Treći grafički
roman Srboljuba Nikića (1971),
apartne pojave na domaćoj strip sceni,
nastavak je poetskih i vrednosno-tematskih traganja započetih „Žigom petokrake“ (2013) i nastavljenih
delom „Srce nije meso“ (2014). Ako se
posle „Žiga...“, koji je bio prijatno
iznenađenje zbog direktnog nadovezivanja na „zlatna vremena“ srpskog strip andergraunda 1990-tih, postavljalo
pitanje hoće li autor nastaviti tim putem, posle „Srca...“ tih dilema nema što „Decembarska
noć“ u potpunosti potvrđuje. U ovoj noveli Nikić je istovremeno i prepoznatljiv ali i nov, intrigantan i
provokativan; alternativni, andergraund koreni, kako u crtačkom segmentu tako i
u načinu vizuelnog kreiranja, kadriranja i montaže materijala te subverzivnost stavova prema stvarnosti,
nadograđeni su složenom, serioznom pričom koja je po svim elementima sasvim
romaneskna, bez stripovskih prilagođavanja
i pojednostavljivanja.
U pet
poglavlja „Decembarske noći“ Nikić
ispreda bolno aktuelnu priču o majci i bebi koje su izbegle iz Sirije i stigle u Srbiju, domovnu supruga-oca, u kojoj nisu prihvaćene, o Slavici, vlasnici naizgled običnog
„bircuza“ koja za novac prebacuje nevoljnike preko granice dok joj kod kuće
sedi autistični sin, o njenoj koleginici Emiliji
koju otac alkoholičar podvodi kako bi zaradila novac za lečenje majke
bolesne od raka (koji otac propije), o posrnulom svešteniku koji je najpre
redovna pa onda jedina mušterija nesrećne prostitutke, o skitnici koji
„izigrava“ Deda-Mraza i okončava
život skokom s mosta, o izigranom policijskom inspektoru i korumpiranom šefu
policije, o ambicioznim političarima, o povodljivim masama... Prizori nevesele
svakodnevice, ljudi izgubljenih u svojim promašenim životima, ispraznog sjaja
onih koji su se obogatili otimačinama od nejakih, plastičnih sponzoruša,
manipulisanja masama spleteni su, gustim tkanjem, u stvarnost-klopku koja guta,
pre ili kasnije, sve pred sobom. Otuda nema ni postojanih vrednosti kao što se
decidirano ne može reči koji je lik dobar ili loš jer su njihove obrazine
varljive: da li je vlasnica kafane samislosna jer pomaže izbeglicama ili je lopov
koji koristi tuđu nesreću da se obogati? Da li je sveštenik koji posećuje
prostitutku nemoralan ili, naprotiv, visoko moralan jer joj pomaže da opstane?
Sa raznim
ispovestima, monolozima i dijalozima u (strip)
realnost se mešaju bizarne vizije, višeznačni snovi i delovi stripa koji je Emilija crtala i oni su ne samo ventil
za oslobađanje od teskobe i spoznaju sopstvenog mesta u svetu već i specifična
obznana posebne nad-stvarnosti u kojoj sva dešavanja, ipak, imaju kakav-takav
smisao. Tako su fantazam, ludizam i apsurd, kao mogući eskapistički odmak, pomešani sa vizurama božanskog/pripovedačkog
sveznanja koje daruje utehu makar i u činjenici da nijedan život nije
besmislen. U finalu ovog grafičkog romana
autor će pomenute principe (fantazam,
apsurd, ludizam, eskapizam), u formi bizarne, mračne, moralno nihilističke
reklame, uvesti u tekuću strip
realnost čime, možda, sugeriše nastupanje poslednjeg stadijuma raspada svih
društvenih vrednosti. Utisak kobnog završetka ne uspevaju da, u „Appendixu“ odagnaju ni relativno
povoljne zabeleške o daljim sudbinama junaka ove priče.
Nikić je i u „Decembarskoj noći“ ostao veran „primitivističkom“
grafizmu koji ne priznaje nijedan od učenih crtačkih principa tako da sve
što je u ovom romanu nacrtano samo manje ili više liči na fizionomije, tela,
enterije i ekserijere, srazmere i perspektive. Tehnika laviranog tuša
prevashodno podupire crtež dajući mu dubinu a samo ponegde je korektiv crteža.
Ipak, kada iscrtava snove a posebno Emilijin
strip i pomenutu reklamu, autor vidno menja stil/tehnike crtanja kako bi apostrofirao
njihov odmah od svakodnevnog. U svakom slučaju, kao i u prethodnim Nikićevim delima, čitalac će, ako u
početku i ima rezerve prema crtežu, vrlo brzo, kako čitanje odmiče, prestati da
crtež i priču vidi kao posebne celine već će ih doživljavati kao kompletno/kompleksno
delo što, svakako, svedoči o njegovoj valjanosti.
Rečju,
„Decembarska noć“ Srboljuba Nikića
samosvojna je umetnička tvorevina, dosledna u svojim stilskim karakteristikama
te intelektualno i emotivno uzbudljiva, provokativna i, zašto da ne - poučna.
(„Dnevnik“,
2016.)