DETEKTIV STAROG KOVA U MODERNIM VREMENIMA – „Jeza“ Rosa Mekdonalsa; izdavač „Čarobna knjiga“ 2021.

 

U novopokrenutoj ediciji „Najbolji krimi-romani sveta“, izdavača „Čarobna knjiga“, nakon dva nesporna klasika („Stakleni ključ“ Dašijela Hameta i „Dugo opraštanje“ Rejmonda Čendlera), objavljen je roman „Jeza“ Rosa Mekdonalda (1915-1983). Mekdonald se ubraja među najbolje nastavljače predratne tradicije „tvrdo kuvanog krimića“, za čistokrvnog naslednika Hameta i Čendlera - „Njujork Tajms“ tvrdi da je Hamet proslavio privatnog detektiva, Čendler ga izbrusio a Mekdonald „doveo do vrhunca“. Drugi kritičari svrstavali su Mekdonalda u razne pogodbene kategorija-pravce kojima je zadatak bio da pokažu i dokažu da je krimić evoluirao posle „tvrde“ škole; tako se navodi da je ovaj autor predstavnik „psihološkog krimića“, „socijalnog krimića“ ili „detektivskog krimića“ (kao suprotnost „policijskom“ i „gangsterskom“ krimiću određivanim po „pripadnosti“ glavnog junaka). Nezavisno od ovakvih svrstavanja Mekdonald je uvažavan od kritičara i kolega i vrlo popularan kod čitalaca, kako onih fanovskih tako i „običnih“ (dakle onih čiju lektiru ne čine samo krimići). Kao i njegovi pominjani prethodnici i Mekdonald je tvorac jednog reprezentativnog privatnog detektiva – Lua Arčera. Ovaj bivši policajac u neimenovanim srednjim godinama, koji (kao i svaki tvrdi detektiv koji drži do sebe) kuburi sa prihodima, „operiše“ po velegradima i varošicama Južne Kalifornije; u seriji od čak 18 romana (uz nešto kraćih priča), objavljenih u razdoblju od gotovo tri decenije (od „Pokretne mete“ iz 1949. do „Plavog čekića“ iz 1976) on rešava raznorazne slučajeve susrećući se sa različitih društvenim slojevima u svom „realnom“ vremenu. Arčer je detektiv starog (čitaj, predratnog) kova koji probleme rešava uz mnogo razgovora i intuicije; on, dakle, nije tip modernog akcionog detektiva koji probleme rešava pesnicama i pištoljem kao njegov savremenik Majk Hamer.

            „Jeza“ je roman o tipičnom Arčerovom poslu: nesrećni mladoženja traži odbeglu nevestu. Njen relativno brzi pronalazak otvara niz neočekivanih tajni – devojka je studirala pod lažnim imenom, pre bekstva posetio ju je nepoznati stariji muškarac za koga će se ispostaviti da je njen otac pušten sa robije na koju je dospeo zbog ubistva svoje supruge-devojčine majke (devojka, tada devojčica, bila je glavni svedok na suđenju)! Svaki korak u sadašnjosti ispostaviće se da je korak unazad, u mračnu prošlost čije aveti i dalje određuju sudbine više ljudi. Tajnu kriju dekan malog univerziteta i njegova posevivna majka, ubijena buntovna profesorka, devojčina smerna tetka, staro samoubistvo koje to nije ali koje „dobronamerni“ policajac tako predstavlja u zvaničnom izveštaju... Niko od ljudi sa kojima se Arčer sreće nije bez tajne i planova da je sakriju po svaku cenu. Istraga vodi detektiva od pristojnih do jeftinih hotela, od luksuznih „boljih“ kuća do staništa na granici siromaštva, od precvalih gospođa koje žive od stare slave, glamura i uticaja i nevoljnika koji nisu uspeli u životu pa nezaustavivo tonu u bedu. Mreža činjenica i slutnji toliko je zamršena da se čini nemogućim otkriti krivce; čak je i visprenom Arčeru potrebno da, s vremena na vreme, rekapitulira situaciju i isplanira sledeće korake – što dobro dođe i čitaocima da se snađu u mnoštvu dotadašnjih senzacija.

            Mekdonald lako i spontano vodi priču koja sa svakom stranicom i novim  postaje sve složenija. Njegovi svedeni opisi i dijalozi živopisni su i funkcionalni uz niz dobrodošlih duhovitih opaski koje razgaljuju čitaoce. Sposobnost da se bude i sentimentalan i ciničan prema sebi i drugima karakteristika je tvrdih detektiva i Mekdonald je rado i efektno koristi. Pisac ne propušta da potcrta i razliku između starih i novih vremena, između predratnih i novih generacija studenata i hipika, što mami osmeh i savremenom čitaocu kome su ta vremena prošlovekovna prošlost (roman je originalno objavljen 1963.g)

            Rečju, „Jeza“ Rosa Mekdonalda je valjan žanrovski roman kome su protekle godine donele plemenitu patinu proverene vrednosti. Otuda je ovo obavezna lektira za sve ljubitelje krimića ali i sve čitaoce seriozne literature oslobođene žanrovskih predrasuda.

