NASTAVLJAČI SIZIFOVOG POSLA „Strip Pressing – Magazin za devetu umetnost“ broj 1, izdavač Studentski informativni izdavački centar, Niš, 2001.

Studentski informativni izdavački centar Niša znan je po mnoštvu aktivnosti namenjenih akademskoj populaciji Niškog univerziteta a na širim prostorima po „Akademskom listu Pressing“ koji izlazi već deset godina. Ovaj, po rečima urednika Jugoslava Jokovića „skromni list sa megalomanskim ambicijama da menja svest“ uspešno prati društveno-politička i kulturna dešavanja (film, književnost, muziku, strip...). Otuda je pojava „Strip pressinga“ logičan nastavak napora da se nastavi posao guranja kamena domaćeg stripa uzbrdo, kako piše Marko Stojanović, u uvodniku prvog broja, pod naslovom „Umesto uvodnika“. Sadržaj 64 strane prvenca čini mnoštvo stripova i članaka o njima što, sveukupno, daje jednu od mogućih slika JU stripa danas.

            Broj otvaraju „Avanture malog Tila“, humoristička fantazija po priči Vlade Vesovića koju je, s malim osvrtom na Moebiusa, nacrtao Tony Radev (dijalozi su delo Marka S.). Tonyjev saborac po peru, Zoran Stojiljković Kiza srta urbano cinični „Muk“, epizodu „Gradske lajke“, po tekstu Bora koji govori. Tony i Kiza u paralelno-naizmeničnom intervjuu „Stripom protiv ludila“ pričaju o svojim strip odrastanjima i dešavanjima u Nišu 90-tih. O nastanku Luke Vranića, srpskog strip vampira, govori njegov tvorac Dejan Vukić („Intervju sa Drakulom“) a u epizodi „Noćni krstaši“ Luka sreće starog zmaja koji će ga uputiti u mračne tajne besmrtnosti njegove sabraće; slede „Tajna“ setno-mistički strip Marka Stojanovića, ponovo sa Lukom Vranićem u glavnoj ulozi, što čitaocima pruža i mogućnost da uporede dva načina oslikavnaja istog junaka, baš kao što će se uveriti da ovaj projekat u „više ruku“ daje zanimljive rezultate. „Crossroads“ Dragana Pujića je priča o Smrti koja nudi ugovor crnom muzičaru a posvećena je Jimi Hendrixu.

            Istraživaču natprirodnih pojava, Dilan Dogu, posvećen je analitički tekst Dejana Kostića, koji otkriva brojne uzore i značenja u ovom stripu. Ticijano Sklavi, Dilanov „otac“ u obimnom intervjuu otkriva ponešto o tom liku, o knjigama koje voli i koje piše, slobodnom vremenu, trenutnim planovima.

            Da nije uvek zdravo mešati maštu i stvarnost otkriva tabla Milisava Banovića „Shortcut„ a na tom tragu je i ambiciozna ali nedorađen „Eregor: Inplaner“ Andrije Milojkovića, odnosno „Nirvana“ Dragana Lazarevića. „Čovek koji je pojeo maglu“ Dušana Cvetkovića (tuš Tony) zanimljiva je stilizacija čistog crteža; „Extra Gedža“ u epizodi „Mačji život“ (ideja D. Kostić/olovka A. Milojković/tekst i tuš D. Stojiljković) bavi se riskantnom misijom spasavanja mačke lokalnog moćnika (zvuči poznato, zar ne?).

            Nebojša Pejić autor je razgaljujuće kvazi epske igrarije „Marko Kraljević i Musa Kesedžija“ fino doziranog karikaturalnog crteža.

            Podsećanjem na „Princa Valijanta“ Hala Fostera, jednog od najboljih stripova svih vremena, iz pera Dejana Stojiljkovića, te tablom „(Ne)obična ljubav“ sirene i kentaura Danijela Radosavljevića, uz ilustracije Siniše Banovića (naslovna), Srđana Nikolića Peke, Dragana Božilova i Andrije Milojkovića (zadna strana), završava se prvi broj „Strip pressinga“ za koji se najkraće može reći da, kao pravi magazin, ima za svaki ukus po nešto.

(2001)

CRNO NAM MLEKO ili ŠTA DECA ZNAJU ŠTA JE POLITIKA

U maloj prodavnici na periferiji ravničarske lepe varoši, u osmi jutarnji sat, ulazi deda Pera, uzima korpu i dođe do pulta gde ga već čeka prodavačica. Ona ispod tezge vadi veknu hleba koju je ostavila za stalnu mušteriju.

            „Hvala“, kaže kupac i kreće prema kasi.

            „Deda Mito, a mleko? Jeste zaboravili?“

            „Ma kakvi sam zaboravio. Baba mi rekla da nikako ne kupim mleko.“

            „Što?“

            „Pa zbog onih otrova. Samo o tom pričaju na televiziji. Prvo je bio jedan ministar pa je rekao da su proverili mleko i sve je u redu. Onda je drugi ministar rekao da nije baš sve u redu nego su mleka od nekih firmi sa tim otrovom. Pa su se oni svađali. Onda je ministarka rekla kako svaki od nas pije mleko na svoju odgovornost. Posle je onaj drugi rekao da će zbog ovoga neko da odgovara jer skrivaju od naroda da mleko ne valja kao što su skrivali da je kukuruz otrovan... I šta ga ja znam ko je u pravu? A moja baba sve to gleda i kaže da nema kupovanja mleka dok se ne vidi ko je u pravu.“

            „Šta vi na kažete deda Mito?“

            „Ko će ga znati. Vidiš da ovi što im je to poso ne znaju pa svašta pričaju. Ni oni ne mogu da se slože.  Prosto da se čovek pita – dal ti nešto znaju ili samo primaju platu zato što nose odela i mašne i značke od svoje partije.“

            U tom u radnju stigne i deda Đoka, ispisnik deda Mitin. I on je došao po svoju veknu hleda i kesicu mleka. Prodavačica mu dodaje hleb i pita: „Jel oćete i mleko?“

            „Nego. Ko i uvek. Što pitaš? Nije stiglo mleko?“

            „Jeste, stiglo je, nego... mislim zbog onih otrova i to... Evo, deda Mita je dobio zabranu da kupi mleko.“

            „A to. Ih, pa jedemo mi te otrove odavno samo niko da kaže. A oni u državi sve znaju al ćute. Može biti da ni ne mare puno. Narod je uvek jeo sve i svašta, i trpeo sve i svakoga. Da nas vlast toliko voli kolko pričaju ne bi pustila da narod spadne na sirotinjski štap i kazan. Onda su trebali da brinu za narod. Sad je kasno, odno je đavo šalu i ode mast u propast. Danas su se setili da mleko ne valja, juče nije valjo kukuruz, sutra će meso i jaja da budu pokvareni... Nema tome kraja.“

            „Pa, kad je tako ispalo...“

„Ma, uvek nešto fali i nije kako treba. A narod šta će – mora da živi. Greota je zbog dece. Ona nikome nisu kriva, ne znaju ko je u kojoj partiji i ko laže iz računa il zbog karijere. Kako da deci objasniš da je mleko možda otrovno a možda i nije. Šta ona znaju šta je politika. Nije to kao da gledaš jednu televiziju a oni kažu da će bude lepo a na drugoj kažu da će pada kiša, pa poneseš kišobran i ako treba otvoriš ga, ako ne treba - ostane u tašni... Samo, ko mari za narod? Daj ti meni to mleko, pa nek ide život. “

„Pravo kažeš Đoko. Toliko smo se nagutali onoga što nije za jelo i još će time da nas hrane... Daj dete i meni kesicu mleka. Ako mora da se ide, nek idemo punog stomaka. Makar i otrova.“

„Deda Mito ne teram ja vas da kupite mleko, Bože sačuvaj, pa da se razbolite.“

„Čula si šta kažem? Daj mleko, ako ništa drugo, a ono iz inata onima što nas plaše i lažu a trebali bi da nam pošteno pričaju kako je. Pa neka bude kako mora. A njima neka je na čast. Znaš kako kažu „Ko ti je iskopao oko? Brat. A zato je tako duboko.“

(2013)

VELIKO FINALE SA ZADRŠKOM „Uspon Endimiona“ Den Simons, izdavač Polaris, Beograd, 1998.

