USTRAJNO ODMICANJE OD REALNOSTI - „Simetrije“ Luise Valensuele; izdavač Agora 2016.

Svetovi „realne“ i „literarne“ stvarnosti nikada se nisu poklapali (niti će se to ikada dogoditi). Jer, naravno, kao što, uprkos široko rasprostranjenoj predrasudi, ne postoji samo jedna jedina realna stvarnost nema ni samo jednog njenog literarnog (mimetičkog) odraza odnosno (nemimetičke) nadgradnje. Otuda je pozicija autora, onoga koji ispisuje rečenice kojima osmišljava svetove, koliko božanska toliko i ropska pa i demonska. Razvoj Književnosti dozvoljava piscu da se, prema sopstvenom osećaju, talentu i zanatskoj veštini, odmakne sa pijedestala neprikosnovene i nedodirljive objektivnosti i zaputi u avanturu stvaranja delimičnih, fragmentarnih, iščašenih, iskošenih i zakrivljenih literarnih stvarnosti. Koliko će rezultati takvih spisateljskih radova/kreacija biti kvalitetni, uspešni i dopadljivi čitaocima i kritičarima pitanje je na koje nema jedinstvenog odgovora. Stoga je svaka nova knjiga svojevrsno iskušavanje stvaraoca ali i čitalaca na terenu „stvaranja stvarnosti“.

            Sa pitanjima odnosa obične-predvidive-očekivane stvarnosti i literarnih stvarnosti koje se postojano odmiču od njih, znatiželjni će se čitalac sresti i u zbirci priča „Simetrije“ argentinske spisateljice Louise Valensuele (1938). Na Valensuelu je ovdašnjoj publici pažnju skrenula „Antologija savremene argentinske pripovetke Borhesova deca“ (priredili Ljiljana Popović Anđić i Branko Anđić, izdavač „Agora“, 2012.g.); isti izdavač objavio je i Valensuelin „Roman noar s Argentincima“ (2015.g.). Mada je zbirka podeljena u nekoliko celina-ciklusa („Rezovi“, „Oluje“, „Mesijanstvo“, „Bajke iz pakla“ i „Simetrije“) osim jedne („Bajke iz pakla“) koja je tematski kompaktna i zaokružena ostale funkcionišu u labavim okvirima što, opet, autorki dozvoljava da postojano konfrontira različite realnosti i izneveravanja njihovih etalona-modela a što bi moglo biti jedno od objašnjenja samog naslova knjige. Tako u prvom segmentu nakon izuzetne priče „Tango“, u kojoj je odmak od prepoznatljivo svakodnevnog postepen sve do potpunog potonuća u bizarno, sledi priča „Nož i majka“ koja će konflikt majke i ćerke izmeštati u razne nivoe apsurda; potonja priča „Koda“ groteskna je bez ikakve potrebe da se na stvarnost dodatno utiče a za njom sledi jednako realna povest „Nevidljivi krpar“. Ciklus zatvara priča „Miris kafe“ koja je svojevrsni pandan početnoj „Tango“ ali bez skrivanja svoje alegorijske osnove.

            Predstavljeni metod-recept gradnje funkcioniše i u narednim ciklusima; priče se bave različitim tematskim okvirima, od prepoznatljivih (brak, traganje za partnerom...) do nastupanja/trajanja začudnih, neobjašnjivih događaja. „Obične“ teme spisateljica „podriva“ uplivom bizarnih okolnosti koji ih izmeštaju iz kolotečine dok će u pričama koje se ne drže prepoznatljivih okvira začudno u potpunosti uspostaviti drugačije logike. Tako u priči „Izaslanik“ dečaci koji su preživeli nesreću tako što su jeli meso leševa umiru iz nepoznatih razloga; otac jednog otkriva recept za zdravlje svog sina - nastavak konzumiranja ljudskog mesa. Priča „Gospodarev smeh“ u potpunosti je izmeštena iz realnosti pa su i postupci fanatičnih obožavalaca hladnoće u potpunosti u službi novih obrazaca rezonovanja i ponašanja.

            Šest priča iz celine „Bajke iz pakla“ parafraza su poznatih obrazaca iz bajki Šarla Peroa („Crvenkapa“, „Uspavana lepotica iz šume“, „Plavobradi“, „Vile“, „Pepeljuga“) odnosno braće Grim („Snežana“). Valensuela svoje verzije bajki temelji kako na promenama uloge, ponašanja i rezonovanja junakinja tako i na kulturološkim razlikama između vremena kada su bajke stvorene i poznog XX veka u kome se iznova ispisuju. Samosvest junakinja, njihova (ne)sposobnost da se samoodrede, da utvrde prioritete svog postojanja ali se i odmaknu od zadatih situacija iznalazeći drugačije načine postupanja rezultiraju ne samo dopadljivim raspletima priča, sa dobrodošlim humornim tonovima, već i sasvim neočekivanim, neretko grotesknim „poukama“. Ovakvo autorkino postupanja može se posmatrati i kao praktikovanje postmodernističkih literarnih nazora i kao feministički otklon od tradicije. Konačno, nove verzije bajki mogu biti osim praktičnih stilskih vežbi uz primetnu (ali ne preterano agresivnu) dozu feminističkih svetonazora i odavanje počasti velikoj spisateljici Andželi Karter (1940-1992) koja je takođe ispisala svoje verzije starih bajki u zbirci „Krvava odaja“ iz 1979. godine.

            Rečju, „Simetrije“ Luise Valensuele su zanimljivi i zavodljivi iskoraci iz prepoznatljivih modela realnosti u neobične, iskošene i začudne svetove koji će razotkriti mnoge slabosti dragih nam svakodnevica.

            („Dnevnik“, 2017.)

ZVEZDANO DETE U SVETU VIKINGA ili PUTOVANJA U RAZLIČITE ZEMLJE I VREMENA - „Torgal V“ Van Hama i Rosinskog; izdavač „Darkwood“ 2016.

