BAUK KOVIDA 19 HARA SVETOM! ili OČI U OČI SA PANDEMIJOM – Globalne bolesti u naučnoj fantastici

 

            Bauk kovida 19 hara svetom!

Ljudska civilizacija posrće pod udarima najsmešnijeg od svih virusa. Godinu i kusur dana pošto se pojavio, virus i nadalje stavlja na iskušenje organizaciju i moral savremenog postindustrijskog-neoliberalnog svetonazora. Taman se učini da je Čovek Pobednik Prirode (opet) trijumfovao a virus “izbaci” novu mutaciju, uzdrma zdravstvene sisteme i pokaže da su etička pravila bogatog sveta - floskule. Prednost virusa je da udara ravnopravno i bez pardona, ne poznaje granice i klasne razlike. Svet i dalje odbija da se ozbiljno poduhvati sa problemom – svi se bune zbog zatvaranja kafića i tržnih centara sa primamljivim rasprodajama ili zbog propuštenih letovanja. Distribucija vakcina direktno zavisi od toga da li su napravljene u “slobodnom svetu” ili neprijateljskim zemljama (koje bi da šire svoj maligni uticaj). Pomoć siromašnima svela se na priredbe za medije dok se ozbiljni državni (čitaj, vojni) resursi i dalje čuvaju za večne ratne igre. Kovid 19 i dalje se tretira kao nedovoljno ozbiljna opasnost za opstanak ljudske vrste, odnosno izjednačava sa ‘svinjskim’, ‘meksičkim’, ‘ptičijim’ ili ‘mutirani A1E1 gripom’, i tek pomalo plaši konzumente masovnih medija koji se se, onako usput, zgražavali nad stravičnim posledicama ‘ebole’ ili ‘sarsa’ u tamo nekim nedođijama. Gledalac TV vesti ili čitalac internet novina još uvek jače zadrhti pred perspektivom da ovog leta opet neće ići na more ili neće pratiti neki od teniskih turnira i fudbalskih derbija te prenose sa letnje olimpijade. Pred pretnjama da kovid 19, ako ‘uznapreduje’, uzme još krvaviji danak ne budi se ni prastari strah od pošasti-bolesti koje u kontinuitetu zatiru čovečanstvo još od mitskih Jahača Apokalipse, preko srednjevekovne kuge i pandemije gripa 1918.g. Uostalom, većina nikada nije zaozbiljno shvatilla poruke raznih epidemiologa koji su decenijama jednoglasno tvrdili ‘nije pitanje da li će doći do pandemija kakva je bila ona 1918.g. već – kada će se ona desiti’.

 
           Ipak, hteo-ne hteo, običan radni čovek koji ujutru odlazi da zaradi koricu hleba i vraća se izmožden biva, kad se pogleda u ogledalo sa sve zaštitnom maskom, bez pardona suočen sa onim što zna ako ima iole soli u glavi, dakle sa faktom da je deo sveta koji se menja i u kome je i on, kao vrsta, žrtva a ne samo predator. A zatišje na frontu tog večitog rata sa bolestima prekinuto je jer su mikro-borci izbacili novo oružje (ili im je u tom poslu pomogao neki Ludi Naučnik ili šišmiš-terorista). Prošlost jeste puna sjajnih ljudskih pobeda ali ni žrtve nisu zanemarljive; sadašnjost, pak, uprkos svim higijensko-zdravstvenim predostrožnostima, ne izgleda naročito svetlo jer su se i bolesti iskvarile, postale prepredene i podmukle i kao da su korak ispred ljudi. Kakva li nam je onda budućnost? Šta o svemu tome kaže naučna fantastika, literarni žanr okrenut budućnosti?

            Pisci naučne fantastike itekako su zainteresovani za pošasti koje mogu doći glave čovečanstvu (što im je to u prošlosti zamalo i uspelo); pored svakojakih ratova i nuklearnih apokalipsi, kosmičkih incidenata ili globalnih promena klime, udeo u propasti mogu imati i boleštine. Već 1826.g. Meri Šeli u romanu “Poslednji čovek” piše o kugi koja je desetkovala Ameriku pa preživeli pokušavaju da osvoje Evropu; ‘pobednik’ u ratu, bukvalno poslednji čovek, u malom brodu plovi prema Istočnim ostrvima. U “Crvenoj kugi” (1912) Džeka Londona, sveopšta kuga vraća čovečanstvo na nivo plemenskog postojanja. Ričard Metison u romanu “Ja sam legenda” (1954) opisuje zarazu koja ljude (sve osim jednog) pretvara u vampire. Maks Bruks u “Svetskom ratu Z” (2006) piše o sukobu ljudi sa zombijima; prvi zombiji bili su zaraženi nepoznatim virusom. Scenario pandemije predstavio je u “Besnilu” (1983) Borislav Pekić; u njemu se zaraza širi mahnitom brzinom zahvaljujući bezbrojnim putničkim avionima a kao rešenje se predlaže nuklearna kremacija Londona.

            Svakojake boleštine stizale su iz svemira kao ona iz romana  i filmova “Andromedin soj” (1969) Majkla Krejtona; na sreću drčnih naučnika i vojnika kojima ne uspeva da pobede virus, isti biva ‘razblažen’ strujanjima vazduha i postaje bezopasan. U “Ratu svetova” (1898) H. Dž. Velsa ljude spasavaju ‘domaći’ virusi i bakterije koji napadaju Marsovce i ubijaju ih; ono što čovek i ne zapaža (osim ako ne zaradi laku kijavicu) spasiće ga od pobedničkog marsovskog pohoda. Među najneobičnije boleštine koje nisu štedele Homo Sapiense svakako spada epidemija iz romana “Muškarci pod zaštitom” (1974) Roberta Merlea koja ubija seksualno zrele muškarce pa žene preuzimaju planetu a retki sačuvani muškarci postaju pravo blago. Epidemija slepila napada čovečanstvo u “Slepilu” (1995) Žozea Saramaga a radioaktivni virus u “Gradovima crvene noći” (1981) Vilijama S. Barouza. Ma koliko prirodni virusi bili strašni još gori su oni koje proizvedu sami ljudi. Tako u romanu “Kalki” (1978) Gora Vidala fanatici nameravaju da, uz pomoć zasejavanja boleština, pomognu povratak hinduističkog božanstva Kalki. Sličan je i naum junaka romana “Antilopa i Kosac” (2003) za kojim slede “Godine potopa” (2009) i “Blatni Adam” (2013) Margaret Atvud: Ludi Naučnik uspeva da očisti Zemlju od ‘starog modela’ ljudi kako bi se novi ljudi, koje je on kreirao, slobodno razvijali i postali gospodari sveta

