ONEOBIČAVANJE SVAKODNEVICE – „Život posle smrti“ Wostok; izdavač SKC Novi Sad 2022.

 

Danilo Milošev (1963), mnogo poznatiji po pseudonimu Wostok, spada među najznačajnije stvaraoce domaćeg andergraund stripa (ili alternativnog odnosno autorskog stripa). Prisutan je na ovdašnjoj andergraund strip sceni od njenih početaka – pa bi još tačnije bilo reči da je jedan od njenih stvaralaca – ranih 1990-tih (u nekoj državi drugog imena). Od tada do danas, dakle pune tri decenije Wostok intenzivno stvara: crta i piše stripove, sarađuje sa brojnim umetnicima (od svoje ćerke Lole, najmlađe svetske strip crtačice – a počela je sa 4 godine, svoga oca Boće, brata DJ Zlog, preko bezbroj crtača od kojih su neki postali značajna imena dok su drugi potonuli u anonimnost), snima niskobudžetne filmove, organizuje strip susrete i radionice; istovremeno izdaje svoj fanzin „Krpelj“, objavljuje knjige širom sveta, svira u bendu „Tehno muda“... Wostokova inspiracija i radna energija su nepresušni, večito u traganju za novim senzacijama i provokacijama svakodnevnog malograđanskog trajanja sa pripadajućim (ne)moralom i sistemom (bez)vrednosti (možda najbolje oličenim u naslovu filma Mikloša Jančoa „Privatni poroci – javne vrline“). Stalna provokacija i sumnja u „večite istine“ i „modele za ugled“ karakterišu njegove stripove. Uprkos subverzivnoj provokativnosti koja nije omiljena kod većine glavnotokovskih izdavača Wostok je uspeo da publikuje (ovde i u svetu) zavidan broj strip albuma a njegov najčešći domaći izdavač je Studentski kulturni centar Novog Sada koga vodi Jovan Gvero, takođe naklonjen novotarijama i alternativi. Najnovija strip knjiga proistekla iz ove saradnje je delo pod provokativnim naslovom „Život posle smrti“; naslov sugeriše religijske konotacije ali Wostok se, kao i obično, ne oseća obaveznim da ispuni tuđa očekivanja. Knjiga, na 104 stranice, sadrži 40-tak segmenata, od kraćih stripova do onih na jednoj tabli, koji su nastajali u dužem periodu i „pokrivaju“ različita autorova tematska interesovanja. Dobar deo stripova, koji slede posle reprinta intervjua koji je Wostok 1994.g. dao Aleksandru Zografu za dnevni list „Borba“! (i u kome govori o svojim počecima, inspiracijama, crtačkim tehnikama...), rađen je po literarnim predlošcima i inspirisan ponajviše pričama Kafke odnosno pričama Borhesa i Nabora Devolca na koje se nastavljaju: afrička narodna bajka, poezija Vaska Pope te, kao reference iz popularne buntovne rok’n’rol subkulture, pesme Jana Kertisa, grupa „Mizar“, „Sturdžis“, „Husker Du“, „Džoj Divižn“ ali i odabrani biseri novokomponovanih folk pesama... U svakom od predložaka Wostok otkriva posebni ugao oneobičavanja realnosti, njenog izvitoperenja u krajnje bizarne vizuelne senzacije koje su korak u stranu od standardnog, rutinskog gledanja (bez razumevanja) a u kojima se okruženje i akteri svode na karikature, neretko namerno karikirane ili se čitava (nad)realnost pomera u veštački svet maskiranih spodoba u pročišćenim, artificijelno zloslutnim pejzažima. Začudnost i vizuelna provokacija nisu sami sebi cilj već su u funkciji razotkrivanja izopačenosti obrazaca na kojima se temelje svet a koje ljudi prihvataju „zdravo za gotovo“. Apsurdnost priča i njihovih poenti bolno se potcrtava grotesknim licima i telima sa čudnim deformitetima smeštenim u (ne)očekivane međusobne odnose. Wostok nimalo nije nežan prema tom okruženju „ružnih, prljavih i zlih“ (bili oni sasvim mali ljudi ili moćni političari) ali ne prelazi granicu koja vodi u pamflete i moralizatorstvo. On, kao nekakav stripovski Brojgel, samo beleži ono što vidi. Ni u svojim samostalnim pričama Wostok ne „beži“ od frustriranosti i besprizornosti aktera koje, pak, efektno (i urnebesno) spaja sa opštim mestima nacionalnih mentaliteta i podrazumevanih epskih elemenata (sve sa obaveznim ponosnim brkatim đetićima).

