ČASNI VARVARIN PROTIV ZLE CIVILIZACIJE - „Kraljica Crne Obale“ Roberta E. Hauarda; izdavač „Strahor“ Beograd, 2020.

 

Nastavljajući serijal knjiga posvećen Konanu, jednom od najpopularnijih heroja palp literature koji „živi“ i u XXI veku, kuća „Strahor“ objavila je, nakon romana „U času zmaja“, knjigu „Kraljica Crne Obale“ (prevodilac Goran Skrobonja, ilustracije Zorana Jovičića). Ovim će poduhvatom domaći čitaoci konačno sistematizovano upoznati opus Roberta E. Hauarda (1906-1936) posvećen Konanu koji je temeljni kamen žanra „mača i magije“.

Konan Simerijanac jedan je od junaka „zlatnog doba palpa“; pod „zlatnim dobom palpa“ teoretičari podrazumevaju period u SAD između dva svetska rata (mada ima mišljenja da ovaj period traje od početka XX veka do 1950-tih) u kome su bujale svakovrsne jeftine roto-edicije prepune priča (avanturističkih, vestern, kriminalističkih, fantastičkih, pseudo-istorijskih, ratnih) pisanih isključivo radi zabave pretežno mladih čitalaca. Paralelno sa „zlatnim dobom palpa“ u svetu popularne kulture trajalo je i „zlatno doba stripa“ ali i „zlatno doba dramskih radio serijala“; mnogi su se heroji „šetali“ kroz sve medije, od pisanih i crtanih do audio i, konačno, filmskih (popularni su bili serijali kratkih filmova, trajanja do 20 minuta, od kojih je svaki novi film-nastavak imao bioskopsku premijeru vikendom). Iz mnoštva palp junaka retki su ostali upamćeni; jedan od najpoznatijih među takvima, uz Tarzana, svakako je Konan koga je osmislio Robert E. Hauard, pisac raznovrsnih palp priča (njegov najpopularniji junak do pojave Konana bio je Kralj Kul od Atlantide). Prva priča o Konanu, „Feniks na maču“, štampana je u magazinu „Čudne priče“ („Weird stories“) decembra 1932.g. Do 1936.g. kada je Hauard izvršio samoubistvo objavljeno je 17 priča o Konanu i jedna roman (koji su u magazinima izlazili u nastavcima i naknadno štampani kao knjige); u piščevoj zaostavštini ostale su četiri završene priče i mnoštvo skica i beležaka. Hauard i Konan utonuli su u zaborav do 1950-tih kada su priče sabrane u knjige - najpre one već objavljene a potom i priče iz zaostavštine i konačno one koje su, na osnovu skica, dovršili Sprejg la Kemp i Lin Karter (kasnije će još 10-tak pisaca dopisivati Konana). U pojedinim izdanjima priče su, bez obzira na autore, pratile hipotetičku hronologija Konanovog života. Simerijanac je ubrzo postao kultni heroj epske fantastike, podžanra „mača i magije“ („sword and sorcery“), a svetsku popularnost je stekao 1982.g. filmom „Konan Varvarin“ Džona Milijusa, i od tada njegova popularnost raste u svim medijima (literatura, strip, film, komjuterske igrice).

Konan je žitelj „Hiborijanskog doba“ nastalog posle potonuća Atlantide, koje je  trajalo do uzdizanja istoriji poznatih kraljevstava; on je, bele puti, divovskog rasta i snage, mrkog pogleda plavih očiju koji seva ispod crne kose, u civilizaciju došao iz divlje Simerije i, sa mačem u ruci, luta gradovima, pljačka, ubija, veseli se, pokoravajući se bogu Kromu i svom osećaju za pravedno. U šest pripovedaka iz ovog toma (objavljenih od 1933. do 1935.g; dok su dve štampane 1952. i 1967) Konan luta  gradovima Kuša, Numalije, Ksutala, Zambale, pustinjama i džunglama, morima i rekama. Bilo da je lopov, gusar ili plaćenik on konstantno zapada u sukobe, bilo sa ljudima ili sa natprirodnim čudovištima, iz kojih uspeva da izađe kao pobednik zahvaljujuće panterskoj opreznosti, čeličnim mišićima i instiktu koji ga, kroz crvenu izmaglicu besa, vodi napred bez preteranog promišljanja. Konanova omiljena rabota je lutanje po napuštenim gradovima zaostalim za moćnim kraljevstvima. Uvek ga prate atraktivne devojke koje je spasao iz nevolja u zamenu za njihovo grejanje Konanove postelje. Uprkos svom varvarstvu on zna da je žene teško zadovoljiti i nadmudriti pa je sa njima uzdržano obazriv - osim u slučaju predvodnice gusara Belit, kojoj je (u naslovnoj priči) poklonio svoje telo, srce i dušu.