            U borbi za opstanak na Zemlji Čovek ima za posla sa ljutim protivnikom (prirodnim ili konstruisanim) koji jeste sićušan ali nije bezopasan; taj mališa nigde ne žuri pa se lako može desiti da, pre ili kasnije, dođe po svoje. Da li je trenutni “hit”, kovid 19 proizveden u nekoj laboratoriji koja ima planove za uređenje sveta (isto se mislilo za AIDS i ptičiji grip) ili je u pitanju samo nestašna igra Majke Prirode, i dokle će dogurati u svom pohodu videće svi oni koje pandemija – poštedi. Ostaje nada da ćemo i mi biti među njima.

            (“Dnevnik”, 2021.)

HRABRO I ARGUMENTOVANO NA STRANI STRIPA – „Stripske kritike: prvih 15 godina“ Živojina Tamburića, izdavač „Modesty stripovi“, 2020.

             Seriozno i kontinuirano praćenje, analiziranje i proučavanje stripa na ovdašnjim je kulturnim prostorima i nadalje retka, bezmalo incidentna, pojava. Čak i ako se uzme u obzir doza konzervativizma koju nosi svaka akademska kritička aktivnost, čini se da je u slučaju 9. umetnosti i taj konzervativizam dobio svoj konzervativizam (kao što su u legendarnom filmu „Brazil“ komplikacije izvesne gospođe dobile svoje - komplikacije). Otuda je studiozno bavljenje stripom i nadalje zabran entuzijastičkih pojedinaca koji su, pak, u svom radu pokazali zavidan profesionalizam bilo u praćenju i kritičarskom sagledavanju tekuće produkcije bilo u proučavanju istorije stripa ili u sintetičkom promišljanju stripa kao fenomena i umetničke forme. Spisak autora koji su se ogledali u ovakvom delovanju impozantan je (pomenimo tek nekolicinu iz „starije garde“ Žika Bogdanović, Bogdan Tirnanić, Ranko Munitić, Zdravko Zupan, Bane Miltojević, Zoran Đukanović, Vasa Pavković, Slobodan Ivkov...). Svako novo delo koje se kritički bavi stripom i dalje je svojevrsna senzacija, potvrda fanatičnog entuzijazma i tvrdoglavosti ali i dokaz da strip još nije izgubljen u navali neoliberalnog konzumerizma i digitalno-virtuelnog senzacionalizma. U taj izuzetni niz knjiga nedavno se ravnopravno svrstao i naslov „Stripske kritike: prvih 15 godina“ Živojina Tamburića (1957) objavljen u izdanju renomirane kuće „Modesty stripovi“.

Knjiga koju znatiželjni čitalac ima u rukama proistekla je iz pera/tastature nekoga ko je prešao dugi i radosni otkrivački put od oduševljenog ljubitelja „priča u slikama“, preko usputnih stanica velikog zaljubljenika i kolekcionara, do serioznog znalca i izdavača. Od polazišta na taj „strip put“ - u dečačko doba - do dostizanja cilja - kritičke spoznaje i analize - mnoštvo čitalaca i gledalaca stripova napušta to usmerenje i odlazi u tzv. „ozbiljni života“, najčešće zaboravljajući uzbuđenja, oduševljenja i saznanja koja su im strip sveske donosile; kao po pravilu, deo onih koji su bili vatreni stripoljupci u zrelim godinama postaje najvatreniji zagovornik njihove štetnosti. Tamburić je, pak, iskoračio iz „neme većine“ čitalaca stripa koji od njega traže samo puku zabavu i razbibrigu, i stao na stranu suprotnu onoj koja se bori protiv stripa, bilo da su u pitanju službeni društveni dušebrižnici (koji su 1970-tih u socijalističkoj Jugoslaviji za stripove uveli i poseban namet - porez na šund), akademski kritičari-čistunci ili samo „zabrinuti“ roditelji (koji su ili odrasli ljubitelji ovog „zabranjenog (đačkog) voća“ ili jedva da išta znaju o stripu i zato su odlučno protiv njega). U tekstovima ove knjige autor proklamuje svoje ideje o visokoj umetničkoj i saznajnoj vrednosti stripova i iznosi dokaze u korist svojih tvrdnji. Zahvaljujući tome, svaki čitalac, a posebno onaj mlađi, upoznaće se sa osnovnim istorijskim činjenicama o nastanku i razvoju 9. umetnosti, kako u svetu tako i na ovdašnjim prostorima. Tamburić tu istoriju boji i sopstvenim detinjim i mladalačkim iskustvima i fascinacijama što tekstovima daje dobrodošlu intimističku notu koja samo povećava uverljivost i utemeljenost njegovih stavova.

            Osnovna pitanja kojima se segmenti „Stripskih kritika“ bave u rasponu su od znalačkih, instruktivnih pregleda i panorama (npr. engleske ili balkanske strip scene), preko sintetičkih i analitičkih tekstova o opusima pojedinih autora ili o njihovim albumima/serijalima autora sa naših (nekadašnjih i sadašnjih) prostora (Maurović, Bednjanec, Kordej, Oljača, Kerac, Wostok...) i nespornih veličina evropskog i engleskog stripa (Berardi/Milaco, Prat, Prado, Munjoz, Talbot...) do razmatranja teorijskih pitanja (sa praktičnim posledicama) kakva su da li su stripovi dobri za decu ili koje su bitne odlike stripovskog pripovedanja. Ono što, uz obilje informacija i podataka, imponuje jesu Tamburićevo duboko i strasno doživljavanje strip priča te vispreni, precizni zaključci i stavovi o njima, izrečeni jasno i bez mistifikacija a to je definitivno posledica širokog poznavanja predmetne teme i njenog dubokog promišljanja, za šta su sposobne samo kompletne autorativne stvaralačke ličnosti.

