Treći grafički roman Srboljuba Nikića (1971), apartne pojave na domaćoj strip sceni, nastavak je poetskih i vrednosno-tematskih traganja započetih „Žigom petokrake“ (2013) i nastavljenih delom „Srce nije meso“ (2014). Ako se posle „Žiga...“, koji je bio prijatno iznenađenje zbog direktnog nadovezivanja na „zlatna vremena“ srpskog strip andergraunda 1990-tih, postavljalo pitanje hoće li autor nastaviti tim putem, posle „Srca...“ tih dilema nema što „Decembarska noć“ u potpunosti potvrđuje. U ovoj noveli Nikić je istovremeno i prepoznatljiv ali i nov, intrigantan i provokativan; alternativni, andergraund koreni, kako u crtačkom segmentu tako i u načinu vizuelnog kreiranja, kadriranja i montaže materijala te  subverzivnost stavova prema stvarnosti, nadograđeni su složenom, serioznom pričom koja je po svim elementima sasvim romaneskna, bez stripovskih prilagođavanja i pojednostavljivanja.
            U pet poglavlja „Decembarske noći“ Nikić ispreda bolno aktuelnu priču o majci i bebi koje su izbegle iz Sirije i stigle u Srbiju, domovnu supruga-oca, u kojoj nisu prihvaćene, o Slavici, vlasnici naizgled običnog „bircuza“ koja za novac prebacuje nevoljnike preko granice dok joj kod kuće sedi autistični sin, o njenoj koleginici Emiliji koju otac alkoholičar podvodi kako bi zaradila novac za lečenje majke bolesne od raka (koji otac propije), o posrnulom svešteniku koji je najpre redovna pa onda jedina mušterija nesrećne prostitutke, o skitnici koji „izigrava“ Deda-Mraza i okončava život skokom s mosta, o izigranom policijskom inspektoru i korumpiranom šefu policije, o ambicioznim političarima, o povodljivim masama... Prizori nevesele svakodnevice, ljudi izgubljenih u svojim promašenim životima, ispraznog sjaja onih koji su se obogatili otimačinama od nejakih, plastičnih sponzoruša, manipulisanja masama spleteni su, gustim tkanjem, u stvarnost-klopku koja guta, pre ili kasnije, sve pred sobom. Otuda nema ni postojanih vrednosti kao što se decidirano ne može reči koji je lik dobar ili loš jer su njihove obrazine varljive: da li je vlasnica kafane samislosna jer pomaže izbeglicama ili je lopov koji koristi tuđu nesreću da se obogati? Da li je sveštenik koji posećuje prostitutku nemoralan ili, naprotiv, visoko moralan jer joj pomaže da opstane?
Sa raznim ispovestima, monolozima i dijalozima u (strip) realnost se mešaju bizarne vizije, višeznačni snovi i delovi stripa koji je Emilija crtala i oni su ne samo ventil za oslobađanje od teskobe i spoznaju sopstvenog mesta u svetu već i specifična obznana posebne nad-stvarnosti u kojoj sva dešavanja, ipak, imaju kakav-takav smisao. Tako su fantazam, ludizam i apsurd, kao mogući eskapistički odmak, pomešani sa vizurama božanskog/pripovedačkog sveznanja koje daruje utehu makar i u činjenici da nijedan život nije besmislen. U finalu ovog grafičkog romana autor će pomenute principe (fantazam, apsurd, ludizam, eskapizam), u formi bizarne, mračne, moralno nihilističke reklame, uvesti u tekuću strip realnost čime, možda, sugeriše nastupanje poslednjeg stadijuma raspada svih društvenih vrednosti. Utisak kobnog završetka ne uspevaju da, u „Appendixu“ odagnaju ni relativno povoljne zabeleške o daljim sudbinama junaka ove priče.
         Nikić je i u „Decembarskoj noći“ ostao veran „primitivističkom“ grafizmu koji ne priznaje nijedan od učenih crtačkih principa tako da sve što je u ovom romanu nacrtano samo manje ili više liči na fizionomije, tela, enterije i ekserijere, srazmere i perspektive. Tehnika laviranog tuša prevashodno podupire crtež dajući mu dubinu a samo ponegde je korektiv crteža. Ipak, kada iscrtava snove a posebno Emilijin strip i pomenutu reklamu, autor vidno menja stil/tehnike crtanja kako bi apostrofirao njihov odmah od svakodnevnog. U svakom slučaju, kao i u prethodnim Nikićevim delima, čitalac će, ako u početku i ima rezerve prema crtežu, vrlo brzo, kako čitanje odmiče, prestati da crtež i priču vidi kao posebne celine već će ih doživljavati kao kompletno/kompleksno delo što, svakako, svedoči o njegovoj valjanosti.
