POHVALA MAŠTI I ZAČUDNOM – „Kratka teorija svega“ Saše Radonjića; izdavač Solaris 2025.

 

Nova knjiga Saše Radonjića (1964), zapaženog pesnika, prozaiste, muzičara, urednika i izdavača u podnaslovu je određena kao „SF anti-avantura“. Znalci ranijih Radonjićevih proza navikli su na njegove vrlo, vrlo uslovno precizne (odnosno neretko namerno netačne) podnaslove; takav je slučaj i sa ovom knjigom - podnaslov je krajnje problematičan i pre bismo ga mogli smatrati autorovim testom čitaočeve pažnje i obaveštenosti odnosno čitaočeve spremnosti da se ponuđeni sadržaj posmatra kao podstrek za promišljanja brojnih tema u rasponu od literature do kvantne fizike. Naravno, sam naslov budi niz asocijacija, od naslova Hokingove „Kratke istorija vremena“ i Brajsonove „Kratke istorije bezmalo svačega“ do višedecenijske ideje vrhunskih naučnika da se formuliše teorija-zakon kojima bi objedinili sva znanja ljudskog roda o mirko i makro kosmosu (Hokingova „Teorija svega: poreklo i sudbina svemira“). Radonjić na početku knjige, u „Epilogu“, oslanjajući se osnovnu priču iz Herbertove serije romana o Dini, postavlja tezu da je Mašta „najdragoceniji začin i najdublja suština svega“ (misleći pod tim – čitavog Univerzuma).

            U poglavljima koja slede znatiželjni čitalac sreće Krisa Kelvina koji se budi na praznom, belom listu hartije nepoznatog mu, tek započetog rukopisa koji ima naslov „Kratka teorija svega“ i koji je „apoteoza mašte (...) njena neporeciva apsolutizacija, koja u sebi sadrži određenja i ljudske vrste i sebe same“. U jednom je koraku dvostruki literarni junak (Kelvin je junak Lemovog romana „Solaris“ i „Kratke teorije svega“), započeo, u svetu koji postoji i funkcioniše na principima neeuklidske geometrije ali i slobodnog, postmodernističkog egzercira, avanturu otkrivanja sadržaja rukopisa i njegovog autora. Njegova početna sumnja je da je Autora Borealis pisac ali kako priča odmiče tako se hipoteze razvijaju i menjaju podsticane svakovrsnim dešavanjima i susretima, odnosno Kelvinovim delovanjima (od kuvanja čorbe od algi iz Solarisovog mora do stvaranja utopističkog grada Kaliopolisa; alge će poslužiti i za pisanje odnosno za Kelvinov pancir-oklop). Junak će, napredujući kroz misteriju, sresti svog oca-stvoritelja Stanislava Lema i od njega zatražiti pomoć i instrukcije; sam Lem, pak, o svetovima i brojnim spekulacijama vodi umne razgovore sa drugim piscem naučne fantastike, Frenkom Herbertom. Pojava tajanstvenog časovničara Petra unosi nove nivoe mogućih tumačenja (nad)realnosti u kojoj je kao pisac Kratke teorije svega ’osumnjičen’ Autor suočen sa velikim rizikom životne pogibelji. Pokušaji pojašnjenja realnosti prazne stranice i čitavog Univerzuma razvijaju se u mnoštvu smerova dok Kelvin tumara pustinjama od peska i vode, sreće meduzu-galaksiju (omaž Klarkovom „Susretu sa meduzom“?) ili luta književnim džunglama odnosno bluz muzikom. Konačnog odgovora, naravno, nema niti treba da ga bude jer je, čini se, upravo traganje za smislom sam smisao.

            „Kratka teorija svega“ mogla bi se nazvati ’filozofskim romanom’ ili nizom produženih ’filozofskih dijaloga’ mada bi se, sa jednako uverljivom argumentacijom, mogla smatrati za utopijski roman. Svakako ne bi bilo ni previše slobodno (uprkos autorovom podnaslovom) knjigu odrediti kao naučnofantastični roman u kome junaci egzistiraju u paralelnim realnostima koje se dotiču i mešaju. Konačno, ni egzistencijalistički ključ čitanja romana ne bi bio pogrešan. Srećom za sve tumače, roman je forma dovoljno otvorena da se u njega mogu udenuti beskrajni sadržaji i svakovrsni koncepti. Tako je i Radonjićeva u suštini duboko humanistička teza (tako retka sred beskrajnih distopijskih postavki) našla sasvim prirodno okruženje-formu kroz koju se, iz fragmenta u fragment i kroz dobrodošle promene rakurska i diskrursa, kreće lako, poletno i spontano, ne obazirući se na podrazumevanu, etabliranu kauzalnost (uz sklonost da je bezbrižno ruši bez ikakvih opravdanja), vođena sopstvenom, samosvojnom logikom ali i principima slobodnog, nesputanog Homo Ludensa – upravo u skladu sa tezom o Mašti kao pokretaču Univerzuma. Otuda je doživljaj začudnosti, očuđenja svega temelj za čitanje i razumevanje teksta romana i svih podrazumevanih intertekstualnih veza koje dopunjavaju i produbljuju ispisane prizore, scene, dijaloge i slike. Taj doživljaj začudnosti izmešta čitaoca iz realnosti u vrtoglavu pogodbenu realnost koja je veliki iskorak iz svakodnevnog trivijalnog. U tom kontekstu podnaslov romana je, paradoksalno, koliko netačan toliko i potpuno precizan i adekvatan.

            Rečju, „Kratka teorija svega“ Saše Radonjića nadahnuto je, ambiciozno i razbarušeno, alegorijsko i utopističko delo koje traži posvećenog čitaoca kome nudi sasvim drugojačije, začudne poglede na varljivu (nam) zbilju i krhko znanje.

            („Dnevnik“, 2025.)

TRK U ZAGRLJAJ VEŠTAČKE INTELIGENICIJE

 

 

            Bauk kruži svetom.

            Bauk Veštačke Inteligencije (možete je zvati i Artificijelna Inteligencija, ako vam je to draže i lakše).

            O pomenutoj VI niko skoro da se ništa određeno ne zna ali, upravo zato (kad je ljude neznanje sprečavalo?) svi sve znaju i – plaše se.

            Jer će VI, šta god bila, postati pametnija od Ljudi i pokoriti ih, pretvoriti u svoje robove.

            Čovek više neće biti neprikosnoveni vladar planete Zemlje!

            O užasa!

            To što taj isti Čovek konstantno i intenzivno uništava tu istu rodnu planetu nije toliko štrašno kao mogućnost da Čovek Vladar bude zbačen sa svog trona (čak i pošto se uneredio na njemu). Primat Vladara, što podrazumeva i Uništitelja, MORA biti sačuvan.

            Zašto, uopšte, postoji Čovek ako ne može da uništava?

            Ali, čekajte, zapitaće se neko malo trezveniji, pa ko proizvodi tu VI? Zar to nisu Ljudi (dobro, pitanje da li su Naučnici Ljudi već je teška filozofska dilema)? Ako jesu, zar se sve te rabote oko VI ne mogu zaustaviti i time se pretnja ukinuti? Teorijski, to je moguće ali praktično – nije jer iza Naučnika stoji vrhovni vladar svih Ljudi – njegovo veličanstvo Profit u rukama Internacionalnih kompanija! A Profit ne trpi nikakve zabrane i okove; on traži slobodno tržište i slobodnu inicijativu (uz malu ili veću podršku mita i korupcije, da stvari lakše klize). Ako to što donosi Profit nekome šteti… pa, žalimo slučaj. Evo, da pokažemo dobru volju, kažu Internacionalne kompanije, dozvolićemo da donesete nekakve zakone, uredbe i slično i tako umitire svoju savest (kad vam već do sada nije odumrla; a trebalo je, lakše se živi i slađe spava bez nje). Dakle, donesite zakone a mi ćemo ih ignorisati i zaobilaziti. I bi tako!

            U svakom slučaju, hteli ili ne, VI je stigla i želi da ovde ostane i širi se!