            Rečju, knjiga „Stripske kritike: prvih 15 godina“ definitivno svrstava Živojina Tamburića u krug ovdašnjih relevantnih strip kritičara i teoretičara; istovremeno, ova knjiga će biti nezaobilazno štivo kako za ambicioznije i radoznalije ljubitelje stripa željne punijeg uvida u 9. umetnost tako i za sve one koji nameravaju da se bave iole ozbiljnijim proučavanjem „priča u slikama“.

            („Dnevnik“, 2021.)

MEBIJUS ILI INGENIOZNE VIZIJE BUDUĆNOSTI - “Metalne hronike - Haos” i “The Long Tomorrow - Slepa citadela” Mebijusa; izdavač “Čarobna knjiga” 2021.

 

Agilna “Čarobna knjiga” obradovala je brojne stripoljupce sa čak dva albuma legendarnog Mebijusa: “Metalne hronike - Haos” i “The Long Tomorrow - Slepa citadela”, upravo objavljena u biblioteci “Stari kontinent” u tvrdom povezu i punom koloru. U svetovima naučne fantastike, stripa, ilustracija i filma ime Mebijusa  (iliti Žana Žiroa, 1938-2012) sinonim je za čistu, nepatvorenu ingenioznost. Sve vezano za njega čudesno je i fascinantno, počev od egzotične biografije do gotovo šizofrene podele (ali i spoja) na Žiroa, crtača (kasnije i scenariste) kultnog vestern stripa “Bluberi”, i subverzivno razbarušenog Mebijusa, dve različite a autoritativne pojave koje su, svaka na svojoj “teritoriji”, stvorile relevantan i nezaobilazan opus koji je etalon kvaliteta kako za čitaoca tako i stvaraoce. Samostalno ili u saradnji sa drugim autorima, među kojima je, opet, najpoznatiji i najznačajniji Alehandro Žodorovski, Mebijus je uspeo da stvori/iscrta nadahnuti, inventivni vizuelni portret/profil budućnosti koji se raširio u sve horizonte popularne kulture s kraja XX veka i u prvim decenijama XXI veka i, u svesti nekoliko generacija, postao model za “lik stvari koje će doći”. Svaka analiza naučnofantastičnih stripova i filmova, ilustracija i reklamnih plakata iz ovog perioda uverljivo će dokazati navedene teze. Mebijusova verzija budućnosti prepuna je čudesne tehnologije (u skladu sa Klarkovim zakonom po kome se razvijena tehnologija ne razlikuje od magije) ali i slobodne, čiste i nedirnute prirode, mračnih tonova kao i vilinske lepote, mnogo haotičnosti i još više infantilnosti. Prepoznatljivi su njegovi impozantni svemirski brodovi kao i ogromni gradovi na bezbroj nivoa, njegovi astronauti hodaju pored božanstva i pretećih ili bezazlenih alijena, ljudske kreature uokolo šetkaju sa smešnim kapama i šeširima. Trivijalno i ezoterično, svakodnevno i krucijalno mešaju se jednako uspešno kao i sofisticirane filozofske aluzije sa gegovima. Pogled na bilo koji Mebijusov samostalni crtež ili kvadrat neke strip table otkriva njegov unikatni osećaj za sliku, za kompoziciju, celinu i detalj. Sve pomenuto vidljivo je u drugom tomu Mebijusovih radova, naslovljenom sa “Metalne hronike - Haos”, koji sadrži mnoštvo samostalnih crteža i slika (namenjenih časopisima, koricama knjiga i njihovom ilustrovanju ili reklamnim kampanjama) kao i brojne skice iz Mebijusovih radnih beležnica i svezaka. Sav ovde skupljeni material svedoči o razvoju umetnikovih veština crtanja ali i gradnje slike, eksperimentima sa senčenjem i upotrebom crtica i tačaka te o korišćenju žanrovske ikonografije i njenom razvoju i transformisanju. Konačno, ilustracije su dokaz Mebijusove izuzetne sposobnosti da u samo jednom kvadratu stvori atmosferu i ispriča/sugeriše situaciju/priču. Njegov osećaj za narativnost kao i za začudno ostavlja znatiželjne posmatrače bez daha posebno kada pored gotove slike stoji haotično našarana skica. “Metalne hronike – Haos” daruju dragoceni uvid u stvaralački radionicu i sam proces nastajanja izuzetnog dela.  

Treći tom Mebijusovih dela „The Long Tomorrow – Slepa citadela“ sadrži danas već klasične prevratničke naučnofantastične stripove. Mebijus je 1975.g. bio deo ekipe koju je okupio Žodorovski s namerom da stvori filmsku adaptaciju naučnofantastičnog romana „Dina“ Frenka Herberta. Film je trebao da bude iskorak iz vizuelnih-scenarističkih-glumačkih-muzičkih obrazaca, na saradnju su pozvani izuzetni autori, od Mebijusa, Gigera, Orsona Velsa do Mika Džegera, grupe Pink Flojd i - Salvadora Dalija. U svoj toj kreativnoj gužvi Mebijus je upoznao Dena O’Banona (1946-2009; autor scenarija za film „Alien“ iz 1979.g.) koji mu je pokazao skice za strip na kome je radio. Mebijus je, oduševljen pričom, zatražio pravo da je nacrta. Tako je nastao strip „The Long Tomorrow“ o marginalnom detektivu koga, u košmarnom mega-gradu, angažuje bogata klijentkinja za laki posao koji se, kako to biva, zakomplikuju. Ova parodija na tvrde krimiće, svojevrsna priprema za smotanog detektiva Džona Difula iz ciklusa o Inkalu, pleni atmosferom, enterijerima i haotičnom radnjom. Mebijusov frustrirani-agresivni-medijski grad-džungla budućnosti biće likovni temelj za film „Blejd raner“ Ridlija Skota (1982) i kiberpank roman Vilijema Gibsona „Neuromanser“ (1984). U sličnom okruženju dirigovanih masovnih neuroza razvija se i sledeći strip u albumu, priča bez reči „Rock City“. Naredni „svemirski“ i apokaliptički stripovi stilske su vežbe na prepoznatljive, neinventivnim trošenjem šablonizovane žanrovske teme koje Mebijus revitalizuje i nadograđuje potvrđujući da je vispreni pripovedač koji vešto koristi žanr, opštu kulturu i nadrealistički humor i apsurd.