            Priče sadrže sve krucijalne elemente eskapističke palp literature: egzotičnu avanturu,  mistiku, napetost, bitke i potere, živopisne likove, kitnjaste opise začinjene blagom erotikom. Zanimljivi su i povremeni iskoraci iz šablona: priča „Bog u zdeli“ najvećim delom je opis policijske istrage-saslušanja ljudi zatečenih na mestu zločina. Znatiželjni čitaoci mogu da uživaju i u zajedljivim komentarima na temu Konanovog varvarstvo koje se stalno sudara sa izveštačenom civilizovanošću (koja „proizvodi“ nejake ljude sklone zlu i porocima); otuda je Konan fizički i moralno superioran u odnosu na nova vremena i običaje (koji se protežu sve do danas).

            („Dnevnik“, 2020.)

TAJANSTVENI DIJABOLIČNI GENIJE ZLOČINA - Knjige koje (ni)je prekrila prašina: „Fantomas“ Souvestre i Allain

Prema mnogim knjigama koje analiziraju krimiće (u literarnom obliku) ili se bave njihovom istorijom, Fantomas spada u najpoznatije junake ovog žanra što je tim pre zanimljivije jer je Fantomas jedan od “zapaženih” negativaca koji potvrđuju čitalačku fascinaciju mračnom stranom odnosa Pravda-Zločin. Fantomas se pojavio 1911.g. u jeftinim mesečnim palp sveskama a njegovi su autori bili novinari Marcel Allain (1885–1969) i Pierre Souvestre (1874–1914). Za oko tri godine zajedničkog pisanja, sve do Souvestreove prerane smrti (zbog problema sa plućima, mada ima mišljenja da je žrtva tzv “Španskog gripa”), završili su čak 32 romana od koji ni jedan nije kraći od 200 strana (najviše im ima oko 250 strana mada ima i onih dužih od 300 strana)! Knjige o Fantomasu odmah su postale popularne i tražene donoseći piscima slavu i novac, uvećan honorarima za ekranizacije (1913. i 1914. snimljeno je pet nemih filmova o Fantomasu). Allain je nastavio da samostalno ispisuje Fantomasove avanture najpre vrlo intenzivno pa sve ređe; sveukupno je objavio još 11 romana o svom najpoznatijem antiheroju. Fantomasova popularnost više puta se budila i opadala: snimljeno je još 7 celovečernjih filmova, TV serija iz 1980. g, stvoreno nekoliko strip serijala (italijanski strip “Diabolik” direktni je baštinik Fantomasovih iskustava) ili samostalnih albuma među kojima je i “Fantomas protiv multinacionalnih vampira” iz 1975. znamenitog pisca Hulija Kortasara.