            („Dnevnik“, 2021.)

KOLIKO KOŠTA UBISTVO? – Romani „Poštar uvek zvoni dvaput“ i „Dvostruka odšteta“ Džejmsa M. Kejna

Ime američkog pisca Džejmsa M. Kejna (1892-1977) kritičari redovno pominju kada govore o školi/pokretu „tvrdo kuvanog“ krimića koji je počev, od kraja 1920-tih, trajno promenio kriminalistički žanr, najpre u literaturi (počev od priča u časopisu „Crna maska“) pa u filmu i stripu. Kejn nevoljno stoji rame uz rame sa Hemetom, Čendlerom, Barnetom i još par pisaca iz prve „hard boiled“ generacije koju će posle II svetskog rata naslediti Spilejni, dvojica Mekdonalda (Ros i Džon), Mek Bejn i mnogi drugi; on lično je pretendovao da ga nazivaju autorom „crnog“(„noir“) krimića. Kejn je posle ratnog izveštavanja sa bojišta I svetskog rata i civilnog novinarstva, u svojoj 42. godini objavio roman „Poštar uvek zvoni dvaput“ da bi, na krilima popularnosti ove knjige (koja je bila slavljena i osporavana a u Bostonu, zbog nemoralnosti, čak i zabranjena par godina), otišao u Holivud koji je postao njegova dugogodišnja zanatska „tezga“ pa je iz senke (samo je dva puta potpisan na filmskim špicama) napisao mnoštvo filmskih scenarija (odnosno ispravljao i doterivao tuđe tekstove) što po svojim romanima (za života ih je objavio 17 uz jednu zbirku priča i jednu zbirku novela) što po literarnim predlošcima drugih autora. Sticajem izdavačkih (ne)prilika u protekle dve godine domaći čitaoci dobili su mogućnost da konačno pročitaju prevode dva Kejnova najpoznatija dela: najpre je „Dereta“ objavio novelu „Dvostruka odšteta“ (originalno 1936.g. objavljivanu u nastavcima u „Liberti magazinu“) a prošle godine je „Laguna“ štampala roman „Poštar uvek zvoni dvaput“.

Znatiželjni čitalac ovih dela odmah će zapaziti da imaju identičan zaplet - ljubavnici planiraju da ubiju ženinog muža ali tako da za to, naravno, ne budu kažnjeni već da nastave da uživaju u svojoj vezi kao i novcu koji će im ubistvo doneti. „Poštar...“ je mnogo ambicioznije zamišljen pa priča obuhvata i upoznavanje skitnice Frenka i Kore, supruge vlasnika restorana, propast prvog planiranog ubistva, (uspešno) ubistvo te život novog para, nakon oslobađanja od optužbi, i raspad njihove veze koji kulminira zadesnom tragedijom. Kejnov stil je škrt, bez kitnjastih detalja; on precizno prati zaplet bez izleta u opisivanja ili promišljanja karakteristična za klasični mejnstrim realizam ali sve to nadoknađuje povremenim vrcavim opaskama i zaključcima po kojima je blizak Hemetu i, još više, Čendleru (koji se u vreme „Poštara...“ još nije pojavio). Strast, divlja i nekontrolisana, koju dele Frenk i Kora neuklopiva je u okoštale forme učmale malograđanske sredine; otuda je ubistvo muža za ljubavnike prirodni način da reše svoj problem ali dok je skitnica spreman i za rizike (odlazak u nepoznato) žena konformistički odbija siromaštvo zarad kakve-takve finansijske sigurnosti. Ovo će neslaganje i dovesti do raspada veza: Kora postupa kao preduzimljivi sitni kapitalista dok Frenk samo žudi za slobodom što znači život od danas do sutra, bez para i plana. Zbog ovako širokog zahvata u međuljudske odnose „Poštar..“ nije tipičan „tvrdo kuvani“ roman (uprkos „palp“ epizodi sa ucenjivačima) i bliži je „noiru“ (za mejnstrim je stilistički suviše siromašan). Hemet je roman okarakterisao kao „Dobra, brza, nasilna priča“ a Kami je tvrdio da je u Frenkovim zapažanjima u zatvoru našao inspiraciju za svog „Stranca“. „Poštar...“ je do sada ekranizovan čak sedam puta!

„Dvostruka odšteta“ manje je ambiciozno zamišljena pa su joj i kvaliteti slabiji. Volter Haf agent osiguranja je pasivna strana ljubavnog para dok je Filis aktivni inicijator ubistva. Čak i kad smišlja način na koji će zločin biti izveden Haf je samo puki izvršilac. Posle ubistva će se ispostaviti da fatalna Filis nije početnica u ovoj raboti i da je za njom nekoliko zločina. Ipak, akcenat novele je na zločinu pa se Kejn za sve što nije direktno vezano za njega oslanja na objašnjenja koja izgovaraju sporedni likovi što guši dinamiku dela; u jednosmernoj krimi priči nema mesta za epizode koje bi se vratile u prošlost pa se u dugim dijalozima otkrivaju bitni momenti što dobrano oduzima uverljivost dešavanjima.

