U (smutnim) vremenima globalizma i nadobudne (samo)proklamovane postistorije, kada se agresivno brišu nacionalna svest zarad sveopšteg i ultimativnog konzumerizma kao vrhovnog cilja i svrhe postojanja Čoveka (onog iz hegemonijski nastrojenog Zapadnog sveta ali i svih koji žive u neokolonijalnim državama pod patronatom Zapadnog sveta), bilo kakvo iskazivanje poštovanja za tradiciju i duhovnost potisnuto je, ismevano i prezirano kao „zaštitni znak“ zaostalosti i nepripadanje najnovijim vrlim Novim vremenima. Mada je, u ime proklamovane demokratije i slobode mišljenja i govora, izražavanje određenih vrednosnih sudova - pa i onih baziranih na nacionalnoj (samo)svesti - mogućno, njihova je recepcija podvrgnuta torturi modernih teorija o hedonizmu i dostizanju telesnog raja u ovozemaljskom življenju. Naravno, ni ultimativni nacionalizam po kome se narod, pošto se nalazi u obruču neprijateljskih sila, mora rigidno odnositi prema novotarijama, nije adekvatan odgovor na dileme dnevne (i dugoročne) realnosti. Konačno, spajanje tradicionalizma i modernosti, kao (verovatno) najsigurniji put za opstanak jednog (malog) naroda, zahteva intelektualne kapacitete, visoku samosvest i delikatnost, posvećenost i požrtvovanje što nije lako naći u strukturama koje pretenduju da sprovode vlast i vode državu/narod kroz (savremeno) nemirno smutno doba puno iskušenja i izazova.
            Pred klopkama svakodnevnog opstajanja, onog golog-fizičkog i onog duhovnog svakome se nude raznorodni „spasonosni“ izlazi a odabir zavisi kako od jedinke tako i empatije njenog okruženja. Ukoliko je više zalutalih i izgubljenih utoliko je i društvena sredina hladnija i nezainteresovanija za svaku pojedinačnu sudbinu i tako uspostavljeno kolo vrti se bez prestanka (i opstanka). Otuda su svima nama, kao pojedincima i kao grupama/narodu, potrebni reperi i vodiči ka (samo)spoznaji i ka uspostavljaju duhovnog mira. Jedno od takvih uporišta, na sreću ovog naroda, jesu Hilandar i Sveta gora i oni sjaje postojanom svetlošću kroz vekove stradanja, borbi i opstajanja/trajanja srpskog naroda, svetlošću ka kojoj se svako može okrenuti kako bi se oporavi i ojačao duh i telo, svoju veru u spasenje i opravdanost istrajnosti u odolevanjima iskušenjima.
            Čudesnost Hilandara i Svete gore, naravno, neobjašnjiva je i neopisiva pa je, otuda, najčešće jalov posao onih koji žele da je dočaraju bilo navođenjem istorijske faktografije bilo slobodnim poetskim asocijacijama. Jer ova mesta jednako postoje u fizičkom prostoru i u prohujalim vremenima, baš kao što postoje u sferama izvan znanih nam koordinata. Hilandar i Sveta gora više su od zbira činjenica i asocijacija koje „upijaju“ u sebe kao jedinačne pojmove isijavajući energije koje se ne mogu (jedino) racionalno prepoznati i objasniti.
            Znajući sve rečeno, Aleksandar B. Laković (1955), pesnik i mislilac, u stvaranju knjige „Hilandar i Sveta gora između mita i istorije - putopis u slici i reči“ opredelio se za „posredni“ put. Čitanje knjige na prvi pogled je nalik vodiču kroz puteve i staze Svete gore i Hilandara kojima putnik-namernik hoda i, osvrćući se oko sebe, zapaža prirodu i građevine. Za prvim slede drugi i ostali pogledi koji zapažaju detalje, perspektive i slojeve istorije nataložene u ornamentima, bojama ikona i među stranicama knjiga. Onda se začuju i ljudski glasovi monaha crnorizaca koji, u tom trenu, smerno koračaju stazama kojima su hodili oni pre njih i kojima će hoditi oni koji tek dolaze. Poneki glas se iz te nepregledne, neraskinute, žive kolone izdvaja svojom mudrošću, uverljivošću i mirnoćom; ali u tom glasu nema ni truna gordosti jer su samopregor i posvećenje vrhunska načela postojanja na ovim mestima i u svim vremenima. A jedna od nagrada za takvo postupanje upravo je u svesti da se služi bezmernom, nedokučivom milostivom Bogu; uz nju postoji i svest o održanju kontinuiteta bratstva koje je zalog spasenja srpskog naroda od svih prirodnih nedaća i pohoda osvajača te od gubitka mere i osećaja za pravedno u novim naraštajima. Bez Hilandara i Svete gore bilo bi mnogo lakše podleći iskušenjima i izgubiti se na stranputicama (savremenih) vremena koja se izruguju duhovnosti i smernosti pa skončati u gresima i poricanju sopstvenog imena i porekla. Svako koga, pak, put nevede ovamo osetiće da sa njega spadaju te zavodljive i sjajne oblande prolaznih zadovoljstava te će mu se, u svoj svojoj lepoti, ukazati razlog i suština njegovog postojanja koji ne bi smeli biti izneverani.
Sve ove iskaze Laković ne verbalizuje izričito ali oni se znatiželjnom čitaocu nameću kao dublji sloj pripovesti, kao prirodna poruka i konstatacija, proizašli iz svega što pažljivo opisuje. Stoga imponuje jednostavnost, uzdržanost i sigurnost pripovedanja koji su sasvim primereni mestima i vremenima kojima su reči ove knjige posvećeni.
            Uz Lakovićeve vešte rečenice na svakoj stranici stoje sjajne fotografije pejzaža, hramova, monaha, oblaka i ptica i bogato dopunjuju atmosferu knjige. Njen će izgled podsetiti sve sa dužim čitalačkim stažom na nekada popularne ilustrovane putopisne monografije koje su bile obavezni a često i jedini vodiči na daleke meridijane, u prošlim vremenima kada su putovanja bila teška i skupa avantura a fotografije u boji retki izuzeci u morima crno-belih ilustracija. Patina starih monografija dodatno je oplemenila i ovu knjigu koja jeste svojevrsni putopis kao što je i duboko lična ispovest posvećenog putnika i kao što je, konačno, nadahnut opis činjenica postojanja i trajanja institucija sazdanih na veri i verovanju koje izmiču rečima jer se jedino rečima nikako ne mogu potpuno opisati i objasniti. Ali se svakako, neizostavno mogu - i trebaju - osetiti i doživeti.
            („Koraci“, 10-12.2019.)

0 komentara:

Постави коментар

top