            Fantomas mnogo svojih karakteristika duguje takođe vrlo popularnom Arsenu Lupenu, lopovu-džentlmenu koga je 1905. stvorio Moris Leblan. I Fantomas je dovitljiv, drzak, ludo hrabar i fantastično se prerušava ali nije nikakav džentlmen jer je spreman da mučki ubija bespomoćne, da kidnapuje, čak izaziva i velike katastrofe. U prvom romanu “Fantomas” (u Jugoslaviji prevedan kao “Fantomasovi zločini”) on već pet godina hara Parizom ali o njemu niko ništa ne zna. Jedini koji priznaje njegovo postojanje i pokušava da ga uhvati je proslavljeni Žuve, inspektor pariske Sigurnosti ali i on, mada se takođe služi prerušavanjima i neortodoksnim metodama, ima teškoće da drži korak sa ovim “genijem zločina”. Na početku premijernog romana dešavaju se čak tri zločina (ubistvo markize, engleskog lorda, pljačka u elitnom hotelu baronice i ruske princeze) a Fantomas se pominje samo kao Žuveova hipoteza u koju niko ne veruje. Ipak, iako naizgled nepovezani, događaji imaju iste aktere među kojima je i mladić koga će Žuve spasiti i dati mu nov identitet Žeroma Fandora, novinara kriminalističke rubrike koji će nadalje biti njegov pomagač u istragama. Do kraja romana strada još slučajnih aktera (jedan prevareni i drogirani glumac će umesto krivca biti pogubljen na giljotini) a Žuveu će ostati da konstatuje da je Fantomas živ! Autori zapliću mrežu zločina, sumnji i dokaza a samog Fantomasa izvode na scenu tek oko 100. strane! Vrlo su živopisni njihovi opisi aristokratije ali i svakodnevice skitnica i najnižeg društvenog sloja odnosno policijske i sudske procedure (autori su i sami bili pravnici). Njihova je proza bez stilističkih ukrasa, niti ima takve ambicije, ali je brza i dopadljiva čak i posle punog veka od prvog objavljivanja.

            Fantomas se i u sledećim knjigama preteći izdizao iznad Pariza (kao i ostatka Francuske pa i Engleske u kojoj “gostuje”), bio je još drskiji i nemilosrdniji (osim krađa basnoslovnih bogatstava, ubistava iz koristoljublja ili osvete, silovanja časnih sestara on će oteti Ruskog cara i Hesen-Vajmarskog kralja, bombardovati Kasino u Monte Karlu, ukrasti kompoziciju metroa…), vešto će bežati iz zaseda i klopki. Inspektor Žuve ipak neće posustajati u svojoj poteri mada će često biti u životnoj opasnosti. Zapleti narednih romana manje su ili više uverljivi i uzbudljivi ali svaka je knjiga doprinosila slavi Fantomasa kod brojnih čitalaca. Osim “obične” popularnosti Fantomas je posebno bio omiljen nadrealistima koji su u njegovom odnosu prema društvu videli i niz svojih stavova proklamovanih u brojnim manifestima. Apoliner je o ovim knjigama pisao kao o “neobičnim romanima punim života i mašte” dok je Elijar govorio o junakovom sukobu sa tužnim svetom koji mu je nametnut. Godinama kasnije i Sartr se, u svojoj autobiografskoj knjizi “Reči”, rado setio iščitavanja romana o Fantomasu.

            U bivšoj Jugoslaviji Fantomas nije bio preterano zapažen (a to se stanje nije promenilo ni u savremenoj nam Srbiji). “Nakladni zavod Matice Hrvatske” štampao je davne 1965.g. komplet od 6 romana o Fantomasu, na osnovu francuskog integralnog izdanja iz 1961.g; urednik izdanja bio je cenjeni kulturolog Predrag Matvejević. Na žalost, objavljivanje knjiga o Fantomasu nije nastavljeno. Ipak, relevantne informacije i kritičke stavove o ovom junaku odnosno o Fantomasu kao kulturološkom fenomenu zainteresovani mogu naći u izuzetnom delu “Čudovišta koja smo voleli” nenadmašenog erudite Ranka Munitića.

            (“Dnevnik”, 2020.)

O LEGIONARIMA VRAGOLANIMA - „Tri musketara u Africi“ P. Hovard; izdavač Agora, 2019.