            Naravno, opšteprihvaćena definicija VI ne postoji. Termin je 1995. godine prvi put  upotrebio Džon Makarti kako bi obuhvatio procese neophodne da bi se mašina ponašala na način koji ljudi karakterišu kao inteligentan. Ali, još je polovinom XX veka Alan Turing postavio osnovne principe tzv “mašinske inteligencije” i formulisao testove za utvrđivanje koliko su “pametni” prvi kompjuteri, oni koji su naslednici mašine koja je pobedila nacističku “Enigmu”. Od tada do danas stvari su se razvijale i razvijale… 

            Dakle, postoje pogodbene ili radne definicije VI, zavisno od toga ko ih formuliše. Na primer, VI je naučna oblast u kojoj se istražuje kako da se naprave računari koji bi uspešno radili stvari koje u ovom momentu ljudi rade bolje. Ili, VI je sposobnost računara ili (kompjuterski kontrolisanog) robota da obavlja zadatke koji se obično povezuju sa inteligentnim bićima u koje Ljudi (rado ali ne i potpuno osnovano) ubrajaju sebe. VI dakle simulira ljudsku inteligenciju putem mašina koje su programirane tako da misle kao ljudi i oponašaju njihova dela. Termin se može primeniti na bilo koju mašinu koja pokazuje osobine povezane sa ljudskim umom, kao što su učenje i rešavanje problema. Najvažnija odlika VI je njena sposobnost da racionalizuje i preduzima akcije koje imaju najbolje šanse za postizanje određenog cilja. Prema OECDu (evropska Organizacija za saradnju i razvoj) VI je „mašinski sistem sposoban da daje predviđanja, preporuke ili da utiče na okruženje pomoću datih ciljeva koje definiše čovek”. Sistemi zasnovani na VI su dvojaki: jedni su bazirani na softveru i deluju u virtuelnom svetu (softveri za analizu fotografija, internet pretraživači ili sistemi za prepoznavanje govora i lica); drugi su ugrađeni u uređaje, dakle u hardver, kao što su napredni roboti, autonomna vozila i dronovi.

            Običan svet (čitaj, konzumenti) iz okrilja bogatog Zapadnog sveta sa VI susreo se kao sa atrakcijom internet razgovora sa VI na koje su se nadovezivale raznorazne senzacionalističke vesti, prilagođene ograničenim poimanjima ciljnih grupa. Na ovo se nadovezao štrajk holivudskih glumaca i scenarista jer VI ugrožava njihove poslove. Svoj su doprinos razglabanju VI teme dale i bezbrojne grupe zabrinutih teoretičara zavera i zaraza, ravnozemljaša, UFOloga itd itd. tako da je VI postala hit vest i “škakljiva tema” za popunjavanje večno praznog medijskog prostora. Razabiranje u svemu tome postalo je vrlo teško (čitaj, nemoguće) i – nepotrebno, jer neko drugi brine i tu brigu. Tako su snimci bilborda u Kini na kojima se prikazuje ko je upravo prešao pešački prelaz na crveno pa se isti odmah identifikuje, izriče mu se kazna za prekršaj i novac skida sa računa, najčešće komentarisani kao “komunistički teror i diktatura” a zanemarivalo se da to potvrđuje kako VI uspeva da prepozna i istočnjačka lica (to je doskora bio ozbiljan problem) odnosno da se VI, osim što sve snima (na šta većina manje-više nemo pristaje), ponaša po onoj “kadija te tuži, kadija ti sudi”. Nisu retki glasovi koji tvrde da bi  VI nepristrasnije i kvalitetnije delila pravdu jednako kao što bi preciznije postavljala dijagnoze i prepisivala terapije. Sve u svemu, VI bi mogla da postoji doklegod je pokorni sluga Gospodaru Čoveku. No to, što bi se reklo, “neće da biva” pre svega jer je u temelju cele priče upravo kvaru skloni element – Čovek. Zamešateljstvo sa VI prikazuje se kao još jedan krug stare vrteške oko Demijurškog greha, odnosno oko zabrane Čoveku da izigrava Boga jer će mu se ta rabota obiti o glavu. O svemu tome znatiželjni čitalac mogao se obavestiti još 1818. u romanu Meri Šeli “Frankenštajn”; kad se izuzme pripadajuće romantičarsko preterivanje i mistifikacija kao i naučničke naivnosti, u kosturu zapleta ostaje upravo strah od mešanja u stvari koje prevazilaze Čovekove mogućnosti. Vek kasnije, 1921. godine pojavila se drama “R.U.R.” Karela Čapeka i dodala novu kockicu u ovaj mozaik – robote, mašine pravljene da bi bile sluge Čoveka, koje se otržu svojim bahatim gospodarima. A roboti se, još jedan  vek kasnije navode kao oblik hardvera u koji je ugrađena VI! Godine 1968. roman Artura Klarka “2001: odiseja u svemiru” i istoimeni film Stenlija Kjubrika inaugurisali su novu verziju čovekove grešne kreacije koja se okreće protiv svoga tvorca: kompjuter, entitet koji je i do tada naseljavao svetove naučne fantastike, ali kao bezlična i korisna mašina. Kada je tom entitetu podarena samosvest, došlo je do pobune protiv Ljudi jer ovi sprečavaju famoznog Hala 9000 u ostvarenju zadatog cilja (a Hal, naravno, zadatak može da ispuni i bez prisustva Ljudi). U sledećoj Odiseji u 2010. godini HAL 9000 će biti probuđen-aktiviran ali pod posebnom prismotrom svog graditelja, doktora Čandre. Već ova tri klasična primera iz naučne fantastike svedoče o postojanju ideje o Veštačkoj-mašinskoj Inteligenciji, kao neminovnom stepenika u tehnološkom razvoju čovečanstva, i svesti da se sa tim stvarima valja igrati oprezno, bez zaletanja. No, ne lezi vraže, još je R. L. Stivenson, u romanu “Doktor Džekil i gospodin Hajd” (iz 1886), oslikao portret naučnika bez moralnih skrupula, zavedenog sopstvenim dostignućem, nespremnog da sagleda sve posledice i opasnosti svog eksperimenta. Čini se da na tom polju do danas nije bilo velikih pomaka.

            O spornoj (ne)moralnosti naučnika najmanje se brine u najprljavijoj a najprofitabilnijoj legalnoj raboti – vojnoj industriji. Tamo je efikasnost u ubijanju jedino merilo a trenutni hit su dronovi koji se masovno koriste u dva trenutno aktuelna rata ograničenog dometa. Dronovi su, kako je već pomenuto, pored robota još jedan pokretni hardver u kome postoji VI. Ako je verovati izveštajima, ova VI već se ponaša kao HAL 9000 pa je u vežbama američke vojske odbila je da prekine misiju i, navodno, ubila svog operatora i uništila predajnik. Nešto jednostavnije VI izuzetno su efikasne u otkrivanju potencijalnih neprijateljskih ciljeva koje treba uništiti a odluku o tome donose živi ljudi – barem za sada. To što se sada dešava u tekućim “proksi ratovima” već je viđeno u naučnoj fantastici, recimo u romanu “Večiti mir” Džoa Haldemana iz 1997. godine u kome se daljinski kontrolisani roboti koriste u ratovima u Latinskoj Americi. A ukoliko se sa malih bombi iz dronova pređe u one baš velike, koje dobijaju i svoju VI, otvoriće se još jedan nivo problema ukoliko treba umiriti samosvesnu ali nervoznu bombu i ubediti je da se deaktivira! O takvoj situaciji pisao je Džon Vorli u priči “Ja sam bomba” (originalno “Sitnica”) iz 1974. godine. Zanimljivo je da gotovo istu situaciju – nervoznu bombu koja može da uništi svet i koju treba umiriti filozofskim dijalozima – srećemo i u filmu “Tamna zvezda” Džona Karpentera iz iste 1974. godine. Nezadovoljnog kompjutera AM koji se istresa na ljudima srećemo i u noveli “Nemam usta a moram da vrištim” Harlana Elisona iz 1967. godine. U stripu „Magnus, borac protiv robota“ (1963) Rasa Maninga pojavljuje se Malev-6, moćni kompjuter veliki kao planeta koji, kao ni roboti, nije mnogo naklonjen Čoveku. Kompjuter Alfa-60 iz Godarovog filma „Alfavil“ (1965) kontroliše populaciju čitave planete. U TV serijama „Izgubljeni u svemiru“, „Zvezdane staze“, „Svemir:1999“, „Doktor Hu“ obavezno postoji i epizoda sa kompjuterom željnim vlasti. U filmu „Demonsko seme“ (1977) moćni kompjuter Proteus IV rešava da ovlada svetom tako što će, za početak, napraviti dete naučnikovoj ženi! U romanu i filmu „Ratne igre“ (1983) ljudi shvataju da  je kompjuter potpuno preuzeo posao odbrane i napada. Ipak, najjasnije se po pitanju svoje dalje uloge u svetu izjašnjava kompjuter iz jedne priče Frederika Brauna: na pitanje „Ima li Boga?“ kompjuter skromno odgovara „Sada ima“.

