Franja Straka, agilni i iskusni strip alternativac uspostavio je aktivnu saradnju sa respektabilnim andergraund izdavačem koji deluje na prostorima bivše SFRJ i oglašava se pod imenom „Bratstvo duša“ a vodi ga uporni entuzijasta Zdenko Franjić. Dosadašnji rezultat ovog poduhvata je pojava nekoliko strip albuma na radost svih strip novoorijentisanih čitalaca. Temelj sadržaja ovih knjiga je Strakin nadaleko znani „Samonikli korov“ (koji se jedno vreme zvao i „Višegodišnji samonikli korov strip“), fanzin objavljivan u digitalno/elektronskom obliku i distribuiran putem interneta, odnosno slanjem na adrese zainteresovanih čitalaca a koji i danas izlazi (i prešao je 550 brojeva). Straka je manir fanzinskog delovanja strip alternativaca iz 1990-tih (u formi fotokopiranih svezaka) prebacio na novi medijum koji je još otvoreniji i, uz nešto osnovnog „hardvera“, dostupniji neograničenom broju „konzumenata“ te, ne manje važno, praktično neuništiv (za razliku od papirnih fanzina koji su često, u vrtlogu godina, izgubljeni pa ih nemaju ni njihovi izdavači/autori). Ipak, originalni „oblik“ stripa je onaj u papiru pa se čini, barem pripadnicima „stare škole“, normalnim i jedino ispravnim da on postoji i u tom obliku (bez obzira da li postoji u „elektronskom izdanju“). Rukovodeći se ovim principom Straka je u „Strip provalama“ nekoliko odabranih „Samoniklih korova“ iz „digitalnog“ vratio u „analogni svet“ vraćajući im prostorne dimenzije i taktilnost.
            Album započinje nizom veselih tabli posvećenih ženama i to onom delu „lepšeg pola“ koji je opsednut svojim izgledom i negovanošću odnosno „benefitima“ koje njihova lepota mora da im donese (od obožavanja do materijalne-luksuzne satisfakcije). U nastavku čitanja lik mlade žene postaje oličenje „mlade države“ koja, kao svaka neiskusna osoba, prolazi kroz niz iskušenja i nedoumica, od istorijskih pretenzija i uloge, načina organizovanja i sprovođenja vlasti, partijskih zavrzlama (u miniciklusu „Maloletna pornografija“), idolatrije, rodoljublja i nacionalizma, (ne)izvesnih integracija u Evropu... Mešanje uloga žene i države izvor je dodatnih komičnih efekata jer  geg koji započne kao sprdnja na neku „žensku“ temu biva izvrnut u politički vic ili obrnuto. Time Straka dokazuje kako sopstvenu duhovitost i domišljatost tako i postojanje dubljih slojeva jezika koji se u svakodnevnoj, rutinskoj komunikaciji zapostavlja što osiromašuje intelektualne horizonte pojedinaca ali i masa, dakle naroda. Humor koji se ne iscrpljuje na trivijalnim doskočicama već pretenduje na nivoe satire kao i ironije sve do potpunog apsurda neminovno se mora, kao „sredstvom za rad“, ambicioznije služiti jezikom i njegovim značenjima. Ovaj Strakin metod vidljiv je u nekoliko priča o zatvorenicima i njihovim zgodama i nezgodama, posebno o prestupniku koji se kažnjava jer nije dobro ispričao politički vic pa ga šalju u zatvor da usavršio svoje pripovedačke sposobnosti. Vanredno je dopadljiv i ciklus tabli pod nazivom „Životinjska farsa“ koji meša postavke iz znamenite Orvelove novele sa prepoznatljivim modelima ponašanja političara (ne samo u našoj zemlji). Urnebesni gegovi dopunjeni dozom ironije kao deo (lokalnog ali i univerzalnog) političkog cirkusa utoliko su delotvorniji što nisu savremeni već stari deceniju pa i više. Protek vremena potvrdio je Strakina zapažanja i predviđanja odnosno nedvosmisleno potvrđuje da se gotovo ništa bitno nije desilo na ovim prostorima, što je dovoljno da znatiželjnom čitaocu zastane knedla u grlu.