P. Hovard je pisac koji ne postoji; iza tog anglosaksonskog imena zapravo stoji Jene Rejte (1905-1943), jedan od najpopularnijih mađarskih pisaca petparačka dela u decenijama pred II svetski rat. Rejte je autor niza popularnih pozorišnih dela: drama, scenskih igara, libreta za opere i tekstova za kabare; prozna dela potpisivao je kao P. Hovard, kada su u pitanju humoristično-avanturistički romani, i Gibson Laveri, kada je reč o vesternima. I ništa od navedenog ne bi bilo posebno neobično dok se ne razotkrije da Jene Rejte nije ime već je (takođe) pseudonim! Rejte je zapravo Jene Rejh, Jevrejin iz Budimpešte koji je zbog svoje nacionalne pripadnosti odveden u radni logor u kome umire 1943. godine. Tako je lavirint Hovard/Rejte/Laveri/Rejh doneo slavu i popularnost nepostojećim ljudima, ali nije uspeo da sačuva od fatalne sudbine stvarnog čoveka! Kako god bilo da bilo iza Hovarda, Rejtea i Laverija su ostala dela koja su mu obezbedila status jednog od najčitanijih mađarskih autora lakih, zabavnih knjiga. No, takva vrsta popularnosti stvara i sasvim lažnu sliku o literarnim (ne)kvalitetima i dometi takvih dela. O tome su se mogli uveriti ovdašnji znatiželjni čitaoci Hovardovog romana „Kapetan Prljavi Fred“ koji je, kao svojevrsno kulturološko otkrovenje, 2015.g. objavila zrenjaninska „Agora“. U tom romanu se, u prvom nivou čitanja, predstavlja prepoznatljiva avanturistička mornarska priča začinjena misterijom i humorom; vrlo brzo, međutim, postaje jasno piščevo poigravanje šablonima, njihovo prevazilaženje i nadogradnja pa je roman, u konačnom sagledavanju, koliko zabavna toliko i intelektualno uzbudljiva literarna tvorevina.

            Hovard ovim valjanim smerom nastavlja i u romanu „Tri musketara u Africi“, takođe objavljenom u izdanju „Agore“ u sjajnom prevodu Petra Miloševića. Pominjanje musketara u naslovu svakako izaziva niz asocijacija na legendarni roman Aleksandra Dime što je delimično opravdano (barem u činjenici da su trojica glavnih junaka vojnici, istina u Legiji stranaca); s druge strane, čast i plemenita odanost kraljici i domovini koji krase musketare ne mogu se pripisati legionarima - oni su ne mnogo bistri zabušanti i sitni kriminalci, skloni i dezerterstvu ako je dobit dovoljno velika tako da i kad se žrtvuju iza toga se krije računica koja bi, u krajnjem, trebala da bude u njihovu korist (računajući tu i spas od kažnjavanja i suđenja). Vesela trojka iz teške čamotinje vojne postaje izgubljene u vrelini pustinje upada u nevolje koje je, preko zatvora, vode u duboke džungle, u fantastično naselje za legionare-kriminalce koje postoji i opstaje zahvaljujući ogromnoj prevari. Odatle će legionari pobeći kako bi spasili ćerku i izgubljenu čast jednog oficira. Beg vodi kroz džunglu i, ponovo, kroz pustinju...

            Legionarska postaja i zatvor te naselje u džungli staništa su neverovatno živopisnih i bizarnih likova, od starog legionara Levina koji je u civilstvu bio slavan ali niko ne zna zbog čega preko fanatičnog kaplara Potrijana do Turskog sultana za koga nikako nije jasno da li je izdajica ili vešti pomagač glavnih junaka koji neprestano konstruiše nemoguće situacije koje se, opet, redovno ostvaruju a da niko nije siguran da li on to uradio namerno ili slučajno. Ni glavni trojac nije mnogo normalniji (Džon Kolenica Fauler, samozvani pisac te Široki Hopkins i Alfonso Vazduh, snagator odnosno zbunjeno-sluđena kreatura) i uprkos pominjanju musketara više liči na u to doba popularnu filmsku braću Marks ili stripski trojac „Tri ugursuza“. U romanu se nižu urnebesne situacije dok su dijalozi potpuno uvrnuti i na granici apsurdnog. Zbog svega toga često se tokom romana dešava da priča klizne u potpunu infantilnost koja deluje sveže i napatvoreno te razgaljuje čitaoca.

Zaplet i rasplet romana žanrovski jesu prepoznatljivi (ponajviše prema filmovima o legionarima popularnim između dva rata) a priča je nadograđena urnebesnim humorom i raznim jezičkim i smisaonim kalamburima. Hovard se ne zaustavlja na komičnom koje proizilazi iz okolnosti/situacija ili neusklađenosti karaktera već duhovitosti gradi na značenjima reči, na sinonimima ili pogrešnim tumačenjima odnosno na vrcavim dijalozima/doskočicama. Pisac se bezbrižno poigrava kanonima avanturističkog žanra, ne libeći se karikaturalnosti i sarkazma, time gradeći celinu koja nadilazi žanr i njegovu puku parodiju.