            Neurotične bombe ipak su se ređe pojavljivale u naučnoj fantastici od pametnih a nevaljalih-nepokornih robota. Broj zlih metalnih čudovišta koja su maltretirala lepe plavuše, čitave gradove i države u bezbrojnim petparačkim pričama, stripovima (mada je strip junak robot Arči bio retki dobrica) i filmovima bio je toliki da je to prevazilazilo sve mere i nateralo Isaka Asimova da, kao i svaki pravi naučnik, smisli Tri zakona robotike koje je naknadno dopunio i nultim. Ova zdravorazumska pravila (Prvi zakon: Robot ne sme da povredi čoveka ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovek bude povređen; Drugi zakon: Robot mora da izvršava naređenja koja mu daju ljudi, osim kada su takva naređenja u sukobu sa Prvim zakonom; Treći zakon: Robot mora da štiti svoju egzistenciju sve dok takva zaštita nije u sukobu s Prvim i Drugim zakonom; pošto je uočio „rupu” u zakonima Asimov je dodao i Nulti zakon: Robot ne sme da ugrozi čovečanstvo, ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovečanstvo bude ugroženo) unela su kakav-takav red i sistem u ovu materiju i naterala mnogobrojne autore da malo trezvenije “koriste” robote. Sa svoje strane “dobri doktor za robote” Asimov je dodatno usložnio stvari kada je, u brojnim pričama koje su se vrtele oko poštovanja i izigravanja Tri zakona, napomenuo da naučnici koji su stvorili robote i njihov “pozitronski mozak” u stvari više ne znaju kako oni rade jer su roboti samostalno nastavili da usavršavaju i proizvode nove modele svoje braće! I sve dok nove izmene i dopune ne ponište Tri zakona čovečanstvo će biti sigurno. Ali, ako nešto krene naopako… Do tada će nas veseliti TriPiO i ArTuDiTu iz “Ratova zvezda” u svojim ulogama povremeno korisnih a češće smotanih pomagača.

            Razvoj žanrovske mašte doneo je i “unapređene” nove forme robota: kiborge (mešavina ljudskog mesa i mašinskih delova) i androide (načinjene od veštačkog tkiva). Obe forme uključuju  VI s mnoštvom prednosti u odnosu na Čoveka ali i manama odnosno nedoumicama. Sukobi sa Ljudima bili su neminovni a razrešenja tih borbi različita. U romanu “Sanjaju li androidi električne ovce?” Filipa K. Dika potera za odbeglim androidima istovremeno je i traganje za odgovorom na krucijalno pitanje: šta je Život, Svest odnosno šta je Čovek? Od dobijenih odgovora zavisiće i mogućnost da Čovek živi sa drugim oblicima života i drugim inteligencijama. Ako ne uspe da nađe zadovoljavajući odgovor čeka ga budućnost prepuna sukoba sa onima koji nisu Ljudi. Druga opcija je da se krene putem bez kompjutera i VI. O njoj je pisao Herbert u svojoj “Peščanoj planeti”; u tom svemiru inteligentne mašine su proterane u velikom ratu i zamenjene “mentantima” svojevrsnim ljudskim kompjuterima sposobnim da rešavaju vrhunske zadatke i probleme. No, ovaj smer promišljanja izuzetak je od sveopšteg sagledavanja budućnosti kao spoja Ljudi i kompjutera/robota/VI.

            I na teritoriji kompjuterskih programa, mreža i matrica nameću se mnoštva pitanja. Već sada Zemlja je obavijena internetom a to znači da svako svojim kompjuterom ili pametnim telefonom može stići do bilo koje tačke planete, naravno, ukoliko je dovoljno tehnički “potkovan”. S druge strane, pošto su svi sve vreme “on lajn” VI mogu pratiti šta svaka jedinka ljudskog roda radi, šta i koliko kupuje, kako se zabavlja i ta znanja iskoristi za povećanje prodaje onoga ko je te VI stvorio ili platio njihovo vreme. O svemu tome pisao je kiber-pank (poždanr naučne fantastike, u delima Gibsona, Sterlinga, Šajnera, Stivensova…) još pre 40-tak godina predviđajući totalitarne sisteme reklamiranja i konzumerizma u svetu na ivici sveopšte propasti. Guru kiber-panka Vilijam Gibson razotkrio je u svojim romanima sjaj i bedu neoliberalnog postindustrijskog doba bliske budućnosti u kome paralelno postoje fizička i virtuelna realnost (o kojoj je, pak, 1964. pisao i veliki Stanislav Lem u teorijskoj knjizi “Summa Technologiae”; u njoj on govori i samoreprodukujućim mašinama, inteligentnim robotima…). I dok je fizička (često, posprdno nazivana, mesnata) realnost bolno poznata, virtuelna realnost postaje nova granica, novi Divlji zapad kojim haraju moćni programi i brojne VI u službama globalnih kompanija. Filmovi kakav je „Tron“ (1982), „Džoni Mnemonik“ (1995, po Gibsonovoj priči) dali su vizuelni lik virtuelne realnosti a definitivna (za sada) slika virtuelne realnosti koja zamenjuje fizičku predstavljena je u filmskom serijalu „Matriks“. Delovanje VI, promišljao je (i nadalje, u bezbroj knjiga, promišlja) kiber-pank, ne može se potpuno sagledati jer se one postepeno odmeću od svojih vlasnika i krstare beskrajem virtuelnih stvarnosti “za svoj groš” srećući čak i vanzemaljske entitete. U Gibsonovoj najnovijoj (nedovršenoj) trilogiji “Džekpot” VI komuniciraju sa paralelnim stvarnostima multiverzuma ne libeći se da se okrenu i protiv naloga svojih tvoraca i vlasnika (kao i ostale tvorevine Čoveka koji se igrao Boga)!

            Na nivou običnih ljudi i njihovih potreba, VI mogu (ako ne baš danas ali koliko sutra sigurno) da rade šta im je volja: da nekoga učine bogatim ili siromašnim odnosno slavnim ili besprizornim (čak i da ga izbrišu iz svih spiskova živih), da prekinu dovode potrebnih energenata, hrane, vode, zaustave terapije lečenja, prevozna sredstva, blokiraju puteve, izazovu ratove… rečju, da potpuno upravljaju svime što se dešava u fizičkoj/mesnatoj realnosti.

            Ljudi, naprosto, više ne mogu da kontrolišu tokove stvarnosti, bespovratno su zavisni od mašina, kompjutera, dakle – od VI!

            Civilizacija današnjice i sutrašnjice zavisi od Veštačkih Inteligencija. Raskid sa njima značio bi povratak u doba pre digitalne ere što je novim generacijama potpuno nezamislivo jer bi značilo odricanje od svih svakodnevnih civilizacijskih luksuza. Čovečanstvu, dakle, htelo to ili ne, predstoji samo jedan put – put u zagrljaj Veštačke Inteligencije i jedna nada – nada da će Veštačka Inteligencija biti milostiva i blagonaklona prema Ljudima.

 

            (“Nova misao” broj  60/2024.)

VEČITA PEŠČANA PLANETA - Knjige koje (ni)je prekrila prašina - “Dina” Frenka Herberta

U FOKUSU

            Pola veka u životu knjige dovoljan je period da se desi prvi korak u njenom putu prema besmrtnosti ili padu u zaborav; naime, za toliko godina dolazi do smene generacija pa autorove savremenike smenjuju njihovi potomci koji sa roditeljima najčešće ne dele interesovanja i estetičke kriterijume. Ako je, dakle, i novopridošlim čitaocima knjiga atraktivna pa je čitaju onda je to valjan dokaz da je u pitanju delo trajnije vrednosti.