Znana je činjenica da u svetovima SF literature vladaju serijali kao idealan spoj interesa svih segmenata ovog lanca profita: izdavača (kojima odgovaraju sigurnije investicije u nastavke već prodavanih priča), pisaca (kojima je lakše i isplativije da pišu duge knjige jer su plaćeni po broju reči) i čitalaca (koji vole da znaju ’šta je bilo dalje’ s neki junacima). Srećan brak interesa, želja i novca izrodio je bezbroj debelih tomova proza koja, mada je gotovo redovno slaba, nasilno produžavana i krpljena, relativno lepo živi na tržištu (tj. prodaje se). Stoga ih pisci masovno štancuju radeći ponekad i na nekoliko serijala uporedo. Napasti nastavaka nisu, pritisnuti tražnjom, odoleli ni seriozniji autori s tom razlikom da su njihova dela barem u prvim nastavcima kvalitetnija od konfekcijskih; no, kako vreme odmiče zamor materijala i u ovom slučaju uzima danak.

            Den Simons, jedan je od najznačajnijih SF pisaca srednje generacije. Romanom „Hiperion“ (iz 1989.), nespornim remek-delom žanra, otvorio je, kroz sedam priča hodočasnika (u maniru Čoserovih „Kenterberijskih priča“), dveri svemira kojim vladaju božanstva veštačkih inteligencija (ljudskog i neljudskog porekla) i koriste čovečanstvo (barem deo pokoran crkvi) za svoje teško dokučive potrebe. Naredne sezone publikovan je nastavak „Pad Hiperiona“ i produbio priču začinivši je padom dotadašnjeg ustrojstva ljudske civilizacije. Ako je i bilo dilema da li posle „Hiperiona“ sledi nastavak, posle „Pada...“ je bilo izvesno da nastavka mora biti. „Endimion“, treći tom sage, pojavio se 1995.g. i dobrano razočarao čitaoce. Simons je u prva dva toma vešto baratao ikonografijom tzv ’spejs opere’, dopunjući je elementima koji su priči davali gustinu i intrigantnost. U „Endimionu“ se spejs opera šepuri u prepoznatljivosti obrasca: stalne jurnjave uzduž i popreko svemira i egzotičnih planeta, nadmudrivanja dobrih i loših momaka, vrli junaci (s ponekom, dekorativnom manom) koji ruše zla galaktička carstva. Priča je zanatski korektno ispričana ali ne dostiže kvalitete prethodnih.

            Nedoumice oko razrešenja čitave zavrzlame trebalo je da budu okončane u „Usponu Endimiona“ (1997). Ispostavilo se, pak, da ni posle 600 stranica sve nije objašnjeno mada se autor svojski trudio, odnosno da je sveukupnih 1800 strana nedovoljno da zaokuruži ’hiperionski svemir’. Našavši se pred obavezom da rasplete niti sage Simons je očito sebi postavio pretežak zadatak te „Uspon...“ funkcioniše po principu ’red akcije - dva reda objašnjenja’. Stoga se priča neprestano guši od žanru znanih ’mrtvih mesta teksta’ u kojima se ređaju principi ustrojstva zamišljenog sveta (tj. kako i zašto je nešto onako kako je opisano). Veštiji pisci služe se svakojakim trikovima da ove, u osnovi nužne, informacije serviraju ne u glomaznim blokovima već u manjim količinama razbacanim po priči, ali u ovom slučaju nije tako jer je Simons predugo odlagao da rasvetli tajne. Dodatno opterećenje bilo je i menjanje nekih postavki priče (čini se zato što autor nije video celinu kada je započeo serijal) koje su se morale prekrajati i uklapati.

            Balansirajući između spejs opere koja traži puku akciju i zahtevnog okvira, Simons počesto posustaje. S jedne strane dešava se neverovatan dvoboj u kome junak pobeđuje savršenu mašinu ubicu, što je u ravni ’palp’ zabave, a, s druge se barata serioznim postavkama o institucionalnoj represiji, mogućim pravcima razvoja ljudske vrste, granicama prilagođavanja okolini i upotrebe tehnologije posle kojih čovek prestaje to da bude, o trajnosti društvenih odnosa i klici promene koji svaki od njih kruje u svom krilu. Simons barata teorijama istorije, oštro kitikuje katoličku crkvu i njen vekovni teror nad slobodom ličnosti,  ispisuje fascinantne stranice o razvoju veštačke inteligencije. Prečesto su, međutim, ovakvi delovi teksta samo niz nabrajanja i predavanja koja nisu srasla sa pričom. I kao što se nije potrudio da ove segmente uklopi tako se pisac nije potrudio ni da produbi neke linije priče (npr egzotične oblike života tzv otpadnika od čovečanstva) odnosno da izbegne konfekcijske opise svemirskih bitaka. Tako je veliko finale ostalo neujednačeno, sa nekoliko sjajnih epizoda, žanrovskih podsećanja (na Klarkov „Susret s meduzom“, bizarna društva Džeka Vansa), brojnim nedorađenim delovima koji bi mogli biti klice novih nastavaka i neubedljibim hepi-endom. Ostaje da vidimo da li će Simons odoleti iskušenju i, umesto da razradi krta mesta, završiti hiperionski ep ovim slabim tomom.

(1998)

GOLI KOSTUR ŽANRA „Endimion I-II“ Den Simon, izdavač Polaric, Beograd 1996.

Problem nastavaka aktuelna je u žanrovskim fantastikama – SF, Fantasy Horror – poslednje dve decenije, od kako su brojne tri-, tetra-, seksta- i ostale ’logije’ postale nezaobilazne u bibliografijama žanrovskih pisaca. Razlozi za pojavu nastavaka su kako u samim autorima (lakše je dopisivati avanture u poznatom svetu nego izmišljati novi, posebno kada je pisac plaćen po broju reči koje proda) tako i u masama čitalaca (lenjih da se prilagođavaju novom) koje u tom pravcu usmeravaju moćni izdavači (jer je štampanje bilo kakvog nastavka sigurnija investicija nego ulaganje u potpuno nepoznat sadržaj). U svakom slučaju, za pisce je postalo pitanje opstanka imati najmanje jednu seriju romana u opticaju. Ovom inperativu ne uspevaju da odole ni velika imena generacije ’u punoj snazi’ a među njima i Den Simons. Nakon briljantnog romana „Hiperion“ iz 1989.g. koga su kritičari nazvali i „Kanterberijske priče budućnosti“, obzirom da je Simons preuzeo obrazav Čoserovog klasičnog dela, sledeće godine (1990) pojavio se nastavak pod imenom „Pad Hiperiona“. Svet postavljen u „Hiperionu“ i razvijan kroz nekoliko podžanrovski prepoznatljivih priča (te je ovaj roman i svojevrsna stilska vežba iz žanra), „Pad Hiperiona“ je pokušao da zaokruži, ne dosežući kvalitet prethodnika iako je zadržao kvalitet viši od standardnog.

            Pošto ni u „Padu...“ svi delići mozaika nisu sklopljeni, mogućnost daljih nastavaka bila je očita i Simons nije odoleo izazovu (i honoraru) te je 1995.g. objavljen obimni roman „Endimion“. Međutim, svi koji su očekivali da će i ovaj nastavak pratiti prethodne u njihovom maniru dorađene ’space opere’ – pogrešili su. Umesto usložnjenog obrasca svemirske avanture Simons se zadovoljava golim kosturom podžanra i gotovo rutinerski ga primenjuje odnosno kalemi na nekoliko otvorenih linija prošlih knjiga. Otuda je priča sasvim jednostavna: tajanstveni mudrac spasava mladića i poverava mu zadatak sa kojom, u nastavku avanture, treba da sruši zlo carstvo i uspostavi dobro. Iako se podsmeva pretencioznosti misije junak je, naravno, prihvata i slede bezbrojne akcije, potere i bekstva kroz svemir i razne planete, nadmudrivanja protivnika i otvoreni, privremeni kraj. Da bi priča bila završena trebaće se kupiti još najmanje jedan nastavak (pisanje istog se podrazumeva); i, kao potvrda, u svetu se upravo pojavio ’grandiozni finale serije’ – rman „Uspon Endimiona“ na čitavih 1000 stranica!

