Nominacije za nagradu Vladan Desnica za najbolji roman u 2023 - Đorđe Pisarev, pisac, član žirija - Politika, 13.07.2024.

 

PRIJATELJICA SMRT – „10. oktobar“ prvi i drugi tom; scenario Paola Barbato, crtež Matija Suroc, izdavač „Čarobna knjiga“ 2024.

 

 

                    

            Agilna „Čarobna knjiga“ u biblioteci „Riznica Bonelli Gigante“ objavljuje stripove iz kuće „Sergio Bonelli Editore“, italijanskog strip giganta; mada je u svojoj zemlji, bivšoj Jugoslaviji i delu Evrope ovaj izdavač pre svega bio poznat po junacima kakvi su Zagor, Teks Viler, Mali rendžer, menadžeri su nastavili da šire lepezu junaka i dopunili je Dilanom Dogom, Martijem Misterijom, Mister Noom a još kasnije Natanom Neverom, Dragonerom... Sem beskrajnih serijali Boneli je potencirao i kratke serijale odnosno samostalne albume svakovrsnih žanrova što je rezultiralo višedecenijskim održavanjem na samom vrhu strip izdavačke piramide Italije. Nisu se samo junaci i forme menjali već su se ’uozbiljavali’ i sadržaji stripova izdižući se iznad prostodušnih, konfekcijskih proizvoda za lako i brzo konzumiranje; tako je stvorena šansa da scenaristi realizuju svoje ozbiljnije projekte odnosno da crtači daju oduška svojim olovkama i četkicama. Jedan od tih ambicioznijih projekata je i četvorodelna mini serija „10. oktobar“ koja se originalno pojavila 2023.g. a već sad je dostupna domaćim stripoljupcima u dva tvrdo koričena toma u punom koloru.

            Scenaristkinja Paola Barbato (1971), domaćoj je publici najpoznatija po većem broju priča napisanih za serijal „Dilan Dog“, odnosno po serijalu „UT“ kao i scenarijima za seriju „Priča“ („Jedno doba, jedna priča“); ona je autorka više romana a radila je i za televiziju. Priča „10. oktobra“ pripada žanru naučne fantastike, podžanru negativnih utopija a započinje rečima „Nekada davno, svet je bio mesto na kojem je bilo teško živeti. Bilo je bolesti, zagađenja, rata, bilo je bogatih i siromašnih. Onda je došlo do promene, a s njom je stigla ravnoteža. Otad su ljudi počeli da se osećaju dobro i imali su sve što im treba. Bolesti su iskorenjene. Svako se rađa sa istim mogućnostima, a kriminala nema. To je omogućeno, između ostalog, i zahvaljujući zakonu koji dopušta začeće samo u laboratoriji, programiranje rađanja i programiranje smrti“. Utopija je, dakle, ostvarena po cenu totalitarnog vladanja svim ljudima a ključna poluga sistema je kontrola brojnosti populacije i zadati „rokovi trajanja“ svakoga (ljudi žive 3, 11, 26, 38, 57 ili 70 godina); određeni broj staraca preko 70 godina služi kao primer ružnoće neizvesnog trajanja života. Običaji su prilagođeni zadatim rokovima pa deca za ključne rođendane kao poklone mogu da biraju – sahrane! Smrt je, uče već u školi, prijateljica koja hoda uporedo sa svakim. Uprkos sveprisutne propagande nova doktrina nije potpuno uspešna jer neki ljudi teško prihvataju gubitke članova porodice ili svoje dece pa su psihički nestabilni i nisu dobar primer ostaloj svojoj (živoj) deci. U takvoj (nefunkcionalnoj) porodici živi Riči kome se bliži jedanaesti rođenda ali su njegova depresivna majka i izgubljeni otac obuzeti svojim traumama i strahovima pa dečaku čak ni ne planiraju rođendansku proslavu. Ričiju ne ide najbolje ni u školi ni među drugarima i jedino  uspeva da se zbliži sa starim susedom, samcem gospodinom Kolom. No, ma koliko bezazleno izgledao Kol krije opasnu tajnu – on je član grupe koja namerava da prevari sistem i izbriše ograničenja životnog trajanja budućoj generaciji beba. Riči, sticajem okolnosti, postaje njihov zarobljenik jer se zaverenici plaše da će ih odati a potom i saučesnik u finalnoj akciji upada u Centar za rađanje gde će se izvršiti diverzija...

