SVET POSLE POSLEDNJEG RATA - „Olimp“ Dena Simonsa; prevod Goran Skrobonja, izdavač: Čarobna knjiga, 2023.

 

  

Den Simons (1948) se u istoriju naučne fantastike 'upisao' romanom „Hiperion“ (1989), jednim od najboljih žanrovskih dela u 1980-tim. Ove „Kenterberijske priče budućnosti“ („Čarobna knjiga“, 2022.g) plenile su pažnju kritičara i publike snagom vizije i rafiniranim stilom. „Hiperion“ je uskoro prerastao u serijal koji je držao pažnju onih koji su 'zagrizli iz prve'. Nakon avantura u dalekoj budućnosti i dubokom svemiru, Simons je težište stvaralačke energije prebacio na horor napisavši nekoliko zapaženih romana („Teror“, „Drud“); Simons je i započeo karijeru horor romanom „Pesma boginje Kali“, 1985.g. Romanom „Ilion“ (2003; izdanje „Čarobna knjiga“, 2023. godina) autor se vratio u okrilje naučne fantastike; to je prvi deo epopeje koja se nastavlja u romanu „Olimp“ (2005; izdanje u dva toma „Čarobna knjiga“, 2023. godina).

Da bi stvorio lik budućnosti udaljene od nas oko 4000 godina, Simons se vratio u duboku prošlost: svemoćni bogovi, u svemu nalik onih starogrčkim, koji stoluju na Olimpu ali onom na Marsu (najvišoj planini Sunčevog sistema), zarad svoje zabave priređuju na Zemlji živu verziju Homerove „Ilijade“, sa pripadajućim pokoljima, razmiricama, svađama, intrigama i ljubavima. Da bi sve teklo prema literarnom predlošku angažovani su i 'posmatrači', ljudi dignuti iz mrtvih. Jedan od njih, naš savremenik, dobija tajni zadatak od boginje Afrodite, da poremeti dešavanja, što ga vodi od tople postelje Jelene Trojanske do prostranih holova marsijanskih bogova... Centralnu liniju zapleta prate još dve: u drugoj se nižu doživljaji ljudi koji žive u svojevrsnom ispraznom Raju na Zemlji stvorenom od mističnih post-ljudi koji su se odavno preselili na veštačke prstenove koji obavijaju Zemlju. Potpuno bezazleni i neinventivni, zatočenici izobilja uživaju u beskrajnim zabavama koje podrazumevaju i praćenje Trojanskog rata kao svojevrsnog 'rialiti' šou programa. Kada tim ljudima istekne rok upotrebe bivaju uzdignuti na orbitalne prstenove i tamo obnovljeni. Sticajem okolnosti jedna takva grupe će sresti ženu koja nije upisana u registre a potom i originalnog Odiseja; svi zajedno kreću u potragu za istinama, u potragu koja ih vodi u orbitalne prstenove... Junaci treće priče su biomehanički organizmi poslati sa ruba Sunčevog sistema da istraže anomalije zabeležene na Zemlji i Marsu. Dva robo-prijatelja, ljubitelji Prusta i Šekspira, kreću na putovanje sa neočekivanim ishodima... Na poslednjim stranicama „Iliona“ vidimo, spremne za veliku bitku, dve suprotstavljene vojske, onu bogova i onu njihovih dotadašnjih igračaka, Grka i Trojanaca, potpomognutih malim zelenim robovima i robotima. Mnoštvo tajni biće razrešeno u drugom delu romana, od one ko i šta su 'novi-stari' bogovi, gde su nestali post-ljudi i zašto su ostavili Zemlju takvom kakva je, otkud Odisej među dalekim potomcima, kakva je istorija robota i malih zelenih robova, te, konačno, ko će pobediti u velikom boju...

U „Olimpu“, dakle, čitalac otkriva deo onoga što se dešavalo tokom 4000 godina od današnjice. U tom periodu ljudska vrsta je mnogo toga preturila preko glave, regresirala ali i napredovala sve do moći koje su pripisivane upravo bogovima. Budućnost čovečanstva, u „Ilion/Olimp“ verziji, nadovezuje se na sadašnje svetske podele, od kojih je ključan rat između Muslimana i Jevreja. Tehnološki napredak jeste mogao doneti boljitak ali se stare mržnje nisu mogle zaboraviti pa su protivnici neprestano razvijali nova oružja da bi uništili suparnike; preko moćnih bombi i savršenih borbenih robota stiglo se do ultimativnog oružja - mini crnih rupa kojima bi čitava planeta bila poništena u ime fanatizma i definitivne pobede Muslimana. Odgovor suprotne strane bio je u specijalnom virusu 'Rubikonu' koji će pobiti samo nevernike; ni činjenica da se, zbog nedostatka vremena za imunizaciju, ne mogu spasiti svi 'pravedni' nije sprečila upotrebu oružja. Borba na život i smrt je zavrtela novi krug, i to umalo potpuno uspešan; ono što se nije desilo u očekivanom atomskom ratu polovinom XX veka desilo se stotinjak godina kasnije. Porivi jači od razuma konačno su bili ispunjeni i 'staromodni' ljudi su zapečatili svoju sudbinu. Njihovi naslednici, post-ljudi, razvili su svoje sposobnosti, izdigli se iznad telesnih oblika, i zaronili u samo tkivo od koga je sazdan svemir. Ali, nisu mogli da pobegnu od sopstvene prošlosti niti da se odvoje od ograničenja vrste iz koje su ponikli pa se zbog toga oni poigravaju 'staromodnim' ljudima (koje su 'skleptati' od preostalog DNK materijala) ali i među sobom, iskušavajući snage u nadmudrivanjima i smicalicama. Ipak, ova zabava ne prolazi neopaženo i privlači bića veća i jača od svega što se uopšte može zamisliti.

Simonsova epopeja završava se koliko-toliko srećno ali je to 'hepi-end' na ruševinama, posle besmislenih razaranja i pod senkom opasnosti koja može da bane svaki čas. Autorova polazna teza očito je da čovečanstvo mora da iživi i istera svoje bube; bude li, posle tog besmislenog pokolja, neko opstao možda će - ali samo možda - krenuti plemenitijim putem. No, to će zahtevati da se pregazi prag deklarativne čovečnosti i uđe u nove sfere jer, da bi bila stvarna, čovečnost, u koju ne spada ni ubijanje ni iživljavanje na slabijima, mora biti funkcionalna - a prvi korak u tom pravcu je bukvalni opstanak i suživot vrste koja sebe naziva Homo Sapiens. Da li je tako nešto uopšte moguće, pitanje je na koje umetnost i stvarnost daju različite odgovore.

            („Dnevnik“, 2023.)

TROJANSKI RAT BUDUĆNOSTI ili KO ĆE POBEDITI U VELIKOM BOJU - „Ilion“ Dena Simonsa; prevod Goran Skrobonja, izdavač: Čarobna knjiga, 2023.

 

Den Simons (1948) dobro je znan čitaocima naučne fantastike i horora obzirom da jednako uspešno piše u oba žanrovska ključa. U istoriju naučne fantastike 'upisao se' romanom „Hiperion“ (1989) koji je u više anketa proglašavan jednim od ponajboljih žanrovskih dela u 1980-tim. Ove „Kenterberijske priče budućnosti“ („Čarobna knjiga“, 2022.g) plenile su pažnju kritičara i publike kako snagom vizije tako i rafiniranim, nenametljivim stilom. „Hiperion“ je u sledećim godinama dobio romaneskne nastavke (uz poneku prateću priču) i prerastao u serijal koji je (s promenjivim uspehom) držao pažnju onih koji su 'zagrizli iz prve'. Nakon avantura u dalekoj budućnosti i dubokom svemiru, Simons je težište svoje stvaralačke energije prebacio na horor napisavši nekoliko zapaženih romana („Teror“, „Drud“). Činilo da će Simonsa proza strave i užasa (sa kojom je i započeo karijeru - romanom „Pesma boginje Kali“, 1985) potpuno zaokupiti tako da je roman „Ilion“ (2003) bio prijatno i uzbudljivo iznenađenje, posebno kada se ima u vidu da je reč o delu koje domaša visine proslavljenog „Hiperiona“. Obimni roman (686 strana; izdanje „Čarobna knjiga“, 2023. godina), otkriće znatiželjni čitaoci, prvi je deo epopeje koja se nastavlja u romanu „Olimp“ (2005). Mada se priča prekida u 'pola reči' ostavljajući sve niti frustrirajuće nezavršenim, naknadno prelistavanje „Iliona“  potvrđuje utisak da je reč o vanrednom štivu autora na vrhuncu stvaralačke snage i imaginacije.