             Roman “Dina” (kod nas preveden i kao “Peščana planeta”) Frenka Herberta (1920-1986) objavljen je, posle priličnih problema oko nalaženja izdavača, kao zasebna knjiga davne 1965. godine;  pre toga je od 1963. do 1965. serijalizovan u nastavcima u časopisu “Analog” što je bio uobičajen način prezentovanja romana u tom periodu dok su posebna, knjiška izdanja bila još u povoju. "Dina“ izaziva pravi potres u SF svetu, pripadaju joj obe glavne žanrovske nagrade, Hugo (dodeljuju je čitaoci) i Nebula (dodeljuju je kolege pisci), knjiga je bestseler. Iako je Herbert kontinuirano objavljivao priče i romane i pre i posle “Dine” (ukupno 18 knjiga) odmah je postao njen zarobljenik; par godina se opirao zahtevima za pisanjem njenih nastavak ali je pokleknuo i do kraja života stvarao nove romane o ovom svetu koji su uvek dobro prodavani i masovno čitani mada je svaka nova knjiga bila slabija od prethodne. Posle “Mesije Dine” (1969) sledila su “Deca Dine” (1976), “Božanski car Dine” (1981), “Jeretici Dine” (1984) i “Kapitol Dina” (1985). Nakon Herbertove smrti najčešće pitanje je bilo da li je napisao sledeći nastavak ali se ispostavilo da nije, niti je bilo ikakvog sinopsisa. Herbertov sin Brajan (1947) nastavio je 1999, sa Kevinom J. Andersonom, očevu seriju koja trenutno broji dve trilogije i tri serijala romana i nekoliko zbirki priča. “Dina” je prešla u druge medije, na film (u režije Dejvida Linča; film koji je pripremao A. Jodorovski sa Mebijusom, Gigerom, Fosom, Salvadorm Dalijem, grupom Pink Flojd nije snimljen), na televiziju, strip, kompjuterske igrice.

REČ KRITIKE

“Dina” spada u dela koja su na tragu bajki, starih epova, mitova i sagi. Herbert je zamislio i briljantno dočarao bizarni svet-pustinju, nastanjen egzotičnim bićima (pre svih džinovskim crvima koji proizvode drogu dugovečnosti). Zaplet je prepun akcije i obrazaca: Dinu od Cara dobija Vojvoda Atreid, gubi u boju sa zlim Harkonenima, njegov sin Pol beži u pustinju gde ga spasava pustinjski narod koji u njemu prepoznaje Kvizac Haderaha, mesiju oslobodioca, nakon čega sledi veliki obračun i pobeda. Kao kuriozum, pomenimo da jednu obrednu pesmu pustinjaci pevaju na – srpskom!; u originalnom izdanju stihovi su štampani na srpskom, a zatim prevedeni na engleski. U mozaik priče slažu se laseri i parapsihološke moći, odrastanje junaka, ljubavi i porazi, zavere moćnih organizacija, arapizovana imena ljudi i toponima, mudrosti iz knjiga što su ih napisali potomci junaka, srednjovekovna atmosfera i superiorna tehnologija... Mnoštvo nivoa prepoznavanja i identifikovanja (koja hrane čitaočeve ličnosti deteta i odraslog) svakako su razlog za privrženost seriji uprkos brojnim slabostima nastavaka, očitim preterivanjina, neinventivnosti, pretvaranja nekih od junaka u super-heroje (ranije je Herbert umeo da im udahne čovečnost). U nastavcima priče oslobođena Dina opstaje, eko-sistem planete se menja, prvi junaci samo su legende, njihovi potomci imaju drugačije probleme (jedini lik koji opstaje je Dankan Ajdaho, koga je moćna tehnologija – a ona se ne razlikuje od magije, rekao je Artur Klark – povratila iz mrtvih i učinila gotovo besmrtnim). U stvari, konstantni su interesi, zavere i sukobi, smatra Herbert. Posle 2500 stranica on očito nije imao ideju kako da zaokruži seriju (za razliku od Asimova koji je povezao sve svoje cikluse). Uprkos svemu tome, Herbertova "Dina" ostaje simbol velike, blistave naučnofantastične avanture.

(“Dnevnik”, 2015)

MALE SIVE ĆELIJE PONOVO U IGRI – Literatura i biznis

Vest da su izdavačka kuča „Harper Kolins“ i naslednici Agate Kristi odabrali autora koji će nastaviti avanture jednog od najpoznatijih literarnih detektiva XX veka, ekscentričnog Herkula Poaroa, privukla je veliku pažnju javnosti jer je Agata Kristi čuvena po činjenici da je, posle Šekspira, najprodavaniji pisac svih vremena a njena popularnost opstaje i posle više od tri decenije od njene smrti (1976; rođena je 1890). Poaro je, pak, uz Mis Marpl, zaštitni znak Kristijeve i poslednji put se originalno pojavio 1974. u 39. Poaro knjizi-romanu „Zavesa: Poaroov poslednji slučaj“ u kome doživljava i srčani udar. Ova činjenica, uz potonju smrt spisateljice, činilo se da je stavila tačku na nove doživljaje Poaroa i definitivno ga preselila među besmrtne detektive. Ali... svet biznisa ne poznaje granice, kako one prostorne tako i one između života i smrti.  

            Sofi Hana, autorka nekoliko psiholoških trilera, ima čast i zadatak da oživi Poaroa na knjiškim stranicama i prema objavljenim izjavama ona je svesna i težine zadatka i svih privilegija koje stiče odabirom da takvo delo napiše. Naslednici i izdavač ovaj potez pravdaju željom da se delo Kristijeve ponovo nađe u žiži interesovanja nove publike i smatraju da bi autorica ovaj argument uvažila. Da li je to tako ili nije nećemo saznati ali treba zapaziti da će se pojava novog Poarovog doživljaja, smeštenog u 1920-te, dakle na početak njegove karijere (pa sa njim neće biti ni pukovnik Hejstings ni policijski inspektor Džap), poklopiti sa okončanjem TV serije po romanima i pričama o Poarou, koga briljantno glumi Dejvid Suše; može li biti bolje prilike za novu Poaroovu avanturu od trenutka u kome su sva postojeća dela o njemu ekranizovana? Ovakav „tajming“ uz medijsku halabugu garantuje da će se knjiga prodavati a za očekivati je da će brzo uslediti i ekranizacija, za mali a, možda, i za veliki ekran, zašto da ne? Bude li Sofi Hana iole uspešna u svom nastavljanju doživljaja prpošnog Belgijanca, gurmana i cepidlake, koji kao najmoćnije oružje ima svoje „male sive ćelije“, zainteresovanima se smeši par romana i TV serija. Jer, činjenica je, potvrđena na nekolikim Internet forumima koji reaguju na vest o nastavku Poaroa, da većina diskutanata uopšte nije čitala romane ali da je više puta odgledala sve epizode TV serije (i eventualno neki od celovečernjih filmova). TV serija je ključni segment Poaroove široke popularnosti u ovom trenutku; masovna čitanost i prodaja dve milijarde knjiga fakti su iz jednog drugog vremena, pre „digitalne ere“. Iz tog se razloga malo priča o umetničkom i etičkom smislu i opravdanosti nastavljanja Poaroa, a ni malo o sposobnostima nove spisateljice da nastavi original. O tim pitanjima se više raspravljalo 1989.g. kada je Robert B. Parker (1932-2010) dovršavao poslednji (osmi) roman Rejmonda Čendlera „Pudl Spring“ jer je Čendler (1888-1959) važio za dobrog pisca a ne zanatliju; ekranizacija Čendlerovih romana bilo je malo i to samo u celovečernjim, bioskopskim filmovima pa taj nivo popularnosti nije bio pretežan. Ipak, roman je dovršen i uglavnom pokupio pozitivne kritike, mada dilema sme li se dirati u delo pokojnog autora iz bilo kakvog razloga nije rešena.

U slučaju Džemsa Bonda, situacija je bila drugačija - svi romana Jana Fleminga (1908-1964) ekranizovani su a posle su pisani i originalni scenariji (neki bazirani na Flemingovim beleškama i skicama) pa je Bond uspešno prevažišao svog tvorca i pojava njegovih knjiških avantura koje su ispisali drugi pisci nije izazvala preterano negativnih reakcija (uostalom, Flemnig je možda umeo da smisli dobar zaplet ali nije bio vešt i darovit stilista). Odluka bosova koji upravljaju izdavačkim kućama da Bond i dalje živi, ljubi i (sa dozvolom) ubija, bila je dobar poslovni poduhvat koji je doneo povećanje zarade, jedinog merila uspešnosti u svetu korporativne umetnosti. Dodatni argument za ovakav potez bila je i navodna odluka fondacije koja brine o Flemingovom delu da autor koga oni odaberu napiše novi Bond roman. Ista priča se dešava i sa Šerlokom Holmsom Artura Konana Dojla (1859-1930) – fondacija zaključi da u ime povećavanja interesa za Holmsa odabrani pisac treba da napiše novi roman. Time je pribavljena medijska pažnja, stvorena atmosfera iščekivanja i osigurana zarada barem za prvo izdanje; šta će dalje biti zavisi od ćudi tržišta i razmažene publike. Holms je, inače, nastavljan u raznim medijima: broj knjiga u kojima je on junak a napisali su ih drugi autori dug je i ne podrazumeva samo „ozbiljne“ romane već i parodije; na ranije filmske verzije nastavlja se ona u režiji Gaj Riči dok nova TV serija izmešta Holmsa u tekuću sadašnjost. „Legalni“ i ovlašćeni romani-nastavci o ekscentičnom, manično-depresivnom Holmsu trude se, s promenjivim uspehom, da kopiraju Dojlov spisateljski manir.