            Društvo u kome bi svi bili srećni i zadovoljni prelemeniti je filozofski ideal koji je praktično neostvarljiv ukoliko se insistira na potpunim individualnim slobodama. Svaki je ljudski život jedinstven u svojoj složenosti i ne može se uvek uklopiti u društvene norme, što će se izroditi u nezadovoljstvo i otpor odnosno borbu protiv utopije. Šarolika grupa zaverenika (dobroćudni starac iz komšiluka, namrgođena baba, lakomisleni vetropir, samohrana majka i njena ćerka koja će uskoro napuniti 3 godine, depresivna usedelica) planira diverziju a svako ima svoje razloge za nezadovoljstvo i bunt. Svakome su na nekom životnom planu izneverena očekivanja pa on želi da namiri svoje račune sa društvom koje mu/im je obećalo sreću. Spisateljica kroz priče zaverenika otkriva mane samoproklamovane utopije. Kontrasti su jači jer ih sagledava dečak bez mnogo predznanja o svetu u kome je rođen i bez jasne svesti o onome što bi on želeo da učini (osim da ga poljube devojčice iz razreda). Ipak, želje su jedno a neminovnosti drugo što će i Riči spoznati u finalnoj sceni.

            Matija Suroc (1982) je imao neobičan zadatak da naslika budućnost koja ne liči na uobičajene medijske predstave; umesto tehnoloških čudesa i ekstravagantne arhitekture ova utopija je prepuna porodičnih kuća i gradova bez gužvi. Ipak, to nije svet koji mi poznajemo a tu razliku je Suroc pokušao da dočara neobičnim rakursima i malim odmacima od uobičajenih boja. Brojni dijalozi su tražili da ih vizuelno dinamizuje promenama uglova kadriranja. Sve to je  rezultiralo slikama koje su na prvi pogled prepoznatljive ali je u njima,  ipak, nešto ’pomereno’.

            Serijal „10. oktobar“ je, u konačnom svođenju utisaka, intrigantna avantura koja osim zanimljive priče apostrofira i mnoga ozbiljna pitanja ljudske egzistencije i organizacije društva/države.

            („Dnevnik“, 2024.)

AVANTURE VAMPIRA JERETIKA – “Vekovnici Beskrvni Motiv vampira Integral IV” scenariste Marka Stojanovića i više crtača; izdanje: Marko Stojanović i Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči “Nikola Mitrović Kokan” Leskovac, 2023.

 

Marko Stojanović (1978) svojevrsna je strip institucija na ovdašnjim prostorima; on je  posvećeni, uporni i tvrdoglavi strip autor, agilni organizator i promoter, najpoznatiji kao ključna figura stvaralačkog tima strip serijala “Vekovnici” (započetog 2007) sa trenutnim skorom od 13 albuma. “Vekovnici” su 2011. godine dobili i “pobočni” (tzv “spin-off”) serijal “Beskrvni” koji trenutno čine tri albuma. Kako je vreme proticalo a broj albuma serijala rastao (i bivao prodat) pojavila se potreba za integralnim izdanjem, kategorijom koja je u domaćem stripu izuzetno retka za razliku od (belo)svetske izdavačke prakse da se stare epizode nekog uspešnog serijala štampaju u luksuznim izdanjima, čime se zadovoljava potražnja za rasprodatim albumima a celokupnom serijalu priznaje status zapaženog dela 9. umetnosti. Dakle, od 2020. godine znatiželjni čitaoci, u tvrdim koricama, na visoko kvalitetnoj štampi, mogu čitati “Integrale” koji sadrže po dva albuma “Vekovnika”; posle tri integrala ovog serijala kao četvrti integral se pojavljuje “Beskrvni - Motiv vampira” i čine ga albumi “Mrtva straža” i “Zla krv”.

