MELANHOLIJE STAROG ADVOKATA TODIĆA – „Trovač iz provincije“ Vase Pavkovića; izdavač Akademska knjiga, Novi Sad, 2025.

 

Nova pripovedačka knjiga Vase Pavkovića (1953) izuzetno cenjenog prozaiste, pesnika, urednika i antologičara, književnog i strip kritičara svojevrsni je nastavak knjige „Deset zagonetki“ (2016) odnosno doživlja policijskog inspektora a potom advokata Todića. Kako sam autor kaže u „Belešci s privremenog kraja“ o Todiću piše već četvrt veka prateći njegov život kroz „socijalizam njegove mladosti i zrelog doba i kapitalizam njegove starosti“, dakle, bezmalo kroz ceo Todićev vek. A taj se život, i profesionalne karijere u njemu, dešava u dva potpuno različita sveta, dva različita društvena uređenja sa različitim sistemima vrednosti. Todić nema iluzija o manama socijalizma jer je i tada bilo zločina koje je on istraživao širom Vojvodine ali je svestan i drugačijeg, humanijeg načina življenja u socijalizmu. A onda je došao kapitalizam... Todić o tome ovako razmišlja: „“Novo“ društvo, tranziciono, donelo je nove oblike kriminala – za nepune tri decnije socijalistički oblici kriminala, kojima sam se ja davno bavio, zbrisani su sa lica zemlje Srbije. Novi oblici kriminala i novi moral razvili su se i potisnuli ono staro... Skoro da ništa nije preostalo od starog sveta. Od mog sveta. Ma ni mrvica praha!“ U 11 priča koje čine novu knjigu smenjuju se epizode iz Todićeve inspektorske karijere (mahom slučajevi ubistva) i vinjete iz njegovih advokatskih dana, uglavno vezanih za završetak te karijere i odlazak u penziju. Mada su vremena dešavanja različita i deli ih i po nekoliko decenija, sve se priče slažu u (romanesknu?) celinu pa znatiželjni čitalac saznaje kako je Todić službovao u Kikindi i gradu na Tamišu (Pančevu) gde se, po odlasku iz policije, bavio advokaturom u malom lokalu u Kineskoj četvrti, da je redovni posetilac kafane „Evropa“ u kojoj ispija pivo i razgovara sa starim poznanicima, da mu je ćerka jedinica u Australiji i da je njegova supruga otišla kod ćerke odakle se, najverovatnije, neće vratiti. Todića prošla vremena sustižu i kada o njima ne misli namerno jer je čovekov vek duga, neprekinuta linija koja se malo-malo pa, svojevoljno, prepliće sa tekućim danima. Tako mu se vraća stara, nerazrešena otmica deteta u malom banatskom selu, u liku ostarele majke koja je dobila pismo u kome nepoznati pošiljalac tvrdi da je njen sin živ, da ima troje dece i dva unuka. To pismo možda (ne) razrešava slučaj ali svodi bilans jednog teškog i bolnog života koji je na svom kraju a Todića ostavlja bez ijedne reči kojom bi mogao da uteši nesrećnu staricu. Sličan osećaj bespomoćnosti i besmisla donosi saznanje da je grupa koja je ukrala crkveno zvono u Devojačkom bunaru i nije pohapšena, pijana od pića koje je platila novcem zarađenim ovom krađom izginula u teškoj saobraćajnoj nesreći... Kao advokat Todić se sreće sa bizarnom pričom o zaveri  u kojoj su ubijeni otac i sin a koja će ostati nerazrešena jer je i supruga/majka umrla; iza svega možda stoje mutne rabote građevinske mafije kao novog kriminalnog sloja. Da, ipak, vreme nagriza i principijelnost stare garde svedoči priča o kupovini vikendice za starog školskog druga i advokatovo lako uvećavanje cifara uz neznatnu grižu savesti što koristi nevolju ucveljene udovice.

