FUNDAMENTALNI POSMATRAČ, PERFEKTNI PERFEKT - IVANA MILAKOVIĆ, sajt HRONIKA MAČJEG ŠKRABALA

Fundamentalni posmatrač, Ilija Bakić, bibliofilsko izdanje. Napisano pre tridesetak godina, objavljeno tek sad. Čini deo vrlo neformalne trilogije eksperimentalnih romana (svaki može da se čita kao zasebno delo); preostala dva su Novi Vavilon (istovremeno vrlo mračan i neverovatno duhovit; meni omiljen Bakićev roman) i Perfektni perfekt (nažalost, nisam ga još čitala).

U romanu pratimo Vektora, mutnog lika koji dospeva na svemirsku stanicu kod nenaseljene planete u nekakvoj svemirskoj bestragiji, i njegove bizarne susrete, pomalo kafkijanske, pomalo nalik na Golaća na urvini Strugackih, sa stanovnicima te stanice. I birokratijom. Mnogo zbunjujuće birokratije. I kroz te susrete naslućujemo da osvajanje svemira nije uopšte onako glamurozno kako to ljudi zamišljaju, da dosta nekadašnjih osvajača svemira završi tako po bestragijama bez ikakve perspektive; a istovremeno, naslućujemo i neobičnu subkulturu koja se razvija na toj stanici.

I tu je, naravno, sudar dva potpuno različita sveta.

I sve to kroz eksperimentalnu prozu, fragmente, slutnje, pripovedača ne uvek pri čistoj svesti, na mestu gde je čak i nešto obično podrazumevano poput kontinuiteta dovedeno pod znak pitanja.

Preporuke.

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2024/02/03/procitano-u-januaru-2024-godine-deo-prvi/

Bibliofilsko izdanje, 30 godina nakon nastanka. Prethodno objavljeno 2013. godine u časopisu Unus Mundus br. 45. 2021. godine prvi put izašlo kao samostalno izdanje. Deo vrlo neformalne trilogije eksperimentalnih romana (svaki može da se čita kao zasebno delo); preostala dva su Novi Vavilon (meni omiljeno Bakićevo delo) i Fundamentalni posmatrač.

Od ta tri romana, Perfektni perfekt mi je bio najizazovniji za praćenje, zbog izrazito fragmentarne strukture, istovremenim dešavanjima na više nivoa (što fizičkih, što mentalnih), plus ubačenim likovnim elementima. Što je i bio cilj eksperimenta u ova tri romana: videti koliko daleko može da se ode sa eksperimentalnim tehnikama a da roman i dalje može da se prati.

(Eksperiment je definitivno uspeo, sva tri romana mogu da se prate bez problema, samo se treba navići)

Što se radnje tiče, isprva vam se čini da pratite zgode i nezgode nekoga na odsluženju obaveznog vojnog roka u staroj Jugoslaviji, sa sve nedostatkom higijene, požarstvima, birokratijom, vežbanjem na terenu, snalaženjem sa ovim i onim, pokušajima da se u sve to uklopi i pisanje… Međutim, kako roman odmiče, shvatate prvo da je to sa vojskom maaalko intenzivnije nego što biste očekivali, a zatim postaje jasno i da se radi o futurističkom društvu gde vojsku služe svi, i muškarci i žene, ne što ima rata, nego za svaki slučaj. I to služenje vojske traje od dvadesete do četrdesete godine života (ništa od navedenog nisu spojleri, ionako je stvar u eksperimentu). I naš nesrećni protagonista pokušava da se snađe u tome, a kao da se sve raspada, uključujući i njega samog…

Roman vredan pažnje. Preporuke.

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2024/02/13/perfektni-perfekt-ilija-bakic/

 

 

 

ONEOBIČAVANJE SVAKODNEVICE – „Život posle smrti“ Wostok; izdavač SKC Novi Sad 2022.

 