        Glavni junak “Beskrvnih” je vampir Aleksej Vasiljević, koga su čitaoci “Vekovnika” nakratko upoznali u četvrtom albumu tog serijala. Aleksej je bio jedan od odabrane Dvanaestorice (najsposobnijih, najkrvoločnijih) iz najužeg kruga oko Gospodara svih vampira. No, u “Beskrvnima” Aleksej je odmetnik, izdajnik, jeretik koji proganja i ubija svoju nekadašnju braću (kao što i oni žarko žele da njega eliminišu). Vreme dešavanja je sadašnjost (dakle bar 200-tinjak godina posle “Vekovnika”). Zašto je i kako došlo do raskola između Gospodara i Alekseja za sada se ne objašnjava ali će svakako biti razjašnjeno, malo-po malo, tokom albuma koji  (neminovno) slede. “Beskrvi” su započeli žustro i ‘u sred srede’ albumom “Mrtva straža” sačinjenom od osam samostalnih priča koje skiciraju Aleksejevu poziciju, bez previše objašnjavanja jer za to nema vremena zbog burnih dešavanja i brzih akcija eliminisanja protivnika. Svaka epizoda ima drugog crtača što dodatno dinamizuje čitavu postavku (naročito je zanimljivo menjanje Aleksejeve fizionomije, sa sve dugim zulufima ‘a la’ Vulverin). Konačno, mnoštvo citata iz domaće i svetske popularne kulture, parafraziranje, poigravanje poznatim modelima, doprinosi da početak serijala zaista bude vanredno silovit. Navodimo neke od ‘kuka’ kojima se priče vezuju za opšte znanu mitologiju XX veka: naslov “Ona spava” parafrazira Disovu pesmu “Možda spava”, uz likovni omaž Milerovom strip serijalu “Gradu greha”, “Mrak” je poklonjenje velikom Albertu Breći, “Tri metka za dve krvopije i ribicu” parafraziraju naziv proslavljenog filma što je slučaj i sa varijacijom “Some Like It Not” (naslovnica priče aludira na strip “Tropedo 1936” koji je sada postao 1946), naslovima romana “Lovac u žitu” i “Beskrajna priča”, “Stayin Alive” je smeštena u vreme agresivnog “Milosrdnog anđela”, u “Helluva Ride” se pojavljuje poznati prokletnik sa glavom u plamenu… Svaka priča “Mrtve straže” pored svog crtača ima i posebnu naslovnicu što je sveukupno čak 16 likovnjaka u ovom albumu, među kojima su Vlada Aleksić (Šabac), Enis Čišić (Sarajevo), Zoran Tucić (Šabac), Boris Bakliža (Kragujevac), Leonid Pilipović (Subotica), Ivan Koritarev (Sofija)…

        “Zla krv” ne nastavlja fragmentarnu strukturi prethodnog albuma mada je ovde velika priča podeljena (kao u literarnim romanima) na poglavlja. Mesto dešavanja je Novi Sad, posebno Petrovaradinska tvrđava a zaplet prati istragu ritualnog ubistva lokalnog antikvara bodežom iz Krstaških ratova, odnosno istragu mrgodnog inspektora Stefana Vukajlovića, koji već ima niz nerešenih ubistava na stolu. Da sve ne izgleda kako se čini postaje jasno kada se otkrije da je Stefan vukodlak (dakle zakleti neprijatelj vampira), da je na delu vampirska zavera kao i da je Aleks vrlo, vrlo blizu… Dok je u prvom albumu korišćenje žanrovske ikonografije bilo koliko-toliko zaklonjeno kratkoćom fragmenata, u ovom albumu se priča obilato koristi iskustvima iz žanrovskih filmova, literature i drugih stripova. Smenjivanje zloslutnih trenutaka sa scenama brutalnog nasilja uz dobrodošle predahe u vidu vrcavih, duhovitih dijaloga gradi uverljivu atmosferu koja tera čitaoce da bez predaha listaju stranice. “Zlu krv” su crtali Stevan Subić (Zrenjanin), Tiberiu Beka (Pančevo), Dražen Kovačević (Zagreb), Milorad Vicanović Maza (Banja Luka), Aljoša Tomić (Doboj).