Izdavačka kuća „Darkwood“ je objavila peti tom (u punom koloru na kvalitetnom papiru i sa tvrdom povezu) sabranih epizoda cenjenog strip serijala „Torgal“, stvorenog 1977. godine, saradnjom pisca Van Hama i crtača Rosinskog. Tri epizode iz ovog toma objavljene su 1988. i 1989. godine, dakle punu deceniju od započinjanja sage o Torgalu, „zvezdanom detetu“ koje su usvojili divlji Vikinzi u pogodbenom vremenu s kraja prvog milenijuma Zapadnog sveta. Tokom te decenije strip je zaslužio veliku popularnost kod stripoljubaca i naklonost većeg broja kritičara. I sami autori su se „uhodali“ i stekli sigurnost: Van Ham je stvarao nove avanture i popunjavao praznine u svetu koji je osmislio a ruka i olovka Rosinskog su bivali sve sigurniji. Preplitanje elemenata epske i naučne fantastike, kao jedna od značajnih karakteristika serijala, funkcionisalo je bez većih problema. Van Hamova sklonost stvaranju priča koje obimom prevazilaze dužinu klasičnog albuma (45 do 48 tabli) rezultirala je posebnim, zaokruženim celinama u serijalu. Jedna od takvih celina u serijalu o Togralu, Ciklus o zemlji Ka, započeta u prethodnom tomu u petom tomu će se okončati epizodom „Između zemlje i svetlosti“. U njoj znatiželjni čitalac otkriva da, mada je narod znan kao Ksižani pobedio svoje neprijatelje, mir nije ni malo bliži. Naime, ambiciozni Uebak namerava da iskoristi malog Jolana, Arisijinog i Torgalovog sina, proglašenog za živog boga, za ostvarenje svojih ciljeva koji podrazumevaju neograničenu vlast i ratne pohode. Jolanovi roditelji i Argun Drvonogi, uz lojalnog Varjaja, bačeni su u „Sunčevu čeljust“, pećinu u kojoj kristali pojačavaju snagu sunca i tako sagorevaju zarobljenike. Jolan će, bežeći od progonitelja pasti u podzemnu pećinu u kojoj Kris od Valnora, sparušenog tela uživa u svom ljubljenom zlatu. Dečak joj svojim izuzetnim moćima vraća snagu i lepotu a ona, umesto da mu pomogne, traži način da sa zlatom ode iz zatočeništva. Da bi preživela put kroz pustinju do mora Kris će morati ne samo da ubija progonitelje već i da odbaci svo zlato... Na kraju će, ipak, Torgal i njegova porodica uspeti da se spasu i zaplove kući ostavljajući Drvonogog da uživa sa svoje dve miljenice a Varjaja da Ksižane vodi u blagostanje.

Album „Arisija“ čine tri kratke priče o Arisiji i njenom detinjstvu; ovaj album je parnjak sa albumom „Dete zvezda“ u kome su priče o malom Torgalu. Arisija najpre u zavejanoj planini traži svoju majku a lažljivi demoni Niksi joj pripremaju smrtonosnu klopku iz koje je spasava Torgal. U sledećoj epizodi mala Arisija brani Torgala, koji više nema nikoga svog na svetu, i hrabro se suprotstavlja i rođenom ocu i bratu. U završnom segmentu Arisija sreće Vigrida, božanstvo kome se niko ne obraća. Vigrid je namerio da učini neko junačko delo ali ga je džin oslepeo a Arisija pronašla, ponudila mu svoju pomoć i na kraju mu povratila vid omogućivši tako da ode odakle je došao - u Asgard. No, i Arisija je nešto važno saznala - da se nikad neće rastati od Tograla!

Epizoda „Gospodar planina“ započinje Torgalovim poznanstvom sa odbeglim robom Torikom u zavejanoj planini. Rob beži od svirepog gospodara planina Saksegarda. Dok u ruševinama neke kuće priprema večeru Torgal nalazi neobičan prsten koji predstavlja zmiju kako jede svoj rep. Torik pokušava da ukrade Torgalovog konja, streha se ruši a Torgal bežeći od lavine izlazi iz kuće u - sunčani, proletnji dan! Devojka Vlana koja tvrdi da živi u neoštećenoj kući nije čula za Sakregarda! Nastavak avanture svojevrsna je varijacija priča o putovanju kroz vreme i neprestanom odlasku i povratku u jednu vremensku tačku. Uloge roba, devojke i zlog gospodara prepliću se a Torgal je nevoljna spona između raznih vremenskih linija. Čitaocu će trebati da nekoliko puta pročita i pregleda ovu neobičnu epizodu da bi koliko-toliko razumeo sva dešavanja.

Peti tom avantura Torgala, ratnika koji najviše ceni porodični mir i sreću ali mu razne okolnosti to ne dozvoljavaju, dopunjuje vanredno široku lepezu tema koje su u serijalu našle svoje mesto i koje su raskošno i umešno oslikane. Dvojac Van Ham i Rosinski naizgled sasvim lako šeta kroz različite pejzaže i društva pletući zanimljive priče i prizore; no, iza privida te lakoće, na radost čitalaca, kriju se nesporni i uspešno ostvareni talenti.

            („Dnevnik“, 2017.)

