SPOREDNI GLAVNI DETEKTIV „Detektiv Lakonogić“ Nikole Maslovare – Maslija; izdavač Rosencrantz, 2013.

U FOKUSU

            Mada se ovdašnja strip scena diči bogatom tradicijom, herojski tvrdoglavo stvaranom uprkos svih osporavanja i negiranja, na mnogim poljima jedva da se okušala nekolicina autora. Tako je, na primer, nesrazmerno malo serijala koji su opstajali duži niz godina; a kad su u pitanju humoristički i karikaturalni serijali njihovi se primeri mogu nabrojati na prste. S druge strane, definitivni hendikep strip scene je nepostajanje izdanja kritičko-monografskog tipa koja donose radove pojedinih autora odnosno njihove serijale. Stoga je pojava albuma „Detektiv Lakonogić“ Nikole Maslovare – Maslija itekako važan presedan jer na mestu sabire razbacane segmente serijala dajući čitaocima na uvid istorijski relevantno strip delo.

            Nikola Maslovara - Masli (1946), crtač, scenarista i izdavač, karikaturista, autor animiranih filmova prisutan je u brojnim domaćim strip publikacijama od 1971. godine. Prepoznatljivog grafičkog rukopisa Masli stvara brojne junake okrenut najčešće humoristički intoniranom stripu. „Detektiv Lakonogić“ u tri epizode pojavio se 1986.g. u „Biser stripu“ broj 86. Sledećih sedam epizoda objavljeno je u par različitih publikacija; priče su samostalne, zaokružene celine različitog obima, od 4 do 20 stranica. Kako sam Masli navodi, uzor za serijal je proslavljeni strip „Žil Žurden“ Morisa Tilija koji je on, naravno, razvio prema sopstvenim afinitetima postavljajući temelje za eventualno dugovečni strip o detektivu koji nimalo ne nalikuje na tipične heroje bez straha i mane, koji najčešće sasvim slučajno upada u avanture i često nije onaj koji samostalno i nadmoćno rešava probleme.

REČ KRITIKE

            Album „Detektiv Lakonogić“ na sedamdesetak strana donosi sve avanture privatnog detektiva u gradovima i selima neimenovane zemlje – koja pomalo liči na našu zemlju jer imena mesta ako nisu „originalna“ makar „liče“, prepoznatljivo su u duhu ovdašnjem – npr. grad se zove Dođošgrad a selo Boguizanogu. Njegov pomoćnik ponaša se adekvatno svom imenu Tupko dok sekretarica Zlatka zaokružuje klasični strip trio um-snaga-lepota. Lakonogić ima i dežurne neprijatelje – nespretni dvojac sitnih nevaljaca Štucka i Pucka, prevejanu špijunku, pompeznu gospođu Mlatipara, njenog pomoćnika Milivoja i gorilu Mlatka. U avanturama se pojavljuju i redovni statisti, deca Biserka i Biserko, šef kontraobaveštajne službe Njuškalić i njegov nespretni agent Vukobrat. Kako je to potrebno, junaci imaju prepoznatljive fizionomije i karaktere. Na tako postavljenoj pozornici odvijaju se konkretni zapleti koje karakteriše osnovna Maslijeva subverzija - negativci se pojavljuju češće nego pozitivci koji „upadaju“ u njihove planove i kvare ih. Tako je, iako pravda uvek pobeđuje, težište izmešteno na neočekivanu stranu. Autor je sklon davanju glavne uloge i sporednim likovima otvarajući nove pravce potencijalnog razvoja serijala. Maslijev crtež je - kao i čitava koncepcija ovog serijala - na tragu francusko-belgijskog karikaturalnog geg stripa koji, zahvaljući humornom odmaku, može biti namenjen kako mladim čitaocima tako i onima sa dužim strip stažom. Kratke priče potvrđuju sposobnost autora da lako zapliće i raspliće događaje, poigrava se vrlinama i manama junaka i sve to iscrta preciznom linijom bez preteranih senčenja. Otuda je „Detektiv Lakonogić“ valjan, zanatski spretno realizovan strip koji, na žalost, nije zaživeo na ovim prostorima.