        Ono što je specifičan ugao oba dela jeste ukazivanje na finansijski kontekst zločina. Naime, bitnu ulogu u rasvetljavanju ubistava a potom sudskom postupku i kažnjavanju počinilaca imaju osiguravajuće kuće kojima se bukvalno ne isplati da pravda bude zadovoljena jer to znači da bi morale da isplate premije osiguranja. Zato njihovi agenti manipulišu dokazima, zaobilaze policijsku istragu i koriste sve advokatske ujurme da bi krivce oslobodile, sklonile od domašaja vlasti i time sačuvale svoj kapital. Tako nečija nasilna smrt dobija dolarski ekvivalent a nekažnjavnanje krivaca biva opravdano očuvanjem profita! Kejn ne ostavlja čak ni iluziju postojanja pravde za žrtve i razotkriva uznemirujuće činjenice o presudnom uticaju profita na ključne odnose dobra-zla, zločina i kazne u ondašnjem (pa i savremenom) američkom društvu.

(„Dnevnik“, 2021.) 

MALE SIVE ĆELIJE PONOVO U IGRI – Literatura i biznis

Vest da su izdavačka kuča „Harper Kolins“ i naslednici Agate Kristi odabrali autora koji će nastaviti avanture jednog od najpoznatijih literarnih detektiva XX veka, ekscentričnog Herkula Poaroa, privukla je veliku pažnju javnosti jer je Agata Kristi čuvena po činjenici da je, posle Šekspira, najprodavaniji pisac svih vremena a njena popularnost opstaje i posle više od tri decenije od njene smrti (1976; rođena je 1890). Poaro je, pak, uz Mis Marpl, zaštitni znak Kristijeve i poslednji put se originalno pojavio 1974. u 39. Poaro knjizi-romanu „Zavesa: Poaroov poslednji slučaj“ u kome doživljava i srčani udar. Ova činjenica, uz potonju smrt spisateljice, činilo se da je stavila tačku na nove doživljaje Poaroa i definitivno ga preselila među besmrtne detektive. Ali... svet biznisa ne poznaje granice, kako one prostorne tako i one između života i smrti.  

            Sofi Hana, autorka nekoliko psiholoških trilera, ima čast i zadatak da oživi Poaroa na knjiškim stranicama i prema objavljenim izjavama ona je svesna i težine zadatka i svih privilegija koje stiče odabirom da takvo delo napiše. Naslednici i izdavač ovaj potez pravdaju željom da se delo Kristijeve ponovo nađe u žiži interesovanja nove publike i smatraju da bi autorica ovaj argument uvažila. Da li je to tako ili nije nećemo saznati ali treba zapaziti da će se pojava novog Poarovog doživljaja, smeštenog u 1920-te, dakle na početak njegove karijere (pa sa njim neće biti ni pukovnik Hejstings ni policijski inspektor Džap), poklopiti sa okončanjem TV serije po romanima i pričama o Poarou, koga briljantno glumi Dejvid Suše; može li biti bolje prilike za novu Poaroovu avanturu od trenutka u kome su sva postojeća dela o njemu ekranizovana? Ovakav „tajming“ uz medijsku halabugu garantuje da će se knjiga prodavati a za očekivati je da će brzo uslediti i ekranizacija, za mali a, možda, i za veliki ekran, zašto da ne? Bude li Sofi Hana iole uspešna u svom nastavljanju doživljaja prpošnog Belgijanca, gurmana i cepidlake, koji kao najmoćnije oružje ima svoje „male sive ćelije“, zainteresovanima se smeši par romana i TV serija. Jer, činjenica je, potvrđena na nekolikim Internet forumima koji reaguju na vest o nastavku Poaroa, da većina diskutanata uopšte nije čitala romane ali da je više puta odgledala sve epizode TV serije (i eventualno neki od celovečernjih filmova). TV serija je ključni segment Poaroove široke popularnosti u ovom trenutku; masovna čitanost i prodaja dve milijarde knjiga fakti su iz jednog drugog vremena, pre „digitalne ere“. Iz tog se razloga malo priča o umetničkom i etičkom smislu i opravdanosti nastavljanja Poaroa, a ni malo o sposobnostima nove spisateljice da nastavi original. O tim pitanjima se više raspravljalo 1989.g. kada je Robert B. Parker (1932-2010) dovršavao poslednji (osmi) roman Rejmonda Čendlera „Pudl Spring“ jer je Čendler (1888-1959) važio za dobrog pisca a ne zanatliju; ekranizacija Čendlerovih romana bilo je malo i to samo u celovečernjim, bioskopskim filmovima pa taj nivo popularnosti nije bio pretežan. Ipak, roman je dovršen i uglavnom pokupio pozitivne kritike, mada dilema sme li se dirati u delo pokojnog autora iz bilo kakvog razloga nije rešena.