            Sa nastavcima ipak ne ide uvek glatko – setimo se spora oko nastavljanja dela Marija Puza o Don Korleonu; filmska kuća „Paramaunt“ usprotivila se objavljivanju romana o mladim danima i usponu budućeg Kuma, smatrajući da će to ugroziti njihovu franšizu (ili je kompanija želela da se ogrebe za malo budućeg profita). Treba reći da trend nastavljanja doživljaja popularnih junaka nije nov i da je poznat u američkoj korporativnoj strip industiriji još od prve polovine XX veka. Brojni su strip heroji prešli u ruke nastavljača posle smrti originalnih autora ali i pre toga jer je kocept autorskih prava drugačiji – autori su prodavali svog junaka i gubili prava na njemu; poznat je slučaj autora Supermena koji od profita koji je ovaj zaradio jedva da su dobili nešto. Strip nastavake iz pera drugih autora dobili su i Tarzan, Flaš Gordon, Princ Valijant, Fantom, Betmen... Ni u svetovima popularne literature nastavljanje dela preminulog autora nije nepoznato. Početkom 1990-tih pojavio se nastavak legendarnog romana „Prohujalo sa vihorom“; uprkos oštrih kritika roman je prodat u par miliona primeraka (publika je želela da sazna dalje sudbine junaka) a kasnije je snimljena i TV serija; objavljen je i drugi nastavak (u prvom je glavna junakinja bila Skarlet a u drugom šmeker Ret Batler). Posle smrti Edgara Rajsa Barouza (1875-1950) napisano je nekoliko nastavaka priča o Tarzanu, gospodaru džungle; jedan od najuspešnijih nastavaka napisao je Filip Hoze Farmer (1918-2009), proslavljeni autor naučne fantastike (koji je napisao i nastavak romana o Doku Sevidžu zvanom Bronzani čovek, junaku popularnom u prvoj polovini XX veka). Objavljeno je više knjiga sa pričama o Konanu varvarinu, koje su napisali drugi pisci a ne Robert Hauard (1906-1936). Legendarnu sagu o Dini, peščanoj planeti, Frenka Herberta (1920-1986) nastavio je (ne preterano uspešno), u 10-tak knjiga (do sada), njegov sin Brajan u saradnji sa piscem Kevinom Andersonom. Naučno fantastični serijal o Zadužbini koji je pisao Isak Asimov (1920-1992) nastavilo je, u seriji knjiga, nekoliko poznatih autora. Poznati Arsen Lupen, lopov-džentlmen, stvoren iz pera Morisa Leblana (1864-1941), nastavio je, tokom 1970-tih, svoju raboru u čak pet knjiga koje je napisao poznati francuski dvojac krimića Boalo-Naseržak (svojevrsni je kuriozum da je Leblan 1908.g. objavio knjigu u kojoj se sreću Lupen i Holms). Za očekivati je da za koju godinu neko reši da nastavi aktivnosti Majka Hamera; nešto u tom smislu se dešavalo sa TV serijom o ovom junaku, rađenom još za života Mikija Spilejnija (1918-2006). Pošto prođe dovoljan broj godina od Spilejnijeve smrti neko će već posegnuti i za njegovom slavom. Za sada još niko ne poseže za inspektorom Megreom Žorža Simenona (1903-1989) ali to ne znači da uskoro neće. Poaro je, eto, ponovo bačen u svet profita i sada je pitanje dana kada će se to desiti i simpatičnoj bakici Mis Marpl. Biznis ne preza ni pred kim i ništa mu nije sveto. Sve što se može pretvoriti u zaradu biće u tu svrhu i upotrebljeno. Tu nema sentimentalnosti, poštovanja prema pokojnom autoru i sličnih obzira. Novac je jedino bitan makar to značilo kaljanje nečijeg dela. Nastavci su, dakle, uvek u modi. Pa, ko voli – nek izvoli...

(2013)

PRVI PRIVATNI SF IZDAVAČ Jubilej: 15 godina Edicije „Polaris“

Naučna fantastika je među prvim oblastima literature kojoj je primat u objavljivanju od državnih preuzela privatna inicijativa. Početak prošle decenije ostaće zapamćen po pojavi mnoštva privatnih izdavača koji su naprosto zatrpali tržište raznoraznim praktičnim (kuvari i sl.) odnosno astrološkim (horoskopi svih vrsta i dr.) knjigama. Naravno, ozbiljnija dela nisu bila favoriti ovih izdavača koji su najčešće instantno nestajali posle nekoliko godin rada. Kako je od 1976.g, kada se pojavio SF almanah „Andromeda“, nakon čega je obnovljena i SF biblioteka „Kentaur“, odnosno počeo da izlazi specijalizovani časopis „Sirius“, interes za SF žanr neprestano rastao, a sa njim i glad za novim knjigama, Zoran Živković (aktivni učesnik u toj SF plimi kao saradnik „Andromede“, prevodilac te, potom, urednik „Kentaura“, magistar i doktor književnih nauka sa odbranjenim tezama iz SF žanra), odlučio je 1982.g. da, u saradnji sa Žikom Bogdanovićem, pokrene sopstvenu ediciju SF knjiga pod imenom „Polaris“. Prva knjiga u tom poduhvatu bio je roman Artura Klarka „2010: Druga odiseja“. Vanredni prijem ovog dela kod publike bio je potvrda ispravnosti pokretanja „Polarisa“.

            Početna koncepcija ove edicije bila je da objavljuje knjige u nas već dobro poznatih pisaca kakvi su pored pomenutog A. Klarka i Isak Asimov, Frenk Herbert, Kliford Simak... Akcenat je bio na serijalima čime je publika „vezivana“ za nove nastavke. Romani su isključivo bili pisani po klasičnom „Hard SF“ ključu, što je značilo i određen stepen šablonizovanosti koji je postao očit kada su počela da se pojavljuju dela autora „Novog talasa“ (Silverberg, Zelazni, Elison i drugi) pre svega u okviru SF almanaha „Monolit“ i edicije „Znak Sagite“, privatnog izdavala Bobana Kneževića. Smrt dva velikana žanra, Frenka Herberta i Isaka Asimova, dodatno je aktuelizovala potrebu ako ne promene a ono barem dopune i ublažavanja „Hard SF“ profila „Polarisa“. Pojava novih pisaca (Volf, Simons, Gibson) i proverenih (kakva je Ursula Legvin) doprinela je kvalitativnom pomaku edicije.

            Paralelno sa matičnom serijom pojavile su se i povremene: „Rune“, Biblioteka epske fantastike (u kojoj su objavljena značajna žanrovska dela – tetralogija „Zemljomorje“ Ursule Legvin, Donaldsovi šestotomni „Letopisi Tomasa Kovenanta“ i petotomne „Magle Avalona“ Merion Cimer Bredli) i Biblioteka popularne nauke „Sfinga“ (sa delima Alberta Ajnštajna i Stivena Hokinga).

            „Polaris“ je u poslednjih nekoliko godina ustalio ritam izlaženja – jedna knjiga mesečno i od ovog pravila nije se odstupalo ni u godinama najveće inflacije. Nakon „smanjenja“ zemlje i tiraž knjiga je smanjen što je donelo brojne teškoće ali „Polaris“ i dalje opstaje zahvaljujući podršci vernih pretplatnika i visokom profesionalizmu Zorana Živkovića.