            („Dnevnik“, 2014)

MEĐU ALTERNATIVNIM SVETOVIMA „Žig petokrake“ Srboljub Nikić; izdavač: Centar za kulturu „Gradac“ Raška

U FOKUSU

U korpusu strip umetnosti, alternativni, „andergraund“ ili autorski strip su nerazmrsivo povezane kategorije koje se opiru pojedinačnom definisanju. „Andergraund“ strip ima svoje korene u Američkom strip pokretu koji je tokom 1960-tih bio izraz otpora državnoj cenzuri ali i još jedan odraz buntovništva mladih generacija. Alternativni i autorski strip karakteriše otklon od važećih pravila odnosno insistiranje na individualnim interesovanjima, ludizmu, eksperimentima i iskušavanjima granica strip medija. Sve tri kategorije, pak, stoje nasuprot korporativne strip zabave.

Na ovdašnjim prostorima alternativni-andergraund-autorski strip sporadično se javlja tokom 1970-tih u radovima pojedinih avangardnih umetnika a tokom 1990-tih, zahvaljujući radovima (umnožavanim pretežno fotokopiranjem i distribuiranim individualno) niza mladih stvaralaca, postaje jedan od stubova strip scene uvažavan kao relevantna pojava i u širem okruženju. Dve decenije kasnije broj ovakvih izdanja vidno je manji pa je pojava „Žiga petokrake“, debitantskog ostvarenja Srboljuba Nikića (1971) prijatno iznenađenja, tim veće što dolazi van centara strip produkcije (demetropolizacija stripa bitna je, kasnije potisnuta, tekovina alternativnog stripa 1990-tih). Ovo delo, pak, kako zapaža recenzent Zoran Stefanović, korespondira, osim sa delovanjem beogradske umetničke strip grupe „Kosmoplovci“ i radovima članova „Vršačkog strip pokreta“ Danila Milošava Wostoka i Borislava Grabovića Grabowskog, i  sa iskustvima neoavangardnog pokreta Signalizam, kako po samom duhu tako i vizuelnim izražajnim sredstvima i tehnikama.

REČ KRITIKE

            U podnaslovu „Žiga petokrake“ stoji „Grafički roman“, što je kategorija opšteprihvaćena poslednjih decenija, koja označava umetnički ambicioznija strip ostvarenja spram korporacijskih standarda (u okviru kojih, ipak, egzistira); ovaj termin u slučaju „Žiga...“ može se smatrati i kao svojevrsna provokaciju jer ovo delo ne pripada korporativnom svetu pa nema potrebu da poštuje njihove klasifikacije. „Žig...“ je priča u kojoj paraleno postoje elementi naučne fantastike, društvene satire odnosno fantazmagorijskog odmaka od realnosti. Tako se postupci ludog naučnika-genija koji uspeva da stvori drugačiji život mešaju sa ulaskom u pukotine sveta koje vode u druge realnosti, melanholija i ljubav sa cirkuskim i pozorišnim predstavama, tajne službe sa božanstva, „hodajuće žito“ sa pravim ljudima i sve to dok petokrake blistaju na čelu tvorca i njegovog genetički skovanog čeda. Krajnji rezultat je nelinearno pripovedanje zapleta koji svakako traži svu čitaočevu pažnju i pleni ležernošću koja bez oklevanja slaže raznorodne fantastičke linije.

            Šarm nekonvencionalne priče ima adekvatni vizuelni oblik u tzv novoprimitivnom crtežu koji insistira na rudimentarnosti oblika, na krokiju umesto studije, bez poštovanja zanatskih principa proporcija, perspektiva ili senčenja. Otuda, na prvi pogled, „Žig...“ liči na crtanku, na skice iz kojih bi mogle da se razviju komplikovanije slike. No, taj utisak je varka autora koji besprekornim likovima pretpostavlja karikature, nesavršene i manjkave ali, i njegovi junaci su upravo takvi, daleko od sterilnog savršenstva, od zaokruženosti ličnosti, od promišljenosti postupanja.

            Rečju, „Žig petokrake“ je uspela umetnička provokacija, izlet u prostore slobodne improvizacije, poštovanja i izigravanja žanrovskih pravila i ikonografija, uživanja u ludizmu i radosti stvaranja.

            („Dnevnik“, 2014)

STARENJE REVOLUCIONARA - „Komunista“ scenarista Predrag Đurić i crtač Majk Galager; izdavač Rosencrantz, 2013.

