razvoju žarna, od njegovih početaka (“Frankenštajn” Meri Šeli), takozvanog Zlatnog perioda (“Zadužbina” Isaka Asimova, “Grad” Kliforda SImaka, “Peščana planeta” Frenka Herberta), Novog talasa (romani Filipa Dika, Ursule Le Gvin) do kiberpanka (“Neuromanser” Vilijema Gibsona). Nisu zapostavljena ni dela nastala van anglosaksonskog govornog (posebno dela francuskih autora) odnosno u tzv Istočnom bloku (Stanislava Lema, braće Strugacki); analizirane su i knjige domaćih pisaca (Borislav Pekić, Boban Knežević, Dragan R. Filipović, Radmilo Anđelković) odnosno stripovi Željka Paheka.

            “Naučna fantastika, ogledalo stvarnosti 20. veka“ Aleksandra Manića pleni nespornom stručnošću, širinom i preciznošću analiza epohe i pojedinačnih umetničkih dela što, sveukupno, daje autoritativan, relevantan prikaz naučne fantastike u prošlom veku.

            (“Dnevnik”, 2026.) 

ILIJA BAKIĆ "'68 ili Decoumorstvo"; "Dnevnik" 30.08.2026.

 

NINĐA PROTIV DEMONA – „Rajački – Ninđa 3“; izdavač: Narodno pozorište Timočke krajine – Centar za kulturu „Zoran Radmilović“ Zaječar /Suizdavač: Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči Nikola Mitrović Kokan“ Leskovac, 2025.

 

Iskusni (čitaj, prosedi) stripoljubci koji su stasavali na ovim prostorima (i, ne maknuvši se, promenili nekoliko država) tokom 1980-ih i 1990-ih znaju ko je „Ninđa“ –pored popularnih akcionih filmova, debelih romana Erika fon Lustbadera, pa stotinjak plavih roto svezaka, postoji samo jedan strip „Ninđa“ koji je izlazio u „Eks almanahu“ u izdanju „Dečjih novina“! Zato je kratki naslov na koricama knjige “Rajački *** Ninđa” (zvezdice su nedostojna oznaka za šurikene a ima ih tri jer je ovo treća knjiga u seriji) uz crtež maskiranog ratnika, dovoljan da znaju šta ih čeka između tvrdih korica. Ovo je, dakle, treći (završni) tom monografije posvećene stripu “Ninđa” i njegovom crtaču Draganu Stokiću Rajačkom (1951). Znatiželjni čitaoci će kroz tekstove i strip epizode otkrivati ili se podsećati još jednog fenomena popularne kulture iz 1980-ih sa prostora Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Tada su na kioscima, među mnoštvom šarenih svezaka roto romana (od milošte zvanih i ‘pisani romani’ da bi se razlikovali od – ‘crtanih romana’) kroz koje su se šepurili kauboji, detektivi, policajci i kriminalci, povremeno i svemirski borci (pa čak i Konan) a među najpopularnijim su bile (od 1983. godine) sveske plavih korica sa ponosnim naslovom “Ninđa” koje su većinom bile delo Dereka Finegana (u ‘civilstvu’ znanog kao Brana Nikolić, strip otac Mije Siledžije i Bendžo Koste, koji je pisao i romane o Doku Holideju). Mlađarija je obožavala avanture Leslija Eldridža, Amerikanca koji je ‘izučio’ za ninđu i u sočno opisanim bitkama protiv nevaljalaca svih boja, vrsta i fela delio pravdu u San Francisku. Ova popularnost nije promakla rukovodstvu “Dečjih novina” pa je Ninđa prešao i u medijum stripa, debitovao u 485. broju “Eks almanaha” i postao instantno popularan. Ninđu, koji se pomalo razlikovao od pisanog uzora (uloga njegove drage Sumiko i druga-snagatora Tabasko Pita je bitno redukovana), u oko 30 epizoda (sve do poslednjeg 538. broja “Eks almanaha”) stvarala je ekipa proverenih scenarista i crtača (Toza Obradović, Dragan Stokić Rajački, Petar Aladžić i Miodrag "Mikica" Ivanović, Miodrag i Vladimir Krstić, Branislav Kerac i Sibin Slavković).