Da bi stvorio lik daleke budućnosti Simons se ponovo vratio u duboku prošlost. Elem, svemoćni bogovi, u svemu nalik onih starogrčkim, koji stoluju na Olimpu ali onom na Marsu (najvišoj planini Sunčevog sistema), zarad svoje zabave priređuju na Zemlji živu verziju Homerovog epa „Ilijada“, sa pripadajućim pokoljima, razmiricama, svađama, intrigama i ljubavima. Da bi sve teklo prema literarnom predlošku angažovani su i 'posmatrači', ljudi dignuti iz mrtvih. Jedan od njih, naš savremenik, dobija tajni zadatak od boginje Afrodite, da poremeti dešavanja, što ga vodi od tople postelje Jelene Trojanske do prostranih holova marsijanskih bogova... Ovu, centralnu linija zapleta prate još dve. U drugoj se nižu doživljaji grupe ljudi koji žive u svojevrsnom ispraznom Raju na Zemlji stvorenom od mističnih post-ljudi koji su se odavno preselili na veštačke prstenove koji obavijaju Zemlju. Potpuno bezazleni i neinventivni, zatočenici izobilja uživaju u beskrajnim zabavama. No, sticajem okolnosti jedna grupe će sresti ženu koja nije upisana u registre a potom i originalnog Odiseja; svi zajedno kreću u potragu za istinama i razrešenjem tajne, potragu koja ih vodi u orbitalne prstenove... Junaci treće priče su biomehanički organizmi poslati sa ruba Sunčevog sistema da istraže anomalije zabeležene na Zemlji i Marsu. Dva robo-prijatelja, ljubitelji Prusta i Šekspira, kreću na neizvesno putovanje sa neočekivanim ishodima... Na poslednjim stranicama vidimo, spremne za veliku bitku, dve suprotstavljene vojske, onu bogova i onu njihovih dotadašnjih igrački, Grka i Trojanaca, potpomognutih malim zelenim robovima i robotima.

Mnoštvo tajni treba biti – i biće - razrešeno u drugom delu romana, od one ko i šta su 'novi-stari' bogovi, gde su nestali post-ljudi i zašto su ostavili Zemlju takvom kakva je, otkud Odisej među dalekim potomcima, kakva je istorija robota i malih zelenih robova, te, konačno, ko će pobediti u velikom boju.

Simonsov zahvat i zamah sveobuhvatni su, vizija složena i intrigantna, pripovedanje lako i tečno, tenzije precizno dozirane, stil uglačan i uglađen. Prizori bitaka pod zidinama Troje uzbudljivi su kao u vrhunskim istorijskim romanima, skice ljudskih sudbina prepuštenih na milost i nemilost onostranim silama inventivne i uverljive, intrige bogova otkrivaju vrhunsko poznavanje njihovog partenona, pikanterije iz života i dela Šekspira i Prusta šarmantne su a analize njihovih dela znalačke; opisi neznanih ustrojstava drugih svetova, Zemlje kao 'sumnjivog' Raja, svakodnevice robova i robota, u duhu su najbolje tradicije naučne fantastike. Rečju, snabdeven širokom paletom svakovrsnih znanja, Simons je pustio mašti na volju i stvorio veliku sagu koja ljubitelje naučne fantastike ostavlja bez daha.

            („Dnevnik“, 2023.)

KENTERBERIJSKE PRIČE IZ XXIX VEKA ili PUT KA VREMENSKIM GROBNICAMA – “Hiperion” i “Pad Hiperiona” Dena Simonsa; izdavač Čarobna knjiga, 2022.

 

U biblioteci “Beskrajni svet fantastike” izuzetno agilne “Čarobne knjige” upravo su se, u sjajnom prevodu Gorana Skrobonje, pojavili romani “Hiperion” i “Pad Hiperiona” Dena Simonsa (1948); ova dva romana, uz romane “Endimion” i “Uspon Endimiona”, čini proslavljenu tetralogiju “Hiperion”. Simons je još 1985.g. objavio roman-prvenac “Pesma boginje Kali” i njime privukao pažnju ljubitelja horora ali mu je “Hiperion”, originalno objavljen 1989. godine (“Pad Hiperiona” će se pojaviti sledeće godine), doneo niz žanrovskih nagrada (Hjugo, Nebjula) te široku slavu i uvažavanje čitalaca. “Hiperion” je zadobio brojne pohvale kao “roman koji je redefinisao spejs operu” odnosno redefinisao čitav žanr naučne fantastike a uvršten je i u najznačajnije žanrovske romane decenije, kasnije i XX veka.

            Roman “Hiperion” kritika je nazvala i ’Kenterberijskim pričama budućnosti’ jer Simons gradi svoje delo na isti način kao i veliki Čoser. Posle ’Prologa’ u kome iscrtava osnovnu radnju romana – hodočašće grupe odabranih prema Vremenskim grobnicama iz kojih je izašao Šrajk, bog bola, misteriozno biće koje ubija sve živo na planeti Hiperion – Simons, u sledećim poglavljima, prati tok puta grupe i ispisuje priče koje hodočasnici poveravaju svojim saputnicima. U „Kenterberijskim pričama“, započetim oko 1387.g. i nedovršenim, kao zbirka priča 30-tak ljudi koji jednog proletnjeg dana kreću na hodočašće, iz Londona, do groba Tomasa Beketa u Kenterberiju, hodočasnici su iz svih društvenih slojeva a njihove priče ogledalo žanrova srednjevekovne književnosti, od viteških romana, narodnih priča, do legendi i basni. U Simonsovim omažu  hodočasnici su takođe ljudi različitih zanimanja i životnih priča, od sveštenika prognanog iz crkve jer su mu ideje o istoriji vere protivne kanonima, vojnika koji je vojevao u najkrvavijim bitkama svemira, pesnika kome je Šrajk bio zamena za izgubljenu muzu, naučnika čije dete je, istražujući Vremenske grobnice, obolelo od retrogradnje bolesti (i od mlade se devojke fizički i psihički vratiilo do uzrasta bebe), detektivke zaljubljene u telo koje je kreirala veštačka inteligencija, do konzula-putnika kroz svemir i vremenske paradokse (zbog čega je njegova draga ostarila i umrla a on i dalje ostao mlad). Svaka priča istovremeno je i primer jednog od podžanrova naučne fantastike (religijskog, ratnog, kiber-panka). Brojni citati razgaljuju čitaoca koji ih prepoznaje kao jednu vrstu literarne stvarnosti u kojoj se ovaj roman kreće i nalazi svoje mesto. Fragmentarna struktura romana dozvoljava Simonsu elegantno kretanje kroz radnju, bez opterećenja usporavajućim objašnjenjima sveta koji opisuje, jer se u jednoj priči upotrebljen pojam može definisati, u pravom trenutku, u nekoj drugoj uz, za čitaoca, uzbudljiv osećaj slaganja kockica u mozaik i otkrivanja velike slike novog svemira. Uza sve zaplete Simons dodaje i liniju koja prati engleskog romantičarskog pesnika Džona Kitsa i njegov ep „Hiperion“, inspirisan grčkim mitom o Hiperionu, jednom od Titana pobeđenih u boju sa Zevsom, čineći time vešesmislenost romana još složenijom i uzbudljivijom a jednostavne odgovore na dileme deplasiranim.