            Iako se povremeno trudio da bar malo očoveči svoje junake (one koji nisu moćne ratne mašine došle iz budućnosti ili mistična božanstva neodgonetljivih namera), da ih ne svede na lutke, autor nije mogao a da u pojedinim situacijama od njih ne napravi supermene, baš kao što nije smeo da dozvoli da loši momci nadmudre dobre (jer bi to izvrnulo šablon što mu nije bila namera, iako je dovoljno dobar pisac da to uradi). Ponekad nadigravanja protivnika uspevaju da razgale čitaoca (što je dokaz da obrazac ima svoje potencijale) ali češće se dešava da je čitavo zamešateljstvo suviše naivno. U konačnom svođenju utisaka nameće se zaključak da je „Endimion“ ispoštovao zadate obrasce, održao tenziju i svakako pripremio čitaoce za konačni rasplet, što mu je, uostalom, i bio zadatak. Simons je napisao poslovno dobar roman. To svakako ne misle oni čitaoci kojima je „Hiperion“ i dalje u sećanju i koji su razočarani bahatim trošenjem dobrih ideja (a nekoliko takvih ima i u „Endimionu“). Ali, od njihovog razočarenja, kao i oduševljenja (pošto se radi o manjini konzumanata) autoru su svakako bili zanimljiviji argumenti kakvi su kotiranje na best-seler listama i poprilična količina zelenih novčanica koju dobija za sasvim malo intelektualnog angažovanja. Činjenica da je „Hiperion“ bio proglašen za jedan od najboljih romana prošle decenije očito da Simonsa ne pogađa niti obavezuje.

(1997)

SLIKE UNIŠTAVANJA SVETOVA „Pad Hiperiona“ Den Simons, izdavač Polaris, Beograd, 1993.

Tamo gde je u „Hiperionu“ stavljena tačka, „Pad Hiperiona“ je dodao malu kvržicu, napravio zarez i krenuo dalje. Na sledeće 404 strane raširila se gusta priča o velikom padu, propasti organizacije čitavog svemira a sve zbog, ispostaviće se, borbe za vlast (ni manje ni više nego) bogova (eto objašnjenja zašto se ovaj roman zove tako kako se zove a i zašto se „Hiperion“ zove kako se zove – tj. stvar je u propasti starih bogova i dolasku novih). Ono što je u prvoj knjizi, kroz ispovesti hodočanika, stvoreno i dovedeno do ruba propasti, Simons je lako gurnuo u bezdan otvorenog rata između stanara hiperionskog svemira, kako onih od krvi i mesa, tako i onih drugih, sačinjenih od energije i vremena. (Naravno, kako to i treba, u propasti postoji i zrnce nade što obećava novi nastavak.)

            Dok u „Hiperionu“, koji sad dobija ulogu velikog uvoda, Simons razbija priču u niz ispovesti junaka, u drugom delu radnja je iscepana na sitne komadiće raznih linija priče koji su, zatim, dobro izmešani što, obzirom na popriličan broj likova te piščevu želju/nameru da obuhvati svu zamršenost i grandioznost događanja, tvori književnu građevinu impozantnu u svojoj ukupnosti ali i, s druge strane, poprilično teško prohodnu.

            Pošto već nije uspeo (a možda ni hteo) da odoli dražima i zamkama mega-priče Simons se, očito svestan vrlina i mana pravljenja knjiga koje slikaju čitav svemir (ili čitave svemire), iz sve snage trudio da je (priču) ispriča brzo, efektno i upečatljivo u čemu je, uglavnom, i uspeo. Taktika građenja knjige na delićima priče koje se dešavaju, u isto vreme na različitim mestima (različitim junacima) ipak ne uspeva da uvek održi pažnju čitaoca. Čak ni kad je u pitanju dilema ko od hodočasnika će biti Šrajkova žrtva a ko preživljava i odlazi dalje, interes ne izdržava predugo i, na kraju vam postane svejedno jer: kom je suđeno – suđeno je.

            Pokušaj da se onoliki svemir gurne/sabije/utrpa u jednu knjigu razultirao je i time da su likovi, u svom slalomu kroz priču, postali bleđi nego što je, imajući u vidu iskustvo prvog dela, trebalo/bilo očekivano da će biti. Sva sila tehno-kiber-metafizičke pirotehnike uspela je da priguši (uguši?) rečenice o ljudima i njihovoj duši. Takvih rečenica, istina, ima ali im je efekat oslabljen. Čak ni izuzetno interesantan lik Dž. Severna, proizvoda veštačke inteligencije, svojevrsnog simulakruma simulakruma onog engleskog pesnika romantičara, koji je povezan telepatskom vezom sa hodočasnicima ali i svojim tvorcima, bogovima posebne ravni svemira koja doseže do drugih, ljudskih bogova (a koji će u svom sukobu, predviđenom, isplaniranom i pokrenutom, koristiti ljude kao pijune), nije do kraja razvijen mada, možda ga Simons čuva za novi nastavak i novi život.

            Uprkos svim izrečenim primedbama (među koje spada i nasilno a stalno cepanje grupe hodočasnika e ne bi li se priča još više raširila u prostoru i u vremenu) „Pad Hiperiona“ je vrlo dobar roman, roman koji, istina, ne doseže snagu „Hiperiona“ (što je opet u skladu sa nepisnaim a retko kršenim pravilom da je prvi nastavak u seriji  najslabiji) ali je nesporno bolji od proseka SF  ponude u onom tzv. ’tvrđem’ delu (mada i to da li je ovo hard SF postaje diskutabilno posle pojave svih onih metafizičkih čudesa). Simonsove slike svetova, svemirskih bitaka, putovanja kroz kiber-stvarnosti i dalje su, uprkos ponekad vidljivom zamoru onoga koji ih stvara, blistave i izuzetno zavodljive. Na radost našu.

(1994.)

ETO, GOTOVO ili RED I PREKO REDA

Subotnje prepodne, prohladno, tmurnog neba. Tmurna su i lica šarene grupe koja se, nevoljno ali prinudno, okupila u sali lokalne banke, koja sada posluje pod stranim imenom. Pošto je neradni dan, umesto četiri rade samo dva šaltera. Na onom daljem, do prozora, već više od pola sata, dobro obučeni gospodin uporedo razgovara sa službenicom i, preko mobilnog telefona, sa svojim naslednikom. Kako se iz razmenjenih rečenica može zaključiti, gospodin je došao da interveniše jer mu se činilo da je sa računa skinuto previše para. Uvidom u bankarsku evidenciju ispostavlja se da su neki iznosi zaista skinuti i sada otac pokušava da od sina sazna šta je to kupio i zašto ga o tome nije obavestio. Službenica se kiselo smeška ali ljuti otac nastavlja da preslišava svoje dete.

            Na drugom šalteru nema zastoja, štediše prilaze i dižu novac ili čekove, ali, red se odužio i sala je već gotovo dupke puna. Prisutni merkaju diskusiju koja se odvija pred njima ali se uzdržavaju od komentara. Onda u banku ulazi gospođa sa povelikom torbom, preseca red i odlazi do zida na kome su fahovi sa izveštajima za privatne preduzetnike. Kad odatle pokupi papire vrati se do reda i zastane. Nekako baš tada nervozni otac rešava da će vaspitanje rastrošnog sina morati da završi kod kuće i udaljuje se od šaltera. I dok penzioner koji je na redu polako kreće, gospođa sa velikom torbom se, iz potaje, probija i staje pred službenicu.

            Za trenutak svi su zatečeni dešavanjem. Onda neko iz sredine reda dobaci: „Alo, gospođo, kako se to ide preko reda?“

Prozvana je već rasprostrla kamaru papira na pult i preko ramena odgovori: „Platni promet ide preko reda.“

„Ma kakav platni promet? Danas je subota. Šta smo svi mi, budale pa čekamo?“

            Gospođa ne odgovara već gura svoje papire službenici.