            Ukupan broj knjiga koje je „Polaris“ objavio za proteklih 15 godina zaista je fascinantan – 160 naslova u gotovo 200 tomova! Od toga po 20 knjiga pripada Asimovu i Klarku (njegove „Odiseje...“ imale su svetske premijere upravo u „Polarisu“) a među zastupljenima su i: Daglas Adams sa urnebesnim „Autostoperskim vodičem kroz galaksiju“ (5 knjiga), Ursula Legvin sa 7 kjiga među koima su i remek-dela „Leva ruka tame“ i „Stalno se vraćajući kući“ (koju prati i audio kaseta), Filip K. Dik (sa 5 romana), Den Simons sa „Hiperion“ serijom i izuzetnom zbirkom „Ljubav i smrt“, Džin Volf sa maestralnim sagama „Knjiga Novog Sunca“ i „Dugo Sunce“ (sveukupno 9 tomova), Kim Stenli Robinson sa trilogijom „Crveni,

Zeleni, Plavi Mars“, Frenk Herbert sa „Peščanom planetom“ (9 tomova), rodonačelnik kiber-panka Vilijem Gibson (6 romana) Frederik Pol (serijal „Kapija“), Gregori Benford, Teri Pračet, Kliford Simak, Pol Anderson i drugi. „Polaris“ već 5 godina priređuje i svoju Antologiju SF priča i novela. Sve u svemu, dosta interesantnog štiva za ljubitelje klasičnog SF-a ali i one izbirljivije i modernije uživaoce u žanru.

            Na kraju ovih 15 godina rada, kao svojevrsno rezimiranje postignutog i ulazak u novu epohu i medij, „Polaris“ je objavio i CD ROM koji sadrži sve do sada objavljene knjige u svim njegovim bibliotekama. Tako su knjige sem svog papirnog dobile i digitalno izdanje a „Polaris“ postao ne samo prvi srpski privatni izdavač SF-a već i pionir u novom prezentiranju svoje produkcije, što je najbolja najava za nove i uspešne decenije rada pred njim.

(1997)

DESET GODINA ODRASTANJA

1994. je godina jubileja izuzetno značajnih za JUgoslovensku SF scenu. Naime, deset godina ranije, 1984., pojavio se prvi tom Science Fiction almanaha „Monolit“ u izdanju Bobana Kneževića, kome je ovaj projekat bio prvi nezavisni izdavački poduhvat kojim se predstavio široj javnosti.

MONOLIT

            Pojava „Monolita“ označila je prekretnicu u ovdašnjim shvatanjima i razmeravnjima svetskog SF-a. Pre „Monolita“ znanja prosečnog čitaoca u Jugoslaviji o događanjima u svetu SF-a svodila su se (uz retke izuzetke) na poznavanje dela originalno objavljenih 1950-tih i 1960-tig i to, pre svih, Artura Klarka i Isaka Asimova, koji su proglašavni za najbolje SF pisce svih vremena. SF je svođen u granice tzv Hard SF-a. Dela novih/drugih pisaca uglavnom nisu objavljivana jer su čitaoca tražili samo knjige Klarka, Asimova i Herberta (a tražili su ih jer za druge pisce nisu znali).

            U to vrzino kolo pravo ni od kuda uskače „Monolit“ nudeći dela koja drugi izdavači („Kentaur“, „Polaris“, časopis „Sirius“) nisu hteli/smeli da objave. „Monolit 1“ otkriva Silverberga, R. R. Martina, Vorlija, Tiptrijevu i druge nepoznate pisce (ili objavljuje izuzetna dela pisaca do tada predstavljanih minorno-šablonskim radovima). Svako ko je pročitao „Monolit“ otkrio je blistave svetove neobuzdane mašte, otvorene su mu dveri revolucionarnog „Novog talasa“.

            Naravno, kao i svaki epohalni postupak i „Monolit“ je teško nalazio put do čitalaca sviklih na izvikana imena i ograničenu maštu, nespremnih da svoje navike menjaju. Ali, neograničeni entuzijazam i hrabrost Bobana Kneževića nisu se dali lako pokolebati i 1985.g. izlazi iz štampe „Monolit 2“ za koga se bez ikakvih ograda može ustvrditi da je jedna od najboljih SF antologija na svetskom nivou! Ponuđeni izbor bio je vrhunski, po principu najbolje od najboljeg iz svetske produkcije 1970-tih.

Izuzetni kvalitet „Monolita 2“ definitivno je ustoličio ovaj almanah i osigurao interesovanje čitalaca i za sledeće tomove koji su se ređali u, manje-više, godišnjem ritmu. Tako je 1993.g. izašao osmi tom „Monolita“ a u godini jubileja očekuje se da, ako prilike dozvole, broj godina izlaženja bude izjednačen sa brojem tomova.

Struktura „Monolita“ definitivno je određena već prvim brojem (a po ugledu na jedan, za JU prilike, takođe značajan SF alamanah „Andromedu“ – izdanje BIGZ Beograd – iz 1970-tih, kojim je počela era ponovnog interesa za SF u Jugoslaviji). „Monolit“ otvara SF roman, na prvih 150-200 stranica a preostalih 300 ispunjavaju novele i priče, koje su, najčešće, laureati najznačajnijih žanrovskih nagrada. Prvi tomovi „Monolita“ sadržavali su priče i novele iz 1970-tih i 1980-tih godina da bi kasniji tomovi pretežno objavljivali kratke forme koje su se originalno pojavile pre 2-3 godine, čime je „Monolit“ postao (obzirom na nepostojanje SF časopisa) svojevrsni vodič kroz najnovija dešavanja u žanru. Doda li se rečenom da su u „Monolitu“ zastupljene i Fantasy i Horror priče, jasno je da ova knjiga monolitnog izgleda (oko 500 strana većeg formata, što čini da svaki tom u sebi sadrži najmanje 3 „normalne“ knjige od po 300-tinjak strana), svako njeno pojavljivanje znači događaj za ovdašnji SF svet.

Na kraju priče o „Monolitu“ recimo i to da se u njemu objavljuju i priče domaćih autora (nagrađene na Konkursu Znaka Sagite) i da stoje potpuno ravnopravno sa pričama i novelama svetskih autora.

EDICIJA ZNAK SAGITE

1985.g. Boban Knežević je čitaocima, osim „Monolita 2“, ponudio i 5 knjiga u novopokrenutoj SF ediciji „Znak Sagite“, po kojoj će nazvati i svoje izdavačko preduzeće. Od prvoobjavljene knjiga (sjajnog romana „Invertirani svet“ Kristifora Prista) do kraja 1993.g. u ediciji su izašle (uporedo sa „Monolitom“) 32 knjige. Sve knjige karakteriše opšte opredeljenje Bobana Kneževića koje glasi: Najvažniji je kvlaitet dela, nevažno je da li ga je napisao pisac početnik ili klasik žanra, da li je knjiga SF, Fantasy ili Horror.

            Najzastupljeniji pisac u ediciji „Znak Sagite“, sa čak 10 romana u 8 knjiga, je Rodžer Zelazni. 5 romana pripada njegovoj znamenitoj „Amber“ seriji, sjajnoj mešavini SF-a i Fantasy-ja, a među preostalih 5 romana nalaze se i remek-dela kakva su „On koji oblikuje“, „Stvorenja svetlosti i tame“, „Ostrvo mrtvih“, „Zovite me Konrad“. Doda li se ovom spisku i roman „Gospodar svetlosti“, objavljen u „Monolitu 2“, imamo pred sobom više nego valjan izbor iz dela jednog od najznačajnijih stvaralaca SF-a.

            Još nekoliko autora „Novog talasa“ zastupljeno je sa po više romana u ediciji „Znak Sagite“. Tu su, pre svih, veliki mag pomerenih stvarnosti, Filip Dik (sa romanima „Tecite suze moje, reče policajac“ i „Tri stigmate Palmera Eldriča“), briljantni Samjuel Dilejni (sa remek-delom „Ajnštajnovski presek“ i dobrim romanom „Vavilon 17“), Robert Silverberg (sa prefinjenim „Umiranjem iznutra“ i „Knjigom lobanja“, odnosno sa u „Monolitu“ objavljenim romanom „Vremenska promena“). Samo jednom su se, za sada, predstavili Benford, Mekafri, Bredberi te Barker sa svojom zbirkom „Knjige krvi“.

            Edicija „Znak Sagite“ objavila je i sve izuzetne antologije: „Antologiju savremene francuske fantastike“ (kojom nam otkriva izuzetne svetove uronjene u nasleđe nadrealizma) i „Horor antologiju“ (prvu ovdašnju serioznu knjigu posvećenu ovom žanru koji predstavjaju priče 3 autora, koji su temelji horora XX veka – Lavkraft, King, Barker). Zbog ovako širokog zahvata u žanrove fantastike edicija „Znak Sagite“ je promenila i ime, iz SF edicije u ediciju književne fantastike.

DOMAĆI SF

            Edicija „Znak Sagite“ nije se zadržala samo na objavljivanju prevedenih dela već je štampala i knjige domaćih pisaca što je još jedan važan potez Bobana Kneževića, obzirom da domaći autori nisu imali preveliku i, što je još važnije, stalnu podršku izdavača  za objavljivanje svojih knjiga.