        Marko Stojanović ispisuje „Beskrvne“ sa punim žarom i poletom i gradi priče koje se ne iscrpljuju na nivou pukih žanrovskih „uradaka“ već baštine i popularnu kulturu XX veka, u koju je žanr horora svakako ugrađen i sa kojom je u specifičnoj interakciji. Brojni crtači sa različitih tačaka Balkana, bilo da su početnici ili da su već etablirana imena, svojih raznorodnim grafizmima dodatno obogaćuju priče darujući im sasvim nove uglove gledanja.

        Sveukupno, integral „Beskrvni Motiv vampira“ donosi uzbudljive priče koje će definitivno biti po volji ljubiteljima Stojanovićeve verzije horora ali će biti interesantne i čitaocima kojima horor nije jedina strip lektira.

            („Dnevnik“, 2024.)

KSANDER - SLOBODAN IVKOV, list !Blic" 17.06.2024.

 

"ISPRED I IZA" - "Priča 'Dnevnika'" 09.06.2024.

 

SUDAR DRAKULE I ŽENSKE SNAGE –„Drakula Red zmaja“ Marka Konava i Korado Roia; izdavač Čarobna knjiga, 2024.

 

Agilna „Čarobna knjiga“ nastavlja da svojim izdanjima opravdala svoje ime. U već etabliranoj i prestižnoj  biblioteci „Stari kontinent“ upravo je objavljen album „Drakula“ scenariste Marka Konava i crtača Korado Roia. Album je još “vruć” i aktuelan na evropskoj strip sceni; na “Luka komiks and gejmes 2022” prestižnom festivalu u Italiji, izdavačka kuća “Lo skarabeo” je predstavila svoj najnoviji horor strip “Drakula: Red zmaja”, koji je instantno postao hit i predmet razbuktalih diskusija fanova i kritičara. Objavljujući taj album “Čarobna knjiga” nastavlja svoje napore da ovdašnji stripoljupci “uhvate korak” sa tekućom produkcijom 9. umetnosti. Pojava ovog dela, pak, zanimljiva je i iz drugog ugla: naime “Čarobna knjiga” je 2021. godine objavila album “Drakula” Žorža Besa, što se takođe desilo vrlo brzo posle originalnog izdanja iz 2019. godine. Naravno, stripovi koji za polazište imaju „adaptaciju“ proslavljenog, klasičnog ali i dalje popularnog romana „Drakula“ Brema Stokera (1847-1912) iz 1897. godine nisu nikakav izuzetak. Osim što je jedno od ključnih dela za istoriju horora kao literarnog žanra, „Drakula“ je i ikona popularne kulture XX veka koja je ušla u brojne umetničke forme (od filma i stripa do pozorišta, TV serija i kompjuterskih igrica), u svakodnevni govor odnosno fundus pojmova čije značenje je opšte poznato. Popularnost je, neminovno, donela bezbrojne „prepravke“ i vulgarizacije originala, već prema potrebama onih koji su ih izvodili i onih koji su takve sadržaje konzumirali. Tako je popularni mit o grofu krvopiji iz bespuća Transilvanije obavijen mnoštvom velova koji zamagljuju original a ponekad ga i menjaju bezmalo do neprepoznatljivosti.

            I po ovom pitanju pomenuta Besova “adaptacija” i delo Konava i Roia predstavljaju dva moguća načina tretiranja pitanja praćenja literarnog predloška. Besova odluka da u medij 9. umetnosti pretoči roman tako što će se “strogo” držati predloška (mada uz ponešto tehničkih izmena te ublažavanja povremenih Stokerovih deklamatorskih tirada) svakako je hrabra ako se ima u vidu da je knjiga originalno objavljena 1897. godine te da nosi duh tog vremena, koji je blaži i skloniji pompeznosti u odnosu na prve decenije XXI veka. No, ispostaviće se i u ovom stripu da „Drakulu“ čini niz tačaka/elemenata odnosno obrazaca čija je intrigantnost vanvremena. S druge strane, sama struktura romana, način njegove organizacije kao i stilistički manir kazivanja i danas ga dobrano izdiže iznad rutinske, konfekcijske horor (para)literature. Konavo je, pak, bio drugačijeg mišljenja pa stoga na početku albuma jasno piše „Slobodna adaptacija romana Brema Stokera“ – šta to tačno znači uveriće se znatiželjni čitaoci vrlo brzo jer se priča, koja započinje “na tragu” romana postepeno grana i odlazi u smeru koji je poprilično neočekivan a koji je na tragu već dosta dugo prisutne tendencije “osavremenjavanja klasike” odnosno akcentovanja i produbljivanja nekih elemenata originalne priče kroz vizure tekućih kulturnih interesa. Sve ovo, naravno, može biti pogubno za “slobodnu adaptaciju” jer se uzeta sloboda može otrgnuti iz ruku stvaralaca koji nisu uspeli da je kanališu. Naravno, sasvim je moguće da nova “slobodna adaptacija” bude i uspešna jer donosi ideje i tumačenja kakvi do tada nisu postojali. Upravo o tome je intriga “Drakule” Konava i Roia.