            „Alo, jel ima ovde nekakvog reda?“, dovikne novi glas. „Nemojte da joj primate papire. Neka čeka na red kao i svi mi.“ Službenica ćutke nastavlja da radi. „Pa kakav je ovo način? Gde je ovde šef? Na šta ovo liči?“

            „Tu je bio malo pre. Sad kad ga treba – nema ga.“

            „Ma, briga njih za nas. Prvo te stalno zivkaju telefonom i nude kule i gradove a kad dođeš i potpišeš ugovor – niko ne mari za tebe.“

            „Nema više, kao pre, dve smene nego rade samo od 9 do 5, pa moraš da se ti uklopiš sa njima a ne prema tebi“, dodaje penzioner koji je trebao da bude na redu. „I još te posle guraju.“

            „A što ne dižete pare na automatu? Ne biste morali da čekate i pravite gužvu“, komentariše gospođa sa velikom torbom.

            „Eto, sad ispada da ja pravim gužvu a ne ona? Nema više ni obraza ni lepog vaspitanja. Sramota. Ja slabo vidim i lako pomešam cifre pa ne idem na automat...“

            „Šta se vas tiče zašto čovek ne ide na automat? Ovde ne pravi problema on nego vi koji idete preko reda.“

            „Ja radim svoj posao. A vi mi smetate umesto da me puštate preko reda. Ja od ovoga plaćam poreze i zarađujem za penzionere, ako već ne znate i zbog toga biste trebali da imate više obzira.“

            „A vi bi trebali da imate više pristojnosti. Ako penzije zavise od vas i takvih kao vi onda ćemo svi mi brzo da krepamo od gladi.“

            Službenica pruža papire ženi koja ih trijumfalno pakuje i odlazi govoreći: „Eto, gotovo! Da se ja pitam ne bi svako ni mogao da dobije penziju.“

            „E dete, doći ćeš i ti u moje godine pa će i tebi neko tako da odbrusi. Ništa se ne boj, ni ti nećeš bolje da prođeš“, više za sebe kaže penzioner i polako kreće prema šalteru.

(2013)

RAZBARUŠENI HAOS „Šlic“ broj 1, izdavač SKC, Beograd, 2001.

            Beogradski Studentski kulturni centar organizovao je početkom 2001.g. „Fanzinijadu“, susret izdavača i autora andergraund stripa. Jedan od programa ove manifestacije bila je i strip radionica a njeno delo je i nulti broj „Šlica“. Okupljeni autori nisu se razišli posle „Fanzinijade“ već su nastavili sa radom na nekoliko zajedničkih tematskih projekata (Eko strip, Kaiš) da bi se nedavno, kao rezultat, pojavio i prvi broj „Šlica - magazina fanzinskog profila“.

            Na 12 strana velikog formata zainteresovani čitaoci otkriće andergraund u obliku koji se od njega najčešće očekuje, dakle vrcave, lascivne, pornografske, cinične, bizarne, ružne, haotične stripove, dužina od dve sličice do čak 5 tabli, izvedenih u šarolikim crtačkim tehnikama.

            Najduži segment (ne)delo je legendarnog andergraundera prve generacije Mediokriteta, raspoloženog za još jedno karikiranje mas-medijskih heroja, ovog puta grupe „Boney M“ (iz davnih 1970-tih). Članovi dotične grupe, crni momak i tri devojke, posle snimanja sladunjavih fotosa priređuju, za svoju dušu, samo-mazohističku seansu uz pevanje pesama koje šira publika nikada neće čuti.

            Lazar Bodroža, kao jedan od autora koji su došli posle proboja andergraunda iz ilegale u ovdašnju kulturnu javnost, bavi se sudbinom jagnjeta koje je rezultat grešne veze ovce i bika; besni čoban ubiće mu roditelje a ono njega da bi, potom, osvojilo nagradu na vašaru.

            Zoran Jovanović Letač, u nastavku „Šlica“, otkriva svakojake frikove koji čekaju, vole se, mrze, umiru u redu za kačenje na internet.

            Miho se priseća kako je pod vaspitnom prinudom nastavnika, u muškom WC-u osnovne škole, počeo da jede (bukvalno) cigarete i tako nastavio i sledećih 15 godina (lekcija je, dakle, bila uspešna).

            „Šlic“ zatvara Miroslav Lazendić destruktivno mračnim slikama svakodnevice.

            Između pomenutih većih stripova razbacani su, po principu „gde god zgodno mesto nađeš...“ strip gegovi i dosetke proizašli iz pera Loonyja, Maje Veselinović, Matine, Seljaka, Thursday Madnessa, Bureka, Kamperelića, Tatjane, Stoda i Saše Tomasovića. Ukoliko su autori bili voljni da se potpišu čitalac će znati čije je šta a u dva slučaja mu preostaje da po principu eliminacije nagađa ko je za koji strip kriv. Ovakve igrice svakako su zanimljive i zabavne ali je pitanje da li ih treba praktikovati i na duže staze. Isto pitnaje moglo bi se postaviti i povodom formata izdanja (sadašnji je nekako preglomazan). No,  bude li „Šlic“ nastavio da izlazi – što mu definitivno želimo -  svakako će se dodatno profilisati što će domaćoj andergraund strip sceni doneti još jedan, tako potreban „izlazak“ među publiku.

(2001)

SEĆANJE NA HIPERIONSE PRIČE „Hiperion“ Den Simons, izdavač Polaris, Beograd, 1993.

Den Simons je američki pisac u modi. Svi ga gotive, i kritičari i čitaoci. Sve što DS napiše konkuriše za neku nagradu. Poneku i dobije. DS piše SF i Horor i SF-Horor.

            „Hiperion“ je roman za koji važi sve gore rečeno.

            Hiperion je, u grčkoj mitologiji, jedan od Titana koje je Zevs, u velikoj borbi, pobedio. Hiperion je, u romanu, planeta oko koje počinje da se vrti istorija. „Hiperion“ je i naziv poeme engleskog poete romantičara Džona Kitsa u kojoj on peva svoju verziju pada Titana. DS u roman upliće i Kitsa i poemu.

            Ali, DS u romanu ne pominje Čosera i njegove „Kenterberijske priče“ (ili „Kanterberijske priče“, zavisno od prevodioca), no, to umesto DSa kažu kritičari nazivajući roman ’Kentreberijske priče budućnosti’ jer su struktura romana, pa i deo priča, rađeni po ugledu da Čoserove priče.

(Podsetimo: „Kenterberijske priče“ započete oko 1387.g. i nedovršene, jesu zbirka priča 30-tak ljudi koji jednog proletnjeg dana kreću na hodočašće, iz Londona, do groba Tomasa Beketa u Kenterberiju. Hodočasnici su iz svih društvenih slojeva a njihove priče ogledalo svih žanrova srednjevekovne književnosti, od viteških romana, narodnih priča, do legendi i basni. Čoser je mnoge teme priča nalazio kod drugih pisaca, što često i navodi u svom delu. „Kenterberijske priče“ prevedene su, više puta u fragmentima ali i u celini, i na srpski.)

Jedan od „Lokusovih“ kritičara (vidi „Perpetuum Mobile“ br. 1) izvodi i paralelu između „Hiperiona“ i Bergmanovog filma „Sedmi pečat“ i pošteno se trudi da tu tezu/paralelu i dokaže. Kako već rekoh, kritičari baš vole DSa. Istini za volju, opravdano.

„Hiperion“ je, dakle, roman u 7 priča, 5 pojedinačnih i jedne grupne, poređanih po sendvič principu. Onih 6 priča pričaju o istoriji i tako objašnavaju trenutak u kome su pričači sakupljeni na gomilu i idu napred, na hodočašće i susret sa misterioznim Šrajkom, Bogom bola, za koga je čitav svet/svemir zainteresovan (i Hegemonija i AI i Crkva Šrajka i Proterani i obični, još živi, ljudi). Hodočasnici koji su se, svi, već jednom sreli sa (zlo)delom Šrajka, trebalo bi da ga umole za milost za sve njih, što je, u principu, dosta sumanuto jer imenovani Bog ne priča ni sa kim već samo kolje sve što mu padne pod sečivo.