Osam decenija po originalnom pojavljivanju romana nameće se pitanje da li je do ovakve svežine i atraktivnosti romana pisac stigao zahvaljujući književnom majstorstvu ili tek zadesno, nenamerno i literarno intuitivno (jer delo zna više od svog tvorca)? Nezavisno od odgovora na ovo pitanje „Tri musketara u Africi“ su delo koje savremenim čitaocima dokazuje postmodernistički kanon da je svaka forma (pa i žanrovska) izazov za stvaralačko iskušavanje i učitavanje novih značenja. Hovard u vreme pisanja „... musketara...“  nije znao ništa o postmodernizmu ali ga je anticipirao (potvrđujući Borhesovu tezu da svaki veliki umetnički pokret ima svoje preteče). Protekom vremena roman je postao ne samo klasik petparačke literature već i zavodljivo delo koje živi u drugom svetu i drugoj literaturnoj sredini. Zato nije nemoguće da će se, za „Tri musketara u Africi“, u budućim godinama iz odrednice „klasik petparačke literature“ izgubiti ono „petparačke“. Sasvim zasluženo.

            („Dnevnik“, 2020.)

EKSCENTRIČNA I URNEBESNA PUTOVANJA DOKTORA MISTERIJE - „Doktor Misterija“ Alfreda Kastelija i Luča Filipučija; izdavač „Čarobna knjiga“ 2018.

Mada dugo i produktivno piše scenarija za stripove (najčešće za italijanskog strip giganta „Bonelija“) Alfredo Kasteli (1947) je od 1980-tih, na prostorima Italije, bivše Jugoslavije  (pomalo i u ostatku Evrope) najpoznatiji kao kreator „Martija Misterije, detektiva nemogućeg“, istoričara, arheologa, antropologa, pisca i TV voditelja koji rešava svakojake zamršene tajne prošlosti. Serijal se dopao čitaocima kao strip verzija Indijane Džonsa ili kao racionalna verzija istraživača, nasuprot „Dilanu Dogu“ kao istraživaču natprirodnog. Među mnoštvom neobičnih ličnosti koje je sreo tokom svojih putešestvija Marti - u epizodama „Porodična posla“ i „Doktor Misterija“ iz 1996.g. - sreće i izvesnog Doktora Misteriju. Priča kaže da je Rama Randži, borac za nezavisnost Indije, tokom svojih skitnji Evropom odlučio da promeni prezime u Misterija. Takođe je posinio i siroče Sigala koji je preuzeo isto prezime - a Sigal je, tu je poenta, Martijev pradeda. No, iza ove konstrukcije postoji i druga - Doktor Misterija je junak istoimenog avanturistično-mističnog romana iz 1898.g. (objavljenog u ediciji „Ekscentrična putovanja“ koja je trebala biti paralela tada aktuelnim „Neobičnim putovanjima“ Žila Verna); autor „Doktora Misterije“ je Pol D'Ivo (što je preudonim Pola Deletra, 1856-1915). Avanture na granici verovatnog, bizarni likovi, tajna znanja i učenja, tehnološke novotarije (električna vozila, ubistveni električni zraci, svevideća televizija), kobne zavere, romansa – bili su recept za popularnost i prodaju i „Doktor Misterija“ je sve to, na preko 400 stranica, sadržao. Roman je imao nekoliko izdanja ali ne i nastavak mada će se Sigal pojaviti u romanu „Sigal u Kini“ (1901) a potom i u drugim D'Ivoovim delima. Neobični doktor netragom je nestao sa literarne scene (gotovo pun vek kasnije pojavio se u dva romana, iz 2006. i 2012.g, koji su baštinili staro eskapističko nasleđe).

