Franja Straka,
agilni i iskusni strip alternativac
uspostavio je aktivnu saradnju sa respektabilnim andergraund izdavačem koji deluje na prostorima bivše SFRJ i oglašava se pod imenom „Bratstvo duša“ a vodi ga uporni
entuzijasta Zdenko Franjić.
Dosadašnji rezultat ovog poduhvata je pojava nekoliko strip albuma na radost svih strip
novoorijentisanih čitalaca. Temelj sadržaja ovih knjiga je Strakin nadaleko znani „Samonikli
korov“ (koji se jedno vreme zvao i „Višegodišnji
samonikli korov strip“), fanzin objavljivan u digitalno/elektronskom obliku
i distribuiran putem interneta, odnosno slanjem na adrese zainteresovanih čitalaca
a koji i danas izlazi (i prešao je 550 brojeva). Straka je manir fanzinskog delovanja strip alternativaca iz 1990-tih (u formi fotokopiranih svezaka) prebacio
na novi medijum koji je još otvoreniji i, uz nešto osnovnog „hardvera“, dostupniji
neograničenom broju „konzumenata“ te, ne manje važno, praktično neuništiv (za
razliku od papirnih fanzina koji su često, u vrtlogu godina, izgubljeni pa ih
nemaju ni njihovi izdavači/autori). Ipak, originalni „oblik“ stripa je onaj u papiru pa se čini,
barem pripadnicima „stare škole“, normalnim i jedino ispravnim da on postoji i
u tom obliku (bez obzira da li postoji u „elektronskom izdanju“). Rukovodeći se
ovim principom Straka je u „Strip provalama“ nekoliko odabranih „Samoniklih korova“ iz „digitalnog“
vratio u „analogni svet“ vraćajući im prostorne dimenzije i taktilnost.
Album
započinje nizom veselih tabli posvećenih ženama i to onom delu „lepšeg pola“
koji je opsednut svojim izgledom i negovanošću odnosno „benefitima“ koje
njihova lepota mora da im donese (od obožavanja do materijalne-luksuzne
satisfakcije). U nastavku čitanja lik mlade žene postaje oličenje „mlade
države“ koja, kao svaka neiskusna osoba, prolazi kroz niz iskušenja i
nedoumica, od istorijskih pretenzija i uloge, načina organizovanja i
sprovođenja vlasti, partijskih zavrzlama (u miniciklusu „Maloletna pornografija“), idolatrije, rodoljublja i nacionalizma,
(ne)izvesnih integracija u Evropu...
Mešanje uloga žene i države izvor je dodatnih komičnih efekata jer geg koji započne kao sprdnja na neku „žensku“
temu biva izvrnut u politički vic ili obrnuto. Time Straka dokazuje kako sopstvenu duhovitost i domišljatost tako i
postojanje dubljih slojeva jezika koji se u svakodnevnoj, rutinskoj
komunikaciji zapostavlja što osiromašuje intelektualne horizonte pojedinaca ali
i masa, dakle naroda. Humor koji se ne iscrpljuje na trivijalnim doskočicama
već pretenduje na nivoe satire kao i ironije sve do potpunog apsurda neminovno
se mora, kao „sredstvom za rad“, ambicioznije služiti jezikom i njegovim
značenjima. Ovaj Strakin metod
vidljiv je u nekoliko priča o zatvorenicima i njihovim zgodama i nezgodama,
posebno o prestupniku koji se kažnjava jer nije dobro ispričao politički vic pa
ga šalju u zatvor da usavršio svoje pripovedačke sposobnosti. Vanredno je
dopadljiv i ciklus tabli pod nazivom „Životinjska
farsa“ koji meša postavke iz znamenite Orvelove
novele sa prepoznatljivim modelima ponašanja političara (ne samo u našoj
zemlji). Urnebesni gegovi dopunjeni dozom ironije kao deo (lokalnog ali i
univerzalnog) političkog cirkusa utoliko su delotvorniji što nisu savremeni već
stari deceniju pa i više. Protek vremena potvrdio je Strakina zapažanja i predviđanja odnosno nedvosmisleno potvrđuje da
se gotovo ništa bitno nije desilo na ovim prostorima, što je dovoljno da
znatiželjnom čitaocu zastane knedla u grlu.
Strakina subverzija ima i svoj vizuelni
lik pošto on i nadalje ne mari previše niti za principe crtanja niti za
formiranje tabli. Razbarušene linije iz jedne slika ulaze u drugu,
karikaturalni likovi bivaju redukovani do skica, od potpunog odsustva senki
stiže se do oštroj kjaroskuro podele na belo i crno. Ne insistira se na
dopadljivosti „na prvi pogled“ niti na estetici ružnog ili čistoj apstrakciji -
iako ih ima kao što ima i tabli koje su, za promenu, urađene sasvim
konvencijalno.
Rečju, „Strip provale“ iznova potvrđuju
nesvakidašnji talenat Franje Strake,
njegove sposobnosti da lako i uverljivo izgradi dijametralno različite svetove
u rasponu od nepretenciozne ali upečatljive, „trivijalne bizarnosti“ do finog
intelektualnog patosa odnosno da jednostavnom, nonšalantnom likovnošću priče
učini samosvojnim i prepoznatljivim.
(„Dnevnik“,
2020.)