I, dok putuju do Vremenskih grobnica, gde je mesto randevua, putnici, kako već treba, pričaju svoje priče koje su naslovljene kao Sveštenikova, Vojnikova, Pesnikova, Naučnikova, Detektivkina i Konzulova priča. DS, kako treba, predstavlja različite kockice globalnog mozaika što je izuzetno funkcionalno (oslobađa od preteranog objašnjavanja na jednom mestu) ali krije i zamku upadanja u šeme tipiziranih likova. Tako Vojnikova, Pesnikova i Detektivkina priča nisu odolele opštim mestima tipa ’Pesnici samo loču’, ’Detektivka je (iako žena) super tip’ a ’Vojnik je surovo surov tip’. No, ova primedba lake je kategorije jer prednosti konstrukcije romana mnogo su očitije (što se posebno odnosi na mogućnost istovremenog postojanja i mističnih elemenata ((u Sveštenikovoj priči)) i kiber-panka ((u Detektivkinoj priči)) i lirskih delova ((Konzulova priča))).

Ne treba zaboraviti i, u skladu sa važećim postmodernim idejama, razgaljivanje čitalaca aluzijama na brojna književna dela svih vrsta, ne samo SF-a. Npr. u Detektivkinoj priči DS se odužuje Gibsonu i kiber-pankerima.

I tako, krečući se od religije, sa malo antropologije a la Džek Vens, ratova, poezije, roditeljske brige za decu (jednog netipičnog naučnika-tipičnog roditelja i, pored toga, i Jevreja) do veštačkih inteligencija i sećanja na Siri, uvek praćeni i sa malo horor ’ugođaja’, stižemo do Vremenskih grobnica (istina, lako zbunjeni krvavim nestankom i ponovnom, udaljenom pojavom sedmog hodočasnika - templara). U trenutku kada, razvijeni u strelce, hodočasnici polaze u susret Bogu, svako sa svojim pitanjem i svojim ponudama, i pevaju pesmicu iz filma „Čarobnjak iz Oza“ (onu „Tamo, s one strane duge...“), DS kaže – Dosta! Kritičaru „Lokusa“ nije se dopao ovaj efekat, višeznačan ali otvoren kraj, iako je on u duhu mistike čitave priče. Nama, koji sve gledamo sa veće distance (vremenske), jasno je da je kraj takav kakav je zato što je DS imao na pameti nastavak (zaveden magijom mega priče ili novca?)

No, bez obzira na (ne)postojanje nastavka, „Hiperion“ je vrlo dobar roman u kome ima dovoljno prepletenih emocija, tehnike, sudbina, vizija da to zadovolji sve koji traže zanimljivu, inteligentno napisanu knjigu.

(„Emitor“, 1993.)

KANTERBERIJSKE PRIČE BUDUĆNOSTI „Hiperion“ Den Simons, izdavač Polaris, Beograd, 1993.

Den Simons je nova zvezda na nebu Science Fiction i Horror literature. Od 1986.g. kada mu je objavljen prvi roman („Pesma boginje Kali“) Simons uživa naklonost kritičara i publike što se ogleda u brojnim nagradama koje je za svoje knjige dobio i popriličnim tiražima odnosno honorarima. Obzirom na relativno ujednačen kvalitet dela čini se da Simon neće biti još jedna od blistavih zvezda padalica žanra već, pre, stalna zvezda po kojoj putnici određuju pravac puta. Zaloga ovom mišljenju je i roman „Hiperion“, blistavo delo pisano punom snagom nadarenog i nadahnutog pisca.

            Svetski kritičari nazvali su ovaj roman ’Kanterberijskim pričama budućnosti’ jer Simons, hodajući stazom književnog postmodernizma, gradi svoje delo na isti način kao i veliki Čoser. Posle ’Prologa’ u kome iscrtava osnovnu radnju romana – hodočašće sedmoro odabranih prema Vremenskim grobnicama iz kojih je izašao Šrajk, bog bola, misteriozno biće koje ubija sve živo na planeti Hiperion – Simons, u sledećim poglavljima, prati tok puta grupe i ispisuje priče koje hodočasnici poveravaju svojim saputnicima. Paralela sa Čoserovim junacima očita je. Naravno, kao i u „Kanterberijskim pričama“ (iz prošlosti) i ovde su hodočasnici ljudi različitih zanimanja i životnih priča, od sveštenika prognanog iz crkve jer su mu ideje o istoriji vere protivne kanonima, vojnika koji je vojevao u najkrvavijim bitkama svemira, pesnika kome je Šrajk bio zamena za izgubljenu muzu, naučnika čije dete je, istražujući Vremenske grobnice, obolelo od retrogradnje bolesti i od mlade se devojke i fizički i psihički vratiilo do uzrasta bebe, detektivke zaljubljene u telo koje je kreirala veštačka inteligencija, do konzula-putnika kroz svemir i vremenske paradokse, zbog čega je njegova draga ostarila i umrla a on i dalje ostao mlad. Svaka priča istovremeno je i primer jednog od podžanrova SF (od religijskog, ratnog do kiber-panka), baš kao što i Čoser, kroz priče svojih hodočasnika, ispisuje srednjevekovne književne vrste. Brojni citati razgaljuju čitaoca koji ih prepoznaje kao jednu vrstu literarne stvarnosti u kojoj se ovaj roman kreće i nalazi svoje mesto (uprkos povremenom upadanju u tipizirano slikanje ponekog junaka).

            Fragmentarna struktura romana dozvoljava Simonsu, kao još jednu prednost, elegantno kretanje kroz radnju, bez opterećenja usporavajućim ali nužnim objašnjenjima sveta koji opisuje, jer se u jednoj priči upotrebljen pojam može definisati, u pravom trenutku, u nekoj drugoj uz, za čitaoca, uzbudljiv osećaj slaganja kockica u mozaik i otkrivanja velike slike novog svemira.

            Uza sve ove zaplete Simons dodaje i liniju koja prati engleskog romantičarskom pesnika Džona Kitsa i njegov ep „Hiperion“, inspirisan grčkim mitom o Hiperionu, jednom od Titana pobeđenih u boju sa Zevsom, čineći time vešesmislenost romana još složenijom i uzbudljivijom a jednostavne odgovore na dileme deplasiranim.

            U takvom svetu naznaka i opšteg haosa roman dostiže vrhunac, završnu scenu ulaska hodočasnika u dolinu u kojoj su Vremenske grobnice. Putnici, svako sa svojom molbom i ponudom bogu, drže se za ruke i pevaju pesmu iz filma „Čarobnjak iz Oza“. Njihova sudbina je ispred njih. Ali, Simons odbija da nam da odgovore, razrešenja života i smrti svojih junaka, čineći kraj mističnim onoliko koliko je to i bog kome hodočasnici treba da se poklone.

            „Hiperion“ Dena Simonsa izuzetna je knjiga, delo u kome su sakupljena i izmešana iskustva SF i književnosti glavnog toka, u kome su ljudske sudbine, čudesa, vizije i jeza spojeni tako da ni jedno od njih ne gubi niti dobija na uštrb drugog već, zajedno, stvaraju novi, visoki kvalitet. Zbog svega toga, ova knjiga zaslužuje svu pažnju.

(1993.)

PORTRETI VELIKOG MAESTRA STIHOVA „Vasko Popa“ zbornik, Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu, broj 128/129/130, Čačak, 1998.

Čačanski „Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu“ jedna je od najuglednijih publikacija ove vrste u zemlji. Svaki broj posvećen je određenoj pojavi ili autoru i, obzirom na izuzetan odabir tema i njihovu temeljnu obradu, u konačnom rezultatu čitaocima donosi knjigu trajne vrednosti. Ostajući veran ovako atraktivnoj koncepciji časopisa, njegov urednik Branko Kukić priredio je, u novoj svesci, zbornik važnih tekstova o Vasku Popi za koga Kukić piše da je „jedan od najvećih pesnika ovog veka“. Na preko 230 strana objavljeni su brojni članci i ogledi o pesništvu odnosno značaju dela znamenitog umetnika koji je bio vezan za Vršac čitavog svog života.

            Zbornik otvaraju pesnikovi članci o Voltu Vitmenu i Žeromu Nuvou odnosno partijskoj umetnosti u Francuskoj, koji otkrivaju Popin široki i slobodoumni odnos prema umetnosti. Ponovo je objavljen i ciklus pesama „Prepreke“ iz 1953.g. koji je izazvao oštre polemike o modernizmu u tadašnojoj domaćoj poeziji te pesma „Živećemo u doba noža“ iz 1990.g. koja predoseća teška vremena koja dolaze.