MAGIJA KRATKE PROZE

Kratka priča bila je i ostala velika pripovedačka tajna. Čini se da je sve u vezi sa njom upitno – i dužina/kratkoća i poetika i dubina/širina zahvata. Otuda recepta za pisanje kratkih priča nema kao što nema ni jedinstvenog stava o njenom „izgledu“ pa je svaki autor pred tajnom praznog papira/ekrana prepušten sopstvenom talentu i osećaju/instinktu za meru, za potrebno i nepotrebno, za bitno ili nebitno što, sveukupno, garantuje pravu šarolikost (čitaj, bogatstvo) oblika u kojima se kratka priča pojavljuje. Naravno, s druge strane, za čitaoce su sve ove dileme nebitne jer oni traže da priča ispuni samo jedan kriterijum – da oni uživaju u njoj. U svakom slučaju, posle godina oseke čini se da kratka priča ponovo intrigira pisce (iako i dalje živimo u dobu romana) i privlači publiku. Ovog puta osvrnućemo se na dve knjige kratke proze koje zavređuju čitalačku i kritičarsku pažnju.

Autobiografske (i druge) nestvarne priče Saše Radonjića; izdavač Solaris, Novi Sad, 2015.

            Saša Radonjić (1964), pesnik, romanopisac i pripovedač, esejista i bluz muzičar, već neobičnim naslovom knjige „Autobiografske (i druge) nestvarne priče“ „podriva“ uobičajene, standardizovane jezičke fraze jer, naravno, kako autobiografske priče mogu biti nestvarne; autobiografsko bi trebalo biti reper za stvarno – ili, ipak, to nije? Zar nismo bili svedoci raznoraznih korisnih „doterivanja“ sopstvenih životopisa? Uz ovakvu zadršku znatiželjni čitalac ulazi u avanturu iščitavanja knjige i među dvadesetak proza (od minijatura na jednoj stranici do priče od 24 strane) nalazi njih čak 15 koje se, bez zadrške (ili uz minimalnu rezervu) mogu smatrati (uverljivim) autobiografskim epizodama iz života Saše Radonjića i u kojima se punim imenima i prezimenima pominju  stvarne ličnosti. U njima se svakodnevne situacije po pravilu pretvaraju i izvanredne, bizarne, na momente groteskne a „fizička“ stvarnost neraskidivo srasta sa literarnom (od odabira knjige „za zauvek“ do zamene identiteta pisaca istih imena i sličnih prezimena). Ton ovih priča je neutralan i objektivizovan (u smislu da autor potpuno definiše događaje i svoje emocije) čime se finalna činjenice/konstatacija potcrtava sa dodatnom snagom – posebno u zastrašujućem zaključku minijature „Voja i ja“ koji kao neporecivu činjenicu dovodi u vezu NATO agresiju i bombardovanje iz 1999.g. i smrt pisca Voje Despotova odnosno iznenadnu Radonjićevu bolest.

Naravno, kako se život sastoji od mnoštva trivijalnih, rutinskih, nebitnih dešavanja svako, pa i najminimalnije odstupanje (iznenadno, zbunjujuće kucanje na vrata, odbrana od napada psa, uvid u sudbinu ljudi koji su, ipak, samo statisti u piščevom životu) otvara – senzibilnoj ličnosti koja nije potonula u bezličnost – niz pitanja i tera je da se samoodređuje prema sopstvenom trajanju, pređenom putu, očekivanjima i postignutim rezultatima. Ova povremena, zadesna „svođenja računa“ još uvek nisu ona presudna ali jesu trenuci u kojima se ličnost razotkriva samoj sebi.

Korak izvan stvarne autobiografije prema „čistoj“ literaturi autor čini u „Lirskoj krimi minijaturi“ odnosno u njenom dodatku koji će pomešati stvarnosno i fikcijsko (i to fikcijsko u dva nivoa: onom „primarne“ priče i onom koji postoji kao šire okruženje-postavka pozornice); naime, motiv plagijata koji je čest u delima „predmetnog pisca“ (koji „liči“ na Sašu Radonjića) postaje temelj zapleta u priči. Čitavo zamešateljstvo će se razrešiti neočekivano i, reklo bi se, izvan racionalnih principa donoseći, ipak, adekvatno finale jedne apsurdne situacije. Sledeći korak izvan realne autobiografije je u poetski intoniranoj alegoriji „Došli su da me odvedu“ (koja, kao provokativni element, otvara knjigu); u njoj junaka/pisca čekaju dvojica neimenovanih ljudi koji će ga odvesti a on, koji zna i zašto i gde ga vode, pokušava da odredi šta je to što će poneti sa sobom i ni posle pet decenija nije završio pakovanje. Na tragu pesničke maksime da „rečima bude tesno a duhu široko“ Radonjić ispisuje jednu dirljivu univerzalnu priču.

            Konačno, u pričama „Povratak severnog dečaka opnokrilca“, „Čaj sa Kublaj-kanom“, „Kratko putovanje ka večnosti“ i „Begunac“ (uz prvi deo „Lirske krimi minijature“) Radonjić se vraća svojoj „književnoj stvarnosti“ odnosno svetovima u koje začudno i fantastika neprestano remete ustaljene/naučene principe. Ti „upadi“ onostranog, pak, način su zatvaranja kruga realnosti u kome se uloge, po pravilu, menjaju pa progonitelji postaju progonjeni. Ova svojevrsna „Mebijusova traka“ bez početka i kraja (jer su spojeni) način je i za postizanje „više pravde“ jednako čudesan kao što je obznana onoga „koji određuje tok stvari“ (u „Beguncu“).

            Ove priče Radonjić ispisuje bogatim jezikom kojim zaokružuje osećaj začudnosti kao jednu od prepoznatljivih karakteristika koja mu obezbeđjuje izuzetno mesto na savremenoj literarnoj sceni.

Priče s Marsu Srđana V. Tešina; izdavač „Arhipelag“, Beograd, 2015.

            Dosadašnji opus Srđana V. Tešina (1971) okrenut je kratkim pričama, praksi njihovog pisanja odnosno proučavanju ove forme/žanra; poslednja priča u ovoj knjizi upravo je naslovljena kao „Kako napisati kratku priču o tome kako napisati kratku priču?“ i sažima oba iskustva: reč je o tekstu koji je, na prvi pogled, pre teorijski nego priča ali – eto čitaocu novog provokativnog pitanja: šta je, zapravo i zaista, priča?