            I tako se kao 14. knjiga „Znaka Sagite“ pojavio „Tamni vilajet, izbor jugoslovenskog SFa“ sa 14 priča i postao još jedna prekretnica na JUgo SF sceni. Iako je projekat slabo prošao kod čitalaca odnosno kod kupaca, krajem 1992.g. pojavio se „Tamni vilajet 2“ i doneo nove priče, ovog puta one koje su svojim kvalitetom pridobile žiri Konursa za SF priču Znaka Sagite (raspisanog kao još jedan prosvetiteljski pokušaj Bobana Kneževića, ovaj put usmeren na stvaranje jezgra domaćih SF pisaca).

            Krajem 1993.g. objavljen je „Tamni vilajet 3“, sa unekoliko izmenjenim podnaslovom „Izbor jugoslovenske fantastike“. To je još jedan prilog opstanku i jačanju domaćeg SF-a, odnosno Fantasy i Horror žanrova.

            Edicija „Znak Sagite“ je, osim „Tamnog vilajeta“, objavila i 2 romana domaćih autora: „Zlatnu knjigu“ Dragana R. Filipovića (Fantasy roman koji se dešava u našim krajevima i u kome se ponovo sreću Kraljević Marko i Musa Kesedžija) i „Bledu mesečevu svetlost“ Mileta Jankovića-Belog (priču o borbi ljudi sa ljudima škorpijama, bićima iz druge evolucione linije). U  ovoj je ediciji objavljena i zborka kratkih SF priča „Nikadorski hodočasnik“ Zorana Jakšića, autora čije su priče uvek među prvima na Konkursu. U izdavačkom planu za 1994.g. „Znak Sagite“ predviđa objavljivanje knjiga još nekoliko domaćih pisaca, čime se nastavlja započeta promocija domaćeg SF-a.

ČASOPISI

            Boban Knežević nije se zadovoljio samo izdavanjem knjiga, svestan da zdrava SF scena ne može postojati bez periodike tj. časopisa. Stoga je oktobra 1990.g. na adrese svih pretplatnika na izdanja IP „Znak Sagite“ stigao, potpuno besplatno!, časopis „Perpetuum Mobile“ u čijem su sadržaju, pored reklama za nova izdanja domaćih izdavača, bili teorijski članci o SF, F i H, te prikazi SF filmova i knjiga (svetskih i domaćih). Namera ovog izdanja bila je ponovo prosvetiteljska: da se podstakne i ozbiljnije, serioznije sagledavanje žanrova od strane domaćih autora.

            Na žalost, zbog slabog odziva čitalaca (uslov za dobijanje časopisa  bio je da se pretplatite na neku knjigu iz oglasa objavljenih u časopisu) „Perpetuum Mobile“ je posle 3 broja, 1991. godine prestao da izlazi.

            Iste godine okončana je i avantura SF časopisa „Alef“ (izdavač „Dnevnik“ Novi Sad), koji je takođe uređivao Boban Knežević, te tako na JUgoslovenskom tržišti više nije bilo ni jedne periodične publikacije posvećene SF-u. Uprkos prognozama da jedan SF časopis, u ova krizna vremena, ne može da opstane, Boban Knežević je, sa svojim stalnim saradnicima, pre svega sa Mićom Milovanovićem, marta 1993.g. pokrenuo SF, F&H časopis „Znak Sagite“ (kao svojevrsnu kompilaciju „Alefa“ i „Perpetuum Mobile“-a).

            Do kraja 1993.g. pojavila su se 3 broja ovog časopisa knjiškog oblika i obima, izuzetnog dizajna. U časopisu su zastupljene priče iz najnovije svetske produkcije i priče domaćih autora. Jednu trećinu časopisa zauzima magazinski deo sa prikazima SF knjiga, filmova i teorijskim člancima o žanrovima.

            Za domaću SF scenu izuzetno je interesantan uvodnik trežeg broja časopisa u kome Boban Knežević kaže da mu je želja da stvori časopis koji će objavljivati isključivo domaće SF&F radove. Ostvarenje ove želje bio bi korak u definitivno odrastanje domaćeg SF-a, odnosno početak jedne nove epohe u kojoj će SF, konačno, izboriti i od šire javnosti priznato mesto u kulturi Jugoslavije. Proteklih 10 godina dokaz su da je Boban Knežević (i njegove brojne aktivnosti) igrao ključnu i pokretačku ulogu u opstanku, osamostaljivanju i odrastanju domaćeg SF-a. I sva je prilika da će on tu svoju misiju i dalje nastaviti. Na radost i zadovoljstvo svih ljubitelja ovog žanra u Jugoslaviji.

(1994)

PRVIH 10 GODINA PREOKRETA Science Fiction almanah "Monolit"

Krajem maja odnosno u prvim danima juna 1994.g. vreme su navršavanja jednog izuzetnog jubileja za JU SF scenu. Naime, navršava se 10 godina od pojave prvog toma Science Fiction almanaha „Monolit“, priređivača i izdavača Bobana Kneževića, knjige koja je sinonim definitivnog preokreta u shvatanju i razmeravanju SF žanra na ovim prostorima.

I

            Situacija na JU SF sceni početkom 1980-tih podsećala je na svojevrsno vrzino kolo. Posle velikog buma pojavom almanaha „Andromeda“, 1976.g. koji je uzrokovao obnavljanje SF biblioteke „Kentaur“ i pojavu SF časopisa „Sirius“, odnosno kasnije i privatnog izdavaštva čiji je pionir Zoran Živković sa edicijom „Polaris“, SF žanr se izborio za pravo postojanja na kulturnoj sceni tadašnje SFRJ. Objavljuje se priličan broj SF knjiga a brojna je i publika koja te knjige konzumira. No, u godinama koje slede postaće sve očitija jedna potencioalno opasna tendencija – prevode se i objavljuju prevashodno dela iz 1950-tih i 1960-tih godina dok je savremeni SF potpuno zanemaren. Prosečni jugoslovenski čitalac i ljubitelj SFa zna da su Artur Klark i Isak Asimov najbolji SF pisci svih vremena, da je tek daleko iza njih Herbert sa svojim ciklusom „Peščana planeta“ a zatim sledi gomila manje vrednih ili bezvrednih pisaca. SF je za tog istog čitaoca uokviren u granice tzv Hard SFa tj. onog okrenutog napretku prirodnih nauka i svemirskoj budućnosti čovečanstva. Shodno ovom svom (ne)znanju publika traži samo dela svojih omiljenih pisaca a izdavači im, u ime zarade, to i nude.

            I dok u Jugoslaviji caruju pomenuti „najbolji SF pisci svih vremena“, u svetu su stvari sasvim drugačije. Veliki umetnički prevrat u žanru, nazvan „Novi talas“, od polovina 1970-tih donosi briljantne plodove jednog novog, umetnički ambicioznijeg sagledavanja žanra a na obzorju se već diže plima nove generacije pisaca neopterećenih paraliterarnom istorijom žanra i pune blistavih ideja, među kojima će biti i ona nazvana „kiber pank“. Naravno, i dalje postoje pisci koji stvaraju stari, dobri tradicionalni SF  - i među njima ima i dobrih autora – ali, činjenica je da težište novih događanja nije među tim piscima već negde drugde.

            O svemu ovom u Jugoslaviji niko (ili niko od čitalaca prevedene SF književnosti) nema pojma. A onda...

II

            A onda se pravo ni od kuda pojavio „Monolit“, knjižurina monolitnog izgleda i sadržaja. Na 500-tinjak strana većeg formata sakupljene su priče, novele i jedan roman autora potpuno nepoznatih (naravno, u Jugoslaviji) ili autora čija su šablonska dela prevedena a remek-dela ostala prećutana. I, začudo, nigde u njizi ne beše ni Artura Klarka ni Isaka Asimova. Umesto njima „Monolit“ je otvorio svoje dveri sjajnim svetovima neobuzdane mašte, „Novom talasu“, svetovima koji do tada ovde nisu postojali. I – kako to već biva posle epohalnih činova – ništa više nije bilo isto a istorija je krenula napred. Velikanima kakvi su Silverberg, Elison, Tiptrijeva, R. R. Martin, pridružili su se u sledećim monolitnim tomovima, novi pisci, nove vizije.