          Rajački je bio glavni crtač Ninđe po scenarijima Aleksandra Pešića (1951-2024) i Toze Obradovića (1950-2020), ali i kompletan autor; on je napisao i nacrtao prve epizode “Ninđe” koje su ‘probile led’ i pridobile pažnju čitalaca (reprintovane su u prvom tomu). U trećem tomu su epizode koje je Rajački svojeručno napisao i nacrtao, počev od crnohumorne igrarije “Veliki dan malog muvca” koja spada u bisere čitavog serijala. Trodelni “Demoni ipak postoje” omogućili su mu da se razmaše i scenaristički i crtački; narečeni demon je stanovnik mračnih dubina pakla (prizvan ambicijom i željom za zaradom vlasnika TV stanice) koji Ninđu baca na teške muke. Četvorodelni “Sinovi Velikog zmaja” vode Ninđu u centralnu bazu moćnih Sinova Velikog zmaja koji takođe ‘šuruju’ sa mračnim silama pa borba sa njima traži da Ninđa iskoristi sve svoje znanje i moć. Knjigu zaključuju dve kratke epizode (8 strana i “Haregei haiku” na 3 strane) kao dokaz likovnog majstorstva Rajačkog. Ninđa/Eldridž se, osim protiv ‘klasičnih’ kriminalaca koje eliminiše brzinom i hladnokrvnošću (uz pomoć ‘harageija’, šestog čula koje ga upozorava na opasnosti) ili čak klonova i robota, bori, na radost očaranih čitalaca, i sa svakovrsnim demonima i mračnim silama (tipičnim za horor priče) sa kojima oprobane metode borbe nisu dovoljne. No, ko god bio Ninđin protivnik, priče o njihovim susretima i sukobima prepune su vratolomne akcije, žučnih dijaloga, jurnjava i tuča što Rajački majstorski iscrtava svedenim, rafiniranim potezima. Njegove table sa crtežima različitih veličina podržavaju dinamiku dešavanja i vrtoglavom brzinom vuku čitaoca/gledaoca na nove i nove stranice.

          Značajan deo knjige su tekstualni prilozi koji upotpunjuju znanja o Ninđi. Vladimir Milošević opisuje genezu Ninđe u romanima Vajlda Barkera i Dereka Finegana odnosno u strip verziji Rajačkog a Vladimir Stefanović se bavi onostranim bićima u svetu ninđa.  “Strip je kompleksna kombinacija racionalnog i idejnog” je drugi deo intervjua Marka Stojanovića sa Rajačkim u kome ovaj promišlja bavljenje stripom kao i svoj pedagoški rad. Izjave desetak strip autora i teoretičara potvrđuju stav da je “Ninđa” značajno delo iz istorije domaćeg stripa a Rajački izuzetan, nepravedno skrajnut umetnik.

          (“Dnevnik”, 2026.)

VEČITA MLADOST ZAČUDNE SUBVERZIJE –„Radoznala Ana i kovčeg“ (Kolekcija „Knjige gospodara priča”, Knjiga 1.) Đorđa Pisareva; izdavač Banatski kulturni centar, 2025.

 

Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa, pod znalačkom uredničkom rukom Radovana Vlahovića, na osnovu konkursa “Propuštena prilika” dodeljuje priznanje “Gramata Pesničke republike” za najbolju nenagrađenu knjigu objavljenu u poslednjih pola veka. Ova svojevrsna revalorizacija naše bliske literarne prošlosti jedinstvena je prilika da se ukaže na dela koja su, u vreme pojavljivanja, ostala nedovoljno zapažena, skrajnuta i zanemarena a čiju je valjanost protok vremena itekako potvrdio (dok su mnoge tada izvikane i slavljene knjige potonule u anonimnost ili zaborav). Nije dakle reč samo o ispravljanju starih nepravdi već i o prepoznavanju literarnih tokova i pojava čiji značaj prevazilazi trenutne pomodnosti. Ovo je priznanje za 2023. godinu pripalo Đorđu Pisarevu za knjigu “Knjiga gospodara priča”, izdavač “Vidici” davne 1987. godine;  novo izdanje ove knjige nagrada je autoru povodom dodeljivanja “Gramate”.