            U takvom svetu naznaka i opšteg haosa roman dostiže vrhunac, završnu scenu ulaska hodočasnika u dolinu u kojoj su Vremenske grobnice. Putnici, svako sa svojom molbom i ponudom bogu, drže se za ruke i pevaju pesmu iz filma „Čarobnjak iz Oza“. Njihova sudbina je ispred njih. Ali, Simons odbija da da odgovore, razrešenja života i smrti svojih junaka, čineći kraj mističnim onoliko koliko je to i bog kome hodočasnici treba da se poklone.

            Priča „Hiperiona“ nastavlja se u „Padu Hiperiona“ u kome se raširila gusto ispletena priča o velikom padu, propasti organizacije čitavog svemira a sve zbog, ispostaviće se, borbe za vlast samih bogova (eto objašnjenja naslova oba romana – koren zapleta je u propasti starih bogova i dolasku novih). Stanje skicirano kroz ispovesti hodočanika i dovedeno do ruba propasti, u “Padu…” je gurnuto u bezdan otvorenog rata između stanara hiperionskog svemira, kako onih od krvi i mesa, tako i onih drugih, sačinjenih od energije i vremena. Dok u „Hiperionu“, koji sad dobija ulogu velikog uvoda, Simons razbija priču u niz ispovesti junaka, u drugom delu radnja je iscepana na sitne komadiće raznih linija priče i na popriličan broj likova te piščevu želju/nameru da obuhvati svu zamršenost i grandioznost događanja, što tvori književnu građevinu impozantnu u svojoj ukupnosti upravo u tradiciji “spejs opera” kao podžanra koji se “bavi” svemirskim carstvima i imperijama, međugalaktičkim ratovima i osvajanjem Univerzuma. Ova “mega-priča” ispričana je brzo, efektno i upečatljivo sa mnoštvom egzotičnih detalja (izuzetno je interesantan lik Dž. Severna, proizvod veštačke inteligencije, svojevrsni simulakrum simulakruma engleskog pesnika romantičara, koji je povezan telepatskom vezom sa hodočasnicima ali i svojim tvorcima, bogovima posebne ravni svemira koja doseže do drugih, ljudskih bogova koji će u svom sukobu, predviđenom, isplaniranom i pokrenutom, koristiti ljude kao pijune).

            „Hiperion“ i “Pad Hiperiona” Dena Simonsa izuzetna su dela u kojima su sakupljena i izmešana iskustva naučne fantatike i književnosti glavnog toka, u kome su ljudske sudbine, čudesa, vizije i jeza spojeni tako da ni jedno od njih ne gubi niti dobija na uštrb drugog već, zajedno, stvaraju novi, visoki kvalitet. Simonsove slike svetova, svemirskih bitaka, putovanja kroz kiber-stvarnosti i dalje su, uprkos proteku više od tri decenije od prvog pojavljivanja, blistave i izuzetno zavodljive. Zbog svega toga, ove knjige zaslužuju svu pažnju predanih čitalaca.

            (“Dnevnik”, 2022.)

NEUMORNI „POLARIS“ 1994.

Najstarija privatna SF biblioteka „Polaris“, osnivača i urednika dr. Zorana Živkovića, nije prestala sa radom ni u letnjim mesecima, pa upravo privodi kraju izdavanje drugog ovogodišnjeg kola od 9 knjiga. Tempo objavljivanja čak po dve knjige mesečno svrstava „Polaris“ među najaktivnije izdavače u zemlji, posebno kad se ima u vidu odnos broja izdatih knjiga prema broju zaposlenih u „Polarisu“ (a to je samo jedan radnik - urednik). Podsetimo da je „Polaris“ i, u po izdavače apokaliptičnoj 1993.g, objavio 21 jednu knjigu!

            Dela zastupljena u drugom kolu potvrda su lagane i postojane promene  „Polarisove“ koncepcije. Dok je u prvim godinama (a „Polaris“ je počeo sa radom 1982.g.) objavljivao samo dela domaćoj publici poznatih autora, klasika žanra (Klark, Asimov, Herbert) u nekoliko poslednjih kola „Polaris“ štampa i romane novih autora, odnosno dela koja prilično odstupaju od klasičnih okvira žanra.

 Drugo kolo otvara knjiga „Šuplji čovek“ Dena Simonsa. Simons, trenutno neprikosnovena SF zvezda, u ovom romanu istražuje temu telepatije sa one manje blistave strane, na kojoj taj dar postaje i svojevrsno prokletstvo za svog nosioca suočenog sa haosom mentalne buke ljudi koji ga okružuju.

 Jedan drugi haos, haos sveta kojim vladaju multinacionalne kompanije i informacijsko-kompjuterska virtuelna stvarnost predmet su romana „Neuromanser“ i „Grof Nula“ Vilijema Gibsona, žreca postmodernističkog talasa u SF-u, nazvanog „kiber pank“. Obe knjige (inače delovi tirilogije čiji je završni segment „Monalizino preopterećenje“, takođe predviđen za objavljivanje u „Polarisu“) vrcaju od fascinantnih ideja ispričanih izmišljenim meta-jezikom što, sve zajedno, tvori priče prepune jedne potpuno nove osećajnosti i senzibiliteta. 

 Roman Grega Bera „Večnost“, drugi je deo Hard SF pripovesti, započete romanom „Eon“, koja ostaje dosledna klasičnim kanonima žanra ali i manupuliše njima da bi izgradila svet raširen kroz prostore, vremena i dimenzije kosmosa.

 Četiri romana Pola Andersona („Moždani talas“, „Tri srca i tri kralja“, „Krstaški pohod“, „Biće vremena“), originalno objavljena 1950-tih i 1960-tih, svakako ne dosežu domete najnovijih SF dela ali je njihova pojava važan poduhvat kojim se popunjavaju rupe u poznavanju žanra, njegove istorije i razvoja u prelomnim godinama uspona iz paraliterature ka zreloj književnosti. Kulturološki značaj objavljivanja ovih knjiga (kao i knjiga Kliforda Simaka u prošlom kolu) nesporen je.

Poslednji roman iz drugog kola (čija pojava se očekuje svakog dana) je drugi segment "Jezero Dugog Sunca" u epskoj seriji „Dugo Sunce“ Džina Volfa koji je svojom prethodnom mega pričom, petotomnom „Knjigom novog Sunca“ (takođe objavljenom u „Polarisu“) dokazao svoje besprekorno pripovedačko umeće. „Dugo Sunce“ je saga o fantazijskom svetu u višegeneracijskom svemirskom brodu koji plovi ka nepoznatoj sudbini. Prvi tom samo je odškrinuo dveri čudesima i tajnama čije otkrovenje sa nestrpljenjem i onom prijatnom čitalačkom jezom isčekuje svaki pravi ljubitelj žanrovske, SF knjiženosti.

(„Vreme“, 1994.)

          

           

           

          

VELIKO FINALE SA ZADRŠKOM „Uspon Endimiona“ Den Simons, izdavač Polaris, Beograd, 1998.