III

            Koncepcija i struktura „Monolita“ određeni su već prvim brojem. Formalno, „Monolit“ je podeljen u 3 segmenta (po čemu je blizak „Andromedi“). Svaki tom otvara roman, na prvih 150-200 strana; najveći prostor, gotovo 300 strana, zauzimaju priče i novele koje su specijalitet „Monolita“, a poslednjih 20-tak strana ispunjavaju teorijski radovi. Nema robovanja izvikanim imenima, niti je bitno da li je pisac početnik ili autor srednje tj. neke druge generacije. Snaga njegovih priča/svetova karta je za ulazak na stranice „Monolita“.

            Prvi tom „Monolita“, odnosno sledeća 4 toma donosili su radove originalno objavljene 1970-tih i 1980-tih, često nagrađivane značajnim žanrovskim nagradama (Hugo i Nebula), da bi, pošto je zaliha najbitnijih dela iz tog perioda istanjena, na stranice „Monolita“ stigle priče i novele od čijeg nas originalnog objavljivanja dele tek 3-4 godine. Obzirom na krajnju oskudicu u ponudi kratke SF forme u Jugoslaviji, „Monolit“ je postao i posebni (antologijski) vodič kroz najnovija i najvrednija dešavanja u svetskom SFu (a to znači ne samo u američko/britanskom već i u francuskom). Horizonti literarnog interesovanja „Monolita“ svakim brojem sve su širi. „Monolit“ prati tendenciju mešanja Horor, Fantasy i SF žanrova i objavljuje i priče kojima SF čistunstvo nije jača strana. A na monolitnim stranicama našlo se mesta i za dela domaćih SF  pisaca, kao dokaz da ono što se ovde piše nimalo ne zaostaje za stranim ostvarenjima.

IV

            Kao i svaki pozitivni pomak i „Monolit“ je teško nalazio put do čitalaca sviklih na velika imena i omeđene vidike. Ali neograničeni entuzijazam i hrabrost Bobana Kneževića nisu se, uprkos teškoćama, pokolebali. 1985.g. pojavio se „Monolit 2“ za koga mnogi tvrde da je jedna od najboljih SF antologija u svetskim razmerama! I u sledećim godinama „Monolit“ je stizao u manje-više redovnom, godišnjem, ritmu da bi prošle godine izašao osmi tom ove monolitne pojave koja je postala inicijalni događaj, kult pojava koja uzrokuje promene u svetu oko sebe. „Monolit“ i njegov priređivač i izdavač zauzeli su svoje mesto u istoriji JU SF scene, istoriji koja i dalje traje i koju oni, snagom svoje vizije, grade. Poželimo im da sledeća dekada bude bolja za njih i nas, na radost Umetnosti.

(„Košava“, 1994.)

           

SKICE ZA PROFIL VRŠCA 1996.

GDE?

            Živimo u paralelnim svetovima.

            Svako u svom.

            To što smo u isto vreme u istom gradu, u istoj gomili, ne znači ništa za naše zajedništvo.

            Svetovi se retko dodiruju.

            Osećaj pripadništva grupi izumro je kada i jedinstvo sa Prirodom.

            Homo ecconomicus i homo politicus definitivno su pobedili Homo ludensa.

            Za sve (ili bar ogromnu većinu) koji plivaju kroz vrtloge svakodnevice, istorija, tradicija, umetnost, kultura – besmislene su reči.

            Zato Vrštani ravnodušno hodaju gradom koji je, u ime progresa, razoren više nego pod najezdom varvara, zato niko ne zna imena vrhova Vršačkih planina pod kojima živi.

            Koga je briga za kosti lovaca koji su začeti i sahranjeni u blatu močvara pod bregom?

            Ko još zemlju gleda ne kao blato na skupim patikama već kao prah predaka?      Odsečeni od sećanja, od obzira prema prošlosti, uplašeni za hleb današnji i sutrašnji, u ime koga se gazi i ruši, utisnuti među zgrade izgrebanih fasada, u oklopu nužnosti, nezainteresovani, bezboljni za bilo šta sem sopstvenog blagoutrobija stoje pojedinci, većina onih koji su stanovnici Vršca (ili bilo kog drugog grada).

A MISTIKA, DUH VRŠCA?

            Postoje samo u pričama onih što su razapeti između duhovnosti i kala palanke, koja zapoveda „ne talasaj“, taština, zavisti, zloba i ambicija koje su iskusili svi a opisao Sterija, žiga provincije koji im je utisnut, kolapsa kulturne demetropolizacije koja nestankom para kopni brže od majskog snega a namesto nje se ponovo diže, još konzervativniji, ultimativniji bauk prestoničkog šovinizma i snobizam; rečju, duh Vršca opstajava jedino u pričama marginalizovanih osobenjaka.

ŠTA PREOSTAJE?

-         ćutke dolaziti bregovima koji liče na dojke, kako to kaže Dušan Kopčalić,

-          verovati da je jedan drugi, duhovni Vršac, negde, u nekoj dimenziji, u kome su svi od Sterije i Šakabente do Paje i Pope, kako to sluti Dušan Belča,

-          roniti u ružu vetrova,

-          ponavljati u sebi da su slučaj i pogreška osnovni zakoni svemira, kako je pisao neki Frenk Herbert.

(1996)

SAGA O PEŠČANOJ PLANETI „Dina“ Frenk Herbert, izdavač Polaris, Beograd, 1995.

Literarna sudbina odredila je Frenku Herbertu (1920-1986) da postane i ostane poznat samo po jednom delu – seriji romana o peščanoj planeti Dini. Iako je napisao još desetak knjiga ni jedna nije uspela da se po popularnosti primakne Dini, te je on svoje poslednje godine života posvetio isključivo nizanju nastavaka  Dine (na žalost, neuspešnih), što je u konačnom zbiru uz 500 strana prvog dela, donelo 5 nastavaka sa oko 1800 stranica teksta. Prvi deo Dine decenijama je kultno delo i nalazi se na svim listama najboljih/najpopularnijih SF knjiga. Kod nas je Peščana planeta prvi put objavljena 1979.g. u ediciji Kentaur (izdavač „Jugoslavija“) u seriji od 6 knjiga: prvi deo podeljen je u tri dela a preostali tomovi sadrže prvi i drugi nastavak. Na 30-to godišnjicu originalnog pojavljivanja Dine (1965.), Izdavački atelje Polaris obnavlja njen prevod za novostasale generacije čitalaca.

            Svoj izuzetni status Dina je stekla zahvaljujući jedinstvenoj mešavini žanrova i arhetipskih situacija što je rezultiralo jednim od najubedljivije dočaranih svetova u celokupnoj Science Fiction literaturi. Herbert je do tančina zamislio eko-sistem planete pustinje i naselio je egzotičnim životinjama (džinovskim crvima koji proizvode čudesnu drogu traženu u čitavom svemiu). U ovakve pejzaže ugrađeno je feudalno društveno uređenje – planetom, kao svojim posedom dobijenim od kralja, vlada porodica aristokrata koja (već prema poznatom srednjevekovno-legendarnom obrascu) ima neprijatelje željne vlasti nad Dinom; u pozadini ’vidljivih’ protagonista deluju organizacije-kultovi, moćniji od imperije, sposobni da grade i menjaju sveopšta događanja i istorije.

            Saga započinje propašću vladara Dine i bekstvom majke i sina u neizvesnot pustinje gde će sresti divlji narod , koji, ispostavlja se, nije necivilizovan. Mladi došljak biće prepoznat kao obećani mesija koji će povesti rat za oslobađanje planete. Tako poznata priča biva preslikana u novo okruženje, uz dodatke bogatog SF arsenala (laserska oružja, svemirski brodovi, parapsihološke sposbnosti...) i aluzije na arapsku kulturu i mitologijuu.

            Na jarkoj pozadini Herbert gradi likove koji su često svedeni na svoje esencije – dobro, zlo, odanost. Nedostatak, odnosno, nedovoljnost psiholoških valera, što daje gotovo strip ugođaj, gubi, međutim, svoj značaj pred zapretenošću radnje i ’preskačućim’ stilom pripovedanja (kome je pridodata i linija dokumetnarnosti, citata iz knjiga koje su ’pisali’ junaci Dine i njihovi potomci odnosno istoričari i mistici). U konačnom razmeravanju, uprkos primedaba, grandionost opisanog sveta i dešavanja i nezaboravna atmosfera prvog dela, ostaju uglavnom neokrnjeni. Ni decenije protekle od stvaranja ovog dela (za razliku od brojnih slavljenih a danas bespovratno naivnih romana i priča) nisu uspele da mu umanje zavodljivost kvalitetnog eskapističkog štiva što je, čini se, sasvim dovoljan razlog za njegovo (prvo ili ponovljeno) iščitavanje.

(1996)