            U nastavku slede ogledi, beleške i odlomci tekstova značajnih teoretičara i tumača poezije (Mišića, Pavlovića, Velmar Jankovićeve, Bogdanovića, Radovića, Petrova, Petkovića i drugih) koji sa različitih aspekata sagledavaju Popino delo. Konstantna je, u svim tekstovima, fascinacija bogatstvom značenjskih nivoa, s jedne, i jednostavnošću stihova, s druge strane, odnosno njihovom univerzalnošću, svežinom te svojevrsnom obnovom samog jezika, razotkrivanjem njegovih starijih slojeva. Priređivač je insistirao na tekstovima koji su argumentovani i lišeni proizvoljnosti. Logičan nastavak ove celine je „Mali brevijar“ koji sadrži poglede savremenih pesnika (M. Petrović, Tontić, Lazićeva, Jelenković...) na velikog prethodnika koji je otvorio vrata novom u domaćoj poeziji.

            Segment „Polemike o Vaku Popi“ donosi već znamenite tekstove Milana Bogdanovića o besmislenih 8 nogu konja iz Popine pesme i dekadenciji ciklusa „Prepreke“ te odgovore Gluščevića, Makavejeva, Palavestre koji su se zalagali za razvoj a ne stagnaciju pesništva. Druga polemika vezana je za navodni nacionalizam u Popinom ciklusu „Poklonjenje hromom vuku“ iz 1969.g. na koji dušebrižno ukazuje Igor Mandić a argumentovano mu odgovara Karlo Ostojić.

            Pod naslovom „Vasko Popa u svetu“ sabrano je nekoliko članaka u kojima poznati autori iz različitih zemalja sa neskrivenim oduševljenjem pišu o Popinim pesmama dokazujući da je reč o pesništvu planetarnih vrednosti. Među velikanima koji su slavili Popu su Ted Hjuz, Oktavio Paz, Tadeuš Ružević, Artur Lundkvist, Ežen Gilvik, Nikita Stanesku, Čarls Simić.

            Serijom kratkih članaka o Popinim zbornicima te sećanjima prijatelja i saradnika odnosno Popinim portretima i ilustracijama njegovih pesama i knjiga, zatvara se ovaj nadasve zanimljiv i važan zbornik koji još jednom potvrđuje da je Vasko Popa ostavio neizbrisiv trag kako u domaćem tako i u svetskom pesništvu, da je, dakle, bio i ostao veliki maestro i mag stihova.

(1999)

PANORAME UŽASA „Gospodari tame“, priredio Goran Skrobonja, izdavač Palladin, PlatΩ, Beograd, 1994.

Na sveukupnoj sceni masovne kulture Zapadnog sveta Horor je pojava koja beleži dnevni rast broja dela odgovarajućeg sadržaja odnosno publike koje ih konzumira. U tom „Horor talasu“ što zapljuskuje sve medije neprikosnoveno mesto najpopularnijeg pripada Horor filmu (što je, obzirom na karakteristike ovog medija, savršeno normalno).

            Za Horor filmom po popularnosti dobrano zaostaje Horor književnost (a za njom strip i ostali iz „Horor plemena“). No, kada se Horor književnost razmerava u okviru svog medija – (popularne) književnosti - činjenica je da su takva dela najprodavanija i najčitanija. Ovakav status podrazumeva visoke tiraže i profite i rezultira neizbrojivim vulgatizacijama, konfekcijskim (ne)delima čiji je jedini cilj da iskoriste interes publike i što brže zarade novac. Ozbiljna kritika, i inače negativno raspoložena prema komercijalnim knjigama i žanrovima, sa nipodaštavanjem govori o Hororu, odričući mu i vrednost i pravo samostalnog postojanja (Horor se, u teoriji, ne priznaje kao poseban žanr). Logičan odgovor na ova poricnaja je pojava kritičara specijalizovanih za Horor produkciju koji su (ako je suditi po sličnim primerima u slučajevima Epske fantastike i SF-a, žanrova koji važe za Hororu bliske) nosioci nastajanja posebne žanrovske samosvesti, dokaz da jedna (umetnička) delatnost ulazi u fazu promišljanja sopstvenog nastanka, trenutka u kome se nalazi i budućnosti koja joj predstoji.

            Sva događanja vezna za tzv „Moderni Horor“ ne ostavljaju previše traga na ovdašnjim kulturnim prostorima (osim apriornog poricanja od strane kulturnog establišmenta što je normalna posledica okoštalosti akademske kritike te je stoga  potpuno predvidiva i nebitna u svojoj sterilnosti). Horor romani i priče retko se štampaju a veoma je malo poznavalaca dešavanja na svetskoj Horor sceni. Iz tih je razloga kulturološki značajna pojava knjige „Gospodari tame“ koju je priredio Goran Skrobonja, najagilniji popularizator Horora u nas (koji je istovremeno i sam pisac te literature). „Gospodari tame“ su svojevrsnsa antologija-panorama svetova modernog Horora i sadrži, u skladu sa podnaslovom knige „10 najvećih pisaca modernog svetskog horora“, 10 intervjua-eseja Daglasa E. Vintera (vodećeg američkog analitičara Horora), preuzetih iz njegove knjige „Lice straha“ sa 10 najinteresantnijih pisaca ovog (ne)žanra i 10 priča predstavljenih autora koje je odabrao Goran Skrobonja. Reč je o Stivenu Kingu, Klajvu Barkeru, Dejvidu Morleu, Denisu Ečisonu, Čarlsu L. Grantu, Robertu Blohu, Ričardu Metisonu, Peteru Straubu, Remziju Kembelu i Džejmsu Herbertu.

            Direktna prethodnica „Gospodara tame“ bila je knjiga „Horor“ (iz 1990.g. u izdanju „Znaka Sagite“ Bobana Kneževića), u kojoj su zastupljena 3 autora Horora (Lavkraft, King, Barker) i koja je bila pokušaj (uspeo) povezivanja Horor proze iz prvih decenija ovog veka sa delima nastalim posle 1970-tih, koje važe za godine naglog uspona jedne nove, tematski i ikonografski jasno izdvojene Horor proze. „Gospodari tame“ bave se aktuelnim trenutkom tog novog Horora u meri u kojoj to dozvoljava izbor koji podrazumeva i određenu dozu vrednovanja te zahteva barem minimalni vremenski otklon. Koncepcija ove knjige (esej-priča) dozvoljava višeslojna iščitavanja (od sameravanja ponuđenih priča, preko sagledavanja rada pojedinog autora do prepoznavanja onih koji su Moderni Horor stvorili i razlikovanja tendencija u njemu) koja otvaraju dveri svetova tame čije granice su profit, uticaj vizuelnih medija, pre svih filma, intrigantnost tema koje zadiru u tabue Zapadne civilizacije i vulgarizacija, kao žiža u kojoj se, zbog njene zavodljivosti, slivaju svi pomenuti elementi.

            Pod terminom „Moderni Horor“ podrazumeva se proza koja se stvara i prodaje u SAD. Čak i autori koji žive i rade u Engleskoj prevashodno govore o svojim uspesima u SAD.  Ovu činjenicu svakako treba imati na umu jer su SAD mesto na kome su mediji, vulgarizacija i „teatralizacija svega i svačega“ odnosno instant kultura dostigli zenit snage te postali način življenja. Druga strana medalje maksimalne popularnosti novog Horora u SAD je konstanta religijskog prisustva i suprotstvavljanja Hororu. U svojim razgovorima sa piscima D. E. Vinter svima postavlja pitanja koja se tiču detinjstva i vere, kao rezultat predrasude po kojoj je balvjlenje Hororom, tabuima, Zlom, protivno dobrom katolicizmu ili protestantizmu i stavlja pod sumnju ispravnost i normalnost onih koji se tima bave. I odgovori odišu jasnom spoznajom ovog problema. Svi izjavljuju da su obični ljudi (koliko to bilo koji pisac uopšte može da jeste) te da su nekada bili vernici a sada više nisu, uglavnom jer religija ograničava otvorenost pogleda na svet.