       Rečju, „Decembarska noć“ Srboljuba Nikića samosvojna je umetnička tvorevina, dosledna u svojim stilskim karakteristikama te intelektualno i emotivno uzbudljiva, provokativna i, zašto da ne - poučna.

            („Dnevnik“, 2016.)
Priče o grupama odabranih-izuzetnih ljudi koji izvršavaju junačka dela deo su istorije svih naroda, na svim zemaljskim prostorima i u svim vremenima. Njihov se spisak proteže od družine koja je tragala za zlatnim runom, vitezova okruglog stola ili 40 ronina sve do komandosa/specijalaca u ratovima ili hrabrih kosmonauta. Naravno, sva su ova dešavanja imala svoj odraz u svetovima umetnosti, bilo tako što se realnost kopirala ili izmišljala. U svetovima popularne kulture Zapadnog sveta s kraja XX veka i početka XXI, pored Marvelovih i DC-jevih superherojskih ekipa, najpoznatija tvorevina u ovom “fahu” je strip serijal Alana Mura “Liga izuzetnih džentlmena” (od 1999.g. naovamo) u kom su spojeni junaci klasičnih umetničkih dela, od Alana Kvotermejna i Kapetana Nema do Doktora Džekija i Nevidljivog čoveka. Ovakva postavka, koja je dosledno razvijanje ideja Filipa Hozea Farmera i njegovog ingenioznog “Vold Njutn Univerzuma”, uspostavila je obrazac koji nudi mnoge izazove.
            Ovdašnji odgovor na taj izazov je “Družina Dardaneli” koju je osmislio Pavle Zelić a iscrtao Dragan Paunović. Prva epizoda-avantura “Poljubac leptirice” (“System comics”, 2011.) postavlja pozornicu događaja - Srbiju u alternativnoj istoriji s kraja XIX veka u kojoj postoje i mešaju se racionalno i fantastično. Jedina konstanta ove (i svih ostalih) istorija jesu interesi velikih sila za dominacijom nad malim narodima. Kao pokušaj odupiranja tim uticajima u Srbiji se sakuplja grupa izuzetnih junaka. Mesto njihovog susreta je legendarna kafana “Dardaneli” a organizator i koordinator družine je Vukašin Katić (ličnost iz romana “Vreme smrti” Dobrice Ćosića); družinu čine Koštana (iz istoimene drame Bore Stankovića), Hajduk Stanko (roman Janka Veselinovića), Karađoz (“Prokleta avlija” Ive Andrića), Sava Savanović (“Posle devedeset godina” Milovana Glišića) i - jazavac (“Jazavac na sudu” Petra Kočića) dok je predstavnik “majčice Rusije” grof Vronski (“Ana Karenjina” Lava Tolstoja). S druge, loše strane su Jozef K. (iz “Procesa” Franca Kafke), Dobri vojnik Švejk (iz romana Jaroslava Hašeka), Old Šeterhend i Omar Halef (iz romana Karla Maja) i Margerita Gotije (“Dama s kamelijama” Aleksandra Dime sina). Sukob Družine Dardaneli i “loših momaka” treba da onemogući ostvarenje mračnog plana za pokoravanje sveta.