            I sam naslov knjige je višesmislen: Mars nije znana nam planeta već naselje, grad pa i država ali i jedan pas te, reklo bi se, stanje duha mnogih ljudi tako da je njegova najpribližnija odrednica (možda) sadržana u trivijalno-kolokvijalnom pitanju „Jesi li ti pao s Marsa“. Knjigu čine tri segmenta: prvi naslovljen brojem „23“ (koliko je u stvari priča u njemu), drugi ima naslov „Poetika“ i čini ga pomenuta „Kako napisati kratku priču o tome kako napisati kratku priču?“ a knjigu završava „Epigraf post faktum“ u kome su „Izvori, epigrafi i citati“ književnih dela na koja se pisac poziva/nadovezuje. Nevoljni junaci priča (iz prvog dela), prizora iz urbanog življenja osim što žive na istom mestu, na Marsu, slični su po opštem doživljaju (i njegovoj realizaciji) nezadovoljstva sobom, svetom u sebi i sveukupnim svetom oko sebe.Ta frustracija guta svu preostalu životnu energiju jedinki i širi se kao zaraza, kao kužni zadah u hodnicima i stepeništima, prolazima ili trgovima, svuda gde se ljudi kreću jer su upravo oni domaćini i kliconoše koji šire zarazu. Ako su „opšta klinička slika“ bolesti i njena dijagnoza iste, pojedinačne reakcije na nju su veoma različite – od potpune povučenosti preko raznih nivoa odbrambenih reakcija do agresivnosti, manje ili više brutalne/fatalne. Pred znatiželjim čitaocem nižu se prizori-vinjete-kroki portreti starice koja živi sama i potpuno je zatvorena u svoj svet, napuštenog deteta koje će postati ubica, posetiteljke kafića koja će nesrećno završiti, konobarice čiji će poraz biti blaži (izvući će živu glavu), stanara Samačkog hotela izgubljenog u svojim fantazijama, sahrane  na kojoj sina brinu nevažne pojedinosti (a zajedljivi svet druge trivijalnosti), „mule“ koja je umrla jer joj se u stomaku provalio paketić droge, bizarnog „feng šui“ provalnika, znatiželjne žene tiranke, salonskog intelektualca sa ustima punim velikih reči i njihove vatrene sledbenice koja reči pretvaraju u dela (ginući od ruku najamnog radnika obezbeđenja do čije svesti njene ideje ne dopiru), bezličnih činovnika, sumanutog pisca, radijskog voditelja, dovitljive direktorke smenjene po političkoj liniji – svaki od njih heroj je sopstvene drame koja se odvija na širokoj pozornici punoj statista; a kad započne sledeća epizoda statisti postaju protagonisti a dotadašnjih heroji deo mase jer svet-Mars je mali i u njemu za svakoga postoji uloga. Poneka se ličnost može sagledati iz više uglova što „proizvodi“ različite emotivne stavove i zaključke – pisac horor priča koji će biti optužen za kanibalizam neće uspeti da se „nametne“ publici na književnoj večeri; dečak će biti žrtva raspada porodice a potom i nasilnik bez milosti koji će, opet, stradati od potencijalne žrtve što će, opet, dati izgovor nekim ljudima (jer ne znaju ko je on bio) za akciju odbrane ugroženih maloletnika. Groteskni rezultati nečijih/bilo čijih napora da ostvare svoje ciljeve svojevrsni su dokaz da se iz okruženja Marsa ne može pobeći; tako će i devojka, posle svih poniženja koja trpi da bi stigla u bolju zemlji i bolji život na kraju mučnog puzanja kroz blato stići tek pred kuću iz koje je pošla! A dobrodušna „akcija“ brižne majke, koja u ormar bračne sobe svoje snaje i sin „potura“ priručnik iz seksualnog života, dovešće ne do „poboljšanja odnosa“ već propasti porodice.

            Kako knjiga odmiče postaje sve očiglednije da se priče (njihovi junaci i sudbine) slažu kao kockice u veliki mozaik, u sliku Marsa sastavljenu iz fragmenata između kojih, možda, zjapi praznina ali se njeni osnovni obrisi jasno mogu sagledati a nedostajuće „kockice“ će popuniti mašta gledaoca/čitaoca. „Portret“ Marsa nije veseo niti obećava bilo kakav boljitak – to je tužna i ružna slika batrganja u kalu, u besmislu sopstvenog života i sveopštoj besperspektivnosti okruženja u kome on zaludno traje. Ovu sliku Tešin ispisuje škrto ali precizno, bez nepotrebne afektacije, ostajući dosledan svojim kanonima poetike pisanja kratke priče među kojima je najvažniji – princip sažimanja/sažetosti.

(ECKERMANN, Web časopis za književnost broj 7 / jan-feb 2017.)

http://eckermann.org.rs/article/magija-kratke-proze/

DERDEVIL, ONAJ KOJI JE PONOVO ROĐEN ili DUBOKI PAD I VISOKI USPON SUPERHEROJA - „Derdevil: Ponovo rođen“ Frenka Milera i Dejvida Macukelija; izdavač Čarobna knjiga, 2016.

Derdevil (kod nas u stara vreme „Zenita“ i „Panorame“ znan kao Nebojša) jedan je iz bulumente „Marvel“-ovih superheroja stvorenih ispod čekića Stena Lija. Ovaj se primerak  pojavio 1964. godine u liku plemenitog dečaka Meta Merdoka koji će, spasavajući starca da ga ne udari kamion, biti poliven radioaktivnom tečnošću od koje će oslepeti ali i steći izuzetnu osetljivost ostalih čula. Nakon porodične tragedije Met će postati kostimirani heroj Derdevil koji pesnicama deli pravdu u velegradu prepunom nasilja, kriminala i korupcije. U „civilnom životu“ Met će završiti fakultet i sa bivšim cimerom Fogijem Nelsonom otvara advokatsku kancelariju. I dok se Derdevil uglavnom noću bori sa nasilnicima, mafijašima, korumpiranim policajcima i političarima, Met je prinuđen da ih danju brani pred sudovima. Tajna Derdevilovog identiteta skrivena je od svih, i dobrih i loših momaka.