            Ključne reči za ovo delo su “Red zmaja” jer je viteški red Zmaja, nastao prema ugledu na burgundijski viteški red Sv. Đorđa, prvobitno zadužen za zaštitu kraljevske porodice cara Svetog rimskog carstva Žigmunda (u vreme dok je još uvek bio kralj Mađarske). Članovi reda nazivali su se drakonima odnosno zmajonoscima. Godine 1408. godine objavljena je povelja reda u kojoj je naznačeno da je osnovni zadatak reda odbrana krsta od neprijatelja, naročito od Turaka. Među 24 viteza koji su učestvovali u uspostavljanju (ili obnavljanju) reda 1408. god. bio je i Stefan Lazarević, despot Srbije. Vlad Cepeš, vojvoda Vlaške, pristupio je redu posle 1431. godine. Cepeš nije birao sredstva u borbi protiv Turaka a omiljeno mu je bilo nabijanje protivnika na kolac. Ta borba je imala svoju cenu a ta je, kako pripoveda Konavo, bila smrt sina jedinca. U svom besu zbog gubitka Vlad se odriče Boga… Ova predistorija pretapa se potom u znanu Stokerovu priču ali je uzrok kasnijih odstupanja od originala po kojima je Cepeš/Drakula, u krajnjem skoru, izmanipulisan i potčinjen volji i snazi svoje supruge. Drakuline moći otkrivaju se kao nesavršeni oklop pred nasrtajima supruge koja poznaje njegove slabosti; moćni, dijabolični Princ tame biva sveden na ranjivo besmrtno biće koje se bori za preživljavanje i žudi za osvetom (što otvoreni kraj stripa ne isključuje).

            Marko Kanavo (1974) kustos, konsultant stripskih festivala, urednik specijalizovanih časopisa, kolumnista u nekoliko dnevnih novina, koji se 2013. posvetio stripu, uneo je u “Drakulu” aktivni ženski element (pasivni već postoji u romanu) koji efikasno i efektno “svrgava” vampira i preuzima glavnu ulogu. Ova neočekivana smena na tronu priče svakako krije potencijal koji će, nadajmo se, scenarista iskoristiti u nastavku (ili nastavcima). I dok veštini scenariste predstoje nova iskušenja radi opravdavanja izmena koje je uneo u originalnu priču, majstorstvo Korada Roia (1958) apsolutno je neupitno. Njegova sposobnost da dočara atmosferu impozantna a grafizam, valeri, diskretni omaži junacima popularne kulture, montaža tabli, brze promene rakursa i formata crteža ostavljaju gledaoce bez daha pa se lako može desiti da i ne pročitaju tekst u balonima, zavedeni sugestivnošću slika. A da iza sve te briljantnosti stoji ozbiljan rad otkriva se u jednom od pogovora albuma gde su reprodukovane i table koje je Roi odbacio odnosno ponovo nacrtao; drugi pogovor instruktivni je vodič kroz temu vampirizma i Drakule kroz literaturu i film.