            U odgovorima je takođe veoma jasna svest o sopstvenom položaju u hijerarhiji najprodavanojih i najpopularnijih pisaca (odnosno onih manje uspešnih kod publike ali cenjenih od kolega). Uz nezaobilaznu, neretko neskrivenu sujetu i samozadovoljstvo pisci razmeravaju svoja dela na više ili manje komercijalno uspešna. Diktat tiraža je prisutan u svim odgovorima, a tržište kao nezaobilazan element u radu svakog od njih, čak i ako odmah zatim izjavljuju da, dok pišu, ne misle na publiku. Teror izdavača koji zadržavaju pravo da menjaju predata im dela, bitno utiče na osećaj (ne)slobode pisca i protežira tiražnost kako ultimativni dokaz vrednosti. Ovakvim stanjem, čini se, najmanje su zadovoljna dva autora za koje se može reći da su začetnici Modernog Horora: Robert Bloh i Ričard Metison. Prvi je napisao roman „Psiho“ a drugi je jedan od tvoraca TV serije „Zona sumraka“. Ono što je posle tih njihovih dela usledilo kao da je izneverilo njihove nade. Od svojevrsnog „unutrašnjeg“ Horora atmosfere, naslućivanja i stilizovane jeze, stvari su krenule ka sada vladajućem eksplozivnom, eksplicitnom tretiranju nasilja. Pisci koji ispisuju takve, brutalne knjige opravdavaju svoj rad rušenjem tabua, otkrivanjem Zla u najsirovijem vidu. Takvoj prozi odgovara tvrdi, oštri jezik svakodnevice i vratolomna (naravno od publike zahtevana) akcija kojoj su prilagođene i teme: od naslednog natprirodnog (neki pisci ga definišu kao „nadnormalno“) do čistog, realnog slikanja nasilja, ludila, parnaoja. Stil, u klasičnom značenju, prestaje da postoji u Modernom Hororu; S. King, kralj Modernog Horora čak ga se i odriče. (Naravno, i nepostojanje stila može predstavljati stilsko opredeljenje.)

            Jedna do konstanti Modernog Horora je osetan uticaj filma, najnarodskije od svih umetnosti, spoznaja njegove snage i pokušaj da se iskustva pokretnih slika (kojih se svi pisci živo sećaju) ugrade u novu prozu. Moderni Horor neraskidivo je vezan za film počev od „Psiha“ sve do najnovijih ekranizacija romana (koji deo svoje slave duguju upravo tim adaptacijama).

            Zaključimo, na kraju, da nam „Gospodari tame“ veoma plastično predstavljaju jedan vid književnog stvaranja koji, rastrzan tržištem, ipak uspeva da izgradi svoju ikonografiju i konvencije kao preduslove za izdvajanje u poseban žanr. Do trenutka kada će Horor biti priznat kao kvalitetna literatura ostaje još puno vremena ali predstavljeni autori zalog su te budućnosti. Zavodljivost tema, koje dotiču duboke nivoe psihe (među kojima je i onaj egzibicionistički), i dalje će činiti Horor interesantnim. Takva proza ne mora nam se dopadati – ali ona postoji (baš kao i ono čega se plašimo).

(1994)

MOEBIUS&LEE – SILVER SURFER; LIBERATORE&TAMBURINI – RANXEROX izdavač Comicom, Zagreb, 1990-1991

1.

            U sklopu akcije ’podgrevajmo stare super-heroje za novu lovu’ tj. profit, Marvel Entertaiment Group, inc. je, inspirisan uspehom konkurentskog D.C.-a novim Batman-om Frank-a Miller-a, ubedio Moebius-a da im (ne znam za koliko kila zelembaća) nacrta jednu epizodu „Silver Surfer“-a.

            Angažovanje neprikosnovene zvezde euro-comic-a Moebius-a (polovine – bolje? – Jean Giraud-a; ona druga polovina crta Bluebarry-ja), i te kakav je uspeh jer u strip svetu se zna: Ameri su zabava, Evropa je čista umetnost. Miller se smeška – s pravom onoga ko je, uz još ponekog, izuzetak koji potvrđuje pravilo.

            I tako Moebius sede i nacrta epizodu „Parable“ (iliti, na naški, parabola) u kojoj na Zemlju (opet) stiže super Galactus, koji je moć a „moć je sve“, i postaje novi bog. I svet zagazi u haos do guše,

            Naravno, tome će se suprotstaviti super Silver Surfer (prevođen kao Srebrni letač mada je, u stvari, Daskadžija) u ime jedne, preostale, dobre duše a protiv sve ostale zle i kvarne rulje na čelu sa popom vlastoljupcem. Pobediće (ne svojom krivicom) i pobeći jer će ona ista rulja hteti njega za boga (a on, kao, neće).

            To je priča. Ne može se reći da se Lee ubio od mozganja. Kao i sve priče o super-herojima i ova je pompezna i cmindrava. Ništa se tu nije promenilo, sve je kao i ranije: bogovi su bogovi, dobri ili zli, ljudi statisti. I tu, na krivini, smeška se (i dalje) Miller i njegov Batman. Poređenje je neminovno. I Batman je bio super ali... U „Povratku crnog viteza“ (iz 1987.g; 20-tak tabli mogli ste da pročitate u drugom – i poslednjem – broju Vjesnikovog „Batmana“, ožujak 1990.g.) Batman više nije ’veći od života’ već samo odrtaveli bivši heroj koji bi da ponovo uzme stvar u svoje ruke. I priča radi. Miller je Batman-u dao novi život, perspektivu. Za razliku od istoimenog filma, I za razliku od nesretnog Daskadžije koji će se, posle kratkotrajnog povratka (i rasta tiraža), za koji može zahvaliti samo sjaju Moebius-ovog imena, vratiti u bezvezne, šarene sveske za (kako kaže pesmica) ’nedorasle tipove’. Neko će reći da ga opradavaju naslov ili to što je on, ipak, vanzemlajac, ali ’dobar izgovor para vredi’. Samo dokle?

            Sve u svemu, jedino je crtež svetla tačka novog Daskadžije. Jer, Moebius zna da crta! Nema šta ne može. Mada, (opet) istini za volju, vidi se da se kolebao između svog i američkog načina rada. Ostao je negde na pola: strogo u okviru table sa što manje detalja. Ali, ipak mu se omakla i poneka egzibicija.

            U propratnom tekstu Moebius pokušava da odbrani ovaj svoj rad, da ga opravda. Kao da ni sam nije zadovoljan. Ili je, barem, zapitan. Veliki majstor, koji je doživeo da ga slave i oponašaju, meditira o novim načinima crtanja stripa i većim šansama za mlade. Ne znam da li se setio Miller-a i njegovih vratolomija od kojih zastaje dah u (tekst-crtež potpunom) Batman-u. Trebalo bi da je.

2.

            „Rankxerox“ Liberatore&Tamburini-a konačno je, posle silne prašine koju je nadigao u svetu i ovdašnjih natpisa ’na neviđeno’, stigao do nas. Kad ga pročitate jasno vam je da ga, i da su hteli, nisu smeli objaviti ovde. Jer, u pitanju nije strip-konfekcija već produkt morbidne mašte, a to nije za našu naprednu omladinu. Na svu sreću vremena su došla druga.

            Štefano Tamburini (rođen 1955.) prvobitni je autor „RanXeroxa“ (koji se tada zvao „Rank Xerox“). Ovaj momak se bavio svim mogućim likovnim medijima, a od 1978.g. (punk je još bio živ) crtao je i pisao „Xerox“-a. Pošto je upoznao Liberatore-a prepušta mu crtež i nastavlja da smišlja dogodovštine RanXeroxa, robota koji je prevazišao zakone čika Asimova jer je sposoban da voli, mrzi i ubija u to ime. Radnja se odvija u globalnom selu (prvobitno je to bila 1988.), zagađenom nasiljem, drogom, degenerisanim ljudima. U epizodi pred nama (iz 1982.) RanX traži svoju ljubljenu, Lubnu, devojčicu od kojih 12-tak godina. Uz put ubija nasilnike (a ima ih na tone, svih vrsta), slučajne prolaznike (za malo love), jednog likovnog kritičara (ne zaboravite da je Tamburini likovnjak), slikara i jednog bogatog manipulatora masama i njihovim željama.

            Šokantsnost, surovost i sirovost, nepostojanje moralnosti, elementi su ovog dela punog mladalačkog bunta protiv licemarja i ravnodušnosti. Tamburini je moderni nihilista koji svojim uverenjem šamara okolo pa, ako vam se dopadne – dobro, ako ne – još bolje.