Znana je činjenica da u svetovima SF literature vladaju serijali kao idealan spoj interesa svih segmenata ovog lanca profita: izdavača (kojima odgovaraju sigurnije investicije u nastavke već prodavanih priča), pisaca (kojima je lakše i isplativije da pišu duge knjige jer su plaćeni po broju reči) i čitalaca (koji vole da znaju ’šta je bilo dalje’ s neki junacima). Srećan brak interesa, želja i novca izrodio je bezbroj debelih tomova proza koja, mada je gotovo redovno slaba, nasilno produžavana i krpljena, relativno lepo živi na tržištu (tj. prodaje se). Stoga ih pisci masovno štancuju radeći ponekad i na nekoliko serijala uporedo. Napasti nastavaka nisu, pritisnuti tražnjom, odoleli ni seriozniji autori s tom razlikom da su njihova dela barem u prvim nastavcima kvalitetnija od konfekcijskih; no, kako vreme odmiče zamor materijala i u ovom slučaju uzima danak.

            Den Simons, jedan je od najznačajnijih SF pisaca srednje generacije. Romanom „Hiperion“ (iz 1989.), nespornim remek-delom žanra, otvorio je, kroz sedam priča hodočasnika (u maniru Čoserovih „Kenterberijskih priča“), dveri svemira kojim vladaju božanstva veštačkih inteligencija (ljudskog i neljudskog porekla) i koriste čovečanstvo (barem deo pokoran crkvi) za svoje teško dokučive potrebe. Naredne sezone publikovan je nastavak „Pad Hiperiona“ i produbio priču začinivši je padom dotadašnjeg ustrojstva ljudske civilizacije. Ako je i bilo dilema da li posle „Hiperiona“ sledi nastavak, posle „Pada...“ je bilo izvesno da nastavka mora biti. „Endimion“, treći tom sage, pojavio se 1995.g. i dobrano razočarao čitaoce. Simons je u prva dva toma vešto baratao ikonografijom tzv ’spejs opere’, dopunjući je elementima koji su priči davali gustinu i intrigantnost. U „Endimionu“ se spejs opera šepuri u prepoznatljivosti obrasca: stalne jurnjave uzduž i popreko svemira i egzotičnih planeta, nadmudrivanja dobrih i loših momaka, vrli junaci (s ponekom, dekorativnom manom) koji ruše zla galaktička carstva. Priča je zanatski korektno ispričana ali ne dostiže kvalitete prethodnih.

            Nedoumice oko razrešenja čitave zavrzlame trebalo je da budu okončane u „Usponu Endimiona“ (1997). Ispostavilo se, pak, da ni posle 600 stranica sve nije objašnjeno mada se autor svojski trudio, odnosno da je sveukupnih 1800 strana nedovoljno da zaokuruži ’hiperionski svemir’. Našavši se pred obavezom da rasplete niti sage Simons je očito sebi postavio pretežak zadatak te „Uspon...“ funkcioniše po principu ’red akcije - dva reda objašnjenja’. Stoga se priča neprestano guši od žanru znanih ’mrtvih mesta teksta’ u kojima se ređaju principi ustrojstva zamišljenog sveta (tj. kako i zašto je nešto onako kako je opisano). Veštiji pisci služe se svakojakim trikovima da ove, u osnovi nužne, informacije serviraju ne u glomaznim blokovima već u manjim količinama razbacanim po priči, ali u ovom slučaju nije tako jer je Simons predugo odlagao da rasvetli tajne. Dodatno opterećenje bilo je i menjanje nekih postavki priče (čini se zato što autor nije video celinu kada je započeo serijal) koje su se morale prekrajati i uklapati.

            Balansirajući između spejs opere koja traži puku akciju i zahtevnog okvira, Simons počesto posustaje. S jedne strane dešava se neverovatan dvoboj u kome junak pobeđuje savršenu mašinu ubicu, što je u ravni ’palp’ zabave, a, s druge se barata serioznim postavkama o institucionalnoj represiji, mogućim pravcima razvoja ljudske vrste, granicama prilagođavanja okolini i upotrebe tehnologije posle kojih čovek prestaje to da bude, o trajnosti društvenih odnosa i klici promene koji svaki od njih kruje u svom krilu. Simons barata teorijama istorije, oštro kitikuje katoličku crkvu i njen vekovni teror nad slobodom ličnosti,  ispisuje fascinantne stranice o razvoju veštačke inteligencije. Prečesto su, međutim, ovakvi delovi teksta samo niz nabrajanja i predavanja koja nisu srasla sa pričom. I kao što se nije potrudio da ove segmente uklopi tako se pisac nije potrudio ni da produbi neke linije priče (npr egzotične oblike života tzv otpadnika od čovečanstva) odnosno da izbegne konfekcijske opise svemirskih bitaka. Tako je veliko finale ostalo neujednačeno, sa nekoliko sjajnih epizoda, žanrovskih podsećanja (na Klarkov „Susret s meduzom“, bizarna društva Džeka Vansa), brojnim nedorađenim delovima koji bi mogli biti klice novih nastavaka i neubedljibim hepi-endom. Ostaje da vidimo da li će Simons odoleti iskušenju i, umesto da razradi krta mesta, završiti hiperionski ep ovim slabim tomom.

(1998)

GOLI KOSTUR ŽANRA „Endimion I-II“ Den Simon, izdavač Polaric, Beograd 1996.

Problem nastavaka aktuelna je u žanrovskim fantastikama – SF, Fantasy Horror – poslednje dve decenije, od kako su brojne tri-, tetra-, seksta- i ostale ’logije’ postale nezaobilazne u bibliografijama žanrovskih pisaca. Razlozi za pojavu nastavaka su kako u samim autorima (lakše je dopisivati avanture u poznatom svetu nego izmišljati novi, posebno kada je pisac plaćen po broju reči koje proda) tako i u masama čitalaca (lenjih da se prilagođavaju novom) koje u tom pravcu usmeravaju moćni izdavači (jer je štampanje bilo kakvog nastavka sigurnija investicija nego ulaganje u potpuno nepoznat sadržaj). U svakom slučaju, za pisce je postalo pitanje opstanka imati najmanje jednu seriju romana u opticaju. Ovom inperativu ne uspevaju da odole ni velika imena generacije ’u punoj snazi’ a među njima i Den Simons. Nakon briljantnog romana „Hiperion“ iz 1989.g. koga su kritičari nazvali i „Kanterberijske priče budućnosti“, obzirom da je Simons preuzeo obrazav Čoserovog klasičnog dela, sledeće godine (1990) pojavio se nastavak pod imenom „Pad Hiperiona“. Svet postavljen u „Hiperionu“ i razvijan kroz nekoliko podžanrovski prepoznatljivih priča (te je ovaj roman i svojevrsna stilska vežba iz žanra), „Pad Hiperiona“ je pokušao da zaokruži, ne dosežući kvalitet prethodnika iako je zadržao kvalitet viši od standardnog.

            Pošto ni u „Padu...“ svi delići mozaika nisu sklopljeni, mogućnost daljih nastavaka bila je očita i Simons nije odoleo izazovu (i honoraru) te je 1995.g. objavljen obimni roman „Endimion“. Međutim, svi koji su očekivali da će i ovaj nastavak pratiti prethodne u njihovom maniru dorađene ’space opere’ – pogrešili su. Umesto usložnjenog obrasca svemirske avanture Simons se zadovoljava golim kosturom podžanra i gotovo rutinerski ga primenjuje odnosno kalemi na nekoliko otvorenih linija prošlih knjiga. Otuda je priča sasvim jednostavna: tajanstveni mudrac spasava mladića i poverava mu zadatak sa kojom, u nastavku avanture, treba da sruši zlo carstvo i uspostavi dobro. Iako se podsmeva pretencioznosti misije junak je, naravno, prihvata i slede bezbrojne akcije, potere i bekstva kroz svemir i razne planete, nadmudrivanja protivnika i otvoreni, privremeni kraj. Da bi priča bila završena trebaće se kupiti još najmanje jedan nastavak (pisanje istog se podrazumeva); i, kao potvrda, u svetu se upravo pojavio ’grandiozni finale serije’ – rman „Uspon Endimiona“ na čitavih 1000 stranica!