            Strakina subverzija ima i svoj vizuelni lik pošto on i nadalje ne mari previše niti za principe crtanja niti za formiranje tabli. Razbarušene linije iz jedne slika ulaze u drugu, karikaturalni likovi bivaju redukovani do skica, od potpunog odsustva senki stiže se do oštroj kjaroskuro podele na belo i crno. Ne insistira se na dopadljivosti „na prvi pogled“ niti na estetici ružnog ili čistoj apstrakciji - iako ih ima kao što ima i tabli koje su, za promenu, urađene sasvim konvencijalno.       
Rečju, „Strip provale“ iznova potvrđuju nesvakidašnji talenat Franje Strake, njegove sposobnosti da lako i uverljivo izgradi dijametralno različite svetove u rasponu od nepretenciozne ali upečatljive, „trivijalne bizarnosti“ do finog intelektualnog patosa odnosno da jednostavnom, nonšalantnom likovnošću priče učini samosvojnim i prepoznatljivim.
            („Dnevnik“, 2020.)


Prema mnogim knjigama koje analiziraju krimiće (u literarnom obliku) ili se bave njihovom istorijom, Fantomas spada u najpoznatije junake ovog žanra što je tim pre zanimljivije jer je Fantomas jedan od “zapaženih” negativaca koji potvrđuju čitalačku fascinaciju mračnom stranom odnosa Pravda-Zločin. Fantomas se pojavio 1911.g. u jeftinim mesečnim palp sveskama a njegovi su autori bili novinari Marcel Allain (1885–1969) i Pierre Souvestre (1874–1914). Za oko tri godine zajedničkog pisanja, sve do Souvestreove prerane smrti (zbog problema sa plućima, mada ima mišljenja da je žrtva tzv “Španskog gripa”), završili su čak 32 romana od koji ni jedan nije kraći od 200 strana (najviše im ima oko 250 strana mada ima i onih dužih od 300 strana)! Knjige o Fantomasu odmah su postale popularne i tražene donoseći piscima slavu i novac, uvećan honorarima za ekranizacije (1913. i 1914. snimljeno je pet nemih filmova o Fantomasu). Allain je nastavio da samostalno ispisuje Fantomasove avanture najpre vrlo intenzivno pa sve ređe; sveukupno je objavio još 11 romana o svom najpoznatijem antiheroju. Fantomasova popularnost više puta se budila i opadala: snimljeno je još 7 celovečernjih filmova, TV serija iz 1980. g, stvoreno nekoliko strip serijala (italijanski strip “Diabolik” direktni je baštinik Fantomasovih iskustava) ili samostalnih albuma među kojima je i “Fantomas protiv multinacionalnih vampira” iz 1975. znamenitog pisca Hulija Kortasara.
            Fantomas mnogo svojih karakteristika duguje takođe vrlo popularnom Arsenu Lupenu, lopovu-džentlmenu koga je 1905. stvorio Moris Leblan. I Fantomas je dovitljiv, drzak, ludo hrabar i fantastično se prerušava ali nije nikakav džentlmen jer je spreman da mučki ubija bespomoćne, da kidnapuje, čak izaziva i velike katastrofe. U prvom romanu “Fantomas” (u Jugoslaviji prevedan kao “Fantomasovi zločini”) on već pet godina hara Parizom ali o njemu niko ništa ne zna. Jedini koji priznaje njegovo postojanje i pokušava da ga uhvati je proslavljeni Žuve, inspektor pariske Sigurnosti ali i on, mada se takođe služi prerušavanjima i neortodoksnim metodama, ima teškoće da drži korak sa ovim “genijem zločina”. Na početku premijernog romana dešavaju se čak tri zločina (ubistvo markize, engleskog lorda, pljačka u elitnom hotelu baronice i ruske princeze) a Fantomas se pominje samo kao Žuveova hipoteza u koju niko ne veruje. Ipak, iako naizgled nepovezani, događaji imaju iste aktere među kojima je i mladić koga će Žuve spasiti i dati mu nov identitet Žeroma Fandora, novinara kriminalističke rubrike koji će nadalje biti njegov pomagač u istragama. Do kraja romana strada još slučajnih aktera (jedan prevareni i drogirani glumac će umesto krivca biti pogubljen na giljotini) a Žuveu će ostati da konstatuje da je Fantomas živ! Autori zapliću mrežu zločina, sumnji i dokaza a samog Fantomasa izvode na scenu tek oko 100. strane! Vrlo su živopisni njihovi opisi aristokratije ali i svakodnevice skitnica i najnižeg društvenog sloja odnosno policijske i sudske procedure (autori su i sami bili pravnici). Njihova je proza bez stilističkih ukrasa, niti ima takve ambicije, ali je brza i dopadljiva čak i posle punog veka od prvog objavljivanja.