            U konačnom svođenju utisaka, „Drakula Red zmaja“ Marka Konava i Korado Roia se predstavlja kao vanredno zanimljivo delo koje kombinuje znanu priču i sasvim nove elemente tvoreći specifičan amalgam koji može izrasti u bitnu tačku u razvoju stripova sa temom vampirizma; sve rečeno oživljeno je u sjajnom gotskom crtežu izašlom ispod ruke jednog od vrhunskih crtača savremenog italijanskog stripa.

            (“Dnevnik”, 2024.)

MAGIJA I KOŠMARI SNOVA – “Očinstvo” Borisa Lazića; izdavač: Društvo za afirmaciju kulture – Presing, Mladenovac 2023.

 

Boris Lazić (1967), književnik širokih stvaralačkih horizonata (piše poeziju, prozu, eseje i kritiku), prevodilac, po formalnom obrazovanju doktor slavistike, prisutan je na ovdašnjoj literarnoj sceni pune tri decenije kao autor deset pesničkih knjiga, četiri prozne knjige, tri knjige eseja odnosno putopisa; na francuski je preveo Njegošev “Gorski vijenac” i “Luču mikrokozmu”, priredio za francuske izdavače antologije srpske srednjevekovne i savremene poezije. Njegove knjige nagrađivane su i bile u širim i užim izborima za prestižne nagrade. Lazićev dosadašnji opus tematski je i stilski raznorodan ali uvek nadahnut, intrigantan i duboko promišljen. Svojom novom knjigom “Očinstvo” Lazić ostaje veran spisateljskom tragalačkom svetonazoru koga se i do sada držao. Znatiželjni će čitalac vrlo brzo shvatiti da su kratki fragmenti  ove knjige svojevrsni izveštaji o snovima ili stanjima u koja čovek zapada a koja su nadomak sna ili iza sna. Jer, pošto su snovi svojevrsna mešavina dnevnih senzacija i svakovrsnih elemenata iz uzvitlane, okova racionalnog oslobođene, podsvesti, mešavina koja se kreće i razvija izvan svakodnevne kauzalnosti (koju svi u budnom stanju podrazumevamo) onda je to njihovo dešavanje izmešteno iz prostor-vremenskog kontinuuma i sasvim zadesno odnosno zaumno. Ili, možda, ipak nije? U nekim se opisima čini da je razum budnog stanja jači nego što je uobičajeno pa pokušava (sa promenjivim uspehom) da upravlja tom nesputanom bujicom asocijacija ili, pak, samo spavaču “daruje” spoznaju da je sve što mu se dešava samo prolazni san.

        (Naravno, ovde se i nadalje podrazumeva prećutni sporazum čitaoca i pisca, onaj koji važi i pre nego se knjiga počne čitati, a po kome čitalac pristaje da veruje piscu i njegovim rečima odnosno da ih tretira kao pogodbeno-funkcionalnu realnost, barem dok pisac ne izneveri ovaj dogovor izigravanjem pravila koja je sam postavio. Nadalje, svaki tekst, u svom konačnom, štampanom obliku, nije spontan jer je prošao više faza iščitavanja, ispravki i doterivanja, koji koriguju prvobitnu nepatvorenost-iskrenost teksta. Ipak, svežina teksta biće dobrano očuvana i posle njegove zanatske obrade ukoliko je nje bilo u osnovnom obliku, u tzv “prvoj ruci”.)

        Snovi u ovoj knjizi raznorodni su, dešavaju se u različitim prostorima-mizanscenima, akteri su im, osim sanjača, promenjivi kao što su promenjiva i raspoloženja koja dominiraju snevanim situacijama, dešavanjima i dijalozima. Ipak, kako knjiga odmiče, moguće je prepoznati određene obrasce koji se ponavljaju odnosno, sa manjim ili većim odstupanjima, variraju. Što je sasvim razumljivo jer je sanjač uvek isti, to je ista ličnost mada se ona neprestano menja pošto je, u svakom sledećem snu, bogatija za nova iskustva, kako za ona stečena na javi tako i za ona zapamćena iz ranijih snova. Ta je stalnost u promenama jedno od čuda odrastanja, stasavanja i trajanja jedinke uvek iste a opet uvek drugačije. Kroz te faze-mene, ličnost, na javi i u snu, iživljava svoje želje odnosno razrešava i savladava svoje strahove – tipičan je primer različitih događaja u kojima učestvuje sanjačevo dete za koje on brine, strahuje, sklanja ga i štiti bez obzira koliko je realna opasnost (možda je, čak, nerealna opasnost “opasnija” od one moguće). Uz te voljne aktivnosti sanjača, u promenjivom okruženju, redovno se “proživljajaju” i osećanja zbunjenosti, začuđenosti, straha pred nepoznatim, neodređene zebnje odnosno potmule anksioznosti. Ponekad je i sam sanjač udvojen jer u jednom nivou mu je nešto znano iako u drugom nivou, onom koji je tešnje vezan za ličnost sanjača na javi, sanjač ne zna kako mu je to poznato.