            Avanture Derdevila, još jedne žrtve misteriozne radioaktivnosti koja je, posle bacanja atomskih bombi, u popularnoj kulturi prvih posleratnih godina bila sinonim nadljudskih fenomena i Dobra i Zla, stekle su popriličnu popularnost među dečacima koji su kupovali šarene strip sveske. Ipak, potencijal ovog junaka (koji je pomalo okasnio na radioakrivnu gozbu) vrlo brzo je potrošen pa je on uglavnom tavorio krećući se utabanim stazama. Ipak, strpljivi „Marvel“ je uporno (vođen logikom da je bitno da heroj bude na oku publike pa će mu se jednom posrećiti) održavao serijal i menjao autore koji ga rade. Tako je, početkom 1980-tih strip dopao ruku Frenka Milera, scenariste i crtača, koji je svojim idejama pokrenuo Derdevila iz mrtvila a 1986.g. je, u osam svezaka, objavljena priča „Ponovo rođen“ po mnogim obožavaocima najbolja storija o Derdevilu a verovatno i u celokupnom „Marvel“-ovom univerzumu. Mada ovako bombaste tvrdnje treba uzimati sa rezervom znatiželjni čitalac će se tokom iščitavanja knjige u kojoj su sabrani svi segmenti epizode „Ponovo rođen“ (uz dodatak priče koja bi se mogla tretirati kao njeno finale i uvod u nove doživljaje) uveriti da je priča zamišljena prevratnički ambiciozno. „Ponovo rođen“ je kod nas objavila „Čarobna knjiga“ u ediciji „The best of Marvel - Kolekcija najboljih Marvelovih priča svih vremena!“

Zaplet kreće u trenutku kada bivša devojka Meta Merdoka, koja je posle neuspeha u svetu filma postala narkomanka, za jedan fiks otkriva da je on Derdevil. Ova informacija stiže do neprikosnovenog kralja podzemlja, ljudske grdosije Kingpina koji smišlja grandioznu osvetu za svog neprijatelja. Vrlo brzo Metovi bankovni računi bivaju blokirani, traže ga zbog utaje poreza ali i korupcije, advokatska kancelarija propada, kuća u kojoj živi eksplodira. Metu skoro svi okreću leđa a on u svom besu odlazi da se obračuna sa Kingpinom, biva prebijen i onesvešćen, zatvoren u ukradeni taksi, bačen u reku. Kingpin trijumfuje mada ga brine što telo nije pronađeno u olupini. Carstvo kriminala cveta... Ali, Met, iako blizu smrti, ne umire zahvaljući brzi časne sestre za koju veruje da mu je majka. Pošto se oporavi on, kao Derdevil, kreće u novi boj protiv Kingpina, pak, koji gubi živce i angažuje Nuklearku, poslednjeg super-vojnika iz tajnog državnog projekta. Drogirani Nuklearka uništava čitavo naselje Paklena kuhinja, civili ginu, mediji sve snimaju, napalm bukti, eksplozije odjekuju... Da bi spasli šta se spasti može na scenu stupaju Kapetan Amerika i njegova družina i odvode Nuklearku! Mediji otkrivaju da iza svega stoji Kingpin i njegovi puleni. Derdevil pobeđuje!

Priča o padu borca za pravdu na dno i njegovom ponovnom uzdizanju znana je i bezbroj puta ispričana. Ipak, u njoj i dalje ima arhetipske zavodljivosti i snage. Miler plete priču sigurno i bez oklevanja uz stalne „flešbekove“ kroz koje čitalac saznaje kako je dečak Met stradao i malo poigravanje sa identitetom časne sestre. Kingpin, kao model robusnog zločinca (pozajmljen je iz serijala o Spadermanu da bi potom otišao i u serijal o Panišeru), dostojan je protivnik Derdevilu koji sem nadljudski osetljivih čula druge prednosti nema. No, junak ove priče u prvom redu je Met, čovek sa svojim slabostima, u trenutku kada se njegov svet ruši. Insistiranje na „očovečenju“ superheroja i baziranje priča na ovoj tezi, uz vešto kombinovanje svih elemenata koji karakterišu superheroja, Miler će primeniti i na Betmena podižući ga u žižu interesovanja i popularnosti. Crtač Dejvid Macukeli je, sledeći tenzije scenarija, uspešno komponovao table kako bi maksimalno ubrzao priču menjajući rakurse, formate i dimenzije slika, ubacujući manje slike u veliku, poigravajući se odnosima crno-belo ali i bojama. Zbog toga akcione i borbene scene pulsiraju snagom dostojnom visokobudžetskih filmskih hitova. U konačnom sagledavanju „Ponovo rođen“ uveliko premaša standarde korporacijskog stripa kome pripada i u čijim okvirima gradi sasvim nova pravila.

            („Dnevnik“, 2017.) 

Илија Бакић: Између реалног и фантастичног и нема разлике

Жири награде „Станислав Лем“ у саставу др Светислав Јованов (председник), Саша Радоњић (писац) и Бранкица Ђукић (директорица Солариса), је почетком године сачинио најужи избор у који су ушли – Бобан Кнежевић, Илија Бакић и Дејан Стојиљковић, да би на седници одржаној почетком фебруара донео једногласну одлуку да овогодишњи лауреат буде Илија Бакић, иначе стални сарадник “Дневника”.

