MELANHOLIJE STAROG ADVOKATA TODIĆA – „Trovač iz provincije“ Vase Pavkovića; izdavač Akademska knjiga, Novi Sad, 2025.

 

Nova pripovedačka knjiga Vase Pavkovića (1953) izuzetno cenjenog prozaiste, pesnika, urednika i antologičara, književnog i strip kritičara svojevrsni je nastavak knjige „Deset zagonetki“ (2016) odnosno doživlja policijskog inspektora a potom advokata Todića. Kako sam autor kaže u „Belešci s privremenog kraja“ o Todiću piše već četvrt veka prateći njegov život kroz „socijalizam njegove mladosti i zrelog doba i kapitalizam njegove starosti“, dakle, bezmalo kroz ceo Todićev vek. A taj se život, i profesionalne karijere u njemu, dešava u dva potpuno različita sveta, dva različita društvena uređenja sa različitim sistemima vrednosti. Todić nema iluzija o manama socijalizma jer je i tada bilo zločina koje je on istraživao širom Vojvodine ali je svestan i drugačijeg, humanijeg načina življenja u socijalizmu. A onda je došao kapitalizam... Todić o tome ovako razmišlja: „“Novo“ društvo, tranziciono, donelo je nove oblike kriminala – za nepune tri decnije socijalistički oblici kriminala, kojima sam se ja davno bavio, zbrisani su sa lica zemlje Srbije. Novi oblici kriminala i novi moral razvili su se i potisnuli ono staro... Skoro da ništa nije preostalo od starog sveta. Od mog sveta. Ma ni mrvica praha!“ U 11 priča koje čine novu knjigu smenjuju se epizode iz Todićeve inspektorske karijere (mahom slučajevi ubistva) i vinjete iz njegovih advokatskih dana, uglavno vezanih za završetak te karijere i odlazak u penziju. Mada su vremena dešavanja različita i deli ih i po nekoliko decenija, sve se priče slažu u (romanesknu?) celinu pa znatiželjni čitalac saznaje kako je Todić službovao u Kikindi i gradu na Tamišu (Pančevu) gde se, po odlasku iz policije, bavio advokaturom u malom lokalu u Kineskoj četvrti, da je redovni posetilac kafane „Evropa“ u kojoj ispija pivo i razgovara sa starim poznanicima, da mu je ćerka jedinica u Australiji i da je njegova supruga otišla kod ćerke odakle se, najverovatnije, neće vratiti. Todića prošla vremena sustižu i kada o njima ne misli namerno jer je čovekov vek duga, neprekinuta linija koja se malo-malo pa, svojevoljno, prepliće sa tekućim danima. Tako mu se vraća stara, nerazrešena otmica deteta u malom banatskom selu, u liku ostarele majke koja je dobila pismo u kome nepoznati pošiljalac tvrdi da je njen sin živ, da ima troje dece i dva unuka. To pismo možda (ne) razrešava slučaj ali svodi bilans jednog teškog i bolnog života koji je na svom kraju a Todića ostavlja bez ijedne reči kojom bi mogao da uteši nesrećnu staricu. Sličan osećaj bespomoćnosti i besmisla donosi saznanje da je grupa koja je ukrala crkveno zvono u Devojačkom bunaru i nije pohapšena, pijana od pića koje je platila novcem zarađenim ovom krađom izginula u teškoj saobraćajnoj nesreći... Kao advokat Todić se sreće sa bizarnom pričom o zaveri  u kojoj su ubijeni otac i sin a koja će ostati nerazrešena jer je i supruga/majka umrla; iza svega možda stoje mutne rabote građevinske mafije kao novog kriminalnog sloja. Da, ipak, vreme nagriza i principijelnost stare garde svedoči priča o kupovini vikendice za starog školskog druga i advokatovo lako uvećavanje cifara uz neznatnu grižu savesti što koristi nevolju ucveljene udovice.

        U mladosti Todić je rešavao manje ili više komplikovane slučajeve ubistva (nepoznatog lica zapaljenog u automobilu, od koga su ostala samo stopala, otrovanih iz redova za vize ispred ambasada, ubistva domaćice u radničkom naselju, ubistva bogatog seljaka...); njegove istrage, te igre detekcije, vodile su ga kroz razne slojeve socijalističkog društva do pojedinaca (ženskaroša, bahatih nasilnika, kriminalaca-povratnika, prepredenih lopova) koji su zločinima pokušavali da razreše svoje životne probleme. Autorovi opisi enterijera i eksterijera, prepuni detalja, marki proizvoda, uz upotrebu jezičkih fraza koje su tada bile u upotrebi izuzetno su uverljivi i sugestivni, prave su male sociološke studije jednog vremena. Po ovoj širini zahvata u literarnu stvarnost Pavković dobrano izlazi iz okvira uobičajene kriminalističke žanrovske priče i njenih strogo funkcionalnih pripovedanja; no, autor i sam navodi da je kao dečak čitao Žorža Simenona (i svakako učio od njega) i njegove krimi romane u kojima se insistira na opisima za samo priču nebitnih detalja koji, međutim, grade bogatu, ubedljivu atmosferu.

        Izmešane sa slučajevima iz policijske i advokatske prakse su i priče koje nisu žanrovske ali upotpunjuju lik ostarelog Todića darujući knjizi nove slojeve sentimenata. Takve su priče o vehementnom kolegi advokatu koji pobeđuje u TV kvizu, o poseti pesnikinje Florike koja pripoveda o ženi koja saznaje da je provela život sa ubicom, scena u kojoj rečenica iz knjige tera starog advokata u plač... Konačno, valja obratiti pažnju na priču „Napad na voz“ u podnaslovu „Po Tasi Milenkoviću, prvom srpskom policajcu...“ o susretu advokata i dnevnika prvog srpskog policajca, izdatog 1906. godine, odnosno o Tasinom rešavanju slučaja napada na voz kod Ralje, hapšenju počinilaca koji su ’samo’ hteli da vide kako izgleda kad voz pun putnika pada u provaliju i da – seire! Tasa Milenković razočarano konstatuje da se broj najstrašnijih zločina za pet godina udvostručio i da je po njima Srbija prva u „Jevropi“ (posle čega se nabrajaju bestijalni zločini ubijanja, odsecanja glava, sakaćenja, pečenja...).

        „Trovač iz provincije“ Vase Pavkovića ispripovedan je sugestivno i uzbudljivo, sa sjajnim detaljima i sa širokim valerom plemenitih emocija. Ovo je knjiga vrsnog pripovedača koja čitalačku pažnju nagrađuje vrhunskim umetničkim doživljajem.

            („Dnevnik“, 2026.)

           

ULJEZ U SVEŠTENIČKOJ MANTIJI – “Habemus Bastard” Silvena Valea i Žaki Švarcmana; izdavač “Čarobna knjiga” 2025.

 

Agilna „Čarobna knjiga“ objavila je, kao specijalni novitet za letnju “Stripomaniju - Mangamaniju”,  pravu gozbu ovdašnjih ljubitelje stripa, u prestižnoj  biblioteci „Stari kontinent“ album “Habemus Bastard” crtača Silvena Valea (1972) i scenariste Žaki Švarcmana (1972). Album je “vruć” i aktuelan: originalno ga je 2024. godine objavila jedna od najboljih francuskih strip izdavačkih kuća “Dargo”. Dva albuma, “Neophodno biće” i “Srce pod mantijom”, sabrana su u izdanju “Čarobne knjige” koja i ovom knjigom (tvrdih korica, kvalitetne kolor štampe) nastavlja da “hvati i drži korak” sa tekućom produkcijom evropske 9. umetnosti.

