TAJANSTVENI DIJABOLIČNI GENIJE ZLOČINA - Knjige koje (ni)je prekrila prašina: „Fantomas“ Souvestre i Allain

Prema mnogim knjigama koje analiziraju krimiće (u literarnom obliku) ili se bave njihovom istorijom, Fantomas spada u najpoznatije junake ovog žanra što je tim pre zanimljivije jer je Fantomas jedan od “zapaženih” negativaca koji potvrđuju čitalačku fascinaciju mračnom stranom odnosa Pravda-Zločin. Fantomas se pojavio 1911.g. u jeftinim mesečnim palp sveskama a njegovi su autori bili novinari Marcel Allain (1885–1969) i Pierre Souvestre (1874–1914). Za oko tri godine zajedničkog pisanja, sve do Souvestreove prerane smrti (zbog problema sa plućima, mada ima mišljenja da je žrtva tzv “Španskog gripa”), završili su čak 32 romana od koji ni jedan nije kraći od 200 strana (najviše im ima oko 250 strana mada ima i onih dužih od 300 strana)! Knjige o Fantomasu odmah su postale popularne i tražene donoseći piscima slavu i novac, uvećan honorarima za ekranizacije (1913. i 1914. snimljeno je pet nemih filmova o Fantomasu). Allain je nastavio da samostalno ispisuje Fantomasove avanture najpre vrlo intenzivno pa sve ređe; sveukupno je objavio još 11 romana o svom najpoznatijem antiheroju. Fantomasova popularnost više puta se budila i opadala: snimljeno je još 7 celovečernjih filmova, TV serija iz 1980. g, stvoreno nekoliko strip serijala (italijanski strip “Diabolik” direktni je baštinik Fantomasovih iskustava) ili samostalnih albuma među kojima je i “Fantomas protiv multinacionalnih vampira” iz 1975. znamenitog pisca Hulija Kortasara.

            Fantomas mnogo svojih karakteristika duguje takođe vrlo popularnom Arsenu Lupenu, lopovu-džentlmenu koga je 1905. stvorio Moris Leblan. I Fantomas je dovitljiv, drzak, ludo hrabar i fantastično se prerušava ali nije nikakav džentlmen jer je spreman da mučki ubija bespomoćne, da kidnapuje, čak izaziva i velike katastrofe. U prvom romanu “Fantomas” (u Jugoslaviji prevedan kao “Fantomasovi zločini”) on već pet godina hara Parizom ali o njemu niko ništa ne zna. Jedini koji priznaje njegovo postojanje i pokušava da ga uhvati je proslavljeni Žuve, inspektor pariske Sigurnosti ali i on, mada se takođe služi prerušavanjima i neortodoksnim metodama, ima teškoće da drži korak sa ovim “genijem zločina”. Na početku premijernog romana dešavaju se čak tri zločina (ubistvo markize, engleskog lorda, pljačka u elitnom hotelu baronice i ruske princeze) a Fantomas se pominje samo kao Žuveova hipoteza u koju niko ne veruje. Ipak, iako naizgled nepovezani, događaji imaju iste aktere među kojima je i mladić koga će Žuve spasiti i dati mu nov identitet Žeroma Fandora, novinara kriminalističke rubrike koji će nadalje biti njegov pomagač u istragama. Do kraja romana strada još slučajnih aktera (jedan prevareni i drogirani glumac će umesto krivca biti pogubljen na giljotini) a Žuveu će ostati da konstatuje da je Fantomas živ! Autori zapliću mrežu zločina, sumnji i dokaza a samog Fantomasa izvode na scenu tek oko 100. strane! Vrlo su živopisni njihovi opisi aristokratije ali i svakodnevice skitnica i najnižeg društvenog sloja odnosno policijske i sudske procedure (autori su i sami bili pravnici). Njihova je proza bez stilističkih ukrasa, niti ima takve ambicije, ali je brza i dopadljiva čak i posle punog veka od prvog objavljivanja.

            Fantomas se i u sledećim knjigama preteći izdizao iznad Pariza (kao i ostatka Francuske pa i Engleske u kojoj “gostuje”), bio je još drskiji i nemilosrdniji (osim krađa basnoslovnih bogatstava, ubistava iz koristoljublja ili osvete, silovanja časnih sestara on će oteti Ruskog cara i Hesen-Vajmarskog kralja, bombardovati Kasino u Monte Karlu, ukrasti kompoziciju metroa…), vešto će bežati iz zaseda i klopki. Inspektor Žuve ipak neće posustajati u svojoj poteri mada će često biti u životnoj opasnosti. Zapleti narednih romana manje su ili više uverljivi i uzbudljivi ali svaka je knjiga doprinosila slavi Fantomasa kod brojnih čitalaca. Osim “obične” popularnosti Fantomas je posebno bio omiljen nadrealistima koji su u njegovom odnosu prema društvu videli i niz svojih stavova proklamovanih u brojnim manifestima. Apoliner je o ovim knjigama pisao kao o “neobičnim romanima punim života i mašte” dok je Elijar govorio o junakovom sukobu sa tužnim svetom koji mu je nametnut. Godinama kasnije i Sartr se, u svojoj autobiografskoj knjizi “Reči”, rado setio iščitavanja romana o Fantomasu.

            U bivšoj Jugoslaviji Fantomas nije bio preterano zapažen (a to se stanje nije promenilo ni u savremenoj nam Srbiji). “Nakladni zavod Matice Hrvatske” štampao je davne 1965.g. komplet od 6 romana o Fantomasu, na osnovu francuskog integralnog izdanja iz 1961.g; urednik izdanja bio je cenjeni kulturolog Predrag Matvejević. Na žalost, objavljivanje knjiga o Fantomasu nije nastavljeno. Ipak, relevantne informacije i kritičke stavove o ovom junaku odnosno o Fantomasu kao kulturološkom fenomenu zainteresovani mogu naći u izuzetnom delu “Čudovišta koja smo voleli” nenadmašenog erudite Ranka Munitića.

            (“Dnevnik”, 2020.)