            Iako se povremeno trudio da bar malo očoveči svoje junake (one koji nisu moćne ratne mašine došle iz budućnosti ili mistična božanstva neodgonetljivih namera), da ih ne svede na lutke, autor nije mogao a da u pojedinim situacijama od njih ne napravi supermene, baš kao što nije smeo da dozvoli da loši momci nadmudre dobre (jer bi to izvrnulo šablon što mu nije bila namera, iako je dovoljno dobar pisac da to uradi). Ponekad nadigravanja protivnika uspevaju da razgale čitaoca (što je dokaz da obrazac ima svoje potencijale) ali češće se dešava da je čitavo zamešateljstvo suviše naivno. U konačnom svođenju utisaka nameće se zaključak da je „Endimion“ ispoštovao zadate obrasce, održao tenziju i svakako pripremio čitaoce za konačni rasplet, što mu je, uostalom, i bio zadatak. Simons je napisao poslovno dobar roman. To svakako ne misle oni čitaoci kojima je „Hiperion“ i dalje u sećanju i koji su razočarani bahatim trošenjem dobrih ideja (a nekoliko takvih ima i u „Endimionu“). Ali, od njihovog razočarenja, kao i oduševljenja (pošto se radi o manjini konzumanata) autoru su svakako bili zanimljiviji argumenti kakvi su kotiranje na best-seler listama i poprilična količina zelenih novčanica koju dobija za sasvim malo intelektualnog angažovanja. Činjenica da je „Hiperion“ bio proglašen za jedan od najboljih romana prošle decenije očito da Simonsa ne pogađa niti obavezuje.

(1997)

SLIKE UNIŠTAVANJA SVETOVA „Pad Hiperiona“ Den Simons, izdavač Polaris, Beograd, 1993.

Tamo gde je u „Hiperionu“ stavljena tačka, „Pad Hiperiona“ je dodao malu kvržicu, napravio zarez i krenuo dalje. Na sledeće 404 strane raširila se gusta priča o velikom padu, propasti organizacije čitavog svemira a sve zbog, ispostaviće se, borbe za vlast (ni manje ni više nego) bogova (eto objašnjenja zašto se ovaj roman zove tako kako se zove a i zašto se „Hiperion“ zove kako se zove – tj. stvar je u propasti starih bogova i dolasku novih). Ono što je u prvoj knjizi, kroz ispovesti hodočanika, stvoreno i dovedeno do ruba propasti, Simons je lako gurnuo u bezdan otvorenog rata između stanara hiperionskog svemira, kako onih od krvi i mesa, tako i onih drugih, sačinjenih od energije i vremena. (Naravno, kako to i treba, u propasti postoji i zrnce nade što obećava novi nastavak.)

            Dok u „Hiperionu“, koji sad dobija ulogu velikog uvoda, Simons razbija priču u niz ispovesti junaka, u drugom delu radnja je iscepana na sitne komadiće raznih linija priče koji su, zatim, dobro izmešani što, obzirom na popriličan broj likova te piščevu želju/nameru da obuhvati svu zamršenost i grandioznost događanja, tvori književnu građevinu impozantnu u svojoj ukupnosti ali i, s druge strane, poprilično teško prohodnu.

            Pošto već nije uspeo (a možda ni hteo) da odoli dražima i zamkama mega-priče Simons se, očito svestan vrlina i mana pravljenja knjiga koje slikaju čitav svemir (ili čitave svemire), iz sve snage trudio da je (priču) ispriča brzo, efektno i upečatljivo u čemu je, uglavnom, i uspeo. Taktika građenja knjige na delićima priče koje se dešavaju, u isto vreme na različitim mestima (različitim junacima) ipak ne uspeva da uvek održi pažnju čitaoca. Čak ni kad je u pitanju dilema ko od hodočasnika će biti Šrajkova žrtva a ko preživljava i odlazi dalje, interes ne izdržava predugo i, na kraju vam postane svejedno jer: kom je suđeno – suđeno je.

            Pokušaj da se onoliki svemir gurne/sabije/utrpa u jednu knjigu razultirao je i time da su likovi, u svom slalomu kroz priču, postali bleđi nego što je, imajući u vidu iskustvo prvog dela, trebalo/bilo očekivano da će biti. Sva sila tehno-kiber-metafizičke pirotehnike uspela je da priguši (uguši?) rečenice o ljudima i njihovoj duši. Takvih rečenica, istina, ima ali im je efekat oslabljen. Čak ni izuzetno interesantan lik Dž. Severna, proizvoda veštačke inteligencije, svojevrsnog simulakruma simulakruma onog engleskog pesnika romantičara, koji je povezan telepatskom vezom sa hodočasnicima ali i svojim tvorcima, bogovima posebne ravni svemira koja doseže do drugih, ljudskih bogova (a koji će u svom sukobu, predviđenom, isplaniranom i pokrenutom, koristiti ljude kao pijune), nije do kraja razvijen mada, možda ga Simons čuva za novi nastavak i novi život.

            Uprkos svim izrečenim primedbama (među koje spada i nasilno a stalno cepanje grupe hodočasnika e ne bi li se priča još više raširila u prostoru i u vremenu) „Pad Hiperiona“ je vrlo dobar roman, roman koji, istina, ne doseže snagu „Hiperiona“ (što je opet u skladu sa nepisnaim a retko kršenim pravilom da je prvi nastavak u seriji  najslabiji) ali je nesporno bolji od proseka SF  ponude u onom tzv. ’tvrđem’ delu (mada i to da li je ovo hard SF postaje diskutabilno posle pojave svih onih metafizičkih čudesa). Simonsove slike svetova, svemirskih bitaka, putovanja kroz kiber-stvarnosti i dalje su, uprkos ponekad vidljivom zamoru onoga koji ih stvara, blistave i izuzetno zavodljive. Na radost našu.

(1994.)

SEĆANJE NA HIPERIONSE PRIČE „Hiperion“ Den Simons, izdavač Polaris, Beograd, 1993.

Den Simons je američki pisac u modi. Svi ga gotive, i kritičari i čitaoci. Sve što DS napiše konkuriše za neku nagradu. Poneku i dobije. DS piše SF i Horor i SF-Horor.

            „Hiperion“ je roman za koji važi sve gore rečeno.

            Hiperion je, u grčkoj mitologiji, jedan od Titana koje je Zevs, u velikoj borbi, pobedio. Hiperion je, u romanu, planeta oko koje počinje da se vrti istorija. „Hiperion“ je i naziv poeme engleskog poete romantičara Džona Kitsa u kojoj on peva svoju verziju pada Titana. DS u roman upliće i Kitsa i poemu.

            Ali, DS u romanu ne pominje Čosera i njegove „Kenterberijske priče“ (ili „Kanterberijske priče“, zavisno od prevodioca), no, to umesto DSa kažu kritičari nazivajući roman ’Kentreberijske priče budućnosti’ jer su struktura romana, pa i deo priča, rađeni po ugledu da Čoserove priče.

(Podsetimo: „Kenterberijske priče“ započete oko 1387.g. i nedovršene, jesu zbirka priča 30-tak ljudi koji jednog proletnjeg dana kreću na hodočašće, iz Londona, do groba Tomasa Beketa u Kenterberiju. Hodočasnici su iz svih društvenih slojeva a njihove priče ogledalo svih žanrova srednjevekovne književnosti, od viteških romana, narodnih priča, do legendi i basni. Čoser je mnoge teme priča nalazio kod drugih pisaca, što često i navodi u svom delu. „Kenterberijske priče“ prevedene su, više puta u fragmentima ali i u celini, i na srpski.)