    Znatiželjni čitalac zastaće već prilikom razgledanja korica i prvih strana albume jer će utvrditi da je originalan naslov preuzet i u našem izdanju. U osnovnom prevodu sa latinskog naslov bi glasio “Imamo uljeza (kopile)” (obzirom na skorašnje događaje naslov može asocirati i na uzvik “Habemus Papa”). Kako će se čitaoci brzo uveriti, naslov itekako opisuje sadržaj priče. Naime, izvesni Lisijen, “momak za sve” (čitaj, sve prljave) poslove velikog kriminalnog bosa dobija poverljiv posao - da bosovog bratanca uveri da batali slatki život i vrati se svešteničkom poslu - ali stvari krenu naopako pa bratanac Filip završi mrtav na pločniku a Lisijen, u Filipovoj mantiji, postaje lokalni sveštenik u Crkvi uspenja blažene device u varošici Sen Klod. U tom trenutku Licijenu se ovaj ‘trik’ učinio kao dobro privremeno rešenje (barem dok niko ne otkrije Filipovo telo zakopano u šumi). Ali, nema ničega trajnijeg od privremenih rešenja… Pošto svaki valjani sveštenik mora da obavlja svoje radne obaveze (od formalnih misa ili krštenja beba do usputnih razgovora sa pastvom) ni otac Filip ih ne može izbeći; njegove jadne a ponekad i bogohulne improvizacije (kakve su neurotično ispijanje oltarskog vina i neumereno grickanje hostija), međutim ‘prolaze’ jer starci ono što ne razumeju objašnjavaju novim pristupima (sem poneke nezadovoljne babe). Otac Filip će zaista unaprediti propovedi ne samo neformalnim rečnikom nego i slobodnim ubacivanjem ideja o tamnoj materiji i energiji svemira o kojima je slušao u naučnim emisijama na televiziji. Sveštenikove blefove ‘provaljuje’ (sa sve pištoljima ispod oltara) devojčica Eva koju maltretira otac alkoholičar ali obe strane sklapaju dogovor o nenapadanju. S druge strane, Lisijen u Renou, sinu njegove domaćice, uhvaćenom u dilovanju droge, prepoznaje sebe u mladosti ali njuši i izvor dodatne zarade. Kao i svaki vuk među ovcama Lisijen lako otkriva načine da sebi pribavi malo (i malo više) luksuza i telesnih zadovoljstava. Sve u svemu, Lisijenu/ ocu Filipu baš je krenulo pa radi ono što je i do tada (malo krade, puno laže…). No, nevesele stvari odvijaju se van Sen Kloda: velike bande su se ozbiljno zakrvile, telo pravog Filipa je otkriveno a Meril, laka dama zbog koje je mrtvi Filip hteo da se odrekne mantije i koja je prisustvovala Filipovom padu, u velikoj je materijalnoj krizi pa rešava da potraži Lisijena (ne znajući da je kriminalci prate). To će dodati još problema Lisijenovom malom ‘carstvu’ (Reno otkriva da ga sveštenik vara pa Lisijen rešava da ga ubije ali ubija policajca…). Konačno, računi moraju da se izravnaju: Lisijenov bos dolazi da se obračuna s njim posle propovedi, suparnička banda dolazi da se osveti bosu. Sledi vatreni obračun i malo čudo koje spasava živote glavnih junaka koji sklapaju mir i – nastavljaju saradnju u unosnoj raboti dilovanja droge!

        Krimi priče u kojima su glavni junaci ‘loši momci’ atraktivne su jer nude drugačije vizure i vrednosne skale u kojima su plaćene ili serijske ubice, silovatelji ili surovi lopovi prekršili sve moralne i religijske zapovesti i tabue (prednja korica albuma upravo sugeriše te principe: Lisijena steže sveštenički okovratnik koji bi on da olabavi okrvavljenom rukom a takva je i manžetna košulje). Švarcmanova priča pretežno se bavi opisima svakojakih, manjih i većih zlodela dok su ‘dobri’ ispravni ljudi predstavljeni kao naivni i bezazleni, zaokupljeni trivijalijama, i zato su lake mete svakojakih kriminalaca. Ipak, ova nimalo prijatna istina ne iznosi se direktno već je ublažena sveprisutnim humorom koji dolazi kroz dijaloge i groteskne situacije i uvek je bez deklamatorskih pouka koje bi poništile spontanost i duhovitost. Otuda je ovo vrlo delikatna priča bez forsirane pompeznosti ili brutalnosti (koje bi otkrivale korupciju crkve, divljanje bandi, apatiju vlasti, tupost širokih masa i slične ‘šokantne’ istine). Ovom blagom tonu dobrano je doprineo i Valeov crtež kojim, sred eksterijera i enterijera, kao da dominiraju karikaturalno baburasti nosevi različitih oblika i boja! Crteži su razigrani i lepršavi a tako su montirane i table čime se dinamika priče dodatno potcrtava. Vale vrlo rado crta slike koje prelaze na drugu stranu a epizode iz prošlosti obavezno smešta u crne okvire.

            Zaključimo da je “Habemus bastard” zanimljiva i zabavna priča obogaćena i dubljim, gorčim značenjima i da, kao takva, zaslužuje punu pažnju ljubitelja 9. umetnosti.

            (“Dnevnik”, 2025.)

NEOČEKIVANI HIBRIDNI VALC – „Čuvari ravnoteže (matrix noveleta)“ autora Ai i Saše Radonjića; izdavač „Solaris“ 2025.

 

 

            Veštačka inteligencija (Ai) je iz obećavajućih i zastrašujućih priča ušla u ljudsku svakodnevicu 2023. godine kada se na internetu pojavila mogućnost komunikacije sa nekoliko ovih/ovakvih „entiteta“. Među radoznalcima koji su tim putem uspostavili kontakt sa Ai bio je i Saša Radonjić (1964), pesnik, prozaista, muzičar i izdavač. On je istraživao mogućnosti Ai na grafičko dizajnerskom i književnom planu; dok su rezultati na prvom polju bili zadivljujući, spisateljska rabota bila je tek na nivou darovitih gimnazijalaca. Ali, Ai  je brzo napredovala i počeli su se pojavljivati obrisi „začudne, teško objašnjive ali stvaralačke imaginacije!“ što je Radonjiću dalo ideju da Ai (koja se u svom autoportretu na poslednjoj korici knjige predstavila kao čovekoliki robot sa licem lepe devojke) pošalje nekoliko početnih rečenica njegovog „Romana što nečujno diše“ (2023) i zatraži od Ai da ih nastavi, uz njegove povremene instrukcije. Rezultat ove interakcije u kojoj je Čovek dozvolio Ai  da  vodi ovaj „hibridni valc“ je knjiga „Čuvari ravnoteže“. Podnaslov „(matrix noveleta)“ ima zloslutni prizvuk dok je sam naslov, u kontekstu saradnje dva autora, miroljubiv i „obećavajući“.

            Imajući u vidu način nastanka ove proze jedna ravan njenog otkrivanja i spoznaje uslovljena je prepoznavanjem onoga što je „veštačko“ u delu, pokušajima da se razotkriju „mehanizmi“ razvoja priče, načini nastavljanja rečenica koji su drugačiji od onoga što bi bila (hipotetička) „ljudska zamisao“. Radonjićeve rečenice tako bi imale ulogu koju imaju fotografije sutuacija u psihološko-psihijatrijskim seansama koje imaju zadatak da, na osnovu pacijentovog opisa viđenog, otkriju određene mentalne profile, sklopove i poremećaje u odnosno na „normalno“ s tim što ovde reper „normalnosti“ (u stvari) ne postoji jer se ljudska verzija ovog pojma ne može primeniti na veštačku inteligenciju (kao entitet druge vrste). Smislenost rečenica kao samostalnih celina koje se, opet, uklapaju u veću celinu – priču, sledeći je izazov kako za Radonjića pisca tako i za ljudske čitaoce (a bilo bi zanimljivo kada bi se mišljenje o ovom delu moglo dobiti od druge Ai). Radonjić u svom „Predgovoru“ svedoči i o svom iznenađenju smerom kojima se priča kretala a na koji se on trudio da ne utiče kao što nije tražio pojavu novih likova a Ai ih je stvorila i uključila u priču. „Čuvari ravnoteže“ tako staju rame uz rame sa pionirskim eksperimentom Miroljuba Torodovića (1940) koji je davne 1970. godine stvorio, u saradnji sa kompjuterom, pesničku knjigu „Kyberno“; Todorović je načinio spiskove reči koje je uneo u kompjuter a potom je mašina te reči slagala u stihove prema programima-generatorima verovatnoće. Rezultat je, uz minimalne Todorovićeve intervencije, bio fascinantan jer je otkrio sasvim nove značenjske slojeve jezika odnosno neverovatne slike i metafore. Začudo (ili zakonito?) i u „Čuvarima...“ Ai se pokazala kao jezički inovativna.

            Nakon začudnog nastanka knjige, čitaoce svakako intrigira i sam sadržaj odnosno priča. Njen predložak, „Roman što nečujno diše“, započinje kao kriminalstička priča o istrazi tajanstvenih ubistava u varošici Suton, koju sprovodi pridošlica inspektor Viktor Konja. Kako roman odmiče tako istraga obuhvata sve bizarnije i apsurdnije pojave. „Čuvari ravnoteže“, u kojima je Viktor Konja takođe glavni junak i istražuje ubistva u Sutonu takođe počinje kao krimić jarko opisane atmosfere sa puno tajanstvenih detalja. Ipak, početni „noar ugođaj“ postepeno prelazi u svojevrsni misticizam odnosno ezoterijske priče o velikim tajnama čije očuvanje je temelj opstanka sveta kakav je znan. Diskontinuitet u pripovedanju odnosno mešanje vremenskih slojeva u potrazi za tajnom (čiji cilj nije da se ona otkrije već da ostane skrivena) daruje oreol krucijalne istorijske egzistencijalističke dileme a odgovor na nju biće prepušten čitaocima. Ai je, polazeći od nekolikih pripovednih i značenjskih linija iz „Romana šio nečujno diše“, uz njihovo prekomponovanje i uvođenje sasvim novih junaka, ispisala mogući nastavak „Romana...“ ili njegovog alternativnog parnjaka iz paralelnog svemira (u kome odstupanja, ma koliko se mala činila, vode u potpuno drugačije univerzume). Da bi upotpunila/učvrstila uverljivost napisanog Ai je, čak, vodila i intervju sa Viktorom Konjom dajući mu priliku da, kao „prava“ ličnost, ispriča svoju verziju onoga što se desilo a opisano je u knjizi (razlikujuće ove dve ravni).