Druga priča serijala delom se dešava u Parizu, na Svetskoj izložbi tehničkih novotarija a odatle se, posle klaustrofobične epizode u pariskim katakombama, premešta u vazdušni “Orijent ekspres” koji će aktere, preko evropskog neba, dovesti do Konstantinopolja. Spektakularna egzekucija Vukašina Katića obznaniće da je Esnaf ubica angažovao Rodiona Romanoviča Raskoljnikova (“Zločin i kazna” Fjodora Dostojevskog) da eliminiše Družinu Dardaneli. Raskoljnjikovu će pomagati Fantoma iz opere (iz romana Gastona Lerua) i Gregor Samsa (“Preobražaj” Franca Kafke). Na strani Družine Dardaneli, pak, ubijenog Katića zameniće Jovanča Micić (“Put oko sveta - Čudnovati događaji Jovanče Micića, Jagodinca u deset slika s pevanjem i igranjem” Branislava Nišića). U “Zločinu…” se, uporedo sa osnovnim zapletom, nastavljaju otkrivanja životnih priča “domaćih” junaka kao i njihove svađe, netrpeljivosti i trvenja. Zelić, ipak, zadržava zdravu distancu prema ovoj pripovednoj liniji pa u sceni sa ispovestima, na primedbu da jazavac nije ispričao svoju priču, Sava Savanović sasluša šta četvoronožac ima da mu odmumla i odreži a na pitanje šta je rekao odvrati da neće reći jer je “isuviše neverovatno”. I pored “humane” strane junaci imaju prevashodnu ulogu koja u svemu poštuje ikonografiju horor žanra pa priča teče brzo, sa mnoštvom akcionih scena “natopljenih” adrenalinom i jezom. Crtež Dragana Paunovića, kadriranje odnosno koncipiranje tabli, koristi tradiciju vizuelne horor ikonografije (stripovske i filmske) umešno vladajući linijom i rasporedom svetla, senki i potpuno crnih površina što je izuzetno ubedljivo u scenama u pariskom podzemlju.
Sveukupno, “Zločin na Svetskoj izložbi” uspešno nastavlja avanture Družine Dardaneli nudeći čitaocima zanimljivo štivo koje u sebi nosi veliki potencijal za valjan strip serijal.
(“Dnevnik”, 2016.)
Treća knjiga integralnog strip serijala „Torgal“ (u izdanju „Darkwood“-a i „Čarobne knjige“, 2015.g.) koji su stvorili scenarista Van Ham i crtač Rosinski donosi tri pojedinačna izdanja-albuma originalno objavljena 1988. godine. Ovako spojeni između jednih korica oni „pokrivaju“ tri linije na kojima serijal počiva: tajanstveno i čudesno Torgalovo poreklo, živote njegove porodice odnosno Torgalove avanture. Album „Dete zvezda“ (sedmi po redu) čine tri manje celine: „Izgubljeni drakar“ pripoveda kako su Vikinzi pronašli Torgala, „Metal koji nije postojao“ vodi malog Torgala u bajkovitu avanturu u kojoj će se hrabro žrtvovati za prijatelja dok u „Amajliji“ mudrac-božanstvo na vrhu planine otkriva mladom Torgalu istinu o njegovom poreklu u moćnom, tehnološki naprednom narodu, pred kataklizmom izbeglom sa Zemlje koji se vratio svojoj postojbini ali nije uspeo da na njoj preživi; u jednom trenutku Torgal u božanstvu prepoznaje svog dedu ali mu, potom, sećanje na sve što je čuo biva telepatski izbrisano. „Dete zvezda“ spaja mitološku i naučnu fantastiku, odnosno dva koncepta doživljavanja sveta - racionalni i iracionalni - u toplu, melanholijom obojenu priču oplemenjenu izuzetnim crtežom i svakako je jedan od najboljih albuma celokupnog serijala.
            Sposobnosti koje je Torgal nasledio od svojih predaka i koje pomalo naslućuje ali ne ume da kontroliše prešle su na njegovog muškog naslednika Jolana. Album „Alinoe“ započinje tako što Torgal zatiče mališana kako po pesku ispisuje znakove za koje ne ume da objasni ni kako ih zna ni šta znače. Potom Torgal odlazi sa ostrva, na kome živi sa suprugom Arisijom i Jolanom, kako bi na kopnu, među drugim ljudima pribavio ono što je njegovoj porodici potrebno. Majka i sin žive sasvim obično dok Jolan ne prizna da mu je drug Alinoe dao narukvicu. Arisija je uplašena jer je ostrvo nenastanjeno a svaki stranac je potencijalna opasnost za dete i nju. Nakon neobičnog susreta sa zelenokosim dečakom čudnih očiju Arisija zaključuje da je Alinoe plod Jolanove mašte koji je otelotvoren zbog Jolanovih izuzetnih sposobnosti (za koje ona zna ali ih krije od Torgala). No, Alinoe ubrzo odbija da se pokorava naredbama svog tvorca i počinje da progoni najpre Arisiju a potom i Jolana, uništavajući kuću i staju te zaposedajući tela životinja i, konačno, Arisije koja napada svog sina! Fatalni kraj progona sprečiće Torgalov povratak i uništavanje Alinoeve narukvice. Hame i Rosinski stvorili su mračnu priču punu demonske jeze; prepoznatljivi elementi horor ikonografije izuzetno su ubedljivi u ruralnom primarno-primitivnom okruženju, dodatno potencirani filmskom „režijom“ i kadriranjem strip tabli.