Bezmalo pola veka od stvaranja Mebijusove slike jednako su uzbudljive i fascinantne a priče vrcavo duhovite i intrigantne, pune citata i aluzija. Njegovo delo definitivno je nezaobilazni reper globalne kulture kraja XX i početka XXI veka.

            (“Dnevnik”, 2021.)

PROPAST NAJBOLJE LAKE KONJICE NA SVETU – „Carstvo letnjeg meseca“ S. K. Gvina; izdavač „Čarobna knjiga“ 2020.

 

         Jedan od obrazaca popularne kulture XX veka svakako je i „vestern“ koji se, u svim medijima (od petparačke literature, preko muzike do filmova i stripova), bavio Divljim zapadom. Generacije dečaka odrastale su prateći doživljaje kauboja, trapera, vojnika u plavim bluzama; njihove avanture na putešestvijima kroz neistražene predele, sukobi sa starosedeocima ili sa zlim banditima bili su hrana za maštu i način za usvajanje vrednosnih obrazaca. No, iza tih uzbudljivih dela postojala je i stvarna istorija koja nije bila ni malo sjajna i časna i koja je, kako je popularnost vesterna opadala (a sa njom i ulaganja u propaganu), izlazila na videlo. Ono što se odista događalo u vremenima kada su belci otimali teritoriju Indijancima ipak nalazi put i do široke čitalačke publike u dokumentarno-istorijskim knjigama. Jedna od novijih knjiga (2010) iz ove oblasti je „Carstvo letnjeg meseca“ Sema K. Gvina, nagrađivanog američkog novinara i pisca; knjiga je 82 nedelje bila na bestseler listi „Njujork tajmsa“ i ušla u najuži izbor za Pulicerovu nagradu a ovdašnjim čitaocima ponudila ju je agilna „Čarobna knjiga“ u nadahnutom prevodu Gorana Skrobonje.

        Autor se poduhvatio ozbiljnog zadatka da na temelju brojnih izvora (od memoara i sećanja učesnika preko službenih izveštaja do novinskih članaka te obilaska lokacija opisanih događaja) ispiše istoriju Komanča koji su živeli na Srednjem zapadu sadašnjih SAD, ogromnoj teritoriji istočno od Stenovitih planina zvanoj Velike ravnice, nepreglednom moru trave uočljivih bez geografskih repera (barem za bele doseljenike). Ravnicom su tada lutali milioni bizona koji su bili ključni za opstanak Indijanaca kao izvor hrane, kože, sirovina za sačinjavanje raznih predmeta... Isti prostor Komanči su delili sa još nekoliko plemena sa kojima su bili u stalnim sukobima. Rutinu života koji je bio na nivou praistorijskih sakupljačkih plemena poremetio je dolazak belih osvajača Španaca, Francuza, Meksikanaca, Teksašanima. Susreti i sukobi sa prvim osvajačima donele su Komančima neočekivani dar – konje. I dok su ostala plemena slabo ili nimalo iskoristila prednosti korišćenje konja, Komanči su izgradili čitav kult oko konja koji im je omogućio izuzetnu pokretljivost kao i prednost u borbama; Komanči su postali izuzetni jahači sposobni da u punom galopu, skriveni iza vrata konja protivnika gađaju strelama i kopljima. Belci nisu mogli da im pariraju svojim puškama-musketama koje su se sporo punile. Tek će pojava prvih revolvera omogućiti rendžerima (dobrovoljačkim odredima koji su branili doseljenike u Teksasu) da budu koliko-toliko ravnopravni sa Komančima; rendžeri će S. Koltu pomoći da usavrši revolvere koji će, sa puškama repetirkama, zapečatiti sudbinu Indijanaca.

        Kroz opise bitaka Komanča sa doseljenicima kao i borbi Komanča sa drugim Indijancima, razmatranja zvanične državne politike koja je s jedne strane pokušavala da sklopi mir sa starosedeocima a s druge da zadovolji zahteve za zemljom doseljenika što je rezultiralo haosom na terenu (sve dok, posle Građanskog rata, nije doneta odluka da se „indijansko pitanje“ trajno reši), defiluju mnogi živopisni likovi doseljenika, Indijanaca i vojnika, a centralno mesto pripalo je Sintiji En Parker, koju su Komanči oteli kao devojčicu i koja je postala žene poglavice Peta Nokona i izrodila mu decu; Sintija, zvana „Bela skvo“, „spasena“ je od divljaka i vraćena porodici ali nikada nije prihvatila civilizaciju belaca. Njen sin Kvana bio je poslednji ratni poglavica Komanča koji je, poražen, 1875.g. otišao u rezervat, dodao imenu prezime Parker, i postao cenjeni borac za prava Indijanaca.