Danilo Milošev (1963), mnogo poznatiji po pseudonimu Wostok, spada među najznačajnije stvaraoce domaćeg andergraund stripa (ili alternativnog odnosno autorskog stripa). Prisutan je na ovdašnjoj andergraund strip sceni od njenih početaka – pa bi još tačnije bilo reči da je jedan od njenih stvaralaca – ranih 1990-tih (u nekoj državi drugog imena). Od tada do danas, dakle pune tri decenije Wostok intenzivno stvara: crta i piše stripove, sarađuje sa brojnim umetnicima (od svoje ćerke Lole, najmlađe svetske strip crtačice – a počela je sa 4 godine, svoga oca Boće, brata DJ Zlog, preko bezbroj crtača od kojih su neki postali značajna imena dok su drugi potonuli u anonimnost), snima niskobudžetne filmove, organizuje strip susrete i radionice; istovremeno izdaje svoj fanzin „Krpelj“, objavljuje knjige širom sveta, svira u bendu „Tehno muda“... Wostokova inspiracija i radna energija su nepresušni, večito u traganju za novim senzacijama i provokacijama svakodnevnog malograđanskog trajanja sa pripadajućim (ne)moralom i sistemom (bez)vrednosti (možda najbolje oličenim u naslovu filma Mikloša Jančoa „Privatni poroci – javne vrline“). Stalna provokacija i sumnja u „večite istine“ i „modele za ugled“ karakterišu njegove stripove. Uprkos subverzivnoj provokativnosti koja nije omiljena kod većine glavnotokovskih izdavača Wostok je uspeo da publikuje (ovde i u svetu) zavidan broj strip albuma a njegov najčešći domaći izdavač je Studentski kulturni centar Novog Sada koga vodi Jovan Gvero, takođe naklonjen novotarijama i alternativi. Najnovija strip knjiga proistekla iz ove saradnje je delo pod provokativnim naslovom „Život posle smrti“; naslov sugeriše religijske konotacije ali Wostok se, kao i obično, ne oseća obaveznim da ispuni tuđa očekivanja. Knjiga, na 104 stranice, sadrži 40-tak segmenata, od kraćih stripova do onih na jednoj tabli, koji su nastajali u dužem periodu i „pokrivaju“ različita autorova tematska interesovanja. Dobar deo stripova, koji slede posle reprinta intervjua koji je Wostok 1994.g. dao Aleksandru Zografu za dnevni list „Borba“! (i u kome govori o svojim počecima, inspiracijama, crtačkim tehnikama...), rađen je po literarnim predlošcima i inspirisan ponajviše pričama Kafke odnosno pričama Borhesa i Nabora Devolca na koje se nastavljaju: afrička narodna bajka, poezija Vaska Pope te, kao reference iz popularne buntovne rok’n’rol subkulture, pesme Jana Kertisa, grupa „Mizar“, „Sturdžis“, „Husker Du“, „Džoj Divižn“ ali i odabrani biseri novokomponovanih folk pesama... U svakom od predložaka Wostok otkriva posebni ugao oneobičavanja realnosti, njenog izvitoperenja u krajnje bizarne vizuelne senzacije koje su korak u stranu od standardnog, rutinskog gledanja (bez razumevanja) a u kojima se okruženje i akteri svode na karikature, neretko namerno karikirane ili se čitava (nad)realnost pomera u veštački svet maskiranih spodoba u pročišćenim, artificijelno zloslutnim pejzažima. Začudnost i vizuelna provokacija nisu sami sebi cilj već su u funkciji razotkrivanja izopačenosti obrazaca na kojima se temelje svet a koje ljudi prihvataju „zdravo za gotovo“. Apsurdnost priča i njihovih poenti bolno se potcrtava grotesknim licima i telima sa čudnim deformitetima smeštenim u (ne)očekivane međusobne odnose. Wostok nimalo nije nežan prema tom okruženju „ružnih, prljavih i zlih“ (bili oni sasvim mali ljudi ili moćni političari) ali ne prelazi granicu koja vodi u pamflete i moralizatorstvo. On, kao nekakav stripovski Brojgel, samo beleži ono što vidi. Ni u svojim samostalnim pričama Wostok ne „beži“ od frustriranosti i besprizornosti aktera koje, pak, efektno (i urnebesno) spaja sa opštim mestima nacionalnih mentaliteta i podrazumevanih epskih elemenata (sve sa obaveznim ponosnim brkatim đetićima).

            Kao što je raznovrstan, svež i intrigantan u pričama Wostok je jednako atraktivan i u crtežu. Knjiga „Život posle smrti“ primer je bogate raznovrsnosti jedne od njegovih grafičkih linija, pored one koja neguje rudimentarni, „dečiji“ crtež odnosno „novoprimitivistički crtež“; ovde znatiželjni čitalac/gledalac biva zatečen oštrim kjaroskuro sudarima crnih površina sa čistom belinom između kojih su često guste mreže linija, statičnim postavkama koje sugerišu dozu pompeznosti i teatralnosti u sasvim neočekivanim prilikama. Isto su tako zloslutne prilike sa maskama, ogrnute dugim plaštevima smeštene uz likove vragolastih, mačaka sa naočarima, vampira ili lutaka nalik Pinokiju; sukobi se sasvim neočekivano rešavaju ispucavanjem iz bazuka dok odasvud vire izbuljene oči i isukani noževi... Taj neverovatni koloplet crtačkih bravura pojačava već pominjanu začudnost i oneobičavanje događaja, prostora i vremena tvoreći samosvojnu igrariju, visoko stilizovanu, maniristički preciznu i dosledno sprovođenu tako da zavodi pogled i budi pregršt asocijacija.

            Rečju, strip zbirka „Život posle smrti“ Danila Miloševa Wostoka potvrđuje njegovu jedinstvenu umetničku ličnost koja, kao retko koja u predelima 9. umetnosti, ume da spoji trivijalno i uzvišeno, prizemno i produhovljeno, nudeći čitaocima neponovljive uzlete i umetničke senzacije.

            („Dnevnik“, 2024.)

FUNDAMENTALNI POSMATRAČ - ILIJA BAKIĆ, 2023.

 

Vilijam Gibson ili Fragmentarni pogled na kiber-pank, Ilija Bakić - Ivana Milaković, blog Hronika mačjeg škrabala

 

Hronika mačjeg škrabala

Ivana Milaković – priče, inspiracija, knjige, pisanje…

Facebook

 Vilijam Gibson ili Fragmentarni pogled na kiber-pank, Ilija Bakić, Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“. Brošura, da ne očekujete neko obimno delo. Eseji koje je Bakić tokom godina pisao o Gibsonu i kiberpanku, kako je sve to krenulo (silovito), ko se sve bavio kiberpankom i kako, koje su bile rekacije, kako se sve dalje razvijalo… Plus dosta toga vrlo konkretnog, kroz priču o Gibsonovim trilogijama, uključujući i onu najnoviju koja još uvek nije dovršena.

 

Vrlo informativno i interesantno, kako za ljubitelje kiberpanka, tako i za one koji se sa ovim podžanrom naučne fantastike još nisu upoznali, a zainteresovani su (ili će tek da se zainteresuju).

 

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2024/01/14/procitano-u-decembru-2023-godine/