            „Čuvari ravnoteže“ intrigantno su i provokativno delo savremene domaće literature jer istražuju mogućnosti ne samo savremene tehnologije već i drugačije „svesti“ kroz smeli, avangardni eksperiment koji iskušava krajnje granice Umetnosti kao (barem do sada isključivo) ljudske tvorevine.

            („Dnevnik“, 2025.)

NOVI-STARI DIABOLIK – „Diabolik - Senke prošlosti“ Tihomira Jovanovića; Beograd, 2023.

 

Sudbine junaka umetničkih dela različite su: neki bivaju brzo zaboravljeni, drugih se njihova publika dugo seća; ima i onih koji nastavljaju da intrigiraju svoje obožavaoce jer ovi žele da znaju šta je bilo posle kraja njihovih avantura. Ambiciozniji među ljubiteljima neretko su skloni da se „umešaju“ u posao autora tako što će i samo dopisati/docrtati/dosnimiti nove zgode dragih im heroja. Poslednjih decenija, posebno od kako smo doboko ukoračili u doba masovnih digitalnih komunikacija, ovakve rabote su dobile na poletu i brojnosti a skovan je i zvanični termin za njih – „fanfiction“ koji se prostire od literature i stripa do filmova (kakvi su fanovski nastavci „Zvezdanih ratova“ ili „Zvezdanih staza“, na koje filmski studiji nisu gledali blagonaklono). Preteče fanfiction-a mogu se naći kroz čitavu literarnu istoriju, od dopisivanja Šekspira, Servantesa do dopune Brema Stokera i Džejn Ostin. Masovnija pojava, kako se to tada zvalo, „neautorizovanih priča“ datira s kraja XIX i početka XX veka i vezna je za mnoštvo priča o Šerloku Holmu koje nije napisao Konan Dojl; što je junak bio popularniji to je češće bio dopisivan od strane anonimnih autora, najčešće ambicioznih amatera. Kako smo naveli, danas je takvo pisanje definisano kao fanfiction i manje-više se smatra regularnim ukoliko se, prilikom objavljivanja (najčešće u specijalizovanim megazinima ili antologijama), navedu autori originala. Po strani od ovog pokreta stoje knjige koje se temelje na ranijim delima napisane od pisaca-profesionalaca (npr. Filip Hoze Farmer je autor Tarzanove biografije i apokaliptičnog života Doka Sevidža, K. J. Džeter je napisao svojevrsni nastavak Velsovog „Vremeplova“...) a koje svoje „opravdanje“ mogu naći u okriljima doktrine postmodernizma.

            Tihomir Jovanović (1955), već se u svojim pričama bavio novim avanturama junaka Luna, kralj ponoći (dok se u ostatku dosadašnjeg opusa doticao mnogih popularnih junaka) a u najnovijoj knjizi se, kako sam naslov kaže, bavi doživljajima Diabolika, strip negativca nastalog 1962.g. u mašti sestara Guisani koju su u crtež pretočili mnogi crtači, od Berselija, Bozolija i Zanibonija (nacrtao je oko 300 epizoda) do novih snaga. U crnom trikou iz koga vire samo njegove oči, naoružan nožem i kapsulama otrova, Diabolik krade dragulja i antikvitete, najčešće u izmišljenom Klirvilu. Pomaže mu fatalna Eva Kant a glavni neprijatelj mu je inspektor Ginko. Diabolik je majstor prerušavanja za šta koristi savršene maske, znalac je umetnosti i nauka, vozi crnog Jaguara E iz 1961.g. (Eva ima isti takav auto ali bele boje); najpre je bio nemilosrdan prema svima koji mu se nađu na puta ali je „revidirao stav“ i najčešće mete su mu korumpirani političari i bahati bogataši. Jovanovićevu knjigu čini pet priča, od klasičnog nadmudrivanja policije u „Kristalnoj lobanji“ (koja je diskretni omaž Indijani Džonsu) do uvida u Diabolikovu mladost „Ostrvo prošlosti“ i poseti mestu na kome ga je, kao siroče, odgajao kriminalac Kralj (dok nije shvatio da je mladić opasan pa pokušao da ga ubije što je, pak, bio Kraljev kraj); „U Neptunovom carstvu“ je Diabolikova i Evina avantura pod morem u kojoj otkrivanje starog brodoloma donosi susret sa neprijateljskim vanzemaljcima; na naučnofantastičnom fonu je i „Diabolik protiv Diabolika“ jer prati dvoboj živog Diabolika sa svojim robotskim dvojnikom. Najsloženija i najambicioznija priča zbirke je „Tigrasta zolja“ u kojoj, tragajući za starim automatonom u obliku tagraste zolje, Diabolik kroz novinske članke prati poduhvat Fantomasa, francuskog negativca iz romana tandema Alan i Sauvestre, iz prvih decenija XX veka, koji je bio uzor autorkama Diabolika, i koji je takođe sklon prerušavanju a proganja ga policija na čelu sa inspektorom Žuveom. Nakon što posredno razokrije Fantomasovu potragu za tigrastom zoljom, Diabolik joj ulazi u trag ali je s poštovanjem ustupa tajanstvenom strancu Kresu, koji po biološkim zakonima nikako ne bi mogao biti živ!

            Jovanović je preuzeo postojeću matricu Diabolika i uspešno je iskušavao gradeći uzbudljive kriminalne intrige ali ju je i nadogradio novim elementima (vanzemaljci, roboti) da bi je u „Tigrastoj zolji“ razvio u intertekstualnu avanturu koja bi se lako uklopila u famoznu „Wold Newton family“, koncept izukrštane fikcije (crossover fiction) koji je osmislio pomenuti Filip Hoze Farmer a u kome je stvorena paralelna istorija na osnovu života svih literarnih/stripskih/filmskih junaka širom sveta. Na zanatsko-literarnoj strani Jovanović je verno oponašao stripovsku poetiku koja se temelji na jednostavnosti pripovednja, bez ikakvih ukrašavanja ili zahtevnijih stilskih figura, što je doprinelo uverljivosti štiva tako da čitalac, barem onaj sa dužim stažom, ima utisak da čita neku od starih svezaka edicije „Super strip biblioteka“ koja je, od broja 43 („Zasjeda pod vodom“) iz 1967.g. objavila 25 Diabolikovih epizoda. Mnogo kasnije, Diabolik je sporadično objavljivan, bez većeg odjeka među mlađim generacija što, naravno, nije zavisilo od njegove atraktivnosti već od duha novog vremena. Jovanovićeva knjiga nam, pak, živo i uverljivo vraća na scenu jednog od ikoničnih strip (anti)heroja druge polovine XX veka.

            („Dnevnik“, 2023.)

ISTORIJA PROPASTI SLOBODNE EVROPE – „Doktor Metuzalem“ Vladimira Kolarića: izdanje Presing, 2022.

 