            Osim obimne faktografije i uverljivih opisa duha ondašnjih vremena, Gvinova knjiga pleni izbalansiranim stavom prema akterima. On ne osporava namerno uništavanje starosedelačkog stanovništva i kulture (danas bi to moralo biti okarakterisano kao genocid), bahatost i brutalnost doseljenika, nesposobnost i korumpiranost vlasti. S druge strane, on ne idealizuje Indijance i njihov način života (koji podrazumeva stalne pljačkaške pohode na Indijance i belce), ne skriva njihovu surovost (ubijanje, mučenje i sakaćenje zarobljenika – od silovanja, odsecanja noseva do paljenja delova tela), ne previđa izrabljivanje žena (dok muškarci samo love i ratuju, žene rade sve ostale poslove, od štavljenja bizonskih koža, pravljenja odeće, gajenja dece, preseljenja logora...). Ideja o „plemenitim divljacima“ time gubi bilo kakvo opravdanje kao što ni priča o civilizovanim belcima nema potvrdu u realnosti nasilja, izrabljivanja, otimačina i prevara Indijanaca. Na Divljem zapadu pobedili su oni koji su bili divljiji od drugih, oni koji su zatirali protivnike ne birajući sredstva. I to je ružna istina i naravoučenije ove knjige!

            („Dnevnik“, 2021.)

 

ČISTOTA PUSTINJE KAO VRHUNSKI IDEAL LEPOTE – „Korto Malteze Etiopljani“ Hugo Prat; izdavač „Darkwood“ 2020.

 

Albumom „Etiopljani“ izdavačka kuća “Darkwood” nastavlja objavljivanje sabranih avantura Korta Maltezea poteklih iz pera Huga Prata (1927-1995), na ćirilici, u tvrdom povezu i u punom koloru. „Etiopljani“ su originalno nastali 1972-73. godine i čine ih četiri epizode od po 20 tabli; album se u par izdanja pojavio i pod naslovom „Korto u Africi“. U imaginarnoj Kortovoj biografiji „Etiopljani“ opisuju njegove doživljaje na rogu Afrike približno u 1918. godini. Situacija je, kao i njegovim prethodnim ratnim avanturama, krajnje haotična jer velike sile na tom ogromnom, pustom tlu koje je izvan delovanja glavnine njihovih vojnih snaga, pokušavaju da za svoje interese iskoriste netrpeljivosti i sukobe starosedelaca, postupajući po sveprisutnoj staroj mudrosti „zavadi pa vladaj“. U početnom segmentu „U ime Alaha milostivog i samilosnog“ Korto jaše sa bizarnim „El Oksfordom“ koji ga je najmio za kapetanski posao odvoženja broda do Zanzibara i koji tvrdi da, iako je studirao u Oksfordu, Londonu, Njujorku i Parizu najviše voli pustinju „zato što je čista“. Nadmudrivanju ove dvojice pridružiće se i ekscentrični mistik Kuš, ratnik i verski fanatik koji radi samo ono što hoće. Kuš se, inače, pojavljuje i u Pratovom stripu „Pustinjske škorpije“ kao borac u II svetskom ratu i pominje svoje poznanstvo sa Kortom. Sada, na izmaku I svetskog rata, trojka ima zadatak da, u tvrđavi usred pustinje, iz zarobljeništva spasu malog princa koga je zarobio njegov stric. Plan (koji se tako može nazvati samo uz mnogo dobre volje) brzo izmiče kontroli a oslobodioce u bezizlaznoj situaciji spasava samo čudo. Na kraju epizode Korto i Kuš odlaze među peščane dine i dalje razmenjujući zajedljive primedbe. Njihov put ukrstiće se ponovo u još jednoj tvrđavi kojom komanduje britanski kapetan koji je kukavica pred jakima i osion prema onima koji ne mogu da mu se suprotstave. Popustljivost prema sledbenicima fanatičnog Ludog Mulana ne može ga spasiti od napada, zarobljavanja i užasne smrti spaljivanjem - koja je primer kako će biti kažnjeni svi koji žele da gospodare starosedeocima. Korto milosrdno ubija kapetana hicem iz puška a Kuš uspeva da mornara sakrije od progonitelja. U pozadini ove priče je i ona o irskim pobunjenicima u kojoj je zavidni brat, da bi spasao sebe, izdao ciljeve borbe i ubio brata heroja.

U nastavku drugovanja Kuš vodi Korta do svog rodnog sela, koje je izvan ratnih nevolja ali je na granici sukoba zbog otmice jedne devojke. Pridošlice nameravaju da spreče krvoproliće između Danakila i Abisinaca, što ih posle članova porodica vodi do ludog belca Stenlija koji tvrdi da je pronašao zlato ali i impozantne pojave šamana Šamaela, „sina đavola i smrti“, istetoviranog lica sa očima bez zenica. Što se situacija više usložnjava to Korto lakše gubi tlo realnosti pod nogama sve dok ne bude zatrpan lavinom kamenja; kad se izvuče ispod nje on, na optužbe Šamaela, buntovno odgovara da se uplašio smrti i pobegao i da će pobeći kad god želi jer on – nije heroj! Ipak, Korto uspeva da razreši sukob i dok Šamael proglašava da je „plemeniti buntovnik“, Kuš ga pita kuda će dalje u ovoj zemlji punoj tajanstvenih stvari. Odgovor je filozofski kontradiktoran – „ne znam Kuš, daleko.“ No, sledeća avantura će ga vratiti u rat koji su zapadnjaci doneli u Afriku. Mada ne želi da se svrsta ni na jednu stranu jer tvrdi da je civil, Korto odlučuje da osveti smrt jednog časnog nemačkog oficira i upotrebljenog pa odbačenog/ubijenog čoveka-leoparda. U vatrenom obračunu sa špijunima Korto upada u tamu i sreće leoparda koji mu pripoveda o stvarnosti u kojoj ljudi-leopardi dele pravdu. Kad se probudi Korto otkriva da je u bolnici, da je bio u višednevnoj komi i da je za njega ostavljen paket u kome se nalazi – leopardova šapa. Objašnjenje kaže da je to znak da će biti ubijen ali Korto zna da drži dokaz da je postao deo tog časnog društva.

