Da duh alternativnog, autorskog-andergraund
stripa i dalje opstaje na ovim prostorima već dve godine potvrđuje i rad Udruženja
za promociju alternativne kulture „Drvarska 12“ iz Vršca odnosno
njegovi osnivači i pokretači Zlata Vojnić Kortmiš i Danilo Milošev
Wostok. Pored organizovanja svakovrsnih događanja (strip susreta,
promocija) „Drvarska 12“ ima i izdavačku delatnost u okviru koje se
pojavilo čak dvadesetak naslova sa rodovima domaćih autora. Sva izdanja su u
formatu fanzina koji su od 1990-tih osnovni način oglašavanja andergraud stripadžija;
ovim se izdanjima (tehnički bitno kvalitetnijim od uzora) nastavlja i razvija
tradicija pionirskih vremena domaćeg andergraund stripa. Dve upravo izašle
sveske, „Tuče“ i „Kako sam postao otac“,
kompletna su dela pančevačkog strip autora Vuka Palibrka (1987), dobro
znanog ljubiteljima alternativnog stripa. Palibrk je autor širokog
tematskog i crtačkog dijapazona koji obuhvata kako prefinjeni grafizam i fino
nijansiranu priču kakva je, na primer, u varijaciji poznate bajke „Crvenkapa“
(izdavač Komiko, 2014) tako i sirove i silovite andergraund priče
kakve su one u sveskama „Tuče“ i „Kako sam
postao otac“.
„Tuče“
variraju situaciju fizičkog obračuna izazvanog prepoznatljivim situacijama
svađa sa nepoznatim ljudima na ulici, sa momkom koji ide „preko reda“, odbrane
deteta koje maltretiraju stariji dečaci na koju se nastavlja obračun sa besnim
(a dobrostojećim) ocem jednog od nasilnika, te svađom sa telohraniteljem
lokalnog moćnika a potom i samim moćnikom. Palibrk jednostavno
dozvoljava svom junaku, ćelavom bilderu, da „da oduška“ svom nezadovoljstvu - a
što je svima koji su bili u takvim situacijama bar jednom „prošlo kroz glavu“
ali su se, iz raznih razloga (pristojnost, strah od „izvlačenja debljeg
kraja“...), uzdržali. No, bilder se ne kontroliše već stupa u akciju. A jednom
započeti konflikt pretvara se u brutalno krvoproliće. Tako oslobođeni, opravdani
gnev metastazira u uništavanje protivnika spram koga je svaki povod nebitan.
Karikiranjem situacije razotkriva se njena besmislenost i grotesknost. Palibrkov
crtež je rudimentaran, sveden na karikaturu, sa upečatljivom mimikom aktera i
akcentom na koreografiju nasilja. Upravo je ovakav grafizam sasvim adekvatno
sredstvo kojim se postiže uverljivost priče i tenzija koje njome vladaju jer je
poznat medicinski fenomen sužavanja vidnog polja u trenucima velikog straha za
sopstveni život.
Priča
„Kako sam postao otac“ bavi se mukama mladog tate koji pokušava da što
bolje brine o svom sinu. Ipak, svakodnevna rutina presvlačenja ili
uspavljivanja fizički iscrpljuje a mentalno otupljuje roditelja i on je u
stanju konstantne neispavanosti zbog koje je dodatno nespretan. Kulminacija
zbivanja je scena u kojoj je beba uspavana ne naporima oca već majčinim
dosetljivim uključivanjem fena za kosu; pošto je vratio bebu u krevetac
iscrpljeni tata kreće prema svom krevetu ali – beba se budi i ponovo glasno
plače! Kao što je u svesci „Tuče“ Palibrk „materijalizovao“
nezadovoljstvo svedoka neke sutuacije tako se u ovoj priči-epizodi subverzivno
poigrao sa uobičajenim floskulama o lepoti roditeljstva predstavljajući ga
onako kakvo ono povremeno jeste – frustrirajuće i fizički izuzetno teško.
Naravno, ovakav rakurs je koliko stvarnosno pošten toliko i lekovit jer ne
skriva stvarne emocije roditelja, pokazujući da i u toj ulozi čovek može imati
„loše dane“. I ovog puta Palibrkov crtež je pročišćen i sveden na
osnovne linije kako bi bio razumljiv i brzo-lako „čitljiv“ čime se postiže još veća
sugestivnost stripa. Svojevrsni kuriozum je i dužima sveske od 16 strana što je
svojevrsni omaž prvim američkim andergraund stripovima koji su davnih
1930-tih najčešće imali upravo ovaj broj strana i sadržavali su samo jednu
priču.
Rečju,
Vuk Palibrk je stripovima „Tuče“ i „Kako sam postao
otac“ demonstrirao svoj nesporno bogati talenat i sposobnost da jasno i
precizno prepoznaje temeljne osnove svakodnevnih situacija te ih duhovito osmisli/ispiše
i nacrta potvrđujući time i umetnički relevantnost i valjanost autorskog/andergraund
stripa kao ogledala, dobrodošlo iskrivljenih, tekuće nam nevesele
stvarnosti.
(„Dnevnik“,
2024.)