            Đorđe Pisarev (1957) spada, danas to znamo, među retke ovdašnje literate koji bez prestanka iskušavaju mogućnosti, vrline i slabosti teksta odnosno granice pripovedačke veštine/umetnosti. Odbijajući da ostane u zabranima proverenog i ustaljenog, on traga za novim temama i novim načinima da one budu predstavljene znatiželjnom čitaocu u obliku priča, romana, drama, poezije. Slobodu u izražavanju koju je zadobio u vremenima intenzivnog delovanja domaćih Borhesovaca i Postmodernista (pre navale estradno-komercijalne „literature“), Pisarev i nadalje (do danas) koristi (praktikuje) dodajući joj uvek nove elemente/segmente, od samosvojne fantastike oslonjene na iskustva glavnotokovske i žanrovske fantastike do iskušavanja i nadogradnje  psihološko realističkog proznog iskustva. Višeslojnost i višesmislenost ove proze, koja baštini tradiciju i ikonografiju iz različitih korena, oplemenjena je relaksirajućim humornim tonom (neretko, gorkim) odnosno unakrsnim referencama na različite oblasti visoke i popularne kulture. Subverzija, iskorak i odmak od pripovedne rutine jedna je od bitnih karakteristika postmodernističkog sagledavanja i stvaranja Umetnosti, čemu je Pisarev, kroz sve svoje knjige, ostao veran (iako su mnogi u međuvremenu od nje odustali) predano tragajući za novim, neuobičajenim, provokativnim, daleko od izveštačenosti, mrzovolje i manirističkog rutinerstva. Naravno, literatura tako širokog i dubokog zahvata traži čitalačku pažnju i angažovanje veće od onoga koje traže sveprisutne instantne knjige. No, sve su ovo konstatacije sa sigurne distance od 40 godina u koje je stalo još tridesetak Pisarevljevih knjiga. Ono što je, pak, nesporno jeste da su priče iz ove knjige i dalje vrcave, šarmantno razbarušene i neobavezno mudre; protok vremena nije im oduzeo svežinu i lepršavost pa će one iznova izmamiti osmeh saglasnosti sa autorovim literarnim igrarijama.

            Pisarev na kraju knjige samosvesno piše: “Podignuti na stepen ravnopravnosti, različiti pripovedački modeli u Knjizi gospodara priča stupaju ruku pod ruku sa sopstvenom negacijom/parodijom obrazujući čudesan ‘danse macabre’. Borhes, Biblija, vestern, Defo, Šekspir, pikarski roman – eto kostura i eto lepršavih odeždi Književnosti koje se smenjuju pred nama u razuzdanom ritmu.”

   Pisarev insistira na književnosti kao fenomenu i konstanti civilizacije. Knjiško/bibliotečko/pripovedački lavirint u potpunosti odgovara autorovim svetonazorima izgubljenosti – ali i zadovoljstvu - u tekstu/priči u kojoj on slobodno učestvuje, imenom i prezimenom, kao (anti)junak koji živi u Borhesovskoj Vavilonskoj biblioteci, kao gospodar i sluga priča, odavno zatrpan bezbrojnim tomovima i tu mu nema pomoći jer on voli (i žudi) da bude zatrpan, mada ga pohodi užasavajuće saznanje da neće uspeti da sagleda a kamoli iščita svo to blago. No, i ta je činjenica deo otpora ravnodušnom (stvarnom) svetu, najboljem od svih, kako je mislio Lajbnic ili, najgorem od svih mogućih, kako ga je parafrazirao Šopenhauer (na šta je Lem dodao – a drugih i nema). Kako god, priče ove knjige (sa ili bez junaka Pisareva u njima) jarki su prizori iz različitih epoha i sa različitih meridijana u kojima caruje čista, detinja začuđenost i opčinjenost viđenim i onim što se iza toga naslućuje, kao sledeća tajna koju valja otkriti - u snu, na javi, u tekstu ili, kako kaže naslov knjige, “u kovčegu”.