            Fantomas se i u sledećim knjigama preteći izdizao iznad Pariza (kao i ostatka Francuske pa i Engleske u kojoj “gostuje”), bio je još drskiji i nemilosrdniji (osim krađa basnoslovnih bogatstava, ubistava iz koristoljublja ili osvete, silovanja časnih sestara on će oteti Ruskog cara i Hesen-Vajmarskog kralja, bombardovati Kasino u Monte Karlu, ukrasti kompoziciju metroa…), vešto će bežati iz zaseda i klopki. Inspektor Žuve ipak neće posustajati u svojoj poteri mada će često biti u životnoj opasnosti. Zapleti narednih romana manje su ili više uverljivi i uzbudljivi ali svaka je knjiga doprinosila slavi Fantomasa kod brojnih čitalaca. Osim “obične” popularnosti Fantomas je posebno bio omiljen nadrealistima koji su u njegovom odnosu prema društvu videli i niz svojih stavova proklamovanih u brojnim manifestima. Apoliner je o ovim knjigama pisao kao o “neobičnim romanima punim života i mašte” dok je Elijar govorio o junakovom sukobu sa tužnim svetom koji mu je nametnut. Godinama kasnije i Sartr se, u svojoj autobiografskoj knjizi “Reči”, rado setio iščitavanja romana o Fantomasu.
            U bivšoj Jugoslaviji Fantomas nije bio preterano zapažen (a to se stanje nije promenilo ni u savremenoj nam Srbiji). “Nakladni zavod Matice Hrvatske” štampao je davne 1965.g. komplet od 6 romana o Fantomasu, na osnovu francuskog integralnog izdanja iz 1961.g; urednik izdanja bio je cenjeni kulturolog Predrag Matvejević. Na žalost, objavljivanje knjiga o Fantomasu nije nastavljeno. Ipak, relevantne informacije i kritičke stavove o ovom junaku odnosno o Fantomasu kao kulturološkom fenomenu zainteresovani mogu naći u izuzetnom delu “Čudovišta koja smo voleli” nenadmašenog erudite Ranka Munitića.
            (“Dnevnik”, 2020.)


Izdavačka kuća “Modesty stripovi”, koju vodi osvedočeni strip znalac i entuzijasta Živojin Tamburić, znana je domaćim stripoljupcima po kvalitetnim stripovima iz novije svetske produkcije te po pažnji koju posvećuje domaćem stripu, njegovoj tradiciji i tekućem postojanju. U ediciji “Osvit”, ovaj izdavač do sada je štampao knjige “Stripovi koje smo voleli” (2011), Tamburića, Zupana, Stefanovića, koja je kritički leksikon stripova objavljenih u Jugoslaviji u XX veku, i Zupanovu monografiju “Ivo Kušanić” (2015). Nova knjiga u seriji je monografija “Dušan Reljić - strip, karikatura, ilustracija” Predraga Đurića (1974), pisca i strip scenariste, još jednog od dragocenih a retkih strip posvećenika. Ovo se delo u potpunosti uklapa u osnovnu intenciju biblioteke “Osvit” koja je da znatiželjnoj publici otkrije važne a zapostavljene strip stvaraoce, da njihove opuse sistematizuje i verifikuje i tako postavi osnove za dalja proučavanja odnosno moguće reprintovanje stripova rasutih po mnoštvu najčešće nedostupnih publikacija. Ova bezmalo prosvetiteljska namera jedini je način, pošto ne postoji organizovana državna akcija, da se sačuva bogatstvo ovdašnje strip tradicije i preda budućim generacijama sa nadom da će one prema tom blagu biti uviđavnije od apatičnih savremenika i nezainteresovanih državnih institucija.