            Kasteli je, kao pravi postmodernista, „pravog“ Doktora Misteriju iskoristio za zakuvavanje intige u „Martiju Misteriji“ a onda je osmislio i nezavisni serijal „Doktor Misterija“ koji koristi ponešto od originalnog D'Ivoovog junaka ali ima i sasvim individualan profil. U Kastelijevoj drugoj inkarnaciji Doktor Misterija nije ni mračan ni fatalno ubistven jer je osnovni ton strip epizoda parodijski što podrazumeva karikiranje iskustva „palp“ (para)literature i popularne kulture – tako da se, mada se strip dešava krajem XIX veka, u njemu pojavljuju i poznati likovi iz dela nastalih u XX veku, od profesora Higinsa iz romana „Piglmalion“, Petra Pana ili Darta Vejdera iz „Ratova zvezda“ dok je na površini Meseca pored „Apolo“ lendera i raketa kojom je Tintin stigao na Mesec. Uz doktora koji stalno otkriva svoja bezbrojna znanja i veštine i evocira uspomene iz prošlih herojskih vremena i mladog Sigala koji, naravno, liči na Martija Misteriju, članovi neformalne družine su Kinez Čing Kvaj snalažljivi preduzetnik koji se ne libi da izrabljuje svoje radnike i dežurna dama u nevolji (gospođa koja traži muža, devojka koja traži izgubljenog verenika ili svoga oca) koja redovno, od šokova, pada u nesvest u Sigalovo naručje (što njemu ne pada ni malo teško). Arhineprijatelj doktora je maršal Radecki koji kuje planove i zavere da ovlada Milanom, Mesecom ili Indijom i da obnovi/popravi svoje mecima izbušeno telo; njemu u mračnim rabotama pomaže pacov koji prisluškuje neprijatelja i izvršava podla naređenja.

            I tako Doktor Misterija i Sigal u svom „električnom hotelu“ (koji liči na oklopljeni autobus) stižu u Milano i šokiraju stanovnike. Odmah po izlasku iz vozila prilazi im lažni prosjak sa štakama od sandalovog drveta koje drži negovanim rukama. Doktor to otkriva dedukcijom kojom je hteo da nauči „priglupu individuu“ detektiva iz Bejker strita. Prosjak napada a doktor se bori kao pravi kung-fu borac, pobeđuje pa prosjak ispija retki otrov o kome doktor, naravno, sve zna... Dalje se nižu avanture koje upliću gradnju vazdušnog metroa, kineske trijade, grbavog zvonara crkve, mehaničke lutke i školu za dečake-džeparoše, protestante marksiste, fantoma iz opere, zemlju ispod površine zemlje, Fu Mančua, probuđenog Zmaja haosa... i sve to (uz učestalo padanje dame u Sigalovo naručje) samo u prvoj epizodi „Misterije Milana“! U drugoj avanturi „Rat svetova“ Doktor i Sigal lete na Mesec u topovskom zrnu iz Melijesovog filma, Radecki je mitski „veliki ratnik iz proročanstva“ Salrasa, ratnika sa tamne strane Meseca koji spremaju invaziju na Zemlju, dok na vidljivoj žive miroljubivi Mesečari zbog kojih je Čing „ido koji sve zna“ tu preselio pogone za proizvodnju kravata, kaiševa i upaljača koji sviraju. U „Užasima crne džungle“ koja je u Indiji doktor i reinkarnirani Radecki postaju privremeni saveznici jer su pacovu Radeckog, koji je proglašen za novog avatara Sujodana, slava i moć udarili u glavu; značajnu ulogu u avanturama (na zemlji i pod njom) ima i strašni pirat (inače inženjer i kantautor) Sandokan, za koga će se ispostaviti da je nežna duša, koji od lorda Bruga zatražiti njegovo najveće blago - ruku ćerke a otac će ga zamoliti da uzme i sve ostalo na šta su doktoru potekle suze koje nikad ne može da zadrži na venčanjima. I tako se sve (ili skoro sve) razrešava osim dileme zašto Čing čas govori kao Kinez iz viceva a čas sasvim normalno?

            Paradoje su izuzetno zahtevne jer traže izoštren osećaj za ravnotežu između ozbiljnosti i nekontrolisanog humora; previše jednog i drugog uništava zavodljivost parodije. Kasteli se dobro nosio sa izazovom i tek ponekad gubio kontrolu nad pričom. Filipuči je crtežima čistih linija zdušno pomogao da gegovi uspeju, da grimase budu adekvatne a enterijeti i eksterijeri uverljivi. Rečju,  album „Doktor Misterija“ (izdanje „Čarobna knjiga“, 2018) razgaljujuće je štivo za ljubitelje humora (uz zrno ironije i groteske) koje traži i malo opšte kulturne potkovanosti; takvima, posle mnogo smeha, ostaje žal što serijal nije bio dugovečniji.

            („Dnevnik“, 2019.)