            (“Dnevnik”, 2026.)

           

SREBRNI MOST - FEHER ILLES blogspot prevod poezije Ilije Bakića na mađarski

 

2026. július 8., szerda

Ilija Bakić: *** (vatra je vreme…) – *** (a tűz a vízszintes…)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   vatra je vreme sporih krugova skrivenih u horizontale glasova disanje joj nevidljivo meke strele grče se u oku težišta taloga tišine   ogleda se u sebi topi staklo vetar daha diže je među oblake vode otvara vrata za rast zakrivljenog oka nove kože i mesa kostura za dolazak dana daždevnjaka

***   a tűz a vízszintes hangokba rejtett lassú körök ideje lélegzése láthatatlan görcsbe rándult lágy nyilak a szemben a súlypontban az üledékben a csendben   önmagában tükröződik üveget olvaszt a szél lehelete emeli a fellegek közé ajtót nyit az ívelt szem az új bőr és hús a csontváz növekedése és a szalamandra-napok jövetele előtt   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

https://feherilles.blogspot.com/2026/07/ilija-bakic-vatra-je-vreme-tuz.html

 

2026. július 19., vasárnap

Ilija Bakić: *** (usta su srasla…) – *** (a száj összenőtt …)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   usta su srasla ljušture reči talože se među zubima paraju nepce   u međuvremenu sa ptica je otpalo perje blato vri ekseri rđaju krompir klija u mraku hleb plesnavi   vezan čvorovima živaca vid puzi po zidu streline masne boje pupak otvaraju čelični prsti čiviluka dah utrobe diže se jedini sa prozirnom hladnoćom kristalne šupljine pokrova pod kojim truli "geometrija naracije"

***   a száj összenőtt a fogak közé szókérgek ülepednek a szájpadlást hasogatják   időközben lehullottak a tollak a madarakról forr a sár rozsdásodnak a szögek krumpli csírázik a sötétben penészedik a kenyér   idegcsomók kötötte tekintet kúszik a falon kövér színek a köldököt a fogas acélujjai nyitják száll a gyomor lehelete a szemfedő kristályos üregében az egyetlen átlátszó zimankó mely alatt a „narráció mértana” rothad   Fordította: Fehér Illés

Izvor: : Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

https://feherilles.blogspot.com/2026/07/ilija-bakic-usta-su-srasla-szaj.html

 

SVET KOJI POSTOJI SAMO U TAMI – „Betmen: Pobeda nad tamom” Džefa Louba (scenario) i Tima Sejla (crtež); izdavač Čarobna knjiga, 2025.

 

Betmen, stripski junak, od pojave u „Detektivskim stripovima“ („Detectiv comics“ - DC) 1939. godine, pleni pažnju generacija dečurlije širom sveta. Poštovaoci Čoveka-šišmiša znaju da on nije nadčovek ali ga ipak doživljavaju kao super-heroja što zbog impozantnog kostima a što zbog svakovrsnih „gedžeta“ koje koristi. Kada je polovinom 1980-ih uredništvo DC-a uvidelo da je potrebno „osvežavanje“ starih strip junaka, među prvima je taj tretman, uz Supermena i Čudesnu ženu, primenjen na Betmena, za koja je to majstorski obavio Frenk Miler remek-delom „Betmen: povratak mračnog viteza“ iz 1986. godine (u kome se Betmen vraća iz penzije da opet deli pravdu) za kojim je sledio „Betmen: godina prva“, 1987. (crtež Macukeli). Da se priča vrati na drugu godinu Betmenovog ispunjavanja obećanja mrtvim roditeljima kako će “očistiti grad od zla koje im je oduzelo život”, trebalo je čekati gotovo punu deceniju: Džef Loub (1958) je nastavio tamo gde je stala „Godina prva“ a jedna rečenica iz nje - o mafijaškoj porodici Falkone - izrodila je serijal “Duga Noć veštica” (13 svezaka na gotovo 400 strana!), objavljivan 1996. i 1997. godine. Strip je nacrtao nenadmašni stilista Tim Sejl (1956-2022). Po mnogima ovaj serijal spada u najuspešnije u sagi o Betmenu što je, neminovno, vodilo do nastavka jer priča nije bila završena. I tako je u 13 nastavaka objavljenih 1999. i 2000. godine od istog kreativnog dvojca stigao obimni (preko 360 strana!) strip serijal (ili je to, imajući u vidu kompleksnost priče, grafička novela?) „Betmen: Pobeda nad tamom”.