Jedan od „Lokusovih“ kritičara (vidi „Perpetuum Mobile“ br. 1) izvodi i paralelu između „Hiperiona“ i Bergmanovog filma „Sedmi pečat“ i pošteno se trudi da tu tezu/paralelu i dokaže. Kako već rekoh, kritičari baš vole DSa. Istini za volju, opravdano.

„Hiperion“ je, dakle, roman u 7 priča, 5 pojedinačnih i jedne grupne, poređanih po sendvič principu. Onih 6 priča pričaju o istoriji i tako objašnavaju trenutak u kome su pričači sakupljeni na gomilu i idu napred, na hodočašće i susret sa misterioznim Šrajkom, Bogom bola, za koga je čitav svet/svemir zainteresovan (i Hegemonija i AI i Crkva Šrajka i Proterani i obični, još živi, ljudi). Hodočasnici koji su se, svi, već jednom sreli sa (zlo)delom Šrajka, trebalo bi da ga umole za milost za sve njih, što je, u principu, dosta sumanuto jer imenovani Bog ne priča ni sa kim već samo kolje sve što mu padne pod sečivo.

I, dok putuju do Vremenskih grobnica, gde je mesto randevua, putnici, kako već treba, pričaju svoje priče koje su naslovljene kao Sveštenikova, Vojnikova, Pesnikova, Naučnikova, Detektivkina i Konzulova priča. DS, kako treba, predstavlja različite kockice globalnog mozaika što je izuzetno funkcionalno (oslobađa od preteranog objašnjavanja na jednom mestu) ali krije i zamku upadanja u šeme tipiziranih likova. Tako Vojnikova, Pesnikova i Detektivkina priča nisu odolele opštim mestima tipa ’Pesnici samo loču’, ’Detektivka je (iako žena) super tip’ a ’Vojnik je surovo surov tip’. No, ova primedba lake je kategorije jer prednosti konstrukcije romana mnogo su očitije (što se posebno odnosi na mogućnost istovremenog postojanja i mističnih elemenata ((u Sveštenikovoj priči)) i kiber-panka ((u Detektivkinoj priči)) i lirskih delova ((Konzulova priča))).

Ne treba zaboraviti i, u skladu sa važećim postmodernim idejama, razgaljivanje čitalaca aluzijama na brojna književna dela svih vrsta, ne samo SF-a. Npr. u Detektivkinoj priči DS se odužuje Gibsonu i kiber-pankerima.

I tako, krečući se od religije, sa malo antropologije a la Džek Vens, ratova, poezije, roditeljske brige za decu (jednog netipičnog naučnika-tipičnog roditelja i, pored toga, i Jevreja) do veštačkih inteligencija i sećanja na Siri, uvek praćeni i sa malo horor ’ugođaja’, stižemo do Vremenskih grobnica (istina, lako zbunjeni krvavim nestankom i ponovnom, udaljenom pojavom sedmog hodočasnika - templara). U trenutku kada, razvijeni u strelce, hodočasnici polaze u susret Bogu, svako sa svojim pitanjem i svojim ponudama, i pevaju pesmicu iz filma „Čarobnjak iz Oza“ (onu „Tamo, s one strane duge...“), DS kaže – Dosta! Kritičaru „Lokusa“ nije se dopao ovaj efekat, višeznačan ali otvoren kraj, iako je on u duhu mistike čitave priče. Nama, koji sve gledamo sa veće distance (vremenske), jasno je da je kraj takav kakav je zato što je DS imao na pameti nastavak (zaveden magijom mega priče ili novca?)

No, bez obzira na (ne)postojanje nastavka, „Hiperion“ je vrlo dobar roman u kome ima dovoljno prepletenih emocija, tehnike, sudbina, vizija da to zadovolji sve koji traže zanimljivu, inteligentno napisanu knjigu.

(„Emitor“, 1993.)

KANTERBERIJSKE PRIČE BUDUĆNOSTI „Hiperion“ Den Simons, izdavač Polaris, Beograd, 1993.

Den Simons je nova zvezda na nebu Science Fiction i Horror literature. Od 1986.g. kada mu je objavljen prvi roman („Pesma boginje Kali“) Simons uživa naklonost kritičara i publike što se ogleda u brojnim nagradama koje je za svoje knjige dobio i popriličnim tiražima odnosno honorarima. Obzirom na relativno ujednačen kvalitet dela čini se da Simon neće biti još jedna od blistavih zvezda padalica žanra već, pre, stalna zvezda po kojoj putnici određuju pravac puta. Zaloga ovom mišljenju je i roman „Hiperion“, blistavo delo pisano punom snagom nadarenog i nadahnutog pisca.

            Svetski kritičari nazvali su ovaj roman ’Kanterberijskim pričama budućnosti’ jer Simons, hodajući stazom književnog postmodernizma, gradi svoje delo na isti način kao i veliki Čoser. Posle ’Prologa’ u kome iscrtava osnovnu radnju romana – hodočašće sedmoro odabranih prema Vremenskim grobnicama iz kojih je izašao Šrajk, bog bola, misteriozno biće koje ubija sve živo na planeti Hiperion – Simons, u sledećim poglavljima, prati tok puta grupe i ispisuje priče koje hodočasnici poveravaju svojim saputnicima. Paralela sa Čoserovim junacima očita je. Naravno, kao i u „Kanterberijskim pričama“ (iz prošlosti) i ovde su hodočasnici ljudi različitih zanimanja i životnih priča, od sveštenika prognanog iz crkve jer su mu ideje o istoriji vere protivne kanonima, vojnika koji je vojevao u najkrvavijim bitkama svemira, pesnika kome je Šrajk bio zamena za izgubljenu muzu, naučnika čije dete je, istražujući Vremenske grobnice, obolelo od retrogradnje bolesti i od mlade se devojke i fizički i psihički vratiilo do uzrasta bebe, detektivke zaljubljene u telo koje je kreirala veštačka inteligencija, do konzula-putnika kroz svemir i vremenske paradokse, zbog čega je njegova draga ostarila i umrla a on i dalje ostao mlad. Svaka priča istovremeno je i primer jednog od podžanrova SF (od religijskog, ratnog do kiber-panka), baš kao što i Čoser, kroz priče svojih hodočasnika, ispisuje srednjevekovne književne vrste. Brojni citati razgaljuju čitaoca koji ih prepoznaje kao jednu vrstu literarne stvarnosti u kojoj se ovaj roman kreće i nalazi svoje mesto (uprkos povremenom upadanju u tipizirano slikanje ponekog junaka).

            Fragmentarna struktura romana dozvoljava Simonsu, kao još jednu prednost, elegantno kretanje kroz radnju, bez opterećenja usporavajućim ali nužnim objašnjenjima sveta koji opisuje, jer se u jednoj priči upotrebljen pojam može definisati, u pravom trenutku, u nekoj drugoj uz, za čitaoca, uzbudljiv osećaj slaganja kockica u mozaik i otkrivanja velike slike novog svemira.

            Uza sve ove zaplete Simons dodaje i liniju koja prati engleskog romantičarskom pesnika Džona Kitsa i njegov ep „Hiperion“, inspirisan grčkim mitom o Hiperionu, jednom od Titana pobeđenih u boju sa Zevsom, čineći time vešesmislenost romana još složenijom i uzbudljivijom a jednostavne odgovore na dileme deplasiranim.

            U takvom svetu naznaka i opšteg haosa roman dostiže vrhunac, završnu scenu ulaska hodočasnika u dolinu u kojoj su Vremenske grobnice. Putnici, svako sa svojom molbom i ponudom bogu, drže se za ruke i pevaju pesmu iz filma „Čarobnjak iz Oza“. Njihova sudbina je ispred njih. Ali, Simons odbija da nam da odgovore, razrešenja života i smrti svojih junaka, čineći kraj mističnim onoliko koliko je to i bog kome hodočasnici treba da se poklone.

