UTOPIJA SA TAMNIM MRLJAMA – „Putničke beleške iz 2349. god. po Hr. rođ.“ Apostola Vanđelovića prozvanog Vovjekivjeković; izdavač Niški kulturni centar 2025.

 

„Putničke beleške iz 2349. god. po Hr. rođ.“ Apostola Vanđelovića prozvanog Vovjekevjeković, objavljene su 1909.g. Njihovo drugo objavljivanje bilo je 1991. g. u časopisu „Gradina“ a treće 2022.g. u knjizi „Tragom srpske fantastike“ Udruženja građana fanovi naučne fantastike „SCI&FI“. Novo izdanje priredila je Mirjana Bojanić Ćirković, vanredna profesorka Filozofskog fakulteta u Nišu a objavio Niški kulturni centar. „Putničke beleške...“ štampane su posle prvog srpskog naučnofantastičnog romana „Jedna ugašena zvezda“ Lazara Komarčića (1839-1909) iz 1902. godine; proći će gotovo dve decenije do sledećeg romana ovog žanra „Kroz vasionu i vekove” (1928) Milutina Milankovića (1879-1958). U odnosu na prvi i treći roman, „Putničke beleške...“ su ’žanrovskije’ pošto su Komarčićeva i Milankovićeva knjiga većim delom naučno-popularne i samo u nekim segmentima naučnofantastične. No, istorija kaže da su i „Jedna ugašena zvezda“ i „Putničke beleške...“, kao i drama Dragutina Ilića (1858-1926) „Posle milijon godina“ iz 1889.g. (kao prva naučnofantastična drama na svetu), ostale bez šireg odjeka na literarnoj sceni.

            Apostol Vanđelović zvani Vovjekivjeković glavni je junak knjige napisana 2349.g.  te je očigledno reč o pseudonimu a stvarni autor najverovatnije je Miloš S. Anđelković (1868-1931) profesor veronauke, protojerej i načelnik Ministarstva vera, lingvista, publicista i žučni polemičar koji se rado služio pseudonimima. Razlozi za potpisivanje pseudonimom jasni su kada se knjiga pročita jer pojedini stavovi izloženi u njoj nisu pohvalni po pitanju srpskih nacionalnih karakteristika, pa je autor mogao očekivati oštre napade od branitelja ’narodne časti’.

            Vanđelović je, zbog udara groma, zapao u stanje sna i, pošto je sve vreme bio pod lekarskim nadzorom (bio je i svetska medijska senzacija – tada su ga i nazvali Vovjekivjekovićem - predmet političkih nesporazuma pa i oružanih sukoba), probudio se tek 2349. godine. Tadašnji ljudi su fizički izmenjeni (visoki, vitki, lepi), mogu da komuniciraju i bleskovima iz očiju, žive oko 150 godina, odlučuju o svojoj smrti, njihove svakodnevne navike - od hrane koja se spravlja u laboratorijama do oblačenja u haljine od azbesta(!) i seksualnih običaja - kao i međusobni odnosi drugačiji su od putnikovog doba. Nauka je uznapredovala i omogućila lak i bezbrižan život, sa planiranim potomstvom. Elektricitet i radijum su pokretači blagostanja. Poljoprivreda ne postoji. Životinje su pitome i komuniciraju sa ljudima. Religije kakve se Apostol seća nema. Govori se novostvorenim jezikom koji razumeju svi slovenski narodi. Vlast služi napretku a svi joj se pokoravaju jer veruju u iste ideale i zdušno ih sprovode. Stoga nema ni policije ni vojske.

            Putnik opisuje svoje otkrivanje sveta od kuće u kojoj se probudio, grada Niša koji broji 3 miliona stanovnika, države svih Slovena – Slovenstva/Jugoslavije do Meseca; domaćini upoznaju pretka sa običajima, institucijama (bolnicom, zgradom za mrtve, molitvenim domom...), istorijom. Porodični i društveni odnosi su skladni i racionalni, stremljenja plemenita, naučna dostignuća fantastična. U čast progresa i nauke čak su i tradicionalna porodična prezimena promenjena u Njutonović, Keplerović, Jupiterović, Neptunović... Umnost se ne ismeva već poštuje. Kralj Dušan VI Uzorni, nastavljač dinastije koja je izdigla Slovenstvo, primer je za ugled svima. Slovenski svet u miru je sa romanskim i germanskim svetom. Putnik se ne može odupreti poređenjima starog i novog. On nije sklon bezrezervnom uzdizanju svog naroda a u ’kritičkom stavu’ pomažu mu i domaćini jer nemaju uvek reči hvale za pretke. Čak je naučno utvrđeno da je pokvarena plemenština, stavljanjem svojih interese nasuprot državnih, kriva za brojne neuspehe srpske države. Jednako se oštro žigoše i „srpska narodna pornografija“ koja ismeva čin produženja vrste ili heroizam koji se „više pokazivao u smrti nego u životu“.

            Na utopijskoj slici ipak ima senki. Bolesnici koji pate od za društvo štetnog ’atavizma’ leče se opskurnim metodama (gasovima sa laksativinim efektima, ledenim tuševima, električnim šokovima, čitanjem knjige „O pravima i dužnostima novog čoveka“, emitovanjem pouka sa gramofona); ako nijedna metoda ne uspe bolesnici se dave sumpornim dimom! Humanost, dakle, ima granice. Postupanja u zgradama za mrtve su groteskna jer je moguće električnim impulsima probudite leševe radi traženja saveta ili proučavanja egzemplarnih ’tipova’ (ne bez zluradih komentara)!

            Finale romana je let na Mesec gde postoji izložba-istorija koju čine ljudi različitih epoha, od onih koji su došli na Balkan, srednjevekovnih vladara i podanika do boraca protiv Turaka, dinastije Dušana do Svetlana Sunčevića, srpskog Šekspira. Ova alegorijska epizoda zaokružuje putnikovo znanje o prošlosti i budućnosti srpskog roda uz gorki zaključak da na Mesecu i dalje traje nesloga među prvacima po svim pitanjima narodnog opstanka.

            „Putničke beleške...“ svakako nisu ushićeni opis Utopije. Ne mogu se zanemariti zlokobni tonovi kao ni satirični momenti koji odbacuju nacionalnu mitomaniju i megalomaniju. Pisac je bio svestan toga pa je mudro na korice prvog izdanja stavio: “Moto - Iako je ovo mahnitost, ipak nije bez morala.”  Značaj ovog dela, sa svim vrlinama i stilskim manama, za srpsku naučnofantastičnu literaturu nesporan je i ono definitivno zauzima važno mesto u našoj književnoj istoriji.

            („Dnevnik“, 2026.)