            Završna epizoda ove knjige, „Strelci“ samostalna je Torgalova avantura u kojoj on, da bi mogao da se vrati na ostrvo gde su Arisija i Jolan, upada iz jedne nevolje u drugu. Najpre će upoznati veselog vetropira Tjala Vatrenog i njegovog ujaka, vrsnog oružara Arguna Drvonogog a potom i lepu ali svojeglavu i sujetnu kradljivicu Kris od Valnora i njenog slugu Sigvalda Spaljenog. Uprkos razlikama i netrpeljivosti sticaj okolnosti će sve njih naterati da sarađuju kako u oslobađanju zarobljene Kris tako i na turniru za strelce koji nudi bogate nagrade; ipak, Kris od Valnora će, dosledna svojoj prevrtljivoj ličnosti, pokušati da ih sve prevari i nagradu na takmičenju prigrabi samo za sebe. Mada prepoznatljivih kontura zapleta i razrešenja ova priča nije ni rutinski ispričana niti preterano „zašećerena“ tako da u kranjem donosi jednu valjanu pseudoistorijsku avanturističku priču koja će zabaviti i povremeno nasmejati publiku. Tjal i Argun odnosno zloća Kris nastaviće da se povremeno pojavljuju u Torgalovim doživljajima donoseći tako još jednu nit kontinuiteta serijalu.
            Sveukupno, treća knjiga „Torgala“ pokazuje kako su autori promišljeno i precizno gradili svoju sagu o crnokosom Vikingu vanzemaljcu, njegovoj porodici, prijateljima i neprijateljima, mešajući žanrove, njihove obrasce i ikonografije, uspevajući da stvore delo koje neće robovati konvencijama već će ih koristiti, nadogađivati i nadilaziti nudeći čitaocima kvalitetnu strip „lektiru“ a potonjim strip stvaraocima putokaze za nova dela.

            („Dnevnik“, 2016.)
            Herman Ipen (1938) nesumljivo jedan od najboljih autora francusko-belgijskog stripa karijeru je započeo pre više od pola veka: debitovao je 1964. godine u magazinu „Spiru“ a aktivan je i danas. Njegov atraktivni crtež prvih epizoda serijala „Jugurta“ doneo mu je ponudu poznatog scenariste Grega za realizaciju pustolovnog stripa „Bernard Prins“; od 1966. do 1980. godine Herman je nacrtao ukupno 18 albuma ovog serijala. Po Gregovim scenarijima Herman od 1969. godine crta i vestern serijal „Komanča“; do 1983.g. sveukupno 14 albuma. Uprkos popularnosti oba serijala stvaralački tandem je postepeno usporavao saradnju (do konačnog raskida) što je Hermanu omogućilo da se pozabavi samostalnim projektima. Prvi je bio serijal „Džeremaja“ započet 1978.g. (koji do danas nije okončan). Godine 1983. Herman stvara novi serijal „Tornjevi Boa-Morija“, situiran u srednji vek u Evropi, koji će okončati posle 10 albuma ali i nastaviti u serijal „Boa-Mori“ (po scenarijima Hermanovog sina Iva). Pored ovih serijala Herman je uradio, samostalno ili po tuđim scenarijima, 30-tak nezavisnih („one shot“) albuma.
            Drugi tom sabranih epizoda „Džeremaje“ nastavak je avantura dvojice prijatelja, Džeremaje i Kurdija; oni i dalje putuju prostranstvima bivših Sjedinjenih Američkih Država koje su uništene u rasnom ratu belaca i crnaca. Na ruševinama nekada moćne države nikle su male, samodovoljne zajednice manje-više neprijateljski nastrojene prema strancima; obični ljudi su prinuđeni da se teško bore za opstanak u neprijateljskom okruženju koje podrazumeva otvoreno nasilje i bedu ali i visoku tehnologiju i rasipnički luksuz. U kontradiktornom i konfuznom svetu koji je sjedinio Divlji zapad i vestern ikonografiju XIX veka sa moćima kapitalizma s kraja XX veka, ništa nije sveto, sigurno i nemoguće.