            „Hiperion“ Dena Simonsa izuzetna je knjiga, delo u kome su sakupljena i izmešana iskustva SF i književnosti glavnog toka, u kome su ljudske sudbine, čudesa, vizije i jeza spojeni tako da ni jedno od njih ne gubi niti dobija na uštrb drugog već, zajedno, stvaraju novi, visoki kvalitet. Zbog svega toga, ova knjiga zaslužuje svu pažnju.

(1993.)

IZLAZAK IZ ŽANROVSKIH OKVIRA „Ljubav i smrt“ Den Simons, izdavač Polaris, 1995.

Den Simons je već gotovo deceniju nesporna zvezda žanroske SF i Horor literature. Njegov romana prvenac „Pesma boginje Kali“ iz 1985.g. mračna je priča o sukobu civilizacija, ’naprednog’ Zapada i destruktivnog, zlog Istoka tj. Indije, osvojio je World Fantasy Award i najavio novog, talentovanog pisca. Sledeći roman, „Hiperion“, objavljen 1989.g. predstavlja Simonsa kao vrhunskog SF pisca. „Kenterberijske priče budućnosti“, kako je ovaj roman nazvan od kritičara zbog svoje konstrukcije bazirane na slavnom literarnom predlošku, sabiraju u sebi iskustva mnogih SF podžanrova ali i ona iz Velike Književnosti, gradeći jedinstveni amalgam visokog kvaliteta. „Hiperion“ je nesporno jedan od najboljih i najznačajnijih SF romana devete decenije ovog veka. 1990. publikovan je „Pad Hiperiona“ drugi deo Simonsove sage (za nijansu slabiji od prvog dela) koja će biti raspletena u trećem, završnom delu.

            Nakon ovih romana Simons, sad već definitivno afirmisani autor, publikuje nove romane, naizmenično SF odnosno Horor žanra. Biblioteka „Polaris“ objavila je prva tri Simonsova romana, kao i roman „Šuplji čovek“, manje uspelu priču o telepatiji. Sve Simonsove knjige preveo je Goran Skrobonja.

            1993.g. Simons je objavio knjigu „Ljubav i smrt“ čiji prevod takođe donosi „Polaris“ u prvom ovogodišnjem kolu. U pitanju je zbirka priča koja sadrži 5 priča odnosno novela. Naslov knjige je i ključ za razotkrivanje bazičnih odnosa u svakoj celini. Paralelno postojanje, sukob, uzročno-posledična veza ovih pojmova, elemenata svekolikog života čovekovog, jedna su od najčešćih tema umetnosti a u Simonsovom slučaju u pitanju je gotovo opsesivna vezanost za njih, koja se provlači u svim njegovim knjigama (što Simons lucidno otkriva u Predgovoru ove zbirke). Naravno, Simons je suviše dobar pisac da bi dozvolio da njegove ideje-pokretači opterete pripovedanja, tj. on ne upada u zamku pisanja sa tezom, već ostavlja da tkivo priče nesputano teče a da se ideje tek nazru u dubljim slojevima značenja.

            Knjigu „Ljubav i smrt“ otvara priča „Ležaj entropije u ponoć“, priča koja se bavi obznanama entropijskog zakona u svakodnevnom životu. Pojave naizgled apsurdnih dešavanja, iskliznuća iz „normalnosti“ slažu se u trajni princip kvarenja, raspadanja uređenih sistema. Obzirom da se priča dešava u sadašnjem vremenu (Simons pedantno insistira na prepoznatljivosti pojedinosti) ova priča lako bi se mogla naći u bilo kom glavnotokovskom književnom časopisu kao ravnopravni, jednako vredni segment. Činjenica izlaska iz žanrovskih okvira odnosno pisanja koje se može iščitavati kako po kanonima žanra tako i nežanrovska, Velike Književnosti, konstanta je čitave knjige.

            Novela „Umiranje u Bankoku“ najjasnije i najbrutalnije odgovara naznačenom jedinstvu principa Erosa i Tanatosa. U gotovo magijskom okruženju junak će se sukobiti sa fantastičnim bićima koja pružaju neslućena telesna uživanja i završavaju ih fatalnim krajem kome uživalac svojevoljno teži. Kao odsev aktuelnih događanja mračnoj fantaziji novele pridodata je i činjenica postojanja pandemije AIDSa kao svojevrsne pošasti (kazne za grehe?) novog doba.

            „U zagrljaju zubatih žena“ vodi čitaoce u svet američkih Indijanaca iz perioda pre genocida koji su beli doseljenici sistemaski izvršili nas tim ponosnim narodima. U osnovi ova novela je antropološka studija jednog doživljaja sveta u kome su fantastički elementi (fantastični za jednu drugu, zapadnu kulturu) sastavni deo okruženja sa kojim Indijanci žive u miru i saglasju. Simons za ovo delo zaslužuje sve pohvale.

            Priča „Flešbek“ jedini je žanrovski potpuno određeni segment knjige. U pitanju je klasična SF tema – opsednutost jednog društva tj. svih njegovih pojedinaca drogom koja, u ovom slučaju, omogućuje uživaocima da iznova proživljavaju događaje iz svog života. Tema je obrađena korektno (ne preterano nadahnuto) ali u okruženju mnogo boljih priča ipak deluje bledo.

            Završna novela „Veliki ljubavnik“ očito je najambicioznije zamišljena i izvedena. Priča o besmislenoj bici Prvog svetskog rata, bici na Somi u kojoj su izginule stotine hiljada mladića, pleni uverljivom atmosferom (mada se čini da je Simons kontrolisao, suzdržavao elemente užasa koje priča o ovako nepojamnoj klanici nosi). Glavni junak, oficir i pesnik, u sred tog zemaljskog pakla susreće viziju „Gospe“, oličenja Života (ili Smrti) i, istovremeno, u svoj dnevnik upisuje stihove, poetski odraz svoje stvarnosti. Dok je Simons izmislio svog junaka, njegova poezija je stvarna, nju su ispisivali pesnici koji su zaista ratovali u tom ratu. Ovakav postupak stvorio je malu antologiju pesama iz Prvog svetskog rata i pred prevodioca, Gorana Skrobonju, postavio zadatak prevoda odnosno prepeva stihova različitih stilova i metrike, zadatak koji je on uspešno obavio. „Veliki ljubavnik“ svojim kvalitetom dostojan je završetak ove knjige kojom je Simons dokazao da je valjan pisac čija dela dokazuju svu besmislenost zatvorenosti u žanrovske okvire nasuprot kojih stoje nepregledne širine Književnosti koja jedino poznaje više ili manje kvalitetno pisanje.

(1996)

I OPET – NIŠTA „Šuplji čovek“ Den Simons, izdavač Polaris, Beograd, 1994.

„Nikad ne reci nikad“ reče tajni agent u službi njenog veličanstva. I treba to shvatiti ozbiljno. Uzmimo, na primer, moj slučaj: kad sam, pre par meseci tj. onomad, pisao o „Pesmi boginje Kali“ (a nije se proslavila, po mom skromnom mišljenju) ponadah se da će „Šuplji čovek“, tada još neizašao, biti bolji. (Sad sledi ono famozno) ALI – nada beše uzaludna.

            Zašto?

            Ima li pokrića ovaj negativan stav ili autor prikaza mrzi pisca, tu dični zvezdu svetskog SF&H neba?

            Ko to tamo opanjkava Simonsa?

            Je li to neko oklevetao Simonsa?

            Pa njega svi vole i ljube.

            Odmah izjavljujem da odbijam sve insinuacije i inputiranja o tome da imam nešto sproću više puta pominjanog DS. Naprotiv, čak šta više. Do sada sam pisao o 4 njegove knjige i to: slavopojno („Hiperion“), umereno pohvalno („Pad Hiperiona“) i dva puta nepovoljno („Pesma...“ i, sada, slutite, „Šuplji...“). Dakle, nije sve samo crno ili belo. DS je napisao jedno pravo pravcato remek-delo, slabiji nastavak i neke slabe knjige (ovo sve važi samo za prevedena dela). To se dešava i nobelovcima. Naravno, neko se neće složiti sa ovim ali i to je normalno – ’De gustibus...’