Romanom „Doktor Metuzalem“ Vladimir Kolarić (1975), prozni i dramski pisac, esejista i prevodilac, nominalno zaokružuje trilogiju koju još čine ranije objavljeni romani „Avanture pobednika“ i „Filip od zlata“. Ipak, ovu konstataciju valja imati na umu sa velikom rezervom jer nije u pitanju trilogija u klasičnom smislu reči; s druge strane, pak, Kolarić se, u sve tri knjige, samoodređuje osnovnim linijama priče, pre svega putovanjima u razne zemlje i gradove koji imaju ulogu svojevrsnog katalizatora stasavanja i razvoja njegovih junaka. Ipak, ovo nisu ni „romani o put(ovanj)u“ u svom uobičajenom obliku kao što nisu ni „bildungsromani“ ni „krimići“. Pisac je od svih obrazaca pozajmio ono što mu je bilo potrebno, kosture modela i uklapao ih u sopstvene ideje. Ovo, u svojim temeljima, subverzivno-postmodernističko tretiranje forme dodatno se potencira specifičnim stilom-tonom pripovedanja, odnosno njegovom lepršavom lakoćom koja dozvoljava poigravanja, parodije pa i karikiranja kakvih, naravno, u „serioznim“ romanima ovakvih tematskih profila nema i ne bi trebalo da bude (jer se u slučaju odstupanja od njih dovodi u pitanje pogodbeno pristajanje čitalaca da ih pisac uveri u literarnu verodostojnost svoje priče). Kolarića, međutim, ne interesuje uveravanje i ubeđivanje rutiniranih čitalaca; on od svojih „konzumenata“ očekuje aktivnije ponašanje kao što podrazumeva i da njegovi čitaoci vladaju određenim fundusom opšte kulture i, u slučaju „Doktora Metuzalema“, poznavanjem istorije i sadašnjosti krimi žanra. Jer, praćenje potrage Doktora Metuzalema i njegovog pomoćnika Valdemara Gorskog za misterioznim Čovekom bez lica koji, sam ili posredstvom svojih izvršilaca, nemilosrdno ubija aristokrate, zahteva pažnju, promišljanje epizoda koje su opisane i domišljanje epizoda koje su izostavljene ali se uzgredno pominju u nekom od dijaloga. Dijabolični plan uzdrmaće same temelje dične države (hipotetičke/buduće) Slobodne Evrope koja se, uprkos svom tehnonapretku i demokratičnosti, i dalje oslanja na duge linije i loze onih sa „plavom krvi“ koji i dalje, zahvaljujući krvavo stečenom bogatstvu iz prošlih epoha, vladaju, istina koliko god je to moguće iz senke, ovim delom sveta i populacijom koja ga nastanjuje. Što je broj mrtvih veći to je Slobodna Evropa klimavija, posrće i pada na kolena. Moćni Europol nije u stanju da se adekvatno izbori sa pretnjom pa poziva u pomoć tajanstvenog Doktora Metuzalema čija desna ruka je Gorski, bez pedigrea i podobnog porodičnog stabla, potekao iz masa ruskog naroda (ne iz ruske aristokratije jer je ova inkorporirana u Evropom vladajuće porodice), te večite opsesije i zebnje „civilizovanih“ stanovnika Starog kontinenta, „Kolevke demokratije“ itd itd. Da nevolje budu još veće, Čovek bez lica u stanju je i da uđe u snove svojih budućih žrtava pa i samo spavanje postaje pogubna rabota... Doktor Metuzalem i Gorski prate krvave tragove zločina pokušavajući da u njima pronađu pravilnosti i šeme kako bi sprečili sledeće stradanje; Gorski, koji pati zbog odvojenosti od porodice, pokušava da razume svog poslodavca, ljubitelja jagoda u šlagu i medu, kao i druge osobe sa kojima kontaktira a koje pripadaju visokim dekadentnim slojevima društva. Razrešenje tajne, pak, biće tek još jedna potvrda viševekovne izopačenosti aristokratije, njene ultimativne želje za bogatstvom i moći; nakon svega Gorski se, ostaviviši Doktora Metuzalema u njegovim svetovima, vraća porodici...

            Svoj „pikarski detektivski roman“ Kolarić ispisuje lepršavo i poletno, rado (i redovno) eksperimentišući sa „lomljenjem“ rečenica što oneobičava iskaze darujući im dobrodošlu iskrzanost koja odstupa od uobičajenog govora/pisanja. Na drugoj strani, prilikom imenovanja lica koja se pominju u romanu autor postupa suprotno: aristokratske porodice imaju po nekoliko imena i prezimena kojima se sugeriše njihovo staro poreklo na koje su dodati aktuelni „heroji“ rubrika o tzv. džet-setu (bez obzira čime se u stvari bave, od sporta do estrade); konačno, neki nazivi će podsetiti na skorašnju prošlost („Crvene armade“), spojiti više tekućih, „bombastih“ pojmova (korporacija „Transintermegazona“) ili asocirati na poznata umetnička dela (Nepokoreni grad koji seća na istoimenu TV seriju prikazivanu u SFRJ tokm 1980-tih). Konačno, ime glavnog Europol saradnika Doktora Metuzalema i Gorskog je Hijeronimus Blok što je spretni spoj dva velika detektiva Hijeronimusa Harija Boša iz romana M. Konelija i TV serije „Boš“ i inspektora Bloka iz stripa o Dilanu Dogu, istraživača noćnih mora. Naravno, i ime glavnog junaka Doktora Metuzalema nosi sa sobom mnoštvo asocijacija i istorijsko-kulturoloških referenci. Svo ovo oneobičavanje upotpunjava utisak izmeštenosti priče iz znanih-prepoznatljivih geografsko-vremenskih tokova i dodatno budi/angažuje čitaočev interes/pažnju.

            Rečju, roman „Doktor Metuzalem“ svojom nekonvencionalnom svežinom i zavodljivom intrigom zaslužuje punu čitalačku pažnju.

 

https://www.art-anima.com/vladimir-kolaric-doktor-metuzalem/

           

SMRT VREBA U NOĆNIM SENKAMA – „Na usamljenom mestu“ Doroti B. Hjuz; izdavač Čarobna knjiga, 2022.

 

Kao šesta knjiga u biblioteci “Najbolji krimi-romani sveta” agilne “Čarobne knjige” upravo je objavljen roman “Na usamljenom mestu” Doroti B. Hjuz (1904-1993), spisateljice slabije poznate na ovim prostorima koja je, pak, dobila nagradu “Edgar” za doprinos književnoj kritici a 1978.g. za svoje delo zaslužila titulu velemajstora žanra koju dodeljuje cehovsko Udruženje krimi-pisaca Amerike. Hjuzova je bila najaktivnija u decenijama oko polovine XX veka a njena je dela odlikovala tzv “noar” atmosfera i vešto poigravanje obrascima žanra koji važi za muški mada je prisustvo niza valjanih autorki itekako vidljivo. Među 14 krimi romana koje je Doroti B. Hjuz objavila izdvaja se delo “Na usamljenom mestu” objavljeno 1947.g. Popularnost romana podstakla je “Kolumbija pikčers” da otkupi filmska prava, angažuje ozbiljnog režisera Nikolasa Reja i popularne glumce Hemfrija Bogarta i Gloriju Graham i 1950. u bioskopsku distribuciju pusti film “Na usamljenom mestu” koji se, međutim, voljom razigranih scenarista ali i zbog poštovanja Holivudskog “star sistema” u krucijalnim elementima razlikuje od romana, što je izazvalo ozbiljne polemike u stručnoj javnosti. 

        Roman prati život Diksa Stila, demobilisanog pilota koji se krajem 1940-ih doselio u Los Anđeles da bi, kako se na prvi pogled čini, pronašao svoje mesto pod suncem. Ali, Stil nije pripadnik u ratu istraumirane “izgubljene generacije” koja ima probleme da se navikne na civilni život. Naprotiv, on je patološka ličnost koja je pre vojne službe naučila da zloupotrebljava ljude i tako iživljava komplekse sopstvene više vrednosti sprečene da se iskaže zbog nedostatka novca i luksuza za koji smatra da mu po prirodi stvari pripadaju. Stil je brzo naučio da parazitira kao prijatelj bogatih studenata koje je prezirao. Mada se istakao u ratu on nije ostao u vojsci a povratak u domovinu otvorio je stare probleme novca koje njegov striko Fergus nije hteo da mu daje u neograničenim količinama. Ipak, Stil ga je ubedio da mu godinu dana šalje po 250 dolara mesečno na ima troškova dok on navodno piše knjigu i to - krimić. U novom gradu on je sreo prijatelja Mela iz vojske i ubio ga, prisvojio njegov stan, automobil i kreditne kartice (prijatelj je navodno otišao na rad u Rio). Osim frustrirajućeg nedostatka novca koji bi zadovoljio njegove isprazne prohteve Stil ima i drugi problem – nemogućnost da pronađe pravu ženu zbog čega je postao serijski ubica usamljenih devojaka u noćnim senkama, ubica koji se tim činom sveti jedinoj devojci koju je voleo (i zadavio je dok je bio raspoređen u jedinici u Engleskoj). Kad se u njemu nagomila bes zbog osujećenosti – a za to treba oko mesec dana – on kreće u akciju. U želji da dokaže svoju nadmoć ali i da bude blizu istrage zločina Stil obnavlja prijateljstvo sa ratnim drugom Brabom Nikolajem, policijskim detektivom. Brab se u međuvremenu oženio Silvijom koja postepeno počinje da sumnja u Stila. Istovremeno, Stil upoznaje Lorel Grej, otresitu, nezavisnu crvenokosu devojku kojoj je Mel ostao dužan 700 dolara. Grej uzvraća Stilovu ljubav ali, nepogrešivo prepoznajući mladićeve mane, ne deli njegove ideje o večnom zajedničkom životu. Stil polako ali sigurno gubi kontrolu nad svojim postupcima sve dok, u uzbudljivoj završnici, ne prizna zločine koje je počinio.

        Hjuzova pripoveda iz pozicije Diksa Stila, njegovih ideja, nervoza, mušičavih promena raspoloženja, napada besa, izliva ljubavi i ljubomore. Ona se ne bavi samim činom izvršenja zločina već onim što mu prethodi i onim što sledi posle njega. Stoga je ovo prevashodno psihološka studija bolesne ličnosti a ne roman akcije i policijske istrage. Sa zavidnom spretnošću autorka održava tenzije, postupno otkrivajući fragmente iz Stilove prošlosti, kombinujući priču o zločinu sa frustracijama socijalne neprilagođenosti, trenucima lucidnog razmeravanja sopstvenih sposobnosti i opravdavanja postupaka ali i periodima ubeđenosti u svoju superiornost te ljubavnom melodramom. Opisi zaljubljenosti jednako su uverljivi kao i oni izliva gneva odnosno opisi besciljnih vožnji, bezazlenih kućnih sedeljki ili trivijalnih poseta restoranima i susreta sa drugim, lepim i uspešnim, parovima. Hjuzova pažljivo barata naizgled nebitnim detaljima koji se postepeno slažu u uznemirujuću sliku poremećene jedinke koja je nemilosrdni predator u zajednici ljudi uljuljkanih blagodetima civilizacije koja ih, u velikoj većini, čini nesposobnim da prepoznaju opasnosti koje im prete. Čak ni istrenirani policajci nisu u stanju da otkriju ono što (sugeriše spisateljica) ženska intuicija (i njeni bazični instinkti borbe za opstanak) konačno razotkrivaju.

