U (smutnim) vremenima globalizma i nadobudne (samo)proklamovane
postistorije, kada se agresivno brišu nacionalna svest zarad sveopšteg i
ultimativnog konzumerizma kao vrhovnog cilja i svrhe postojanja Čoveka (onog iz hegemonijski nastrojenog
Zapadnog sveta ali i svih koji žive u
neokolonijalnim državama pod patronatom Zapadnog
sveta), bilo kakvo iskazivanje poštovanja za tradiciju i duhovnost
potisnuto je, ismevano i prezirano kao „zaštitni znak“ zaostalosti i
nepripadanje najnovijim vrlim Novim vremenima. Mada je, u ime proklamovane
demokratije i slobode mišljenja i govora, izražavanje određenih vrednosnih
sudova - pa i onih baziranih na nacionalnoj (samo)svesti - mogućno, njihova je
recepcija podvrgnuta torturi modernih teorija o hedonizmu i dostizanju telesnog
raja u ovozemaljskom življenju. Naravno, ni ultimativni nacionalizam po kome se
narod, pošto se nalazi u obruču neprijateljskih sila, mora rigidno odnositi
prema novotarijama, nije adekvatan odgovor na dileme dnevne (i dugoročne)
realnosti. Konačno, spajanje tradicionalizma i modernosti, kao (verovatno)
najsigurniji put za opstanak jednog (malog) naroda, zahteva intelektualne
kapacitete, visoku samosvest i delikatnost, posvećenost i požrtvovanje što nije
lako naći u strukturama koje pretenduju da sprovode vlast i vode državu/narod
kroz (savremeno) nemirno smutno doba puno iskušenja i izazova.
Pred
klopkama svakodnevnog opstajanja, onog golog-fizičkog i onog duhovnog svakome
se nude raznorodni „spasonosni“ izlazi a odabir zavisi kako od jedinke tako i
empatije njenog okruženja. Ukoliko je više zalutalih i izgubljenih utoliko je i
društvena sredina hladnija i nezainteresovanija za svaku pojedinačnu sudbinu i
tako uspostavljeno kolo vrti se bez prestanka (i opstanka). Otuda su svima
nama, kao pojedincima i kao grupama/narodu, potrebni reperi i vodiči ka (samo)spoznaji
i ka uspostavljaju duhovnog mira. Jedno od takvih uporišta, na sreću ovog
naroda, jesu Hilandar i Sveta gora i oni sjaje postojanom
svetlošću kroz vekove stradanja, borbi i opstajanja/trajanja srpskog naroda,
svetlošću ka kojoj se svako može okrenuti kako bi se oporavi i ojačao duh i
telo, svoju veru u spasenje i opravdanost istrajnosti u odolevanjima
iskušenjima.
Čudesnost
Hilandara i Svete gore, naravno, neobjašnjiva je i neopisiva pa je, otuda,
najčešće jalov posao onih koji žele da je dočaraju bilo navođenjem istorijske
faktografije bilo slobodnim poetskim asocijacijama. Jer ova mesta jednako postoje
u fizičkom prostoru i u prohujalim vremenima, baš kao što postoje u sferama
izvan znanih nam koordinata. Hilandar i Sveta gora više su od zbira činjenica i
asocijacija koje „upijaju“ u sebe kao jedinačne pojmove isijavajući energije
koje se ne mogu (jedino) racionalno prepoznati i objasniti.
Znajući
sve rečeno, Aleksandar B. Laković
(1955), pesnik i mislilac, u stvaranju knjige „Hilandar i Sveta gora između mita i istorije - putopis u slici i reči“
opredelio se za „posredni“ put. Čitanje knjige na prvi pogled je nalik vodiču
kroz puteve i staze Svete gore i Hilandara kojima putnik-namernik hoda i,
osvrćući se oko sebe, zapaža prirodu i građevine. Za prvim slede drugi i ostali
pogledi koji zapažaju detalje, perspektive i slojeve istorije nataložene u
ornamentima, bojama ikona i među stranicama knjiga. Onda se začuju i ljudski
glasovi monaha crnorizaca koji, u tom trenu, smerno koračaju stazama kojima su
hodili oni pre njih i kojima će hoditi oni koji tek dolaze. Poneki glas se iz
te nepregledne, neraskinute, žive kolone izdvaja svojom mudrošću, uverljivošću
i mirnoćom; ali u tom glasu nema ni truna gordosti jer su samopregor i
posvećenje vrhunska načela postojanja na ovim mestima i u svim vremenima. A
jedna od nagrada za takvo postupanje upravo je u svesti da se služi bezmernom,
nedokučivom milostivom Bogu; uz nju
postoji i svest o održanju kontinuiteta bratstva koje je zalog spasenja srpskog
naroda od svih prirodnih nedaća i pohoda osvajača te od gubitka mere i osećaja
za pravedno u novim naraštajima. Bez Hilandara
i Svete gore bilo bi mnogo lakše podleći
iskušenjima i izgubiti se na stranputicama (savremenih) vremena koja se izruguju
duhovnosti i smernosti pa skončati u gresima i poricanju sopstvenog imena i porekla.
Svako koga, pak, put nevede ovamo osetiće da sa njega spadaju te zavodljive i sjajne
oblande prolaznih zadovoljstava te će mu se, u svoj svojoj lepoti, ukazati
razlog i suština njegovog postojanja koji ne bi smeli biti izneverani.
Sve ove iskaze
Laković ne verbalizuje izričito ali
oni se znatiželjnom čitaocu nameću kao dublji sloj pripovesti, kao prirodna
poruka i konstatacija, proizašli iz svega što pažljivo opisuje. Stoga imponuje
jednostavnost, uzdržanost i sigurnost pripovedanja koji su sasvim primereni
mestima i vremenima kojima su reči ove knjige posvećeni.
Uz Lakovićeve vešte rečenice na svakoj
stranici stoje sjajne fotografije pejzaža, hramova, monaha, oblaka i ptica i bogato
dopunjuju atmosferu knjige. Njen će izgled podsetiti sve sa dužim čitalačkim stažom
na nekada popularne ilustrovane putopisne monografije koje su bile obavezni a
često i jedini vodiči na daleke meridijane, u prošlim vremenima kada su
putovanja bila teška i skupa avantura a fotografije u boji retki izuzeci u
morima crno-belih ilustracija. Patina starih monografija dodatno je oplemenila
i ovu knjigu koja jeste svojevrsni putopis kao što je i duboko lična ispovest posvećenog
putnika i kao što je, konačno, nadahnut opis činjenica postojanja i trajanja
institucija sazdanih na veri i verovanju koje izmiču rečima jer se jedino rečima
nikako ne mogu potpuno opisati i objasniti. Ali se svakako, neizostavno mogu -
i trebaju - osetiti i doživeti.
(„Koraci“,
10-12.2019.)
0 komentara:
Постави коментар