U slučaju Džemsa Bonda, situacija je bila drugačija - svi romana Jana Fleminga (1908-1964) ekranizovani su a posle su pisani i originalni scenariji (neki bazirani na Flemingovim beleškama i skicama) pa je Bond uspešno prevažišao svog tvorca i pojava njegovih knjiških avantura koje su ispisali drugi pisci nije izazvala preterano negativnih reakcija (uostalom, Flemnig je možda umeo da smisli dobar zaplet ali nije bio vešt i darovit stilista). Odluka bosova koji upravljaju izdavačkim kućama da Bond i dalje živi, ljubi i (sa dozvolom) ubija, bila je dobar poslovni poduhvat koji je doneo povećanje zarade, jedinog merila uspešnosti u svetu korporativne umetnosti. Dodatni argument za ovakav potez bila je i navodna odluka fondacije koja brine o Flemingovom delu da autor koga oni odaberu napiše novi Bond roman. Ista priča se dešava i sa Šerlokom Holmsom Artura Konana Dojla (1859-1930) – fondacija zaključi da u ime povećavanja interesa za Holmsa odabrani pisac treba da napiše novi roman. Time je pribavljena medijska pažnja, stvorena atmosfera iščekivanja i osigurana zarada barem za prvo izdanje; šta će dalje biti zavisi od ćudi tržišta i razmažene publike. Holms je, inače, nastavljan u raznim medijima: broj knjiga u kojima je on junak a napisali su ih drugi autori dug je i ne podrazumeva samo „ozbiljne“ romane već i parodije; na ranije filmske verzije nastavlja se ona u režiji Gaj Riči dok nova TV serija izmešta Holmsa u tekuću sadašnjost. „Legalni“ i ovlašćeni romani-nastavci o ekscentičnom, manično-depresivnom Holmsu trude se, s promenjivim uspehom, da kopiraju Dojlov spisateljski manir.

            Sa nastavcima ipak ne ide uvek glatko – setimo se spora oko nastavljanja dela Marija Puza o Don Korleonu; filmska kuća „Paramaunt“ usprotivila se objavljivanju romana o mladim danima i usponu budućeg Kuma, smatrajući da će to ugroziti njihovu franšizu (ili je kompanija želela da se ogrebe za malo budućeg profita). Treba reći da trend nastavljanja doživljaja popularnih junaka nije nov i da je poznat u američkoj korporativnoj strip industiriji još od prve polovine XX veka. Brojni su strip heroji prešli u ruke nastavljača posle smrti originalnih autora ali i pre toga jer je kocept autorskih prava drugačiji – autori su prodavali svog junaka i gubili prava na njemu; poznat je slučaj autora Supermena koji od profita koji je ovaj zaradio jedva da su dobili nešto. Strip nastavake iz pera drugih autora dobili su i Tarzan, Flaš Gordon, Princ Valijant, Fantom, Betmen... Ni u svetovima popularne literature nastavljanje dela preminulog autora nije nepoznato. Početkom 1990-tih pojavio se nastavak legendarnog romana „Prohujalo sa vihorom“; uprkos oštrih kritika roman je prodat u par miliona primeraka (publika je želela da sazna dalje sudbine junaka) a kasnije je snimljena i TV serija; objavljen je i drugi nastavak (u prvom je glavna junakinja bila Skarlet a u drugom šmeker Ret Batler). Posle smrti Edgara Rajsa Barouza (1875-1950) napisano je nekoliko nastavaka priča o Tarzanu, gospodaru džungle; jedan od najuspešnijih nastavaka napisao je Filip Hoze Farmer (1918-2009), proslavljeni autor naučne fantastike (koji je napisao i nastavak romana o Doku Sevidžu zvanom Bronzani čovek, junaku popularnom u prvoj polovini XX veka). Objavljeno je više knjiga sa pričama o Konanu varvarinu, koje su napisali drugi pisci a ne Robert Hauard (1906-1936). Legendarnu sagu o Dini, peščanoj planeti, Frenka Herberta (1920-1986) nastavio je (ne preterano uspešno), u 10-tak knjiga (do sada), njegov sin Brajan u saradnji sa piscem Kevinom Andersonom. Naučno fantastični serijal o Zadužbini koji je pisao Isak Asimov (1920-1992) nastavilo je, u seriji knjiga, nekoliko poznatih autora. Poznati Arsen Lupen, lopov-džentlmen, stvoren iz pera Morisa Leblana (1864-1941), nastavio je, tokom 1970-tih, svoju raboru u čak pet knjiga koje je napisao poznati francuski dvojac krimića Boalo-Naseržak (svojevrsni je kuriozum da je Leblan 1908.g. objavio knjigu u kojoj se sreću Lupen i Holms). Za očekivati je da za koju godinu neko reši da nastavi aktivnosti Majka Hamera; nešto u tom smislu se dešavalo sa TV serijom o ovom junaku, rađenom još za života Mikija Spilejnija (1918-2006). Pošto prođe dovoljan broj godina od Spilejnijeve smrti neko će već posegnuti i za njegovom slavom. Za sada još niko ne poseže za inspektorom Megreom Žorža Simenona (1903-1989) ali to ne znači da uskoro neće. Poaro je, eto, ponovo bačen u svet profita i sada je pitanje dana kada će se to desiti i simpatičnoj bakici Mis Marpl. Biznis ne preza ni pred kim i ništa mu nije sveto. Sve što se može pretvoriti u zaradu biće u tu svrhu i upotrebljeno. Tu nema sentimentalnosti, poštovanja prema pokojnom autoru i sličnih obzira. Novac je jedino bitan makar to značilo kaljanje nečijeg dela. Nastavci su, dakle, uvek u modi. Pa, ko voli – nek izvoli...