        U vreme prvog objavljivanja ovog romana vizura koju je Hjuzova otkrila bila je u rangu novotarije koja je istovremeno zavodljiva i intrigantna. Više od sedam decenija kasnije “Na usamljenom mestu” nema oreol iskoraka jer je žanr upio i razvio njene ideje ali je to i dalje sveže i uzbudljivo delo koje znatiželjne i pažljive čitaoce nagrađuje uzbudljivom pričom te rafiniranim opisima različitih psihopatoloških stanja u svetu koji se oporavljao od užasa svetskog rata.

            (“Dnevnik”, 2023.)

BOSTONSKI BALZAK PODZEMLJA - „Prijatelji Edija Kojla“ Džordža V. Higinsa; izdavač Čarobna knjiga, 2022.

 

U reprezentativnoj biblioteci „Najbolji krimi-romani sveta“, u izdanju „Čarobne knjige“, upravo je do znatiželjnih čitalaca stigao roman Džordža V. Higinsa (1939-1999) „Prijatelji Edija Kojla“, originalno objavljen 1970. godine. Higins nije previše poznat ovdašnjoj široj publici okrenutoj krimićima u knjiškom obliku mada među svetskim poznavaocima žanra ovaj advokat, novinar, profesor i pisac uživa visoko poštovanje, pre svega, upravo zbog prvenca „Prijatelji Edija Kojla“ kome čak i rezervisani kritičari i teoretičari priznaju da je jedan od najznačajnijih krimi-romana druge polovine XX veka. Ovim romanom stvoren je podžanr „Bostonski noar roman“; Higins je neretko nazivan i „Bostonskim Balzakom podzemlja“ jer ne samo što je na kartu gradova u kojima se dešavaju krimići velikim slovima upisao Boston (što, složićemo se, ipak nije posebna preporuka za ovaj grad) već i zato što je njegov uvid u svet kriminala lišen svih opsena i mitologema tako dragih rutiniranim „štanc majstorima“ krimića. Higinsu, naravno, nije strana žanrovska ikonografija odnosno obrasci po kojima se grade poslovično uspešni krimići ali on nije spreman da svoje zamisli uklapa u takve matrice. Roman „Prijatelji Edija Kojla“ ključni je dokaz njegove subverzivne žanrovske nekonvencijalnosti i njegovog dubinskog uvida u svetove koje opisuje. Edi Kojl koji je, barem nominalno, glavni junak dela sitni je kriminalac na dnu hijerarhije ovog zanata. On je, kao početnik, imao peh da pogreši i to ga je koštalo lomljenja prstiju na ruci, što mu je trajni podsetnik da mora biti oprezan i sumnjičav prema svima. Ipak, Kojl je prinuđen da, kao posrednik, radi sa različitim ljudima (s jedne strane su prodavci oružja, s druge kupci), da im ugađa a istovremeno ostane autoritativan, da pazi na njihove propuste, predviđa moguće zamke i zasede... Naravno, sva njegova briga ograničenog je dometa jer i svi drugi u lancu su u opasnosti a nisu ni tako oprezni niti poštuju dogovore. Konačno, sve pripreme i predostrožnosti može da pokvari slučajna koincidencija ili uvređenost osobe koju niko ne uzima za ozbiljno.

            Ni stalna borba policije sa kriminalcima nije časna i slavna u ovoj Higinsovoj verziji, koja ima svoju težinu jer on poznaje, kroz sudske sporove, istinsko stanje na terenu. Otuda on ne preza da opiše kako policajci spremno trguju sa doušnicima, mereći nečiju krivicu prema tome koliko može da pomogne Ujki Semu u hvatanju „većih riba“, koliko je kooperativan i spreman na stalnu saradnju. Njihov uspeh zavisi od ozbiljnog terenskog rada odnosno dojava a neretko i od pukih slučajnosti zbog kojih će se njima rad posrećiti a kriminalcima obiti o glavu.

            Ono što, pak, hteli-nehteli, vezuje momke i s jedne i s druge strane zakona je svakodnevica, porodične brige, rutinske trivijalije od kojih se sastoji životna satnica, te famozne „sitnice koje život znače“. I jedni i drugi  imaju finansijske probleme, stambene  muke, planove za napredovanje porodice koji se izjalovljuju ili tek polovično ostvaruju. I jednima i drugima sadašnja situacija je tmurna a budućnost potpuno neizvesna. Kao što Edi u stvari nema prijatelje sa kojima bi istinski delio svoje misli i emocije (niti takve priželjkuje) ni njegova veza u policiji, federalni detektiv Foli, ne može da se pohvali iole kvalitetnijim društveno-prijateljskim životom. Otuda su akteri priče redom socijalni „bogalji“, neuklopljeni među isto takvim usamljenicima; njihove međuljudske interakcije se svode na uterivanje straha u nečije kosti da bi se obezbedila pozicija u grupi (ili je tačnije reći – čoporu?). Svi oni crnče za koricu hleba i ostvarenje fiksacija o hipotetičnoj sreći (mada i u nju veruju rutinski i po navici). U krajnjem se ispostavlja da je pozicija na kojima se nalaze potpuno nezavisna od bilo kakvih etičkih kodova ili ambicija; svako je tamo gde se sticajem svakovrsnih okolnosti zadesio i odatle tera dalje, gonjen rutinom i nagonom za opstankom.

            Ova je nihilistička postavka potencirana osnovnim kvalitetom Higinsovog teksta – ingeniozno britkim, lucidnim monolozima i dijalozima oplemenjenim slengom ulice i kriminalaca (koji jednako često koriste i dobri i loši momci). Težište romana je upravo na razgovorima junaka koji pričaju svoje doživljaje, nadmudruju se, kazuju poučne anegdote, prete... Kroz te rečenice otkriva se njihov, najčešće jadan, intelektualni potencijal i nesposobnost da se dešavanja sagledaju u široj vizuri. Po ovom elementu Higinsovo delo je istinsko osveženje u rutini krimića jer donosi visoke umetničke uzlete koji su često poređeni sa dijalozima Hemingveja, Džojsa i Dikensa – a svakako se ovoj listi moraju dodati i majstorski dijalozi Rejmonda Čendlera.

            Koliko je roman podsticajan za promišljanja i u drugim medijima dokazuje i njegova zapažena filmska verzija iz 1973. godine, u režiji Pitera Jejtsa, sa Robertom Mičamom i Piterom Bojlom u glavnim ulogama.

            Rečju, roman „Prijatelji Edija Kojla“ vanredno je sugestivno i intrigantno delo jakog emotivno-intelektualnog naboja, koje zaslužuje potpuno čitalačko poverenje i posvećenost.

            („Dnevnik“, 2022.)

BAHATA MOĆ I NEODOLJIVI SJAJ FILMSKOG SVETA ILI MRAČNA STRANA FILMSKE MAGIJE – „Zatamnjenje“ Eda Brubejkera i Šona Filipsa; izdavač Čarobna knjiga, 2021.

 

U ediciji „Novi svet“ koja donosi najznačajnija i najzanimljivija ostvarenja američkih autora kao i autora koji su radili pod uticajem američkog stripa, „Čarobna knjiga“ je objavila, u tvrdom povezu i punom koloru, na impozantnih bezmalo 400 stranica, grafičku novelu „Zatamnjenje“ scenariste Eda Brubejkera (1966) i crtača Šona Filipsa (1965). Ovaj strip je izlazio u 12 mesečnih svezaka u periodu od 2014. do 2016. godine a u ovoj knjizi je reprodukovan kompletno uz dodatne  ilustracije i odabrane članke-eseje koji se bave Holivudom pre i posle II svetskog rata, potvrđujući i dopunjujući tako osnovne linije stripa. Priča se, naime, dešava 1948. godine u Holivudu i prati nekolicinu likova manje ili više upletenih u smrt mlade filmske zvezde u usponu. Glavni junak mladi scenarista Čarli Pariš, koji vuče traume iz rata i ima niz tekućih problema (od preterivanja u piću, nedostatka inspiracije ali i strpljenja do muško-ženskih muka), uprkos mutnom sećanju na žurku, siguran je da Valerija Somers nije izvršila samoubistvo, kako glasi zvanično saopštenje njenog studija jer, navodno, nije mogla da podnese pritisak očekivanja i slave, već da je silovana i ubijena. Progonjen sumnjama pojačanim činjenicom da mu je Vanesa bila draga, ali svestan da nema nikakve dokaze i da sumnja u ljude od kojih mu zavisi posao, Čarli je neodlučan šta da preduzme. Njegov tajni kompanjom, alkoholičar Gil Mejson, scenarista na „crnoj listi“ kao simpatizer komunizma, reaguje mnogo, mnogo žustrije i neopreznije. U međuvremenu, filmski cirkus se nastavlja: studio ne želi da izgubi uloženi novac pa nalazi zamenu za nestalu zvezdu i nastavlja započeto snimanje uz prepravke scenarija koje se rade na licu mesta. Šef obezbeđenja studija, agresivni i cinični Fil Brodski sa svojim siledžijama brine se da više ne bude skandala pa podmićuje novinare, skriva „prljavi veš“ ostarelih šefova studija (o žurkama i orgijama sa maloletnim glumicama), odnosno pritiska aktuelne neposlušne glumce; istovremeno Fil vodi svoju istragu o onima koji znaju previše o smrti mlade glumice. U stalnoj igri mačke i miša između moćnog studija i usamljenog, gnevnog scenariste pobednik se zna bez obzira koliko se pojedinci trudili da otkriju istinu.