        Među svim tim šarenilom snova čitalac će zapaziti ponavljanje određenih situacija, uz manja ili veća odstupanja. U tim su snovima spojeni oblakoderi i, uopšte, okruženje velikog, modernog grada koji je pust i raznih građevina koje su hramovi nekih drevnih religija. Ponekad se o nestanku ljudi govori u kontekstu apokalipse koja je presekla dalje postojanje savremenih civilizacija, dok drevna verovanja, dostigla iz neznane, duboke prošlost i dalje postoje. Taj neverovatni spoj, to kontrapunktiranje očito je prividno, neminovni spoj suprotnosti, jer, ipak, otkriva trajnu sveljudsku liniju potrebe za obraćanja višim bićima koju ni oholost samoprozvanih vladara svetom i pobednika Prirode nije mogla da uništi pošto su, eto, drevna svetilišta ponovo izašla na površinu. Da li će čitaoci ovakve situacije tumačiti kao svojevrsno znamenje i opomenu ostaje na njihovim individualnim afinitetima. Nesporno je da se snevač u ovoj knjizi, iznova i iznova, vraća tom obrascu.

        Zaključimo da je knjiga “Očinstvo” Borisa Lazića apartno delo u tekućoj proznoj produkciji kako zbog tema kojima se bavi tako i zbog visoke i delikatne stilizacije teksta koja fragmente neretko izjednačava sa pesmama u prozi; sve navedeno rezultira višeznačnom prozom bogatom emotivnim i intelektualnim izazovima i traži posvećenog čitaoca koji će biti nagrađen nesvakidašnje intenzivnim iskustvima i dubokim spoznajma.

            (“Međutim”, 2024.)

 

https://medjutim.dnk.org.rs/magija-i-kosmari-snova-prikaz-knjige-ocinstvo-borisa-lazica/

O VEČITIM BOŽJACIMA –„Božji ljudi Bore Stankovića” Borisa Stanića; izdavač Studentski kulturni centar Novi Sad, 2023.

 

Studentski kulturni centar Novi Sad među svojim brojnim aktivnostima posvećeno objavljuje i albume ovdašnjih savremenih strip stvaralaca prevashodno alternativnih poetika, u širokom rasponu od autorskog do andergraund stripa. Upravo u tim relacijama (alternativno- autorski-andergraund) kreće se dosadašnje stvaralaštvo slikara i strip umetnika Borisa Stanića (1984, Pančevo). Njegov novi album „Božji ljudi Bore Stankovića” unekoliko se udaljava od ranijih radova utemeljenih na andergraund stripu ali i dalje egzistira na planu alternativnog stripovskog svetonazora. Kako sam naslov nagoveštava početna inspiracija za stripove je knjiga “Božji ljudi” Borislava Bore Stankovića (1876-1927), izuzetno značajnog srpskog realiste. Knjiga kratkih priča “Božji ljudi” objavljena je 1902. godine, izazvavši oprečne kritike, od vrlo pozitivnih do krajnje negativnih; njena recepcija brzo je utihnula a u prvi plan pažnje publike i kritike ušla su druga Stankovićeva dela kakva su “Koštana” (1902), “Nečista krv” (1910) ili  “Drame” i “Gazda Mladen” (1928). Ni posle Stankovićeve smrti pa sve do danas ova knjiga nije previše često analizirana od kritičara i teoretičara i ne svrstava se u vrhunce njegovog opusa. Zbirku “Božji ljudi” čini 21 kratka priča (kasnije joj je dodata i priča “Ludi Rista” nastala 1916. godine). Priče u knjizi nisu poređane po redosledu nastanka već je autor njihovim rasporedom pokušao da čitaoce postepeno uvodi u specifični, zatvoreni svet “božjaka” (otpadnika, žickara, jadnika, mučenika, nevoljnika, prosjaka…) okupljenih oko seoskog groblja kao centralne tačke njihove egzistencije. Koliko god se ova zajednica činila labavom ona ima svoja pravila i zakonitosti koji se moraju poštovati, kao što se poštuje i “normalni svet” i njegove institucije (popovi, žandari…). Junaci (Menko, Taja, Naza, Ljuba, Stevan…) pojavljuju se, osim u priči koja opisuje njihovu sudbinu (događaje u prošlosti koji su uzrok sadašnjeg stanja odnosno tekuća dešavanja), i kao sporedne ličnosti u drugim pričama potvrđujući postojanje te neobične zajednice. Stanković neretko prekida priče bez razrešenja koje se, opet, usputno otkriva u nekoj drugoj priči posvećenoj drugoj ličnosti.