            Dakle, priča se nastavlja: ubica Praznik je uklonjen, bivši tužilac Dent unakažen kiselinom je Dvoliki smešten je u Arkam azil (ludaru), zajedno sa mladim Albertom Falkoneom i gomilom ‘nakaza’ (Džoker, Strašilo, Kalendar, Solomon Grandi…). Silvija Gigante, iako u invalidskim kolicima, pokušava da održi primat Falkone familije u kriminalnom Gotamu. Jedan od planova koji trebaju da joj obezbede osvetu i ostvarenje ambicija je napad na Arkam i oslobađanje ‘nakaza’. Zamišljeno-učinjeno. Uskoro Gotamom počinje da hara novi ubica, Vešala, koji na praznike ubija bivše korumpirane policajce. Osumnjičenih je mnogo ali načelnik Gordon ne uspeva da otkrije ko je Vešala a na Betmena ne može da se osloni jer su njihovi odnosi zahladneli zbog onoga što se desilo Dentu. Žena-mačka je i dalje Betmenu za petama, padaju nove žrtve, kriminalci stare škole pokušavaju da ‘napreduju’ u svom biznisu, Vejn usvaja siroče nastradalih cirkuskih artista na trapezu jer ga seća na to kako je on postao siroče, dečak uskoro postaje Betmenov asistent Robin… Kao i u prvom delu ovo je priču o potrazi za ubicom, sa mnoštvom tragova koji ukazuju na moguće krivce. I ovog puta Betmen kasni za ubicom. No, ovo nije rutinska krimi akciona avantura uz oslanjanje na filmske krimi klasike (i omaž jednoj od kultnih scena iz “Kuma”), težište zapleta nisu tuče i pucnjave jer jednaku važnost imaju porodične i bračne trzavice, poverenja i sumnje, nade, ambicije i dileme junaka - kako reče Betmen: „Svako od nas je izgubio delić života i sakrio ostatak u tami. Da li ovo želim sebi? Svet koji postoji samo u tami?“

            Na širem planu ovo je priča o propasti jedne epohe i nastupanju nove. Vreme ‘klasičnih’ kriminalaca-mafijaša nestaje. Gotam su preplavili maskirani, histerični, sumanuti kriminalci ‘nakaze’. Matrice ponašanja su se drastično promenile. U prvom delu Betmen se čak pita da li je njegova pojava (groteskno kostimiranog, nabildovanog osvetnika) privukla ovo izopačeno ludilo? Ni u drugom delu on nema zadovoljavajući odgovor ali mu više nije ni potreban jer su mafijaši izgubili bitku sa nakazama.

            Priča o nasilju, fizičkoj i moralnoj izopačenosti ima besprekorni vizuelni lik. Sejlove razigrane table su fascinantne, prepune velikih slika sa totalima lica ili tek sitnih detalja, čudnih rakursa u vrtoglavoj, efektnoj montaži. Slike na dve strane impozantne su. Senke su zloslutno crne, svetlo bolno bleštavo, magle mistično plave. Enterijeri su realistički precizni a lica stilizovana do karikaturalnosti ‘nakaza’. Crtačevo zadovoljstvo dozvolom da svoju veštinu ‘praktikuje’ bez ograničavanja očigledno je što čitaoca mami da iznova prelistava stranice i sladi se slikama.

            Rečju, „Betmen: Pobeda nad tamom” je delo zrelog autorskog stripa, u okriljima komercijalne ponude, koje maniristički precizno i kreativno redefiniše jedan od najvažnijih mitova 9. umetnosti.  

            (“Dnevnik”, 2026.)