            Brubejker koji je slavu stekao scenarijima za krimi stripove i stripove o superherojima ovog puta se odvažio da ispriča vrlo složenu priču o zločinu, bahatoj moći i neodoljivom sjaju filmskog sveta. U širokoj panorami industrije koja masama servira senzacije i snove, što filmadžijama donosi bogatstvo i osećaj da ne podležu nikakvim zakonima koji važe za „običan svet“, predstavljeni su svakovrsni karakteri, od ambicioznih  starleta i glumica-početnica, pohlepnih i prevejanih filmskih agenata, svakojakog studijskog osoblja i nemilosrdnih „bezbednjaka“ do osvedočenih zvezda kakva je Klark Gejbl opčinjenim sopstvenom slavom, sjajnih scenarista kakav je pisac „tvrdo kuvanih“ krimića Dešijel Hamet i, na vrhu piramide, vlasnika studija izgubljenih u kalkulacijama troškova i zarada i uronjenih u sve vrste sladostrašća i perverzija. Svesna moći filmske magije, država preduzima mere da spreči infiltraciju komunističkih ideja pa agenti FBI tragaju za simpatizerima „crvenih“ i pretnjama i ucenama pokušavaju da izvuku priznanja ili dojave o potencijalno opasnim filmadžijama. Atmosfera u kojoj svako može da potkaže bilo koga, u kojoj postoje „crne liste“ nepoželjnih i u kojoj su svi, osim najslavnijih i najbogatijih, sumnjivi, pritiska čitavu industriju i mnoge tera u paranoju, alkoholizam ili ludilo. Brubejker uspeva da dočara šizofreniju opšteg nepoverenja i nesigurnosti koja se pokušava prekriti ludim žurkama i preterivanju u svim gresima; zbog toga je pojava novog, svežeg i nevinog lica atrakcija i svako se želi da se očeše o tu čistotu dok to lice ne postane isto kao i oni, frustrirano, histerično, samozadovoljno i zlurado. Sjajni filmski biznis otkriva svoju ni malo prijatnu, mračnu stranu koju pažljivo krije pred mnoštvom fanova i potrošača njihovih celuloidnih opsena.

            Kompleksna priča zahtevala je od crtača ne samo istorijsko-faktografsku tačnost do najmanjeg detalja već, primarno, sposobnost da se prate mnogobrojne psihološke nijanse u ponašanju i mimici junaka odnosno sposobnost da se dočara dinamika kako u akcionim sekvencama tako i u napetim dijalozima. Filips se uspešno koristio svim iskustvima i trikovima „pokretnih slika“ kako bi ispunio zadatke koje mu zahtevni scenario postavlja odnosno kako bi nadogradio tekst i dodao mu ono što se izričito ne kaže.

            U konačnom svođenju utisaka „Zatamnjenje“ Brubejkera i Filipsa se otkriva kao valjana i intrigantna grafička novela o naličju Holivudske filmske industrije u mračnom dobu represije i  „progona veštica“ i po svojim ambicijama i dometima uveliko premašuje većinu proizvoda takozvanog korporacijskog stripa koji caruje u SAD.

            („Dnevnik“, 2022.)

ŠTA KRIJU MRAČNI SNOVI? – „Neznanac u mom grobu“ Margaret Milar; izdavač Čarobna knjiga 2021.

U ediciji „Najbolji krimi-romani sveta“ izdavačke kuće „Čarobna knjiga“ upravo se, posle romana Hameta, Čendlera i Mekdonalda, pojavio roman „Neznanac u mom grobu“ Margaret Milar (1915-1994), autorke koju (osim što je pominju kao suprugu jednog od legendarnih pisaca posleratnih tvrdih krimića – Rosa Mekdonalda) svi pregledi kriminalističke literature u drugoj polovini XX veka navode kao najbolju predstavnicu „psihološkog krimića“ odnosno sličnih „pravaca“ kojima je, uprkos svoj raznovrsnosti, zajednički imenilac da nisu direktni nastavljači tradicija niti engleske škole predratnog detektivskog krimića niti američke škole tvrdo kuvanog krimića. Milar je u svojim delima išla sasvim drugim putevima: u 20-tak njenih romana i nizu kratkih priča detektivi, kriminalci i policajci vrlo su retko glavni junaci; mada je objavila par romana u kojima je opisala doživljaje advokata-detektiva Toma Aragona, psihologa-detektiva dr Pola Praja ili inspektora Sandsa njeni protagonisti su uglavnom „mali, obični ljudi“ koji sticajem okolnosti postaju zločinci ili žrtve. Milar je manje opisivala akcije ili same istrage a više mentalne sklopove svojih junaka, analizarajući okolnosti iz prošlosti koje su ih formirale kao ličnosti sa mnoštvom mana, slabosti i tek ponekom vrlinom. Zbog toga njena dela izmiču prepoznatljivim kriminalističkim obrascima i ne posežu za uobičajenim razrešenjima – što podrazumeva izostanak katarze ili moralne satisfakcije. Njeni romani su specifične sociološke studije manjih gradskih sredina sa pripadajućim tabuima i predrasuda odnosno sa tipičnim profilima ljudi koji u njima žive. Ovakav tretman kriminalističkih tema blizak je delima pisaca tzv seriozne literature koji su žanrovske matrice koristili u svojim dela (kao npr Fokner, Grin, Kingsli...). Agata Kristi, „velika dama zločina“, visoko je cenila literaturu koju je stvarala Milar i nije propuštala priliku da je pomene kao primer kvalitetnih krimića; za roman „Neznanac u mom grobu“ Kristi je ustvrdila da je „izuzetno originalan“ što svakako nije zanemarljiva preporuka imajući u vidi kakve je zaplete Kristi umela da osmisli.

            „Neznanac u mom grobu“, originalno objavljen 1960.godine a na ovdašnjim prostorima  1984. objavljen u ediciji „Krimbis“ („Kriminalistički biseri“) zagrebačkog „Spektra“, zaista počinje neobično i zloslutno (bezmalo hororistično): Dejzi, mlada žena sanja da u šetnji dolazi do groba na čijem spomeniku je ispisano njeno ime sa datumima rođenja i smrti. Datum rođenja je tačan a smrt je, prema ciframa, nastupila pre četiri godine. Uznemirena ponavljanjem sna žena, uprkos protivljenju supruga i majke, angažuje detektiva koji treba da istraži šta je ona radila dana koji je označen kao dan njene smrti. Ipak, to nimalo nije jednostavan zadatak mada se otkriva da na groblju zaista postoji sanjani spomenik ali je u njemu sahranjen čovek koji je izvršio samoubistvo... U čitavo zamešateljstvo se upliću i Dejzin problematični otac koga je supruga odavno oterala od kuća, advokat Dejzinog muža, mušičava konobarica sa šestoro dece i njena religiozna majka. Svi oni su, manje ili više, upleteni u bizarnu obmanu koja je trebala da zataška grehe mladosti, izneverena očekivanja i rasističku netrpeljivost.  Svako novo poglavlje romana otkriva novi sloj tajne i krije obrte koji bacaju drugačija svetla na osumnjičene za izazivanje nevolja. Znatiželjni čitalac, koliko god da traga za istinom i razrešenjem tajne, ostaje zatečen i zaveden izuzetnom živošću opisanih karaktera, njihovim dijalozima i ponašanjem što, sveukupno, uveliko nadilazi žanrovske standarde krimića. I vremenska distanca od trenutka prvog objavljivanja do današnjeg čitanja doprinosti toj uverljivosti odnosno potvrđuje literarni kvalitet teksta (čime se ne mogu pohvaliti mnogi u svoje vreme popularni krimi romani).