            U Liberatore-u je našao dostojnog saradnika čiji je crtež virtuozan, brutalno-prljavo-snažan. Počev od mišićima i žilama nabijenog trupla gorile samog RanXeroxa, koji vitla okolo sa otvorenom lobanjom i varilačkim naočarima, u čudovišnim pozama i kezovima, nasuprot tek propupelom telcu Lubne, preko gomila freak-ova i kurvi, masnih i smrdljivih (teško da ćete videti i jedno prijateljsko lice), do razvaljenih faca, krvi, podliva i limfe uokvirenih u katakombama barova, smrdljivih ulica i stanica i ulizanih sala, sa tek jednim jedinim bljeskom neba. Zastaje dah.

            I priča radi. I te kako.

            1988. je  prošla. Promislite, da li je ovaj strip samo dekadentno bljuvanje ili ga je stvarnost prevazišla? Tamburini je 1986. umro od overdose-a- Nije doživeo da vidi da li je bio u pravu. Ali nama se koža ježi od prepoznavanja.

 

3

            Sve ovo (napred) pomenuto, i još ponešto, možete videti i pročitati u Comicon-u, novoj zvezdi siromašne ponude u (još uvek) Jugi. Štampan je u boji, na finom papiru, sa svetskim i domaćim, uglavnom SF, stripovima. Pored Surfer-a i Xerox-a vredi pomenuti i Kordejevo i Đangovo „Kortljajuće žbunje“, kolor pričicu sa ukusom Kastanede. (U broju 4 je i Hermann sa „Tornjevima Boa-Moria“ – koji nije SF ali je dooobar).

            Comicon-u možemo reći samo ’Bravo’ i ’Daj Bože da traje što duže’.

(„Perpetuum Mobile“ br. 3, 1991.)

U HAOSU STVARNOSTI „Tamno skeniranje“ Filip K. Dik, izdavač Polaris, Beograd, 1996.

Filip Dik (1928-1982) nesporni je klasik, legenda i kult pisac Science Fiction-a. Ovaj, po mnogo čemu kontradiktoran status zaslužio je neponovljivom mešavinom atraktivnih, žanrovski čistih, prepoznatljivih sadržaja (što mu je donelo popularnost kod prosečnih ljubitelja) i neprestanom subverzijom, razgradnjom istih, potapanjem  u izmenjena, psihodelična i šizofrena stanja (što je privuklo sladokusce i teoretičare kako žanra tako i glavnog književnog toka). Dikova poigravanja stvarnostima, njihovim raspadom, poklapanjem i preklapanjem sa zbiljama koje stvaraju mašine ili droge ostaju neprevaziđena (u okvirima žanra ali i sveukupne književnosti). U (tom) nezaustavivom napredovanju entropije pojedinac uzalud sakuplja komade sveta u kome je dotad živeo i upada u nove, nepoznate stvarnosti.

            Roman „Tamno skeniranje“ (originalno objavljen 1977.) takođe se bavi iluzijama stvarnosti. U njemu policijski agent ubačen među narkomane, u akciji koja podrazumeva apsolutnu anonimnost tako da niko ne zna koji je njegov novi identitet, dobija zadatak da spijunira – samog sebe, osobu koju on ’igra’ napolju. Istovremeno, ali nezavisno od zadatka, agenta podvrgavaju testovima koji treba da potvrde da li mu je mentalna sposobnost očuvana ili je, zbog uzimanja droge, podložan „toksičnim mentalnih psihozama“ i raspadu „opažajnog sistema“. U narko svetu agent je neprestano na meti prefinjenih i tajanstvenih subverzija koje trebaju da izgledaju kao slučajnosti. Na kraju priče ispostavlja se da ništa što se desilo nije slučajno već je deo velikog plana...

            Autor briljantno slaže epizode iz različitih svetova, haosa koji žive narkomani, svako jednom nogom u svom košmaru a drugom u kolektivnoj psihozi, i birokratskog ustrojstva policije, sa izveštajima, praćenjem, agentima u skrembl-odelima koja ih čine neprepoznaltjivim za kolege, naređenjima sa viših instanci. Ispitivanje i testiranje glavnog junaka i njegovih sposobnosti, prepuno kafkijanskih slutnji, spada u najbolje strnaice koje je Dik napisao. Među mnoštvom romana koji se bave narkomanijom „Tamno skeniranje“ spada u one koji su (verovatno zato što je i Dik bio višegodišnji uživalac droga) najubedljivije opisali promenjena stanja svesti, paranoju, izgubljenost i rascep u doživljavanju sebe i svetova koji narkomana okružuju.

(1997)

ČETIRI ROMANA FILIPA DIKA „Galaktički iscelitelj keramike“, „Klanovi Alfinog meseca“, „Doktor Bladmani“, „Marsovsko vremensko iskliznuće“, izdavač Polaris, Beograd, 1995.

U obimom nevelikoj izdavačkoj produkciji prevedene SF književnosti u 1995. jedan od najznačajnijih poduhvata svakako je pojavljivanje četiri romana Filipa Dika, u izdanju „Polarisa“ (koji je zaslužan i za većinu ostalih prevoda prošlogodišnje produkcije). Filip K. Dik (1928-1982) spada u sam vrh svetski vrednih SF pisaca; bogatstvo i snaga njegovih vizija, ponajpre u tematskom krugu poznatom kao ’izmenjene stvarnosti’ (u koje Dik razara vremenske tokove, meša ih odnosno prepliće) neprevaziđeni su. Iako romani o kojima je reč ne spadaju u taj deo njegovog opusa već pripadaju ranijoj fazi Dikovih interesovanja (ali se elementi kasnijih knjiga već naziru) u pitanju su vrlo uspela dela koja u potpunosti potvrđuju vrednosni sud o piscu.

            Nekoliko je karakteristika zajedničko za sva četiri romana (a njihova simultana pojava ih jasno ističe): pre svih, potpuno odsustvo konfekcijski blistavih instant avantura, konstantno izigravanje šablona priča (bilo da su one ’svemirske’ ili ’ovozemaljske’) kako odabirom netipičnih likova tako i nesvakidašnjim razvojem radnje što, u krajnjem, rezultira jasnim distanciranjem od paraliterarnih tradicija žanra; preplitanje više životnih tokova (uz insistiranje na detaljima svakodnevice) u klupko koje, iako egzistira u novim i različitim svetovima, nosi visoku realističku uverljivost.

            Naravno, svaki roman ima i svoje specifičnosti:

            „Galaktički iscelitelj keramike“, 1969.

            Svemirska avantura, neprestano razgrađivana tako da izneverava čitaočeva očekivanja ’normalnog’ zapleta, postaje samo puka pozadina pred kojom se rađaju zbunjujuće bizarnosti igara sa filozofiranjem i prekognicijom.

„Klanovi Alfinog meseca“, 1964.

U za šablon subverzivni milje planete-psihijatrijske bolnice upliću se konflikti bračnih partnera i međuplanetarna špijunaža što, u finalu, donosi ’sumnjivi’ hepiend.

 

„Doktor Bladmani ili kako smo nastavili posle bombe“, 1965.

Standardna postapokaliptična epopeja već u startu je izmenjena – pre velike desila se mala apokalipsa. Galerija likova, od ’standardno’ bizarnih, preko snažnih ženskih ličnosti do mutanata enormnih psiho snaga, spletena je u guste, gušeće međuodnose (nad)moći, frustracija i ksenofobije jedne male, zatvorene zajednice.

„Marsovsko vremensko iskliznuće“, 1964.

Kolonija Zemljana ukopana je u pesak jednog pogodbenog Marsa (za koji je odmah jasno da nije onaj koga poznaje astronomija), razapeta između finansijskih manipulacija malih vlastodržaca, netrpeljivosti malih igrača – boraca za goli opstanak, degenerisane dece u azilu, propasti porodica, nezadovoljnih žena, tajanstvenih domorodaca. Nad svima njima raskriliće se, kao neopozivi usud, otkriće budućnosti koja nosi samo stagnaciju i propast.

Sve romane valjano je preveo Aleksandar B. Nedeljković.

(1996)