Od svoje desete do šesnaeste godine Prat je živeo u Etiopiji i tamo stekao mnoge prijatelje od kojih su neki ratovali protiv Italije. Upoznavanje drugačijih kultura i poštovanje njihovih razlika postali su deo Pratovog svetonazora koji deli i njegov „alter ego“ Korto. On se čudi drugačijim svetovima ali ih ne osuđuje ili omalovažava niti pokušava da im nametne obrasce Zapadnog sveta. Otuda Kortovo odbijanje da se pokorava bilo kojoj nacionalnoj zastavi i politici jer im pretpostavlja arhetipske slojeve Pravde. Zato Korto beži od uloge junaka bez straha i mane odnosno od „suvog“ realističnog pogleda na svet. Iz tih razloga je on i dalje atraktivan i izazovan (anti)heroj uronjen u iskustva postmodernističkog eklekticizma koji nesputano meša faktorafiju i fikciju (u ovom albumu pominju se i Rembo kao trgovac oružjem i Lorens od Arabije). Po ovom maniru Prat je blizak Borhesu koji je istinu predstavljao kao fikciju (za razliku od pisaca koju su fikciju pokušavali da predstave kao istinu). Osim poigravanja realizmom i fantastikom Prat majstorski „barata“ i minimalističkim crtežom koji je visoko stilizovan sa povremenim upilivima poetske apstrakcije (kakve su npr. scene sa lavinom kamenja i štitovima od zebrine kože) koja oduzima dah znatiželjnim ljubiteljima „priča u slikama“.

Rečju, „Etiopljani“ su nesporno remek-delo 9. umetnosti ali i svekolike umetnosti XX veka i zaslužuju punu pažnju i duboku posvećenost.

            („Dnevnik“, 2021.)

POVRATAK ZABRANJENE KNJIGE – „Naučnofantastični film“ Aleksandra B. Nedeljkovića; izdavač "Everest media" 2019.

 

            Istorija pisane reči i njenog umnožavanja ima i stalnog pratioca – zabrane. Književna, religijska ili naučna dela, na svim su meridijanima i u svim epohama proglašavana opasnim i nepodobnim i, stoga, fizički uništavana, najčešće proverenom metodom – spaljivanjem. Od kineskog cara koji je, završivši Veliki zid, hteo da se istorija beleži od njegove vladavine, preko višestrukih rušenja i paljenja Aleksandrijske biblioteke do nacističkih lomača ali i onih koje su potpalili Crveni Kmeri, knjiga je iznova i iznova „ubijana“; nešto manje rigidni su spiskovi nepoželjnih knjiga koje se sklanjaju sa polica biblioteka (i ne štampaju se ponovo), koji postoje u registrima crkava, nedemokratskih državnih sistema ali i u najdemokratskijoj državi sveta, kako piše Rej Bredberi u pogovoru jednog od izdanja romana „Farenhajt 451“ koji je sinonim za sudbinu knjiga u svim totalitarnim populističkim sistemima mračne budućnosti (koja nas sve očekuje?).

            Na ovdašnjim prostorima zabrane knjiga vezuju se najviše za period socijalističke države (mada je zabrana bilo i ranije). Kako su ideološke stege popuštale, poneke od prokazanih i uništavanih knjiga ipak su ugledale svetlost dana. Najnoviji primer vaskrsavanja zabranjene knjige je fototipsko izdanje dela „Naučnofantastični film“ koje je objavio „Everst media“, pod uredničkom palicom Bobana Kneževića. Knjiga je trebala da se 1974. godine pojavi u izdanju Jugoslovenskog udruženja „Nauka i društvo“. Njen autor je Aleksandar B. Nedeljković (1950), profesor engleskog jezika i književnosti koji je godinu dana ranije diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu i pre ove knjiga objavio „nekoliko prevoda iz uglednih engleskih časopisa, kao i originalni članak IZMEĐU NAUKE I MAŠTE“. U biografskoj belešci o autoru navodi se „Studijom o naučno-fantastičnom filmu ovaj naš mladi pisac predstavlja nam se kao vrstan poznavalac ne samo naučnofantastičnog filma, već i naučne fantastike uopšte.“ Dosledno izdavaču poverenom zadatku da populariše nauku i knjiga “Naučnofantastični film“ je zamišljena kao temeljna informacija o ovoj oblasti. Autor najpre pokušava da definiše šta jeste a šta nije naučnofantastični film a potom sledi kratka istorija ovakvih filmova. „Nacionalne produkcije“  bave se naučnofantastičnim filmovima snimljenim u SAD, Japanu, Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj, SSSR-u i manjim kinematografijama. Najobimniji deo knjige razmatra najčešće teme koje obrađuju ovi filmovi (oružje, letilice, roboti, čudovišta, gosti iz svemira, putovanjima u bliski i duboki svemir odnosno kroz vreme...). U „Zaključku“ analiziraju se vrednosti naučnofantastičnih filmova, njihov uticaj na svest ljudi XX veka uz konačnu konstataciju da će se ovakvi filmovi i nadalje snimati i da će se na njih odraziti dalji razvoj nauke. U prilogu knjige je opšti indeks preko 600 naučnofantastičnih filmova svih vremena kao i bibliografija stručne literature o ovoj temi. „Naučnofantastični film“ svakako je bio potreban i dobrodošao uvod u oblast koja do tada nije sistematično sagledavana i obrađivana. Vrednost knjige ne umanjuju ni piščevi često pristrasni stavovi kao ni pojednostavljena prepričavanja sadržaja pojedinih filmova sa prigodnim zaključcima. Da je knjiga postala dostupna čitaocima i ljubiteljima naučne fantastike svakako bi uticala na kvalitetnije sagledavanje ovih dela i samog žanra. Međutim, čitav tiraž od 2000 primeraka je (osim tri autorska primerka) uništen (ne zna se zasigurno da li je spaljen ili poslat u stari papir). U predgovoru reprinta A. B. Nedeljković piše da nije dobio zvanično obrazloženje slučaja ali je iz pouzdanih izvora čuo da je knjiga stornirana jer je članica „redakcionog kolegijuma“ dr. Branislava Perović sa beogradskog Tehničkog fakulteta povukla raniju saglasnost sa obrazloženjem da je „naučna fantastika ratno-huškački kapitalistički američki žanr“. To je zapečatilo sudbinu knjige bez obzira što se u njoj piše i o filmovima iz tzv Istočnog bloka. Ideološka ostrašćenost udružena sa nestručnošću i patrijskom lojalnošću uništila je knjigu i nanela nemerljivu štetu tadašnjoj kulturnoj sceni. Ipak, Nedeljkovića njegovo stradalništvo nije pokolebalo i on je „posvetio svoj život studijama naučne fantastike“ i kao profesor engleske književnosti na Univerzitetu u Kragujevcu. Fototipsko izdanje knjige „Naučnofantastični film“ važan je događaj koji neće ispraviti nepravdu ali će bar popuniti neslavnu prazninu u istoriji ovdašnji kulture.