            Kao što je raznovrstan, svež i intrigantan u pričama Wostok je jednako atraktivan i u crtežu. Knjiga „Život posle smrti“ primer je bogate raznovrsnosti jedne od njegovih grafičkih linija, pored one koja neguje rudimentarni, „dečiji“ crtež odnosno „novoprimitivistički crtež“; ovde znatiželjni čitalac/gledalac biva zatečen oštrim kjaroskuro sudarima crnih površina sa čistom belinom između kojih su često guste mreže linija, statičnim postavkama koje sugerišu dozu pompeznosti i teatralnosti u sasvim neočekivanim prilikama. Isto su tako zloslutne prilike sa maskama, ogrnute dugim plaštevima smeštene uz likove vragolastih, mačaka sa naočarima, vampira ili lutaka nalik Pinokiju; sukobi se sasvim neočekivano rešavaju ispucavanjem iz bazuka dok odasvud vire izbuljene oči i isukani noževi... Taj neverovatni koloplet crtačkih bravura pojačava već pominjanu začudnost i oneobičavanje događaja, prostora i vremena tvoreći samosvojnu igrariju, visoko stilizovanu, maniristički preciznu i dosledno sprovođenu tako da zavodi pogled i budi pregršt asocijacija.

            Rečju, strip zbirka „Život posle smrti“ Danila Miloševa Wostoka potvrđuje njegovu jedinstvenu umetničku ličnost koja, kao retko koja u predelima 9. umetnosti, ume da spoji trivijalno i uzvišeno, prizemno i produhovljeno, nudeći čitaocima neponovljive uzlete i umetničke senzacije.

            („Dnevnik“, 2024.)

BIZARNA POIGRAVANJA SLUČAJA KOMEDIJANTA – „SVA LICA SLOBODE“ Predrag Đurić; izdavač Studentski kulturni centar Novi Sad, 2021.

Predrag Đurić (1974), scenarista, kritičar, teoretičar, izdavač i propagator 9. umetnosti, predstavlja se znatiželjnim čitaocima omnibus strip albumom „Sva lica slobode“, koji je, ove godine, objavio Studentski kulturni centar Novi Sad, pod uredničkom palicom Jovana Gvera. Između korica nalazi se 20-tak kratkih stripova za koje je Đurić napisao scenarija a slike su potekle iz pera i četkica desetak crtača (najčešći je Vlado Nikolovski) različitih generacija, senzibiliteta i likovnih tehnika koji variraju od precizne realističnosti do karikaturalnosti i „novoprimitivističkog“ crteža.

Četiri segmenta knjige („Priče sa divljeg Istoka“, „Sva lica slobode“, „Linije fronta“, „A san šta je?“) otkrivaju sudbine ljudi u različitim epohama (od XVIII veka do danas i u bliskoj budućnosti) i na različitim prostorima, prevashodno na ravnici Panonske nizije ali i u savremenim megalopolisima. Među protagonistima stripskih vinjeta nema klasičnih junaka, sve su to obični ljudi čije se svakodnevno trajanje menja ili prekida zbog ratova. Među takvima ima i onih osetljivijih na okruženje, sklonijih introspekciji, umetnosti, artikulisanju svog jada u citiranim stihovima („Čovek peva posla rata“ Dušana Vasiljeva, narodna „Kad mi pišeš, mila mati“); oni, nevešti u surovim nadmetanjima sa nevoljama, kao da su predodređeni za stradanja ili primorani na bekstvo iz rodnog kraja. Stradalništvo, bez obzira na vreme i mesto, žigoše postojanje, trajanje i nestajanje ljudi na ovim ravničarskim prostranstvima.