        U mladosti Todić je rešavao manje ili više komplikovane slučajeve ubistva (nepoznatog lica zapaljenog u automobilu, od koga su ostala samo stopala, otrovanih iz redova za vize ispred ambasada, ubistva domaćice u radničkom naselju, ubistva bogatog seljaka...); njegove istrage, te igre detekcije, vodile su ga kroz razne slojeve socijalističkog društva do pojedinaca (ženskaroša, bahatih nasilnika, kriminalaca-povratnika, prepredenih lopova) koji su zločinima pokušavali da razreše svoje životne probleme. Autorovi opisi enterijera i eksterijera, prepuni detalja, marki proizvoda, uz upotrebu jezičkih fraza koje su tada bile u upotrebi izuzetno su uverljivi i sugestivni, prave su male sociološke studije jednog vremena. Po ovoj širini zahvata u literarnu stvarnost Pavković dobrano izlazi iz okvira uobičajene kriminalističke žanrovske priče i njenih strogo funkcionalnih pripovedanja; no, autor i sam navodi da je kao dečak čitao Žorža Simenona (i svakako učio od njega) i njegove krimi romane u kojima se insistira na opisima za samo priču nebitnih detalja koji, međutim, grade bogatu, ubedljivu atmosferu.

        Izmešane sa slučajevima iz policijske i advokatske prakse su i priče koje nisu žanrovske ali upotpunjuju lik ostarelog Todića darujući knjizi nove slojeve sentimenata. Takve su priče o vehementnom kolegi advokatu koji pobeđuje u TV kvizu, o poseti pesnikinje Florike koja pripoveda o ženi koja saznaje da je provela život sa ubicom, scena u kojoj rečenica iz knjige tera starog advokata u plač... Konačno, valja obratiti pažnju na priču „Napad na voz“ u podnaslovu „Po Tasi Milenkoviću, prvom srpskom policajcu...“ o susretu advokata i dnevnika prvog srpskog policajca, izdatog 1906. godine, odnosno o Tasinom rešavanju slučaja napada na voz kod Ralje, hapšenju počinilaca koji su ’samo’ hteli da vide kako izgleda kad voz pun putnika pada u provaliju i da – seire! Tasa Milenković razočarano konstatuje da se broj najstrašnijih zločina za pet godina udvostručio i da je po njima Srbija prva u „Jevropi“ (posle čega se nabrajaju bestijalni zločini ubijanja, odsecanja glava, sakaćenja, pečenja...).

        „Trovač iz provincije“ Vase Pavkovića ispripovedan je sugestivno i uzbudljivo, sa sjajnim detaljima i sa širokim valerom plemenitih emocija. Ovo je knjiga vrsnog pripovedača koja čitalačku pažnju nagrađuje vrhunskim umetničkim doživljajem.

            („Dnevnik“, 2026.)

           

VEČERNJE NOVOSTI - NAGRADA MEŠA SELIMOVIĆ, glasanje žirija

 

ODLAZAK VELEMAJSTORA PRIČA U SLIKAMA - Herman Ipen (Hermann Huppen,17. Jul 1938. – 22. Mart 2026)

 

Vest od odlasku sa životne scene Hermana Ipena (Hermann Huppen,17.07.1938. – 22.03.2026) više je od pukog navođenja činjenica – ona obznanjuje nestanak jednog od poslednjih velemajstora francusko-belgijske strip škole iz druge polovine XX i prvih decenija ovog veka ali i svekolike 9. umetnosti, svestranog autora jednako veštog sa perom i četkicama kao i sa rečima. Na Hermanovim avanturističkim, vestern, naučnofantastičnim stripovima odrastale su generacije evropskih i ovdašnjih dečaka i na  očiglednim primerima učile kako vizuelno pripovedanje može biti dinamično i impozantno, kako je ‘prljavi, ružni grafizam’ lep i kako se samostalne epizode sabiru u impozantne panorame epoha.