            („Dnevnik“, 2021.)

(NE)POVERENJE U ČOVEKA ili POGLED U ISKONSKE DUBINE LJUDSKOG POSTOJANJA – „Tajna purpurnih zora“ Vladimira Kolarića; izdavač „Everest media“, 2020.

 

Knjigu „Tajna purpurnih zora“ Vladimira Kolarića (1975), u prošlogodišnjem izdanju kuće „Everest media“, čini 60-tak kratkih priča-crtica koje se kreću po „teritorijama“ poznatim iz srpskih narodnih pesama i legendi odnosno hrišćanskih apokrifa i Indoevropskog mitološkog zabrana. Ipak, ove odrednice su samo nominalne jer u pričama nije na delu ni istorijska faktografija ni njena znana fantazijska nadogradnja odnosno nastavljanje iste (manje ili više sledstveno V. I. Propovim teorijama). Ovi se antropološko-arhetipski slojevi podrazumevaju kao deo kulturnog fundusa čitaoca i autor „računa“ na njihovo postojanje jer je nameran da od tih temelja započne svoju unikatnu literarnu avanturu! Kolarić sve pomenute tradicije tretira kao jedno duhovno telo; taj kulturološki „objekat“ ima odlike kosmološkog Singulariteta u kome se, jer je van-vremen i nad-vremen, simultano stiču svi postojeći/mogući elementi tvoreći entitet koji ima zaseban život. Otuda u pričama ne samo da se prepliću raznorodne kulturološke ikonografije već se i obrasci narodnih pesama i legendi menjaju i dopunjuju prema iskustvima i logici postojećih milenijuma ljudske civilizacijske samosvesti okružene božanskim (nadčovečanskim) silama. Stoga najčešći junaci priča, koji pripadaju srpskom srednjevekovnom periodu (pre pada pod Turke odnosno tokom njihove vladavine-okupacija) i nose znana imena (Kraljevića Marka, Hajduka Veljka, Senjanin Janka, Vožda Karađorđa, Svetog Save...), nisu odista oni iz deseteraca niti iz istorijskih dokumenata već su specifična, Kolarićevom rukom sazdana, bića koja se samo delimično ponašaju i postupaju kao njihovi temeljni obrasci. A razlika između očekivanog ponašanja i onog opisanog u pričama jeste najpre u odstupanju od matrice, jer je njihov osnovni delatni princip tragedijski i nimalo herojski, uz povremeno prevladavanje čiste radosti ludizama i neodgovornosti za sopstveno postojanje. Slično se dešava i u pričama u kojima su akteri sasvim obične jedinke (Bosiljka, Radan, Ivo...); ni njihova postupanja ne podležu samo idiličnim obrascima časti, poštenja i ljudskosti već su neretko (prečesto) potčinjena porivima zlobe, ljubomore, preljube, zavisti i podlosti. Ni u grupi ljudi nisu bolji već su spremni na dvoličnost, izdaju i ubistvo, iz koristoljublja ili iz puke obesti. Kolarić odbija da podržava matrice i nije voljan da maskama plemenitosti i dobrote skriva ružno i zlo; takvim postupanjem daruje životnost pričama iako one izrastaju iz temelja čiju zadatu etičku valjanost on stavlja pod sumnju.

        No, ovo odbacivanje nikako ne znači da je sve iza maski ružno i nedostojno; u nizu epizoda plamte ljubav, samožrtvovanje, stid, ponos i druge emocije koje jedinku čine plemenitim, osećajnim bićem. Ako je poverenje u Čoveka, u nekim pričama poljuljano, u drugim se ono obnavlja i buja novom snagom. Pisac ne beži ni od pozitivnih ni od negativnih emocija što daje punu sliku ljudskih bića sa svim vrlinama i manama. Jednako tako se ponašaju i nadprirodna bića, od vila i zmajeva do božanstava, predstavljajući se (nalik antičkim bogovima) kao odraz ljudskog ponašanja – ili su, ipak, ljudi odraz božanskog ponašanja? U tom se širokom kontekstu bezvremenosti (koja podrazumeva nastanak, trajanje i nestanak) iščitavaju i religijska učenja i institucije iako su oni najčešće zalog telesne i duhovne čistote.

        Seriozno bavljenje esencijom emocija i postupcima koji su odraz delovanja elemenata koji ljudsku vrstu čine jedinstvenom (ali ne etički savršenom), nameće jezičku strogost i preciznost. Pisac stoga nije maniristički kitnjast i raspričan već asketski smeran; upotreba arhaičnih reči donosi plemenitu patinu drevnosti istovremeno vraćajući i svakodnevnim rečima vulgarizacijom zagubljenu dubinu. Započinjući čitanje znatiželjnik biva preplavljen utiskom svečane važnosti teksta da bi, po sklapanju korica, bio siguran da je prisustvovao obznani knjige vanredne vrednosti. „Tajna purpurnih zora“ odista jeste delo koje, snažno i sugestivno, doseže arhajske dubine svekolikog ljudskog bitisanja.

            („Dnevnik“, 2021.)