            Šta ne valja kod „Šupljeg čoveka“?

            Stvar počinje OK: telepati Bremenu umire žena i on se suočava sa mentalnim haosom koji ga okružuje (brak je bio tiha luka). Dar je prokletstvo od koga nema bekstva. DS dakle izbegava (a to se od njega i očekuje) olako poigravanje sa delom standardnog SF arsenala i pokušava da da sliku koja i nije ružičasta (što nije novina ali nije ne izrabljeno). Dakle, Bremen je izgubljen, 110% gubitnik i beži iz mesta u kome je živeo da bi se još dublje uvalio u nevolje. Tako sreće i starog nam poznanika Vani Fučija (koji je „živ i zdrav i u Paklu prav“, originalni naslov priče je rimovan; DS se dakle malo igra), od koga beži, opet sve dalje i fatalnije, da bi se sveo na ljušturu usred ljudskog đubrišta. Usput se nižu i poglavlja iz srećnijih vremena pisanja doktorske teze i pokušaja da se nađe razlog zbog koga Bremen i Gejl nemaju dece. Sve to DS pripoveda uverljivo i ono što dobijamo je slika bića, neobičnog možda ali dovoljno živog da ima gomilu problema i sretne trenutke, što će reći, da živi književno realistički shvaćen život.

            A onda dolazi preokret: Bremen sreće ženu ljudožderku (!) koja bi da mu specijalnom vilicom odgrize vitalni organ (!) što se njemu baš i ne dopadne kao ideja. Sledi malo jurnjave, pucnjave, Bremen pobeđuje, spasava organ, i kreće mu nabolje, zgrće lovu, stvar se ubrzava, zaskaču ga gangsteri iz prvog dela knjige sa sve Fučijem na čelu. Ali, Bremen više nije onaj stari, sad je fajter koji će da ukoka čopor plaćenih ubica i to u avionu koji je u vazduhu! Što bi se reklo: ’U-je! Je li to ptica? Nije. Je li to avion? Ne. To je Super-telepata-men!!!’

            Nije mi jasno šta je DS ovaj preokret trebao. Da li je pomislio da će ono što je napisao u prvom delu knjige biti nezanimljivo čitaocima pa će baciti knjigu kao dosadnu a drugi je neće kupovati što onda znači manju prodaju = manje dolara? Ili je čovek profi deformisan i ne može bez horora pa mu se onda stvar otela iz kontrole? U svakom slučaju, od trenutka kad se pojavila teta kanibalica čitava zdravorazumska koncepcija knjige pada. Ta epizoda jednostavno deluje kao već poslovične gaće piletu. DS se na kraju knjige vraća korenima i ispisuje epizodu o ulasku u um retardiranog deteta. Bremen, sreće svoju ženu u jednoj paralelnoj stvarnosti koja potvrđuje tezu, naučnu (ili bar tako zvuči), objašnjenu još ranije u knjizi, nakon čega on odlazi na mesto koje je značajno za njegovu ljubav sa Gejl, povuče obarač pištolja uperenog u svoju glavu i tako odlazi u novi svet ostavljajući za sobom sav neuro-bol ovog.

            I tu bi kraj, solidan klasični SF kraj u kome se dešava susret sa nečim nepoznatim u kome/čemu ne vladaju ovosvemiski zakoni pa pisac neće da se bakće dalje i zapadne u metafiziku (pošto je dobri, stari pozitivista Klark/Asimov tipa).

            I sve i to bilo lepo ali šta ćemo sa gaćama?

            Lično nisam uspeo da pretpim razočarenja koja DS servira i zato nemam reči hvale za roman u celini. Za poneke delove – da, ali za celinu – ne. (Šta bi bilo da je DS posle ljudožderke nastavio u pretumbanom stilu ne znam ali možda bih bio manje razočaran. Salto mortale koji pisac izvede ne mora uvek da uspe ali sam pokušaj je vredan pažnje. Ovako i dalje čekam na drugu dobri DS-ovu knjigu – „Hiperion“ i „Pad“ računam kao celinu.

            Nadam se da čekanje neće bizi dugo ili, ako i bude, da će se isplatiti.

            Toliko.

(„Emitor“, 1994)

KO TO TAMO MALTRETIRA DECU? „Pesma boginje Kali“ Den Simons, izdavač Polaris, Beograd, 1994.

Najpre činjenice:

            1. Ovo je (kao što znate) prvi roman Dena Simonsa za koji je dobio nagradu (što se takođe dogodilo prvi put za prvi roman).

            2. Na jednom mestu se neki od likova izražava ne preterano pohvalno o romanima njegovog veličnastva Stivena Steve Kinga,

            3. Glavni junak je oženjen i ima malo dete tj. bebu i – sve vam je jasno! Jer najveći broj glavnih junka koji imaju ženu i dete ima probleme sa istima. Svaka moguća neprilika, od boginja do mutiranih lala ljudožderki, obožava da gnjavi i davi i hrani se pomenutim osobama a one zbog toga (jer im, naravno, nije milo da ih neko gnjavi, davi i jede) cmizdre, kukaju i traže zaštitu koju će im pružiti mužjak tj. otac porodice tj. glavni junak. Dakle, ako je reč o  nekim gadnim, opakim i zlim da-bi-li-zlim tipovima, potpuno je jasno da će oni uraditi nešto grozno mami i bebi. To se zove ’šablon’ ili tekstualno maltretiranje žene i dece. Elem, ako u ¾ romana mama i beba junaku ne prave previše problema znači da će na kraju biti gusto. A kad one ne odu iz zlog mesta sve je jasno – neko će da strada. A koja žrtva je najveća, najnevinija? Možete da pogađate samo jednom.

            U jednom feljtonu pisalo je da je Dostojevski rekao: kad ne znate šta ćete sa radnjom – ubite neko dete. Na stranu opravdane primedbe: zašto bi Dostojevski rekao tako nešto (zaista zašto?), tj. da feljtonima (kao i novinama) ne treba verovati ali – teza je tačna (jer deca i bebe su slatki i ružičasti i buci-buci i svi ih volimo i ako ih neko dira dobiće svoje jer je gadan i zao – šta ćete, biologija je biologija) i mnogi je rado koriste i (zlo)upotrebljavaju. Eto, čak i Simons. I time je razočarao potpisnika ovih redova. Pa zar i on? Zar posle „Hiperiona“? Ali – i tu je caka – „Hiperion“ je došao posle „Kali“. Da li je to opravdanje?

            Inače, roman funkcioniše u ostatku teksta sasvim solidno. To je pričica o susretu dva sveta od kojih je jedan (onaj iz koga gost dolazi) dobar a taj drugi gost ne razume i u njemu se dešavaju ružne stvari. Gost pokušava da ukapira te stvari ali (i da hoće) ne može (on je iz drugog sveta). Dakle, jedna realistička priča. Ono malo jeze ne čini roman horornim (a dobio je nagradu za horor), već je u funkciji davanja lokalnog štimunga tj. atmosfere, kužne i nasilne, mračnjačke ali to mu je - što mu je. I to je sve. Bilo je i biće i gorih i boljih knjiga. Ko hoće da je pročita uradiće to lako i brzo, što je za zabavne romane dokaz kvaliteta. Više od toga se ne nudi pa ne treba ni očekivati (tj. zaboravite „Hiperion“). Zabavljajte se sa, ako vam se hoće, sa gospođicom Kali, dok ne stigne „Šuplji čovek“.

(Emitor, 1994)