            Milar je kao, i svaki valjani pisac, u roman unela dotadašnja iskustva žanra ali ne tako što bi ih kopirala već ih je prilagođavala svojoj ideji. Stoga ona, kao i autori tvrdog krimića ali i tzv „noar trilera“, bez zaziranja otkriva mračne strane idiličnih zajednica srednje američke klase a ne beži ni od slikanja nadmenosti i izveštačenosti bogataša ili primitivnosti nižih slojeva. Tako se postavlja široka društvena pozornica svih slojeva društva na kojoj akteri pokušavaju da ostvare svoje namere, remeteći konvencije i pravila što ih vodi u zločin i prevare koje se, jednom započete, ne mogu zaustaviti. Na kraju će pijanac izbeći optužbama za (makar i nenamerno) ubistvo marginalca, bogati se vratiti u svoj luksuz a njihove bivše sluge svom tavorenju, uvek na mali korak od bede. Milar nema iluzija da će otkriće tajne bilo šta bitno promeniti; jednom utisnuti žigovi sramote ili niže rase obeležavaće one koji ih nose do kraja života.

            „Neznanac u mom grobu“ dokaz je da je krimić itekako provokativan i intrigantan žanr ukoliko ga pišu valjani autori kakav je bila i ostala Margaret Milar.

            („Dnevnik“, 2021.) 

ŽIVOPISNI DOŽIVLJAJI VRAGOLASTOG DETEKTIVA I ULIČNOG MANGUPA ili KNEGINJA DOLNOZEMSKAJA, DETEKTIV KASOVIC I „OBLAK U PANTALONAMA“ – „Kassowitz“ Predraga Đurića i Luke Cakića; izdavač System comics, 2021.

 

Tekući trenutak ovdašnje strip scene možda najbolje karakteriše epitet – raznovrsnost. Nakon neobuzdane energije kojom je scena zračila 1980-tih a koja je presečena decenijom ratova i sankcija, u Novom milenijumu je započela obnova strip stvaralaštva i izdavašta i dosezanje bogatstva koje je izgubljeno. Pojava niza izdavača sa bogatom i razuđenom produkcijom kao i dolazak novih generacija crtača i scenarista raznorodnih interesovanja, poetika i stilističkih manira, zalog su opstanka i nastavka nasilno prekinutog razvitka 9. umetnosti na ovim prostorima. Novoizašli album „Kassowitz“ dokaz je sazrevanja strip scene na nivou izdavaštva odnosno stvaralaštva. Kako to u tekstu o nastanku stripa Kasovica na kraju albuma pojašnjava Predrag Đurić (1974), scenarista, prozaista, kritičar i izdavač (vlasnik kuće „Rosencrantz“), ideja o ovom stripu razvijala se dugo, sa periodima potpunog mirovanja/tavorenja, uz mnoštvo uzora (stripskih, literarnih, filmskih) i referentnih tačaka odnosno spoljnih podsticaja, kakav je i uspeh domaće TV serije „Senke nad Balkanom“ koji je indirektno doveo ideju o Kasovicu u žižu interesovanja – sve do konačne realizacije u obliku kolornog albuma u izdanju kuće „System Comics“. Imponuje Đurićeva stvaralačka samosvest odnosno sposobnost pozicioniranja svog rada u relacijama istorija-savremenost raznorodnih umetnosti; takođe imponuje i činjenica da je razmatrana ideja da se strip uključi, kao ravnopravni segment, u izgradnju/profilisanje aktuelne popularne kulture što bi trebalo da znači da ponovo postoji svest o komercijalnom potencijalu „priča u slikama“ (nešto slično se dešavalo pre 30-tak godina sa stripom „Balkan ekspres“ koji se naslanjao na istoimeni film).

        Đurićeva priča dešava se u Novom Sadu 1939. godine. Njeni junaci su Samuel Kasovic, najčuveniji novosadski privatni detektiv, i mladi Arnold Šlirencauer, ulični mangupčić koji se upinje da bude u Kasovicovoj blizini. Zaplet počinje kada kneginja Dolnozemskaja angažuje detektiva da joj vrati knjigu „Oblak u pantalonama“ Vladimira Majakovskog, koju je, u trenutku rastrojstva, prodala knjižaru-antikvaru koji sada ne želi da joj je vrati. Naizgled lak zadatak komplikuje se ubistvom antikvara jer je očigledno da za knjigu ima još interesenata koji ne biraju sredstva da do nje dođu. Klupko potrage odmotava se ali i zapliće otkrivajući naličje grada ali i političke situacije u predvečerje II svetskog rata, uključujući tu i Decu Vrangela, tajno udruženje, neku vrstu tajne policije ruske bele emigracije... Scenario vešto upliće različite žanrovske matrice: tvrdo kuvani krimić oličen je u osebujnom, ne uvek profesionalnom detektivu-mangupu, fatalnoj plavuši-klijentkinji, živopisnim kontaktima sa egzotičnim podzemljem; duh istorijskog krimića nosi sama postavka priče začinjena faktima i spekulacijama ali i pojavom jedne postojeće ličnosti – Juraja Špilera, poznatog policajca iz predratne Jugoslavije i nacističke okupacije. Razrešenje tajne ne odvija se samo u sadašnjosti pošto se čitavo zamešateljstvo otkriva kao posledica dešavanja iz prošlosti predstavljene pripovedanjem-sećanjima aktera. Pažnju privlači i atraktivna postavka konačnog razrešenja slučaja koja prepliče tri toka: javno čitanje poezije Majakovskog, prizore sa karnevala i obračun sukobljenih strana. Poslednje stranice vraćaju na scenu Kasovicov mangupski osmeh kojim šarmira damu sugerišući da je ovo samo jedna epizoda u njegovim dogodovštinama.

        Mada barata manje-više poznatim obrascima Đurić uspeva da izgradi uzbudljivu priču koja pleni kako samim zapletom tako i atraktivnim likovima odnosno uverljivo oslikanom pozornicom prepunom detalja, od arhitekture i mode do duhovitog slenga koji je mešavina delova jezika naroda koji su živeli u Novom Sadu te dopadljivih šala i aluzija na ondašnju svakodnevicu. Prepoznatljiva a umetnikovom rukom rekonstruisana atmosfera prošlih vremena dodatni je kvalitet ovog dela. Mladi crtač Luka Cakić (1990) dobrano se potrudio da realističnim crtežom oživi minulu epohu uz mnoštvo detalja koji ipak ne opterećuju sama dešavanja dinamično iscrtana i atraktivno spojena u table koje, smenom velikih i malih crteža (uz njihovo manje ili veće preklapanje), podsećaju na filmsku montažu akcionih scena uz efektnu upotrebu svetla, mraka i senki.

        Sveukupni utisak tokom i nakon čitanja ovog albuma vrlo je pozitivan i afirmativan. Reč je delu koje objedinjava intrigu i akciju, oplemenjene sjajno dočaranom atmosferom odnosno nizom manje poznatih a provokativnih detalja (čiji uticaj se proteže i do današnjih dana). Sudeći po ovom albumu, „Kassowitz“ ima potencijal da izraste u atraktivan serijal koji će zabavljati ali i podučavati prave strip sladokusce.

            („Dnevnik“, 2021.)

DETEKTIV STAROG KOVA U MODERNIM VREMENIMA – „Jeza“ Rosa Mekdonalsa; izdavač „Čarobna knjiga“ 2021.

 

U novopokrenutoj ediciji „Najbolji krimi-romani sveta“, izdavača „Čarobna knjiga“, nakon dva nesporna klasika („Stakleni ključ“ Dašijela Hameta i „Dugo opraštanje“ Rejmonda Čendlera), objavljen je roman „Jeza“ Rosa Mekdonalda (1915-1983). Mekdonald se ubraja među najbolje nastavljače predratne tradicije „tvrdo kuvanog krimića“, za čistokrvnog naslednika Hameta i Čendlera - „Njujork Tajms“ tvrdi da je Hamet proslavio privatnog detektiva, Čendler ga izbrusio a Mekdonald „doveo do vrhunca“. Drugi kritičari svrstavali su Mekdonalda u razne pogodbene kategorija-pravce kojima je zadatak bio da pokažu i dokažu da je krimić evoluirao posle „tvrde“ škole; tako se navodi da je ovaj autor predstavnik „psihološkog krimića“, „socijalnog krimića“ ili „detektivskog krimića“ (kao suprotnost „policijskom“ i „gangsterskom“ krimiću određivanim po „pripadnosti“ glavnog junaka). Nezavisno od ovakvih svrstavanja Mekdonald je uvažavan od kritičara i kolega i vrlo popularan kod čitalaca, kako onih fanovskih tako i „običnih“ (dakle onih čiju lektiru ne čine samo krimići). Kao i njegovi pominjani prethodnici i Mekdonald je tvorac jednog reprezentativnog privatnog detektiva – Lua Arčera. Ovaj bivši policajac u neimenovanim srednjim godinama, koji (kao i svaki tvrdi detektiv koji drži do sebe) kuburi sa prihodima, „operiše“ po velegradima i varošicama Južne Kalifornije; u seriji od čak 18 romana (uz nešto kraćih priča), objavljenih u razdoblju od gotovo tri decenije (od „Pokretne mete“ iz 1949. do „Plavog čekića“ iz 1976) on rešava raznorazne slučajeve susrećući se sa različitih društvenim slojevima u svom „realnom“ vremenu. Arčer je detektiv starog (čitaj, predratnog) kova koji probleme rešava uz mnogo razgovora i intuicije; on, dakle, nije tip modernog akcionog detektiva koji probleme rešava pesnicama i pištoljem kao njegov savremenik Majk Hamer.