KOLIKO KOŠTA UBISTVO? – Romani „Poštar uvek zvoni dvaput“ i „Dvostruka odšteta“ Džejmsa M. Kejna

Ime američkog pisca Džejmsa M. Kejna (1892-1977) kritičari redovno pominju kada govore o školi/pokretu „tvrdo kuvanog“ krimića koji je počev, od kraja 1920-tih, trajno promenio kriminalistički žanr, najpre u literaturi (počev od priča u časopisu „Crna maska“) pa u filmu i stripu. Kejn nevoljno stoji rame uz rame sa Hemetom, Čendlerom, Barnetom i još par pisaca iz prve „hard boiled“ generacije koju će posle II svetskog rata naslediti Spilejni, dvojica Mekdonalda (Ros i Džon), Mek Bejn i mnogi drugi; on lično je pretendovao da ga nazivaju autorom „crnog“(„noir“) krimića. Kejn je posle ratnog izveštavanja sa bojišta I svetskog rata i civilnog novinarstva, u svojoj 42. godini objavio roman „Poštar uvek zvoni dvaput“ da bi, na krilima popularnosti ove knjige (koja je bila slavljena i osporavana a u Bostonu, zbog nemoralnosti, čak i zabranjena par godina), otišao u Holivud koji je postao njegova dugogodišnja zanatska „tezga“ pa je iz senke (samo je dva puta potpisan na filmskim špicama) napisao mnoštvo filmskih scenarija (odnosno ispravljao i doterivao tuđe tekstove) što po svojim romanima (za života ih je objavio 17 uz jednu zbirku priča i jednu zbirku novela) što po literarnim predlošcima drugih autora. Sticajem izdavačkih (ne)prilika u protekle dve godine domaći čitaoci dobili su mogućnost da konačno pročitaju prevode dva Kejnova najpoznatija dela: najpre je „Dereta“ objavio novelu „Dvostruka odšteta“ (originalno 1936.g. objavljivanu u nastavcima u „Liberti magazinu“) a prošle godine je „Laguna“ štampala roman „Poštar uvek zvoni dvaput“.

Znatiželjni čitalac ovih dela odmah će zapaziti da imaju identičan zaplet - ljubavnici planiraju da ubiju ženinog muža ali tako da za to, naravno, ne budu kažnjeni već da nastave da uživaju u svojoj vezi kao i novcu koji će im ubistvo doneti. „Poštar...“ je mnogo ambicioznije zamišljen pa priča obuhvata i upoznavanje skitnice Frenka i Kore, supruge vlasnika restorana, propast prvog planiranog ubistva, (uspešno) ubistvo te život novog para, nakon oslobađanja od optužbi, i raspad njihove veze koji kulminira zadesnom tragedijom. Kejnov stil je škrt, bez kitnjastih detalja; on precizno prati zaplet bez izleta u opisivanja ili promišljanja karakteristična za klasični mejnstrim realizam ali sve to nadoknađuje povremenim vrcavim opaskama i zaključcima po kojima je blizak Hemetu i, još više, Čendleru (koji se u vreme „Poštara...“ još nije pojavio). Strast, divlja i nekontrolisana, koju dele Frenk i Kora neuklopiva je u okoštale forme učmale malograđanske sredine; otuda je ubistvo muža za ljubavnike prirodni način da reše svoj problem ali dok je skitnica spreman i za rizike (odlazak u nepoznato) žena konformistički odbija siromaštvo zarad kakve-takve finansijske sigurnosti. Ovo će neslaganje i dovesti do raspada veza: Kora postupa kao preduzimljivi sitni kapitalista dok Frenk samo žudi za slobodom što znači život od danas do sutra, bez para i plana. Zbog ovako širokog zahvata u međuljudske odnose „Poštar..“ nije tipičan „tvrdo kuvani“ roman (uprkos „palp“ epizodi sa ucenjivačima) i bliži je „noiru“ (za mejnstrim je stilistički suviše siromašan). Hemet je roman okarakterisao kao „Dobra, brza, nasilna priča“ a Kami je tvrdio da je u Frenkovim zapažanjima u zatvoru našao inspiraciju za svog „Stranca“. „Poštar...“ je do sada ekranizovan čak sedam puta!

„Dvostruka odšteta“ manje je ambiciozno zamišljena pa su joj i kvaliteti slabiji. Volter Haf agent osiguranja je pasivna strana ljubavnog para dok je Filis aktivni inicijator ubistva. Čak i kad smišlja način na koji će zločin biti izveden Haf je samo puki izvršilac. Posle ubistva će se ispostaviti da fatalna Filis nije početnica u ovoj raboti i da je za njom nekoliko zločina. Ipak, akcenat novele je na zločinu pa se Kejn za sve što nije direktno vezano za njega oslanja na objašnjenja koja izgovaraju sporedni likovi što guši dinamiku dela; u jednosmernoj krimi priči nema mesta za epizode koje bi se vratile u prošlost pa se u dugim dijalozima otkrivaju bitni momenti što dobrano oduzima uverljivost dešavanjima.

        Ono što je specifičan ugao oba dela jeste ukazivanje na finansijski kontekst zločina. Naime, bitnu ulogu u rasvetljavanju ubistava a potom sudskom postupku i kažnjavanju počinilaca imaju osiguravajuće kuće kojima se bukvalno ne isplati da pravda bude zadovoljena jer to znači da bi morale da isplate premije osiguranja. Zato njihovi agenti manipulišu dokazima, zaobilaze policijsku istragu i koriste sve advokatske ujurme da bi krivce oslobodile, sklonile od domašaja vlasti i time sačuvale svoj kapital. Tako nečija nasilna smrt dobija dolarski ekvivalent a nekažnjavnanje krivaca biva opravdano očuvanjem profita! Kejn ne ostavlja čak ni iluziju postojanja pravde za žrtve i razotkriva uznemirujuće činjenice o presudnom uticaju profita na ključne odnose dobra-zla, zločina i kazne u ondašnjem (pa i savremenom) američkom društvu.

(„Dnevnik“, 2021.)