            Herman je bio agilan i disciplinovan i za više od šest decenija rada stvorio ogroman opus visokog kvaliteta uz nekoliko remek-dela. Crtao je bukvalno do poslednjeg daha i pred smrt, mada iscrpljen bolešću, završio poslednji album. Nesuđeni stolar i arhitekta kao strip crtač debitovao je 1964. godine u magazinu „Spiru“. Hermanov vizuelno samosvojan rad (kojim dominiraju izdužene figure aktera) na stripu „Jugurta“ po Vernalovom scenariju (dva albuma; serijal je nastavio da crta Franc) koji opisuje sukobe rimskih osvajačkih legija i slobodoljubivih Numiđana, zapazio je afirmisani scenarista Greg (Mišel Regnier,1931 – 1999) i ponudio mu saradnju na klasičnom mornarsko-pustolovnom serijalu „Bernard Prins“ koji je Herman crtao od 1966. do 1980, godine (ukupno 18 albuma). Po Gregovim scenarijima Herman 1969. godine započinje rad na vestern serijalu „Komanča“ (do 1983. ukupno 14 albuma). Oba serijala bila su vrlo popularna; “Komanča” je često navođena kao jedini konkurent stripu “Bluberi” Šarlijea i Žiroa. Gregove priče su, zbog njegove prezauzetosti, bivale sve slabije pa je Herman, čiji se crtačka veština razvijala, počeo da razmišlja o samostalnom radu. Konačno, 1978. godine pojavila se, u nekoliko strip magazina (1979. u jugoslovenskom magazinu „Strip art“), prva epizoda serijala „Džeremaja“, spretno zamišljenoj mešavini naučne fantastike i vesterna. Temelj svih priča je građansko-rasni rat u SAD koji je uništio dotadašnju civilizaciju. Iako državne vlasti nema a genetske mutacije izazvane radijacijom postaju očigledne, ljudi žive kao u doba Divljeg zapada organizovani u manje zajednice a praznim prostranstvima lutaju horde bandita i otpadnika... Junaci serijala su mladi momci, Džeremaja i Kurdi Maloj. Džeremaja je oličenje poštenja i naivnosti dok je Kurdi „ispekao zanat“ lutalice. Dvojac na svom putovanju bez cilja, upada u razne nevolje, Džeremaja polako sazreva i menja se, dok Kurdi ostaje neukrotivi vragolan, veran samo sebi i svojoj mazgi Ezri. Hermanove priče o Džeremaji (pretočene u 42 albuma) vremenom su bivale sve složenije, sa mnoštvom likova i životno uverljivih situacija; od obojenog crteža Herman je, od 19. albuma, prešao na tehniku akvarela u svakom kvadratu.

     

  

      

Godine 1983. Herman započinje serijal „Tornjevi Boa-Morija“, situiran u srednji vek, koji će se okončati posle 10 albuma i pretočiti u serijal „Boa-Mori“ (5 albuma, po scenarijima Hermanovog sina Iva). Heroj svih priča je časni vitez Emar od Boa-Morija, ratnik starih principa i nazora koji se vraća u svoju postojbinu jer su „tornjevi Boa-Morija najlepši i najviši koji postoje u hrišćanskim zemljama!“ Viteza putevi vode od Francuske i Engleske do vojevanja za hrišćansku slavu u pustoši Svete zemlje i nazad do sanjanog zamka Boa-Mori, za koji će voditi odlučnu i fatalnu borbu. Naslovi epizoda su imena likova koji su sporedni i prolazni dok imena viteza Emara nema. Herman subverzivno/postmodernistički sugeriše da je svako junak svoje priče-života i, istovremeno, marginalna pojava u životu drugih ljudi koje sudbina vodi drugim smerovima pa se oni tek ovlaš sreću i upoznaju (tu ima mesta za bogalje, beslovesne i lude, one koji tragaju za verskim prosvetljenjem, one koji uveseljavaju i rastužuju okolinu). Ovako ravnopravan i produbljen tretman svih junaka daleko je od klasične stripovske postavke priča sa jasno podeljenim ulogama. „Tornjevi… “ su remek-delo 9. umetnosti koje fascinira neodoljivom magijom pripovedanja i vizuelnim majstorstvom. Seriju „Boa-Mori“ čine atraktivne nezavisne priče koje se dešavaju na različitim lokacijama i labavo su vezane za “Tornjeve…”. Pored pomenutih serijala Herman je sa sinom Ivom radio vestern epopeju “Duk” (7 albuma) i starorimsku avanturu “Brigantus” (2 albuma); kao kompletan autor ili po tuđim scenarijima uradio je 30-ak nezavisnih albuma različitih žanrova (od gusarskih avantura preko krimića do horora i naučne fantastike). Na sreću ovdašnjih stripoljubaca većina Hermanovih radova objavljivana je i kod nas u strip magazinima ili albumima.

           

                                                      

Herman je nesporno jedan od najznačajnijih strip autora. On je velemajstor crteža/slikanja (od grimasa lica i tela u pokretu, arhitekture i pejzaža u raznim godišnjim dobima), njegova montaža tabli dinamički je precizna uz često kontrapunktiranje kretanja i mirovanja. Znatiželjni čitaoci jednako uživaju u otkrivanju složenih, suptilnih priča i posmatranju maestralnih pojedinačnih slika i njihovog organizovanja u celine-table. Herman traži posvećenu pažnju i najdublje uvažavanje zauzvrat darujući spoznaju istinske, neponovljive, bezvremene Umetnosti.

            (“Dnevnik”, 2026.)