U širokoj lepezi strip
proizvoda najopštija podela je na one korporativno-komercijalne i
alternativno-autorske sadržaje; naravno, kao i sve podele i ova je nedovoljno
precizna pa samim tim i nepravedna prema određenim autorima i njihovim delima.
Ipak, ovo razlikovanje istrajava u svakovrsnim tekstovima i pregledima odnosno
u mentalnim mapama čitalaca. Otuda nije neobično što se publikacija „Stripolis“ samoodređuje kao „časopis internacionalnog i autorskog
stripa“ i tako znatiželjnicima jasno označava šta mogu naći na njegovim
stranicama odnosno u brojevima koji već deceniju raduju prave, ozbiljnije stripoljupce. Jedanaest broj nastavlja
tragom predstavljanja i promovisanja sadržinski i naročito likovno
ambicioznijih „priča u slikama“,
poteklih iz pera autora koji su, mahom, malo ili nimalo poznati na ovdašnjim
prostorima a čiji radovi nedvosmisleno potvrđuju visoki umetnički potencijal 9. umetnosti. Upravo je ova, pomalo
prosvetiteljska misija „Stripolisa“ očigledno
bila na umu Branka Đukića, autora čitavog projekta koji ostvaruje Kulturni centar Zrenjanina. I tehnička
realizacija časopisa je na visoko profesionalnom nivou: na kvalitetnom papiru
otisak je čist a kolor bogat dok je u crno-belim stripovima crna potpuno crna
(a ne mrljava i tamno siva) a bela je bela (a ne bledo siva).
Novi
broj „Stripolisa“, na čitavih 170
strana, započinje zanimljivim (i za buduće strip
crtače svakako poučnim) razgovorom sa Majkom
Zekom, crtačem koji je radio za gigante kakvi su „Marvel“ i „DC“, a koji
je „naše gore list“ jer su njegovi baba i deda, početkom prošlog veka, iz Budve emigrirali u SAD. Među 11 strip
priloga svojom dužinom (koja, sa 50-tak tabli, odgovara obimu albuma) izdvaja
se „Fascikla“ italijanskog autora Stefana Ricija (1966). U formi
dnevničkih beleški autor ispisuje niz događaja-doživljaja, od svakodnevnih
senzacija, naizgled sasvim nebitnih, preko egzotičnih doživljaja u Bejrutu do potpuno fantazmagorijskih
vizija; sve priče prate slike gustih, taktilnih nanosa boje, izuzetne likovne
sugestivnosti i bogate kolorističke palete. Rici
spaja slikarski „govor bojama“ sa literarnim zapisima u delo izuzetnih
kvaliteta. “Deca donje utopije“ amerikanca
Toka Feča uvid su u fantastični svet
odrastanja dve devojčice iscrtan (crno-belim) foto-hiper-realističkim manirom.
Dva kratka vestern stripa dokaz su da
ova tema nije istrošena ukoliko su autori talentovani: „Zakon života“ španca Luisa
Garsije Mozosa, po priči Džeka
Londona, sjajno je nacrtana antropološka priča o običajima Indijanaca (konkretno odnosu prema
starcima) dok je „Usamljeni lovac“
italijana Euđenija Sikomora bliža vestern ikonografiji i prati susret
usamljenog, starog lovca i mladog ubice. „Švarcvald
1409“ poljaka Przemeka Trušćinskog
i Pavela Timofejuka razigrana je vinjeta
o krstaškim ratovima dok se „Zločin na
Aleksanderplacu“ španca Fidela
Martineza Nadala bavi nacističkim avetima koje i posle rata ubijaju.
Francusko-beninski autor Ivan Alagbe
u stripu „Dia“ stilizovano primitivističkim crtežom prati intimističku ljubavnu
priču. „Komad iz prošlosti“ japanca Fumio Obata fantastička je priča o
arheološkom artefaktu koji spaja sadašnje i prošlo vreme. „Požuda“ brazilca Lelisa
sjajna je groteska o opsednutosti voajera ne poželjnim ženskim telom već
maketom automobila iscrtana briljantnim karikirano-karikaturalnim manirom i
jedan je od vrhunski segmenata ovog broja.
Dve
minijature: fantastička „Kiša“ Mladena
Đurovića i „Ružičasto za početnike“
Đorđa Milovića, svojim „iščašenim“ pričama (o narcističkim iluzijama
odnosno o ekstravagantnom udvaranju sred ljudske deponije) i izvanrednom
likovnošću (Đurović niže minijature
koje smenjuju veliki crteži-table; Milovićevi
akvareli plene tananom prozirnošću) dokazuju da ovi autori stoje rame uz rame
sa svetskim autorima serioznog stripa.
U
konačnom sagledavanju, „Stripolis“
broj 11, u potpunosti potvrđuje visoki i cenjeni položaj časopisa u ovdašnjoj strip periodici, zaslužen znalačkim i
nadahnutim odabirom stripova
vrhunskog kvaliteta što čitaocima i domaćim stvaraocima omogućuje preko
potreban uvid u relevantna dešavanja i tendencije u savremenoj, aktuelnoj
svetskoj produkciji 9. umetnosti.
(„Dnevnik“,
2020.)