            Mada su epizode serijala zaokružene one su labavo povezane opštom pričom koja prati  stasavanje mladog Džeremaje (koji ima koliko-toliko normalne životne prioritete i ciljeve) i njegovog vetropirastog druga Kurdija; neslaganja i čarke njih dvojice konstanta su svih doživljaja. Prva epizoda drugog toma (četvrta u seriji), „Oči od usijanog gvožđa“ iz 1980.g. vodi prijatelje na zabranjenu teritoriju države crvenog naroda jer Džeremaja pokušava da pronađe i spase svoju porodicu koja je tamo odvedena. Usput će sresti pompeznog putujućeg zabavljača i njegovog opasnog pratioca izuzetnih sposobnosti. U razrešenju priče Džeremaja će spasiti svoju tetka Martu a mala družina će se primiriti i uživati u običnom životu iz koga će ih otrgnuti sledeća epizoda „Zamorče za budućnost“ iz 1981.g. na prevaru odovodeći prijatelje u kliniku za produženje mladosti bogatih klijenata serumom koji se dobija iz tela onih koji u svom životu nemaju ništa sem zdravlja i mladosti. I posle 35 godina od objavljivanja ovog stripa njegova priča je provokativna i aktuelna. Tako je i sa temom postojanja i agresivnog delovanja verskih sekti; epizoda „Sekta“ iz 1982. inspirisana je tada senzacionalnim slučajem masovnog samoubistva sledbenika „propovednika“ Džima Džounsa u Gvajani.
            Hermanovi scenariji uspevaju lako da uvuku čitaoca u intrigu koja se odvija u nekoliko pripovednih linija koje dozvoljavaju neočekivane obrte. Likovi su prepoznatljivi a takvi su i njihovi međusobni odnosi. No, Herman povremeno pravi intrigantne iskorake koji dodatno produbljuju priču i daju joj uverljivu notu „životnosti“ koja nadilazi strip standarde. Što se vizuelno-crtačkog dela stripa nesporno je da Hermanov, nazovimo ga tako, „ružnjikavi realizam“ filmski kadriran i montiran savršeno odgovara naučnofantastičkom, postapokaliptičnom miljeu. Kao vrhunci ovog manira nameću se, pored već prepoznatljivih slika ruševina (zgrada, fabrika), prizori fantazmagorično apstraktnih kamenih pejzaža u „Očima od usijanog gvožđa“ odnosno maglovite noći u „Sekti“. Hermanova poigravanja perspektivama kao i neodredivim oblicima svakako plane pažnju i donese posebnu vrstu čistog likovnog uživanja.
            „Džermaja“ je u vreme svog pojavljivanja svakako bio atraktivno strip ostvarenje koje se nametalo dobro osmišljenim i razvijenim idejama te ambicijama da u spoju dva žanra (vesterna i naučnefantastike) donese nove kvalitete. I posle više od tri decenije od prvog pojavljivanja ovaj serijal deluje ubedljivo i sveže, nudeći uzbudljive ali seriozne avanture.

            („Dnevnik“, 2016.)

            Šestog septembra 1956.g. u saobraćajnoj nesreći poginuo je Aleks Rejmond (rođen 1909.g.). Ljubav prema brzim i skupim automobilima, kao „logičan nastavak“ uživanja u svakovrsnom luksuzu okončala je Rejmondovu sjajnu stvaralačku karijeru koja mu je donela slavu, nagrade i bogatstvo. I dok su ljubitelji stripa žalili, ljudi iz strip biznisa imali su drugačije probleme. Za Rejmondovog izdavača „King fičers sindikat“ situacija je bila vrlo praktična i svodila se na pitanje: ko će nastaviti da radi na stripu Rip Kirbi, popularnom i profitabilnom. U novinama su upravo štampani kaiševi 36. epizode ovog serijala, pod nazivom „Eliksir mladosti“; Rejmond je, prema uobičajenom sistemu rada iscrtao kaiševe za par nedelja unapred ali priču nije završio a da se strip prekine nije dolazilo u obzir jer „šou mora da se nastavi“. Logičan zaključak je bio da se posao poveri nekim od Rejmondovih pomoćnika ali su direktori Sindikata imali drugačije ideje. U odluci su im pomogli i vlasnici suparničkih kompanija naprasnim angažovanjem crtača za koje su mislili da bi bili mogući Rejmondov naslednik. Ovo nimalo kolegijalno ponašanje suzilo je broj mogućih kandidata i izbor je pao na Džona Prentisa (rođen 1920.g.) koji čak nije ni poznavao Rejmonda mada je voleo njegov rad. Prentisov realistički crtački stil bio je dobra polazna osnova pa su mu, pošto je zaposlen, kao model i putokaz dali na uvid Rejmondove originalne crteže i skice. Prentis je dovršio epizodu „Eliksir mladosti“ i od 22.10.1956. započeo svoju verziju doživljaja Ripa Kirbija; ovaj posao okončan je čak 43 godine kasnije, Prentisovom smrću 1999.g. (poslednjih 15-tak godina Prentis je pisao i scenarije za Ripa), nakon koje je Rip Kirbi posle 197 epizoda otišao u istoriju!