У образложењу жирија се наводи да Бакић иза себе има раскошан опус од двадесетак књига песничке, прозне и романсијерске провенијенције. Као критичар и хроничар књижевне праксе код нас и у свету, потписао је велики број критичких и есејистичких текстова, а посебно бавећи се делима са физиономијом и печатом фантастике. Естетика фантастике коју негује више деценија као прозаиста и романсијер је свакако једна од најубедљивијих и најсугестивнијих у контексту српске књижевности. Бакићева литерарна имагинација је заводљива у најбољем, одмерено дозираном смислу те речи, али и строга према самој себи, а посебно у домену пастиширања које је чест, не баш жељен манир у домаћој фантастици. Његова истрајност и посвећеност овом жанру има импресиван темпорални оквир уникатног формата и блиставог сјаја.

Награда „Станислав Лем“ коју је установио и додељује Издавачко књижарски центар Соларис, биће свечано уручена на пролећном Салону књига у Новом Саду.

l Дакле – реализам или, ипак, фантастика?

- Својевремено се често тврдило, наводно по угледу на неприкосновеног Скерлића, да је историја српске прозе везана за реализам. Све што се не може ишчитавати у реалистичном кључу имало је априорну фалинку и било оспоравано. Чак је и постмодернистички реализам, у фамозном спорењу младих постмодерниста и реалиста у пуној снази, почетком 1990-тих, био осумњичен да је недовољно реалистичан. Књижевна фантастика у таквим поделама није претерано уважавана, док је жанровска фантастика отворено презирана. Фантастика у народним бајкама и сличним умотворинама декларативно је слављена и препуштена програмима школских лектира.

l Свет није, ипак, само пријатно „реалистичан“?

- Као што свет који нас окружује није само вулгарно материјалистички, тако ни књижевност није потпуна без фантастике. Уз токове реалног живота непрекинуто постоји  и траје магијско-мистичко-онострани доживљај стварности и непрестано се уплиће у онај други ток. Фантастично ће пробити у материјално кроз снове, кроз необјашњиве коинциденције и склопове догађаја, кроз веровање да изнад тривијално свакодневног постоји нешто више; отуда је фантастично прижељкивано једнако колико и презирано. Тако је и са литературом: без фантастике она није потпуна, нешто важно јој недостаје. Са своје стране књижевна се фантастика развијала и гранала од главнотоковске према жанровским, научној и епској фантастици односно хорору као фантастици натрпиродног, које су баштиниле одређене сегменте из основног стабла фантастике.

l Може ли се, када је књижевност у питању, говорити о „коначним“ категоријама односа према тзв. стварности, тј. има ли места за чувени исказ капетана Пикара да „не треба мислитисувише линеарно“?

- Велики песник Шилер констатује да само фантастика има вечну младост јер оно што се није догодило нигде и никад не може да остари. Овај исказ неодољиво је романтичарски, угодно мистификаторски и, гледано са позиција постмодернистичке провинијенције, само делимично тачан пошто се, оно што је једном написано, ипак догодило али у сасвим другачијој реалности, у свету који није материјалан већ духован. Но, ако смо склони даљим мистификацијама, ваља се упитати није ли све око нас и ми сами тек скуп енергија? Ако јесте - а науке каква је теоријска физика чије замисли су одиста блиске заносу Уметности - дакле ако све јесу пакети енергије, онда између онога што је реално и материјално и онога фантастичног и духовног у ствари нема разлике, једнако су стварни и ваљани.

Наравно, фантастично има и своје просторно временске одреднице у којима се почетно, основно зачудно/надреално ткиво трансформиша и развија. Средњевековно завиривање иза небеског свода или модерно иза плавог хоризонта догађаја управо су примери таквих трансформација. Научна фантастика са својим осматрањем „лика ствари које долазе“ покушава да у фантастично унесе зрнце рационалног због чега се суочава са честим „застаревањима“ својих визија.

Темељи у зачудном и надрационалном

l Награда коју сте заслужено стекли носи име великана научне фантастике Станислава Лема?

- Лем сматра се респектабилним класиком научне фантастике, писцем способним да дубоко и вишестрано промисли теме којима се бави. Неколика његова дела, понајпре роман „Соларис“ али и „Глас господара“, „Фијаско“, „Киберијада“, “Савршени вакуум“, спадају у врхунце жанра али и свеколике литературе. Студија „Summa Technologiae” и после више од пола века од објављивања представља темељан и ингениозно луцидан поглед на изазове и дилеме које доносе будућа времена. Отуда награда која носи име Станислава Лема сугерише управо сериозно бављење фантастиком. Ова је награда, чини ми се, велики искорак из окошталих подела на уважавану главнотоковску и оспоравану жанровску фантастику јер својим постојањем пориче смисленост опстајања таквих подела када је реч о ваљаним делима. Фантастика је у свом богатству својих облика недељива јер јој је јединствени темељ у зачудном и надрационалном.

Ђорђе Писарев

NAJLEPŠI DAN U ŽIVOTU ASTROŠTRUMPFA ili PUT U IZGUBLJENO SRCE ZAJEDNIŠTVA - „Astroštrumpf“ Pejoa i Delporta; izdavač Čarobna knjiga, 2016.g.

Ako bismo danas, u drugoj deceniji XXI veka, u centru (i bližoj okolini) Zapadnog sveta i njegove narcističko-hedonističke i, samim tim, egoistične civilizacije postavili pitanje: Da li biste bili spremni da žrtvujete deo svog vremena i svojih snaga kako bi jedan član zajednice u kojoj živite ispunio neku svoju želju, ma kako ona kapriciozna bila? - šta mislite kakav bi bio odgovor? Da li bi iko hteo da vuče teška terete uz brda i učestvuje u lažiranoj predstavi samo zato što bi to ispunilo nečiji životni san? Postoje li još uvek altruizam i socijalna empatija i gde su njihove granice?