(2013)

„SOLARIS“ Novi Sad, knjige 1994-1995.

FANTASTIKA I KULT – O novim izdanjima „Solarisa“ (1994)

            Mladi ali izuzetno agilni izdavač „Solaris“ iz Novog Sada objavio je tokom letnjih meseci čak pet vrednih knjiga, svrstanih u tri biblioteke: ’Biblioteka svetske fantastike’, ’Biblioteka srpske fantastike’ i ’Biblioteka ’Cult’. Glavni urednik svih biblioteka je mladi književnik Saša Radonjić.

            Prva knjiga u ’Biblioteci svetske fantastike’ je izbor priča iz opusa E. A. Poa, pod naslovom „Pad kuće Ušera“, koji je priredio Dušan Patić. Ovaj izbor vraća nas jednom od rodonačelnika savremene književnosti, genijalnom Pou čije je delo esencija onoga što se naziva tajanstvo, jeza i misterija.

            Druga knjiga u ovoj biblioteci, izbog bajki Hermana Hesea, naslovljen „Čudnovata vest sa druge planete“, koji je priredio Vojislav Despotov, sadrži priče u kojima dominira zapitanost nad dilemama večnosti i prolaznosti, smislu života, prirode i čitavog sveta, posmatranim iz vizure dalekoistočnih filozofija.

            Kada se bude birao izdavački poduhvat 1994.g. u izboru će neizostavno morati da bude i knjiga Dragitina Ilića „Autobiografija odlazećeg“. Knjigu je, na osnovu do sada neobjavljenog rukopisa, priredio Sava Damjanov i njome se konačno, nadamo se, otvara put za ponovno vrednovanje ovog neopravdano zaboravljenog autora, pionira Science Fiction žanra kod nas (njegova drama „Posle milijom godina“ iz 1889.g. prvo je takvo SF delo u nas i jedno od prvih u Evropi). „Autobiografija...“ je romaneskna proza koja kroz niz spiritualnih avantura, prati posvećenika na putu ka otkrivanju Velike Rajne Prosvetljenja. Jedno remek-delo vraćeno je ovim izdanjem na svetlo dana a zasluga za to pripada ’Biblioteci srpske fantastike’.

            Biblioteka ’Cult’ trebala bi da, kako joj i ime kazuje, sadrži knjige autora koji su kultne pojave u svetu književnosti. Biblioteku otvara roman „Playback“ Rejmonda Čendlera, pisca čije se ime, uz Dešajela Hemeta, najčešće vezuje za pojavu tzv ’tvrdog krimića’. „Playback“ je još jedna (poslednja za života autora objavljena) avantura slavnog detektiva Filipa Marloua, ciničnog borca za varljivu Pravdu.

            Drugi kult pisac iz ove bibliote je Antoan de Sent Egziperi. Njegova knjiga „Noćni let“ oda je hrabrosti i plemenitosti pilota, jedna gotovo bajkolika priča o vrlini koja pleni svojom čistotom, što joj je priznao i pisac predgovora, slavni Andre Žid. Pojava knjige svojevrsno je obelažavanje 50-to godišnjice misterioznog Egziperijevog nestanka u plavim visinama.

(1994)

ŠPIJUN U KOMUNISTIČKOJ DIKTATURI „Beli orlovi nad Srbijom“ Lorens Darel, izdavač Solaris, Novi Sad, 1995.

            Radnja romana „Beli orlovi nad Srbijom“ Lorensa Darela, najnove knjige u biblioteci „Cult“ (urednik Dušan Patić) novosadskog „Solarisa“, dešava se u Jugoslaviji, u predvečerje rezolucije Informbiroa i prati doživljaje engleskog špijuna ubačenog u planine Južne Srbije. Specijalni operativac tamo će otkriti grupu rojalista „Belih orlova“ koja pokušava da do morske obale prenese zlato Kraljevine Jugoslavije, ne bi li njime obezbedila rasplamsavanje borbi protiv komunističke diktature. Darel (1912-1990), autor znamenitih romana „Aleksandrijski kvartet“ i „Avinjonski kvintet“, inače britanski ataše za štampu od 1949. do 1952.g. u Beogradu (to vreme je tema njegove knjige „Pevači diplomatskog zbora“), napisao je uzbudljiv i netipičan špijunski roman koji će ovdašnoj publici biti dodatno interesantan kako obzirom na vreme i mesto u koje je priča smeštena tako i zbog piščeve naklonjenosti prema ’nenarodnim elementima’, što je svakako bio razlog za ranije neprevođenje ove knjige (originalno objavljene 1957.g.) kao, uostalom, i mnogih drugih dela sličnog, politički ’nepoželjnog’ sadržaja.

