Izgrejalo varljivo
proletnje sunce i, posle par hladnjikavih dana, izmamilo dvojicu sedokosih
komšija na ulicu periferije jedne lepe, provincijske varoši. Put ih je, preko
betoniranog igrališta, doveo do obližnje prodavnice i klupe koja je postavljena
uz stari, krivi bagrem. Više iz navike nego što, kako reklama kaže, ’muškarci
znaju zašto’, pazarili su po flašu piva („tu manju, ne onu od pola litre, biće
mi mnogo“) pa se vratili do klupe, otvaračem vezanim žicom za nogu klupe
otčepili pivo, posedali i ispili dugi gutljaj, prvi put ove godine ispred
prodavnice.
„Bogami, prija“, zaključi proćelavi
čika od sedamdeset i kusur leta.
„Nije loše, makar da ja više volem
ona naša stara, domaća piva“, odgovori njegov trbušasti ispisnik koji je već
nadomak osamdesetom letu.
„Ma, ne pričam ti za pivo nego za
sunce. Prija kako greje.“
Ali
sabesednik, ’tvrđi’ na ušima, nastavlja svoju priču: „Najbolje mi je prijalo
ono, kako se zvalo, „Šampijonsko“ pivo, baš je rezilo kako valja i treba. Al
posle su prodali pivaru i sad više ni ne prave dobro pivo. U stvari, više ništa
dobro i ne pravu. Za ova stranska piva slabo marim. Skupa su a baš ništa od
nji...“
„Ne
pričam ti to nego...“, glasnije će proćelavi čika, „kažem, sunce lepo greje.“
„A...
jeste, jeste. Pa već mu je vreme. Makar, sećam se kako je i u aprilu padao sneg,
sve je voće uništio... Kad li je to bilo? Može biti za vreme rata, ja sam još
mali bio.“
„Za
vreme rata su uvek jake zime, kišne jeseni i suva leta. Poludi svet pa udari
muka i od gore i od dole... Jel vi još ložite?“
„Nego
šta! Moja baba tela da gasi šporet, kaže ’dosta je da vatra gori dok se skuva i
malo smlači soba’, al ne može da se sedi tako, zima je pa ja malo-malo stavim
koje drvo na vatru a ona prvo viče a posle se ne buni. I njoj je ladno...“
„I
moja je ista. Samo zanoveta a od peći se ne odvaja. A noću dva para čarapa
navuče...“
„Pa
kad ti nećeš da je greješ. He-he-he...“
„Smej
se samo. E svašta... Mator čovek a nedokuvan.“
„Ma,
prekuvan sam ja onoliko...“
Uto
s velikog puta, koji kroz atar vodi do neke druge ravničarske varoši, skrene crveni
Zmaj traktor. Iz kabine iskoči sredovečan čovek, pozdravi pa uđe u prodavnicu.
„Koji
beše ovaj“, pita proćelavi.
„Ja
bi reko da je to mlađi sin Stejin. Stariji je negde u Beogradu, završijo
fakultet i tamo radi. I mlađi je počeo da študira al je batalio, valda mu nije
išlo, pa sad radi zemlju.“
„Nisam
vido Steju još od jesenaske.“
„Slabo
izilazi. Ne držu ga noge. Kažu da ima sećer pa stalno pije lekove.“
„Izem
ti muku...“
„Pa,
kako ste petopozivci“, pita traktorista kad izađe iz kupovine, noseći kesu sa
dve vekne hleba.
„Ih
kako? Kako se mora? Starački. A ti, bio si da seješ suncokret?“
„Bio
sam samo da pogledam kako je. Zemlja je još ladna. Sačekaću koji dan da se malo
više zagreje. Ne vredi ni da bacim seme u zemlju pa da tamo tavori.“
„Kakav
je atar? Jel čist? Ima li sveta?“
„Nije
loše. Malo pirka ladan severac. Žito se zeleni. Ljudi čeprkaju po baštama...
Lepo je. Sve procvetalo i miriši, šiblje sa žutim cvetovima pored puta, pa
voćke, bele, kremaste, crvenkaste. Milina za pogledati. Samo oni plakati za
izbore kvaru sliku. Lepe ih di god stignu. I na ogradu od mosta su polepili. A
onda oni drugi iscepaju tuđe plakate pa polepe svoje. Lete silne artije po
ataru. Još su neke rascvetale grane polomili da se bolje vide ti plakati.
Svašta.“
„Jeste.
Eto i oko igrališta su polepili, i na transformator i na tarabe. A tamo gde
staje autobus sve oblepili, ni red vožnje se ne vidi. Silne pare bacaju a sve
ružne slike.“
„Šta
bi ti teo? Da ti stave slike golišavih pevaljki? To bi voleo, matori vragolan
jedan.“
„Pa,
šta marim ja koga su slikali nego – ružno je.“
„Ma,
molim ti se, sad se i u politiku razumeš? Važno je da su slike šarene da narod
gledi i smeje se. Proleće je došlo pa su nam procvetale i voćke i bandere.“
„Samo
da se od tog silnog smejanja na kraju ne zaplačemo.“
„Ajde, nemoj da slutiš na zlo nego
pij to pivo pa da idemo kući na ručak.“
„Dobro kažete, idem i ja da odnesem leb
i da razbudim decu. Raspustili se iz škole pa noću vilene, skitaju ili gledaju
televiziju i igraju kompjuter a danju ne možeš da ih isteraš iz kreveta. Kad se
setim, ja kad sam bio mali jedva sam čekao da svane pa da obavim svoje oko kuće
i pravac na igralište da jurimo lopte, pentramo se po drveću, odemo na pecanje
do bare u ciglani pa leškarimo i čitamo stripove... Do uveče me mati nije
videla.“
„I mi smo isto tako radili. Samo što
je u naše vreme bilo manje škole, prvo zbog sirotinje, pa zbog rata, a posle
rata je opet bila sirotinja... A sad je sve drukčije.“
„Šta ćeš, svako vreme nosi svoje
breme i običaje...“
„Tako je. Starci, ostajte uzdravlje,
idemo da nešto radimo. Doviđenja.“
„I tebi... Ode. A nisam ga pito kako
je Steja.“
„Kako bi bio? Ko star čovek. Da je
nešto loše već bi nam kazo. Il bi, ne daj Bože, negde vidli partu. Nego, ajdemo
i mi polako.“
I otidoše svojim putem.
(2012)