            Dušan Reljić je rođen u Novom Sadu 1948. godine, odrastao je u Banjaluci a filozofiju i sociologiju studirao u Beogradu. Višestruko je nadaren za sport (u Banjaluci se proslavio kada je, sa 15 godina, pobedio legendarnog teškaša Dragana Batara) i muziku (bio je član okteta RTB-a i snimio 11 ploča kao pratnja popularnim pevačima folk muzike). Prve karikature objavljuje 1968. god. a tokom studija sarađuje sa “Dečjim novinama”. Zahvaljujući slici okteta sa nastupa na Beogradskom proleću 1972.g, objavljenoj u Banjalučkim dnevnim novinama “Glas”, Reljić je dobio priliku da u tom listu objavi svoj prvi strip “Dejan”. Time je njegova okrenutost crtanju, koja nije nailazila na odobrenje porodice, konačno realizovana i ozvaničena. Dve godine kasnije Reljić se zapošljava u listu “Borba” (biće u radnom odnosu do 1984.g); uporedo stvara i objavljuje ilustracije i stripove. Jedan je od osnivača “Beogradskog kruga 2” koji je okupio mlade strip stvaraoce i najavio domaći strip bum. Sarađuje sa “YU stripom”, gde objavljuje stripove “Neretljanski ratnik” po scenariju Vladimira Nedanoskog, i strip “Iskupljena čast”, za magazin “Kondor” radi stripove “Orion” i “Leptir”, za list “Rad” kreira humorno-kritički strip “Radiša”, radi i namenske stripove (“Vasa Trasa” za akcijaške novine i promotivni “Štedljivko”). Za zagrebački “Vjesnik” crta licencne stripove “Tom i Džeri” i “Bili i Bul”, a za “Politiku” stripove “Paja Patak” i “Miki Maus”. Kompletan je autor stripova “Uvod u Dekameron” i “Aligator Ale”; u “Politikinom zabavniku” objavljuje brojne ilustracije i strip serijale “Družina Kliker” i “Daniel i Marko” a za britanski “Igl” radi strip “Komandosi”. Početkom 1990-ih, zbog kulturne blokade i sankcija, u potrazi za poslom, sa saradnikom Zoranom Kovačevićem, odlazi u Grčku a nakon početnih uspeha seli se u Atinu, zapošljava u “Mamut komiksu” a kasnije u listu “Elefterotipija” gde crta karikature i ilustracije a radio je i različite stripove, od kojih je najzapažaniji bio “Balko from Neworderland”. U Beograd se vraća 2011. godine i do danas je i dalje aktivan, posebno na polju karikature i ilustracije.
            Reljićeva dosadašnja karijera odraz je položaja koji je strip imao na ovdašnjim prostorima; počev od uzdržanog tolerisanja i svrstavanja u okrilje omladinskih, dečijih ili humorističkih publikacija te namenskog “korišćenja” - mada su Radišine strip avanture bile itekako oštra politička kritika u ono vreme a i danas - preko stasavanja i izdizanja generacije mladih i ambicioznih umetnika koji su u stripu videli veći potencijal te naglog širenja strip tržišta i strip “posla” do prekida svih aktivnosti zbog raspada tadašnje Jugoslavije. Reljić je radio profesionalno predano, puno objavljivao ali je ipak mnoštvo njegovih stripova ostalo neobjavljeno sticajem raznih nepovoljnih okolnosti. Mada su mu akcioni stripovi bili itekako atraktivni čini se da se on najbolje snalazi u zahtevnim vodama humorističkog-geg stripa neretko začinjenog gorkom poukom ili vrcavim dosetkama.
            Monografija “Dušan Reljić - strip, karikatura, ilustracija”, sazdana od biografsko-teorijskog dela te stotinjak stranica reprintovanih stripova, karikatura i ilustracija, uz detaljnu stripografiju, znalački predstavlja jednog od relevantnih strip stvaralaca druge polovine XX veka i svakako je nezaobilazna za svako daljnje bavljenje 9. umetnošću na ovim prostorima.
            (“Dnevnik”, 2020.)

top