            Naravno, odgovori na pitanje mogu biti različiti ali će njima dominirati teze o modernom životu koji razara velike i male zajednice, o imperativnoj jurnjavi za uspešnim karijerama, materijalnim dobrima i njihovom posedovanju, o slabljenju i, čak, gubitku, osećaja pripadnosti grupi, nepostojanju interesa za potrebe drugih bića i želje da se pomogne i ugodi bližnjima. Sve rečeno može delovati apstraktno i suvoparno ali se pomenuta dilema svakodnevno dešava svima nama u formi manjih ili većih izazova na koje treba odgovoriti - a odgovor se najčešće „sklapa“ tako da se očuva sopstveni komoditet odnosno izbegnu bilo kakve muke, uskraćivanja i žrtvovanja. Otuda su retki slučajevi pomaganja drugima toliki izuzeci (koji potvrđuju pravila).

            Da sve nije crno, da postoje i oni koji znaju da priteknu i pomognu otkriće znatiželjni čitalac ako otvori strip album „Astroštrumpf“ iz edicije sabranih avantura malih plavih šumskih vragona (visokih koliko su visoke tri jabuke naređane jedna na drugu) koje su osmislili crtač Pejo i scenarista Delport a kod nas objavljuje kuća „Čarobna knjiga“. Elem, u avanturi iz 1970.g. (u vreme velikog poleta svemirskog programa NASA-e, kada je Mesec osvojen pa se merkala sledeća planeta), mali Štrumpf mašta o poseti planetama na koje nije kročila noga Štrumpfa. Snovi postaju opsesija i on rešava da se vine u svemir pa posećuje Velikog Štrumpfa koji mu otkriva da postoji čarobnjački način za takav let ali je recept vrlo komplikovan i treba ga spravljati stotinjak godina. Nesuđeni putnik okreće se nauci i poučen Prirodom (ne pada mu na glavu jabuka već semenka) počinje da gradi raketu mada stalno mora da se brani od radoznalih komšija. Po okončanju radova graditelj poziva celo selo i, sa staklenim skafanderom na glavi, pokušava da uzleti ali - ne uspeva. Za Astroštrumpfa razočarenju nema kraja a život gubi smisao. Na zabrinuto krucijalno pitanje „Šta bismo mogli da učinimo za njega?“ Veliki Štrumpf zaključuje da Astroštrmpf neće biti srećan dok ne ostvari svoj san što je neizvodljivo osim ako se svi ne udruže u velikoj obmani. I tako, Astroštrumpf biva ubeđen da je kvar na raketi otklonjen pa se penje u nju i kreće ali ga uspavljuje dejstvo napitka koji je dobio pre puta. Dok astronaut spava njegovi prijatelji rastavljaju raketu i dva dana je vuku do grotla ugašenog vulkana. Ne treba kriti da nisu svi oduševljeni idejom ali jedni druge drže na oku, zapinju i stižu gde su namerili, pa sastavljaju raketu i, pre nego se Astroštrumpf budi, ispijaju napitak koji ih pretvara u Šlipse, domoroce planete na koju mali Štrumpf veruje da je stigao.

             Slede dogodovštine Astroštrumpfa i Šlipsa tokom kojih se strancu dopadne mesto na koje je stigao pa namerava da ostane a Šlipsi se svojski trude da ga ubede da se vrati odakle je došao što će im uspeti tek kad nagoveste da će došljak morati da obavlja bezbrojne kućne poslove. Kad Astroštrumpf krene kući biva uspavan i ceo proces rastavljana, putovanja i sastavljanja rakete se ponavlja. Putnik se budi na poljani sa koje krenuo i oduševljeno priča o svojim avanturama (uz malo preterivanja) Štrumpfovima koji su se transformisali u svoje stare oblike. Astroštrumpf priznaje da ga nova putovanja privlače ali da mu se čini kako mu nigde neće biti tako lepo kao kod kuće! No, zavodljiva ideja o drugim planetama neće tako lako iščileti iz malih plavih glava samo što se prvi koji je pomene susreće sa mrgodnim licima ostalih i ozbiljnim upozorenjem: „A, NE! NEĆEŠ, VALA, SAD SVE IZ POČETKA!!!“

            Plavi vragolani sa belim kapicama odigrali su veseli igrokaz i malim i malo većim čitaocima otkrili kako izgleda kad se, uprkos teškoća i napora, pomaže nekome bliskom. Biti dobar i uviđavan nije uvek lako ali žrtvovanje dobija smisao kada onaj kome se pomogne kaže „Konačno mi se ostvario san!“ i „Pa ovo je najlepši dan u mom životu!“. To su vrednosti zarad kojih se treba potruditi. Ova će plemenita pouka, možda, ostati u srcu nekog deteta i navesti ga na dobra dela jednom kada odraste pa bude sposobno i u mogućnosti da učini nešto valjano. Upravo zbog te dobrote treba čitati i iščitavati povest o Astroštrumpfu i njegovoj maloj a, u stvari, velikoj braći.

            („Dnevnik“, 2017.)

NAGRADA "STANISLAV LEM" za 2017. ILIJI BAKIĆU

Žiri nagrade „Stanislav Lem“ koja se dodeljuje za fantastiku u književnosti, a koji je radio u sastavu: dr Svetislav Jovanov (predsednik), Saša Radonjić (pisac) i Brankica Đukić (direktorica Solarisa), je početkom godine sačinio najuži izbor u koji su ušli – Boban Knežević, Ilija Bakić i Dejan Stojiljković, da bi na sednici održanoj 3. februara doneo jednoglasnu odluku da ovogodišnji laureat bude ILIJA BAKIĆ.