(1995)

PUTOPISI I FANTASTIKA ZA VELIKE I MALE (1995)

            Mladi novosadski izdavač „Solaris“ i u letnjim mesecima nastavlja da ispunjava svoj kvalitativno vrlo ambiciozni izdavački plan. Upravo su iz štampe izašle tri nove, interesantne knjige.

            Književnik Saša Radonjić priredio je „Rečnik srpske putopisne proze“ sabravši srpske putopise objavljene u knjiškom obliku u periodu od 1783. do 1988. godine. O svakoj knjizi navedeni su osnovni bibliografski podaci, uz pripadajuće registre imena autora odnosno opisanih geografskih lokaliteta, a iz nekolikih putopisa odabrani su i karakteristični odlomci. Na ovaj način Radonjić je otkrio jedno od lica srpske literature koje je, iako ima dugu tradiciju, nedovoljno poznato, i tako sačinio knjigu koja je nazaobilazna za svakog budućeg istraživača ili ljubitelja ovakve literature. Ponuđeni odlomci svojevrsni su pregled spisateljskih taktika (od reportersko-dokumentarističkih do meditativno-refleksivnih) stvaranja putopisa. Iako je sveprisutnost vizuelnih masmedija naizgled umanjila atraktivnost putopisne književnosti „Rečnik...“ dokazuje da ovaj žanr i dalje nudi specifične, neponovljive doživljaje.

            „Vrata u zidu“ H. Dž. Velsa prva je, nakon nekoliko decenija, kod nas objavljena zbirka SF priča ovog autora koga teoretičari smatraju pravim rodonačelnikom modernog Science Fictiona. Vels je, nasuprot Žil Vernu, bio manje fasciniran mogućnostima razvoja nauke i tehnike a više zainteresovan za odraz tih promena na živote njegovih junaka. Vels je, takođe, u SF uveo ili nagovestio teme koje i danas intrigiraju pisce (putovanje kroz vreme, antiutopije, ksenofobijski susreti sa vanzemaljcima, paralelni svetovi, genetske manipulacije...) Izbor priča iz najranijeg autorovog perioda priredio je Dušan Patić.

            „Bal Nemirne reke“, prva prozna knjiga pesnika Željka Smolića, bajka je u koju autor upliće iskustva narodnih i autorskih bajki, uz poneku naznaku i tzv. epske fantastike. To je rezultiralo pitkom i šarmantnom pričom, na radost najmlađih čitalaca.

(1995)

FANTASTIKA I HUMOR „Senovite priče“ Fjorod Sologub, „Ljudožderi u vozu“ Mark Tven, izdavač Solaris, Novi Sad, 1995.

            Agilni novosadski izdavač „Solaris“ objavio je nove knjige u svojim već afirmisanim bibliotekama ’Svetska fantastika’ i ’Cult’.

            „Senovite priče“ Fjodora Sologuba (1863-1927, pseudonim Fjodora Kuzmića Teternjikova), u izboru i prevodu Draginje Ramadanski, predstavljaju nedovoljno poznatog pisca ruskog ’fin de siecle’-a. Osam priča iz ove knjige otkriva lepezu Sologubovih  interesovanja i proznih strategija – od variranja znanih obrazaca (krađa duše, beda malog čoveka...) uz suptilna odstupanja koja sadrže mogućnosti novih čitnaja, do otvaranja, do tada, tabuisanih tema kakva je opsednutost samoerotikom. Fantastika ovih priča nosi ruralni duh bajki i skaski spojen i transformisan, u urbanom miljeu, u novi krug ljudske bede i bespomoćnosti, što u krajnjem rezultira mističnim i bizarnim, još i danas svežim delima.

            „Ljudožderi u vozu“ Marka Tvena (1835-1910) izbor je priča koji je priredio Dušan Patić a preveo Zlatko Crnković, autora u nas poznatog prevashodno po romanima za decu i omladinu. Da je to suviše skučena predstava o piscu dokazuje ova knjiga. Tvenovo pero ispisuje humorističke ali ubojite priče u kojima razobličava mnoge ’ugodne i lepe’ predrasude. On ne preza da cinično dirne u svetinje kakve su Adam, Eva i izgon iz Raja, odnosno poučne priče o Dobru i Zlu iz knjiga veronauke, dokazujući svojim varijantama onu da je ’put do Pakla popločan dobrim namerama’. Nimalo blaži Tven nije ni prema novinarstvu (kojim se i sam bavio), politici ili slavi detektiva. Naravno, uprkos ’ozbiljnim’ namerama Tven nije dozvolio da mu priče skliznu u rutinsko ismejavanje te je njihova vrcavost prirodna a ne izveštačena, što je preporuka više za iščitavanje ove knjige.

(1996)

NETIPIČNI DISIDENT „Filijala“ Sergej Dovlatov, izdavači ’Krovovi’ Sremski Karlovci, ’Solaris’ Novi Sad, 1995.