Strip albuma scenariste Predraga Đurića i crtača Majka Galagera hrabro je nazvan „Komunista“ sa adekvatnom ikonografijom predstavljenom na prednjoj korici - crvena zastava sa simoblima srpa i čekića - odnosno petokrakom sa srpom i čekićem, na zadnjoj korici. Konstatujemo da je reč o hrabrom potezu (bezmalo provokaciji) jer je, u sadašnjem trenutku na ovim prostorima, u pitanju prokažen pojam za šta se može kriviti prošlost ali, delimično, i sveprisutno senzacionalističko pomodarstvo u javnosti iza koga stoje samo floskule. No, Đurićeva se priča ne dotiče proteklih par decenija već se vraća gotovo pun vek u prošlost, u godinu 1921. Jedva tri godine od završetka I svetskog rata u Pečuju, koji je pod okupacijom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, u vrelom avgustu proglašava se revolucionarno-narodna Baranjsko-Bajska Srpsko-Mađarska Republika. Na velikom zboru u centru grada za predsednika biva izabran slikar Petar Dobrović, koji odlazi u Beograd da se o Republici dogovori sa premijerom Pašićem. Troje mladih, Aleksandar Štajner, njegova devojka Helena Hajtfogel i zajednički prijatelj Tivadar Kerekeš, poneseni su snagom revolucije, puni optimizma i snova o boljoj budućnosti. Mladost, ljubav, komunizam, bratstvo i jedinstvo naroda, borba protiv kapitalista i terora otuđene vlasti, veliki ideali i strastveni govori izmešani su u neodoljivo romantičnu sadašnjost koja se udiše punim plućima i koja liči na san ili pijastvo. No, buđenje iz te omamljenosti biće brutalno. Hortijeva vojska ulazi u grad, hvata i strelja revolucionare. Troje mladih uspeva da pobegne iz grada. Svesni su da je Republika pala, da su izgubili od moćnog protivnika. Aleksandar i Helena spremni su da nastave borbu, Tivadar, međutim, odustaje i odlazi iz njihovih života.

            Mladi par odlazi u Sombor da, pod patronatom njegovih roditelja, nastavi život. Aleksandar je i dalje buntovni revolucionar, Helena glumica u pozorištu. Iako su postali roditelji njihove se svakodnevice razilaze, otkrivaju se razlike u njihovim karakterima, brak oscilira od požude do netrpeljivosti. Veliki planovi gube se u svakodnevici. Aleksandar, po zadatku, odlazi u Beč, o kome njegova supruga oduvek sanja. Tamo upada u lavirint  partijskih spletki i vrbovanja. Revolucija je, čini se, pretvorena u zadatak birokratske mašine koja je pre svega zainteresovana da eliminiše neistomišljenike u sopstvenim redovima. Povratak u Sombor doneće Aleksandru dvostruko razočarenje: u nevernu suprugu i bivše partijske drugove. Svet se definitivno ruši za ne tako davno mladog i vatrenog revolucionara. Neka druga vremena su došla, drugi ljudi, drugačija, rigidnija mišljenja. A njegova draga je postala neko koga više ne prepoznaje, nezadovoljna žena sa drugim životnim planovima i željama.

            „Komunista“ je priča o idealima i njihovom nestajanju, o tome kako u svakodnevici blede uverenja, kako svaka organizacija, bila ona državna ili revolucionarna, funkcioniše kao sistem nadređenih i podređenih, koji iz svojih redova eliminiše one nespremne da slepo poštuju postavljena pravila. Naspram javne strane postoji, pak, privatna, pojedinačna, bračna, porodična strana. Na njoj ljudi stare i menjaju se, više nisu mladi, gube interes za ono što im je nekada bilo važno, traže sopstveno ostvarenje ne mareći da li će to traganje povrediti one koji su kraj njih. Tu je, konačno, i briga roditelja za decu, neslaganje i svađe ali i žrtvovanje za njih čak i ako se ne dele njihovi stavovi.

Đurićeva priča uspeva da prati višestruke linije, dozvoljavajući i neobične, nesvakidašnje, duhovite epizode kakva je ona u kupeu voza za Beč, kada Aleksandar sreće mlade književnike, Miloša Crnjanskog i Marka Ristića, buduće velikane literature, odnosna epizoda sa neuspešnim puštanjem popularne, „buržoaske“ muzike iz Beča, drugovima na partijskom sastanku.

            Galagerov crtež oscilira između namerno pojednostavljenih slika koje ne poštuju zanatske principe proporcija i perspektiva do kadrova visoke stilizacije i intenzivnog emotivnog naboja. Ova nekozistentnost uklapa se u priču koja prati životni put čoveka koji je bio poneseni revolucionar, pa razočarani, iznevereni i izgubljeni čovek te, konačno, bespomoćna žrtva vojske kojoj je, jednom, kao mlad, umakao ali ga je ona, sustigla i fatalno mu zatvorila krug.

Rečju „Komunista“ je složeno, intrigantno, uzbudljivo i potresno umetničko delo.

            (2014)