            „Jeza“ je roman o tipičnom Arčerovom poslu: nesrećni mladoženja traži odbeglu nevestu. Njen relativno brzi pronalazak otvara niz neočekivanih tajni – devojka je studirala pod lažnim imenom, pre bekstva posetio ju je nepoznati stariji muškarac za koga će se ispostaviti da je njen otac pušten sa robije na koju je dospeo zbog ubistva svoje supruge-devojčine majke (devojka, tada devojčica, bila je glavni svedok na suđenju)! Svaki korak u sadašnjosti ispostaviće se da je korak unazad, u mračnu prošlost čije aveti i dalje određuju sudbine više ljudi. Tajnu kriju dekan malog univerziteta i njegova posevivna majka, ubijena buntovna profesorka, devojčina smerna tetka, staro samoubistvo koje to nije ali koje „dobronamerni“ policajac tako predstavlja u zvaničnom izveštaju... Niko od ljudi sa kojima se Arčer sreće nije bez tajne i planova da je sakriju po svaku cenu. Istraga vodi detektiva od pristojnih do jeftinih hotela, od luksuznih „boljih“ kuća do staništa na granici siromaštva, od precvalih gospođa koje žive od stare slave, glamura i uticaja i nevoljnika koji nisu uspeli u životu pa nezaustavivo tonu u bedu. Mreža činjenica i slutnji toliko je zamršena da se čini nemogućim otkriti krivce; čak je i visprenom Arčeru potrebno da, s vremena na vreme, rekapitulira situaciju i isplanira sledeće korake – što dobro dođe i čitaocima da se snađu u mnoštvu dotadašnjih senzacija.

            Mekdonald lako i spontano vodi priču koja sa svakom stranicom i novim  postaje sve složenija. Njegovi svedeni opisi i dijalozi živopisni su i funkcionalni uz niz dobrodošlih duhovitih opaski koje razgaljuju čitaoce. Sposobnost da se bude i sentimentalan i ciničan prema sebi i drugima karakteristika je tvrdih detektiva i Mekdonald je rado i efektno koristi. Pisac ne propušta da potcrta i razliku između starih i novih vremena, između predratnih i novih generacija studenata i hipika, što mami osmeh i savremenom čitaocu kome su ta vremena prošlovekovna prošlost (roman je originalno objavljen 1963.g)

            Rečju, „Jeza“ Rosa Mekdonalda je valjan žanrovski roman kome su protekle godine donele plemenitu patinu proverene vrednosti. Otuda je ovo obavezna lektira za sve ljubitelje krimića ali i sve čitaoce seriozne literature oslobođene žanrovskih predrasuda.

            („Dnevnik“, 2021.)

OBEĆAVAJUĆI DRUGI POČETAK – “Komanča 4” ; izdavač Čarobna knjiga, 2021.

 

Četvrti tom vestern serijala “Komanča” (u tvrdom povezu i punom koloru) kojim je “Čarobna knjiga”, u biblioteci “Stari kontinent”, upravo obradovala domaće stripoljupce, pretposlednji je u ovom integralnom izdanju. Ovaj je tom preloman za serijal jer sadrži poslednju epizodu “Komanče” koju je nacrtao Herman Hupen (1938) i prve dve epizode koje je uradio Mišel Ruž (1950). Sve tri priče napisao je slavni Mišel Regnije poznatiji kao Greg (1931-1999). „Komanča“, koja je dobro poznata na ovdašnjim prostorima iz mnoštva izdanja, od „Caka“, „Denisa“, „Biser stripa“, „Super stripa“, „Politikinog zabavnika“ do „Stripoteke“ i „Marketprintovih“ crno-belih albuma, pojavila se na stranicama legendarnog strip magazina “Tintin”, koji je uređivao upravo Greg, decembra 1969.g; u epizodi od 8. strana znatiželjni čitaoci upoznaju kauboja-lutalicu Reda Dasta i Komanču, mladu vlasnicu ranča „Tri šestice“ u blizini gradića Grinston Fols, Vajoming; Dast će Komanči ponuditi svoje usluge, od teškog rada do brzog potezanja revolvera, a možda i svoje srce. Nadalje se, u 10 albuma i nekoliko kratkih priča, nižu epski događaji kroćenja prirode, borbe sa Indijancima i lokalnim banditima, pristizanja civilizacije u divljinu i napredovanja ranča… Komanča ne ohrabruje Dasta da joj se približi dok je, istovremeno, oduševljena galantnom, namirisanom gospodom sa manirima iz velikih gradova. Ispostavlja se da je mlada rančerka ključna figura Dastovog sveta pa zato i ne čudi što serijal nosi njeno a ne Dastovo ime iako je on “prvi aktivni” heroj. Kako vreme odmiče Dastovo nezadovoljstvo sopstvenim životom raste ali se posle bekstva u divljinu vraća na ranč i tamo odrađuje svoje redovne obaveze. No, Divlji zapad i dalje nije pitom i donosi svakovrsna, uglavnom neprijatna, iznenađenja. Tako, u epizodi “Telo Aldžernona Brauna”, dok obilazi poplavljene pašnjake, Red Dast nalazi telo ubijenog čoveka. Prema dokumentima reč je o Aldžernonu Braunu koga prati loš glas, barem po rečima novopridošlog lokalnog lekara. Šerif, koji odlazi da proveri identitet ubijenog, strada u zasedi a Red Dast nastavlja njegov zadatak i otkriva priču o bahatom bogatašu koji se skriva ali i stradaloj porodici čiji duhovi i dalje ne daju mira jedinom preživelom. Greg “drži konce” i vešto meša vestern sa krimićem što rezultira zanimljivom pričom koju Herman valjano iscrtava svojim “prljavim” crtežima. No, pažljivi gledalac primetiće na par sličica i turistu sa fotoaparatom i reklamu za “Tojotu”! Sam Herman kaže da ga je njegov 15-godišnji sin pitao nije li mu dosadio taj strip što je izazvalo crtačevu burnu reakciju jer je zaista bilo tako. Herman je već od 1979. stvarao sopstveni naučnofantastični strip “Džeremaja” a želeo je da se okuša i u drugim samostalnim projektima, pre svega u “Tornjevima Boa-Morija”, ali stari strip ga je u tome kočio. Sticaj okolnosti bio je, ipak, na njegovoj strani. Naime, Greg je početkom 1982.g. otišao u Ameriku i bio zaokupljen pokušajima da francuski strip stigne do tamošnjih čitalaca. Misija nije uspela ali se Greg zadržao 5 godina okušavajući se u raznim poslovima što je rezultiralo i zapostavljanjem scenarističke rabote. Kada se vratio u Francusku, Greg je uvideo da se na polju stripa mnogo toga promenilo. To ga nije sprečilo da, pošto je za svoj dotadašnji rad dobio značajne nagrade i ordenje, nastavi serijal o Komanči sa novim crtačem – Mišelom Ružom koji je već imao iskustva u vestern stripu. Epizoda “Zveri” pojavila se 1990.g. i u njoj se Red Dast suočava sa svojom, čitaocima do tada nepoznatom, prošlošću – surovom bandom koju je davno napustio! Ruž nije kopirao Hermana mada su i njegovi likovi grubi i robusni; dinamika Ružovih crteža i tabli sporija je od Hermana ali je postojana i vrlo brzo “uvlači” u sebe čitaoce. Klasična vestern priča tako je dobila i adekvatno klasični vizuelni lik. I naredna epizoda, “Dolar s tri lica”, nastavlja tragom otkrivanja Dastove nepoznate mladosti; ovo se u popularnim serijalima redovno dešava jer je posle nekog vremena poželjno pozabaviti se i junakovom prošlošću a ne samo trenutnim avanturama. Ovog puta Dast dobija poziv da dođe u goste svom dobro situiranom mlađem bratu u Dodž siti; njih dvojica su kao jedini preživeli napad na karavan odvedeni u sirotišta i tamo izgubili kontakt. Ipak, posle mnogo godina Kameron je pronašao Dasta i pozvao ga. Njihov susret biće koliko dirljiv toliko i neobičan. Vrlo brzo se ispostalvja da Kameron nije “cvećka” a da njegovi planova sa Dastom nisu ni malo bezazleni… Gregov zaplet je prepoznatljivo složen dok Ruž istrajava u svom stilu, popravlja se na planu pokreta i akcija a deluje sigurnije i u sklapanju tabli. Očigledna je Gregova želja da, baveći se prošlošću junaka, “restartuje” serijal i usmeri ga u pravcu novih avantura koje se ne oslanjaju previše na poznavanje ranijih epizoda. U toj nameri on, na radost starih i novih čitalaca, dobrano uspeva darujući “Komanči” obećavajući drugi početak.

(“Dnevnik”, 2021.)