Šesti tom sabranih avantura “prvog savremenog detektiva” Ripa Kirbija sadrži osam epizoda objavljenih od oktobra 1956. do novembra 1958. godine. Prva epizoda koju je Prentis u celosti nacrtao, “Slučaj Džonija Puce”, izazvala je ozbiljne zamerke čitalaca zbog neadekvatnih pojedinosti ali je publika generalno pozitivno reagovala na novog crtača. Prentis je zadržao standardnu formu - tri sličice u kaišu, preciznu tanku liniju (čak tanju neko kod Rejmonda), fotografsku faktografiju, luksuz, glamur i lepe devojke. U okrilju funkcionalnog kadriranja, Prentis je skloniji krupnim planovima - potretima, umesto pune crne boje za noćne scene rado koristi gusto senčenje; takođe voli da grubijane crta sa slomljenim, bokserskim nosevima. Takav je i Džoni Puca koji je smislio podli plan da se osveti Kirbiju ali će deblji kraj (optužbu za ubistvo) izvući Dezmond. “Devojčica koja je vikala “Vuk!”” je kapriciozna bogatašica koja “baca oko” na Kirbija i ne bira načine da bude u njegovoj blizini; ali, kao u staroj poslovici, posle dve lažne uzbune dama će upasti u ozbiljnu nevolju a u to, isprva, niko neće poverovati. Epizoda “Vi i vaša radioaktivnost” ponovo dovodi Dezmonda u nevolju: ovog puta on je žrtva prevare ali će, do kraja, i prevaranti biti nasamareni. “Sirenine vešte ruke” odvode Kirbija na Bliski Istok gde, uz pomoć vojske SAD, rešava slučaj krađe sa međunarodnim posledicama. U “Pozitivnom negativu” Kirbijeva (povremena) devojka Hani biva optužena za ubistvo modnog fotografa; kao Dezmond pre nje i ona je slučajna žrtva osvete. Epizoda “Princeza i biseri” vodi Kirbija na egzotična, topla mora u potragu za skrivenim bogatstvom siromašnih domorodaca; posle mnogo muka, sred erupcije vulkana i između ajkula, zadatak biva rešen pa detektiv odlazi kući ostavljajući princezu slomljenog srca (kao i, ranije, bogatu naslednicu). U sledećoj avanturi, pod nazivom “Kod kuće je najgore” Kirbi će raskrinkati gramzivi par koji ne može da čeka na nasledstvo. Konačno, u priči “Pročitaj me” Kirbi će, koristeći se bizarnom veštinom čitanja misli, otkriti ubicu koji je na “tradicionalni” način rešio problem svog ucenjivača.
Za punu deceniju izlaženje (od 1946.g.) Kirbi je izrastao u serijal sa izgrađenim profilom; scenarista Fred Dikenson, koji se “nastavio” na tandem Rejmond i Vord Grin, sklon pompeznijim zapletima, najubedljiviji je kad Kirbija vodi van urbanog Njujorka i SAD što, opet, daje priliku Prentisu da se dodatno razmaše i nametne kao originalan crtač koji se ne zaklanja iza velikog prethodnika, ne oponaša ga već gradi svoju verziju poznatog detektiva-srcolomca. U svakom slučaju Prentis je hrabro preuzeo težak zadatak i “odradio” ga za svaku pohvalu u, čak, 160 epizoda!
(“Dnevnik”, 2016.)
top