            Poezija i proza disidenata sa (sada već nestalog) komunističkog Istoka  najčešće sadrži, svim autorima iz ovog krila svetske literature, svojstvenu impozantnu dozu sveopšte, gotovo usudne (a neretko ipak preterane) ozbiljnosti. Otuda je pojava romana „Filijala“ Sergeja Dovlatova (1941-1990), izdanje ’Krovovi’ Sremski Karlovci, ’Solaris’ Novi Sad, prevod Dušan Patić, prijatno iznenađenje. Dovlatov je, nakon ’tradicionalnih’ godina progona, emigrirao iz Sovjetskog saveza 1978.g; u ovom romanu (kojim se prvi put predstavlja domaćoj publici) ne poseže ni za teskobom, čak ni za sarkazmom, već boji svoje mikro priče „sećanja voditelja radio-emisije“ zdravim humorom koji ne ismeva ali i ne prećutkuje (npr. vašarsku atmosferu ’ozbiljnog’ simpozijuma sovjetskih disidenata u SAD). Ovakav stav rezultira prozom neopterećenom tezama a bogatom pronicljivim zapažanjima i u tome je, čini se, ključ njegove vanredne popularnosti u ddanašnjoj Rusiji. Jer, kako kažu upićeni (Aleksandar Ševo): „U Rusiji danas čitaju jedino Harmsa i Dovlatova“.

(1996)

(NE)VEROVATNA (NE)VEROVATNOST „Playback“ Rejmond Čendler, izdavač Solaris, Novi Sad, 1994.

Kada je, godinu dana pred smrt, Rejmond Čendler (1888-1959) objavio roman „Playback“ imao je za sobom decenije priznatog statusa živog klasika kriminalističke književnosti. Čendler je, uz Dešajela Hemeta, najčešće pominjani autor u pregledima stvaralaca zaslužnih za žestoku promenu 1930-tih, promenu koja je uspostavila i jasno definisala specifični američki krimić zvani ’crni’ ili ’tvrdo kuvani’. Kao koreni ove promene najčešće se pominju teška iskustva iz perioda recesije, prohibicije i velike ekonomske krize koji su srušili zid Američkog sna. Ono što je na tim ruševinama ponovo izgrađeno imalo je staro ime ali sve cigle nisu vraćene na staro mesto, tvoreći tako neke nove obrasce. Takvo stanje odrazilo se i na umetnost, najpre onu koja se naziva popularna. Kriminalistički žanr, masovno proizvođen i konzumiran, našao se na prekretnici. Jer, sukobljen sa novinskim člancima i feljtonima punim bombastih događaja i filmskim žurnalima sa snimcima obračuna i izrešetanih tela, žanr nije mogao da nastavi tradiciju sofisticiranih detektiva intelektualaca koji elegantno rešavaju zamršene slučajeve. Stvarnost je eksplodirala u brutalne ekscese a krimić, kao bazično realistički žanr, morao je da drži korak s njom. Njegovi potrošači tražili su brzinu, snagu, surovost. Bude li krimić manji od Života nikome neće trebati. Otvoren je, tako, prostor za nove ideje i imena, novi senzibilitet i iskustva, za surove knjige i stripove, za ’crni’ filmski talas, koji je svojom medijskom uverljivošću bitno doprineo izgradnji i popularnosti pisanog dela žanra. I dok je policijska priča, kao definisani podžanr krimića, zaronila u virove organizovanog kriminala, filmski/književni/strip privatni detektivi počeli su da gacaju po mulju spletki, izopačenosti i zločina skrivenih iza fasada visokih poslovnih zgrada i bogatih vila. Ono što su pokazala spektakularna hapšenja, afere i sudski procesi, razapinjani na naslovne strane tablioda i, još više, ono što je kao ogovaranja i trač (kao svojevrsna usmena, mitološka književnost urbanih sredina) kružilo odabranim slojevima, nudilo je bogati materijal za krimi priče. Čendler je jedan od autora koji su ubrali najviše plodova sa tih izvora.

            Nekoliko inventivnih pisaca i gomile podražavalaca uspeli su da izgrade ikonografiju detektivskog podžanra. A ikonografija je dokaz posebnosti izraza, temelj onoga što se definiše kao nova metastvarnost. Njen centar, ponekad važniji i od zapleta, privatni je detektiv, pojava bez previše skrupula (one koje su mu ostale su, pre svih, muško prijateljstvo, ponekad poštovanje roditelja i patriotizam). Pravda, bačena na usijani asfalt ulice za njega je biznis, kupuje se i prodaje, on je cinik (iza koga se, ipak, krije idealizam), metodi rada nisu mu popravilima službe. Okružen je svojim revolverima, telefonom, automobilom određene marke, cigaretama, viskijem i upaljačem određene marke. To su fetiši u koje se on pouzdaje usred sveprisutnih jeftinih i loših proizvoda i isto takvih potrošača. Žene su – sem one prve, neprežaljene – prolazna pojava u njegovom životu koji se ne može odeliti od posla. Tog i takvog detektiva sa svih strana okružuje grad, urbana džungla, koje je on dete. Junak najčešće ima svoj grad i u njemu je kod kuće: poznaje svakoga, svaki lokal, sitnu i krupnu zver. Svet oko njega je neprijateljsko mesto. Vreme u kome se radnja dešava neodređeno je sadašnje (dakle, vreme originalnog pojavljivanja peiče/romana). Svi ovi elementi zatvaraju se u krug u glavi čitaoca gde, izmešani sa onim što saopštavaju vesti i drugi kriminalistički ’proizvodi’, grade metastvarnost fikcije i već znani simulakrum stvarnosti (ona prave koja je - ako postoji – skrivena  od očiju običnih smrtnika) i, u krajnjem, dodaje još jedan sloj na mit o Američkom snu i načinu, uzdužući se iznad podražavanja, mimezisa.