Scenarista Đurić je, sem već pomenutih talenata i upornog aktivizma, slobodoumni humanista po ubeđenju i profesiji (lekar) i, pre, posle i iznad svega rečenog – mislilac. Neko ko odbija da ide pognut ispod zvezda, ko jeste (i želi da bude), kako to psihijatri kažu, „orijentisan u prostoru, vremenu i prema ličnostima“; na ovome insistira bez obzira što, u svetu ultimativnog neoliberalizma i agresivnog konzumerizma, takvo „orijentisanje“ nije poželjna odlika potrošača kao osnovne jedinke savremenog sveta (jer je samo onaj ko troši – bitan); u ne tako dalekoj budućnosti potrošačima će biti dozvoljeno da postoje-žive onoliko koliko svojim aktivnim i stalnim konzumerizmom opravdavaju bespovratno potrošenje prirodnih resursa - Đurić o toj perspektivi piše u jednom od stripova iz ove knjige. Kao samosvesni tragalac za istinom/stvaralac, on je uspeo da sagleda naše vreme kao i vremena koja su mu prethodila odnosno da zaviri i u „lik stvari koje će doći“. U njegovim pričama/vinjetama ukazali su se obrisi usuda koji prati generacije svih koji su svoje živote provodili u ravnici. U protekla tri veka (koliko, približno, obuhvataju priče iz ove knjige) među oranicama i močvarnim baruštinama smenjivale su se države, vojske i ratovi, uništavajući ono što je teškom mukom sticano da bi se ishranila porodica. Regrutacije, vojne obuke, bitke, patnje, rane i pogibije jedini su izvesni događaji u dugom nizanju decenija. Periodi mira tek su vreme potrebno da se ožale poginuli, zaleče rane i sakupi snaga za novi sukob. A upražnjena mesta u stroju zauzeće novostasali, golobradi momci koji ništa od istinskog ljudskog života nisu doživeli a mnogi to nikad i neće. Sa opšte slike fokus se pomera na pojedince i njihova stradanja i tragedije odnosno na bizarno poigravanje „slučaja komedijanta“, kakvo je mimoilaženje vojnika koji se jadaju jedan drugom sa redom osuđenika na streljanje, pomenutih samo po imenu, prezimenu i zanimanju jer rat briše sve drugo što ljude upravo čini – ljudima, bilo da su civili ili vojnici.  Kako rat izmešta životnu kolotečinu (da se ona nikad više ne vrati u svoje tokove), tako dobrovoljni, nedostatkom perspektive iznuđeni, odlazak savremenih (samo)prognanika menja njihovo okruženje i uvodi ih u drugu sredinu koja nudi nasušno potrebni osećaj sigurnosti i dostojanstva. No, ovaj iskorak ima svoje tamno lice: problem (ne)uklapanja i (ne)prihvatanja od domaćina odnosno teško zarastanje ožiljka nanetog odlaskom. Đurić je jedan od retkih ovdašnjih autora koji su bolno uverljivo opisali traume naših savremenih emigranata nevoljnika.

            „Sva lica slobode“ sadrže niz uznemirujućih vinjeta o dubini potrebe za dosezanjem i potvrđivanjem ljudske slobode i dostojanstva ali i o nemilosrdnom obruču stradanja, patnje i smrti koji neprestano guši ove težnje. Razapeta i rastrzana između slavljenja ljudskosti i prepoznavanja svakovrsnog zla koje čovek nanosi čoveku, ova knjiga zaslužuje punu intelektualnu i emotivnu čitalačku pažnju.

            („Dnevnik“, 2021.)