        Slikanje naličja seoskog života udaljenog od bilo kakve romantične idile, opisivanje turskih zuluma, teških sudbina, ljudske zlobe i bede u maniru literarnog naturalizma, očito nije bilo po volji ondašnjih čitalaca i kritike ali mu se uverljivost i snaga nikako ne mogu osporiti jer se mogu osetiti i pun vek posle prvog objavljivanja. Stradalništvo zbog tuđe zlobe i nepravde, maloumnost, opsednutost idejama koje zdrave ljude gone u ludilo, zanosi koji izdižu ljudske duše iznad bede u kojoj su, nadanja  i ljubav prepliću se u nerazmrsivo klupko sudbina opisanih škrto, bez patetike ali sa stalnim osećanjem protraćenosti življenja. Boris Stanić je inspirisan ovom intrigantnom knjigom nacrtao stripove po pričama “Biljarica”, “Paraputa”, “U sudu” (ne nalazi se u “Božjim ljudima” već u drugim izdanjima ali je po atmosferi bliska), “*” (u knjizi naslov “XXI”) “Menko”, “Č’a Mihailo”, “Ljuba i Naza”. Oslanjajući se na originalne tekstove priča Stanić svoj crtež izmešta iz realističkog registra i ulazi u veće ili manje stilizacije, karikaturalnost i redukovanje objekata i likova do nivoa apstrakcijskih kompozicija (osobito u impozantnoj završnoj tabli-slici stripa “*”). Kako izmeštenost iz realnosti ima različite puteve i stripovi su različito crtani, od bezmalo vilinske tananosti bezazlenog “Č’a Mihaila” do brutalne izobličenosti likova u “Menku”, uz široku paletu izobličenja, od “Biljarice” (jedinog kolornog stripa) do “U sudu”. Posebno su upečatljivi prelazi iz realnog u groteskno (u pričima i u crtežu) u “Paraputi” i “Ljubi i Nazi”. Kako se (u “Paraputi”) Hadžikin život raspada i tone u mrak društvene kazne i izolovanosti tako se i crtež krivi i izobličava; na drugoj strani, dok Naza pokušava da ostvari svoju ljubav prema lenjom i bezobzirnom Ljubi, crtež je, kao i njen zanos, čist i gotovo realistički uverljiv a kada njeni napori propadnu linije se gube u gomilama bezobličnih tačaka koje se zgušnjavaju u mrak. Tako Stanić nenametljivo ali uvreljivo gradi atmosfere svojih stripova potcrtavajući univerzalnost Stankovićevih minijatura.

        Rečju, album “Božji ljudi Bore Stankovića” Borisa Stanića vanredno je zanimljivo i uspelo delo koje spaja našu valjanu ali slabo znanu literarnu istoriju sa izuzetnim likovnim umećem umetnika koji je u punom zamahu inspiracije i stvaralačkih snaga, što ove stripove preporučuje punoj čitalačkoj pažnji i uvažavanju.

            (“Dnevnik”, 2024.)