            Kako ovo izgleda u praksi pokazuje roman „Playback“, još jedna priča o Filipu Marlou, privatnom detektivu iz Los Anđelesa. Kao i u ranijim avanturama ovog usamljenog junaka, klupko zapleta je poveliko, ima u njemu bogataša, lepotica, loših momaka – sve u svemu još jedna cigla u zidu slave F. Marloua, slave koju čini zbir svih njegovih doživljaja/knjiga, i onih boljih i onih slabijih (takva sveukupna i bezualovna slava jedna je od odlika kultnih pojava).

            Za ovo razmatranje „Playback“-a najinteresantnijim se čini korak, ili bolje rečeno iskorak, koji ovaj roman čini iz realizma i podražavanja; u „Playback“-u se dešava nešto drugačije (sličnih iskoraka bilo je i u ranijim Čendlerovim knjigama ali u ovoj to kulminira). Sve poznate i prepoznatljive formule su tu: cinizam, vrcavi dijalozi, zdravorazumsko zaključivanje ali priča se ne ’drži’, ona šeta po okviru. Ako čitalac prve nagoveštaje promena i pripiše samo-cinizmu autora (kad ovaj u usta svog junaka stavlja pitanje šta on, Marlou, tu radi, što ne ide kući nego ipak ostaje i bavi se slučajem koji mu je potpuno nejasan), trenutak pojave pravog pravcatog ’deus ex machina’ (kada je Marlou u ćor-sokaku, bez ikakvog traga, pa mu Čendler ’daruje’ starca koji čita sa usana!) jednostavno se ne može prećutati. Čitalac shvata da je pred njim falsifikat realističe priče (odnosno, fikcija veća no što je realizam dozvoljava i trpi), da čita jednu fantastičnu priču, grotesku, samo-destruktivnu egzibiciju. I do kraja romana biće obilno uveravan u ovaj zaključak, što, sasvim je moguće, neće naići na dobravanje kod publike koja je uzimajući knjigu u ruke imala jasnu predstavu kakav će roman čitati. No, to izgleda da nije brinulo pisca. On je ispisivao svoje redove vođen nekim drugim idejama a ne željom da bude uverljiv. I to je rezultiralo krimićem sa fantastičnim sadržajem, pojavom ne tako nepoznatom (setimo se Čestertona) ali svakako neobičnom za američku hard školu. Zbog čega je Čendler uradio to što jeste, da li iz čiste zabave ili mu je Marlou obrazac dosadio pa je hteo da otkrije koje su granice njegove izdržljivosti - irelevantno je. Jer, ima u ovoj priči magije koju nosi neočekivano, od determinisanog oslobođeno kretanje likova. Zaplet postaje lavirint odlazaka i povrataka, statisti i glavni likovi nenadano iskrsavaju i nestaju. Kratki i škrti opisi tih pojava kriju višesmislenosti koje i ne moraju da budu otkrivene. Krupko realnosti ostaje neraspelteno i karikirano u svoju suprotnost, u fantazmagoriju za koju važe neki drugi zakoni.

            „Playback“ nije doprineo uvećanju ili umanjenju slave Rejmonda Čendlera. On je već bio klasik krimića a u vreme pojave ovog romana (1958.g.) jedna druga zvezda se već 10 godina šepurila američkom krimi scenom – Spilejnijev Majk Hamer, suroviji, čvršći od svojih trethodnika (često optuživan za naklonost desničarskoj ideologiji, za razliku od prve generacije tvrdih junaka kojima su pripisivana levičarska uverenja). Hamer za sobom ima iskustvo II svetskog rata, tog novog repera za prekrajanje vrednosti. U odnosu na Hamera (i Prljavog Harija, kasnije pridošlog iz policijskog podžanra) Marlou je, ostavši bez istorijskog okruženja koje se preselilo u legendu, čemu je i on doprineo, degradiran (ili unapređen ?) u sofisticiranog junaka-usamljenog viteza (cinizam je definitivno spoznat kao maska, odbrana) a njegove avanture dela su čistog artizma sa primesama dekadencije (oličene u ovom slučaju u pomenutoj fantastici). Naravno, i vek Hamera, kao tvrdog momka prolazi, i njegovo mesto će takođe biti u galeriji u kojoj su Dipen, Holms, otac Braun, Spejd, Megre, Poaro, Marlou i ini. Činjenica da više nisu u žiži interesa publike donosi Čendleru i Marlou, pošto krimić još uvek važi za trivijalan, neakademski žanr, status i slavu kulta (upravo u skladu sa imenom biblioteke u kojoj je „Playback“ objavljen), slavu koja je ograničena na uži krug čitalaca ali je upravo zbog te posebnosti (čitaj posvećenosti) sjajnija i dugovečnija.

(1994.)