U obrazloženju žirija se navodi sledeće:  Ilija Bakić (1960, Vršac) iza sebe ima raskošan opus od dvadesetak knjiga pesničke, prozne i romansijerske provenijencije. Kao kritičar i hroničar književne prakse kod nas i u svetu, potpisao je veliki broj kritičkih i esejističkih tekstova, a posebno baveći se delima sa fizionomijom i pečatom fantastike. Estetika fantastike koju neguje više decenija kao prozaista i romansijer, je svakako jedna od najubedljivijih i najsugestivnijih u kontekstu srpske književnosti. Bakićeva literarna imaginacija je zavodljiva u najboljem, odmereno doziranom smislu te reči, ali i stroga prema samoj sebi, a posebno u domenu pastiširanja koje je čest, ne baš željen manir u domaćoj fantastici. Njegova istrajnost i posvećenost ovom žanru ima impresivan temporalni okvir unikatnog formata i blistavog sjaja. Na koncu, citiraćemo prvog dobitnika nagrade STANISLAV LEM Zorana Živkovića koji kaže: “Ilija Bakić, najbolje je čime već dugo raspolaže srpska naučna fantastika.”

Nagrada STANISLAV LEM koju je ustanovio i dodeljuje Izdavačko knjižarski centar Solaris, biće svečano uručena na prolećnom Salonu knjiga u Novom Sadu.

Nagrada "Stanislav Lem", IKC "Solaris" Novi Sad

DEFINITIVNA KOLEKCIJA „JEZIVIH“ I „GROZNIH“ PRIČA ili RAZGALJUJUĆA APOKALIPSA VRHUNSKOG STRIP CRTAČA - „Creepy predstavlja Hose Ortiz Apokalipsa i druge priče“; izdavač Darkwood, 2014.

Strip izdanja u obliku raznoraznih svezaka i magazina na novinskom papiru, najčešće štampanih crno-belo (mada je ono crno uglavnom sivo) ili slabim bojama, sa umrljanim otiscima nejednakog intenziteta i drečavim kolor koricama deo su odrastanja generacija dečaka i devojčica Zapadnog sveta, posebno u drugoj polovini XX veka. Jeftina zabava koja velikim tiražima donosi profit - to je bila uloga stripa u okrilju korporativnog izdavačkog biznisa. Da bi se ovaj zadatak ispunio urednici su neprestano tragali za sadržajima koji će još bolje prodavati robu. Na tržištu SAD-a, koje je taj recept i promovisalo, borba za publiku nije poznavala granice pa je svaki potencijalni smer interesovanja čitalaca istraživan i, makar probe radi, zadovoljavan. Tako su eksplicitni palp horor i uvrnuti naučnofantastični stripovi iz „E.C.“ edicija („Entertaiment Comics“ naslednik „Educational Comic“) privukli veliku pažnju tinejdžerske publike što je „izrodilo“ i vrhunski parodijsko-satirični magazin „Mad“ iz 1952. godine. Burna reakcija konzervativno-melograđanskih snaga zabrinutih za mentalno zdravlje omladine (kad je već prohibicija neslavno propala) naterala je establišment da 1954.g. stripove proglasi štetnim i nepoželjnim što je uz masovni bojkot slomilo brojne izdavače (nešto slično se, malo ranije desilo u Jugoslaviji u „organizaciji“ progresivnih snaga). Da bi se spaslo šta se može, strip industrija je osnovala sopstvenu cenzuru (famozni CCA) koja je „krojila“ buduću poželjnu ponudu „priča u slikama“. Uspon rok’n’rol muzike i hipi pokreta, odnosno društveno angažovanje mladih (od borbi za prava crnaca do otpora ratu u Vijetnamu) uticaće i da se strip koliko-toliko oporavi i vrati tamo gde je bio; jedan od nosilaca tog povrata je bio izdavač Voren sa izdanjima „Creepy“ („Jezivo“ iz 1964) i „Eerie“ („Grozno“ iz 1966) u kojima se osećao duh slavnih „EC“ vremena. „Creepy“ i „Eerie“ su okupili niz „slobodnjaka-nezavisnih“ strip velikana spremnih da realizuju zadatke ovih magazina i njegovih „domaćina“ ujka Jeze i rođaka Groze a koji su bili da se čitaocima sledi „crv u žilama“ i priredi im se „užasavajuće veselje“. Za postizanje ovih rezultata bila su dozvoljena sva sredstva kojih bi se scenaristi i crtači dosetili što je omogućilo da se potpuno „razmašu“, dopunjuju postojeću i razvijaju novu žanrovsku ikonografiju ali i da traže sveže teme i pripovedačke/crtačke postupke. Rezultati su, naravno, bili nejednako uspešni-kvalitetni ali je pomak kako u žanrovima tako i u razvoju strip tehnika bio očigledan.

            U plejadi saradnika ovih magazina zapaženo mesto zauzima i Hose Ortiz (1932-2013), Španac koji je i pre nego što se 1974.g. priključio Vorenu bio aktivan i produktivan crtač. Za nepunu deceniju saradnje sa Vorenom, Ortiz je nacrtao oko 120 stripova što ga ubraja među najproduktivnije izvođače strip radova. Po povratku u Španiju Ortiz će u saradnji sa scenaristom Segurom započeti postapokalitčki serijal „Hombre“ (koji će mu doneti veliku slavu) a potom i druge serijale („Barton i Cid“, „Morgan“). Ortiz je crtao i za mnoge engleske izdavače kao i za italijanskog Bonelija (mega epizode Teksa Vilera). Brzina Ortizovog rada (i po tri table dnevno) učinila ga je poželjnim saradnikom izdavača koji daju kratke rokove; no, uprkos velike produkcije Ortiz je uspevao da zadrži standardno dobar crtež u prepoznatljivom stilu koji je od početnih tvrdih linija evoluirao u jedinstveni spoj redukovano-karikaturalnog crteža, ne nužno anatomski adekvatnog, lelujavih senki i tvrde podele na svetlo i mrak. Ovaj se manir pokazao veoma prilagodljivim svakovrsnim temama odnosno i tradicionalistički koncipiranim i akciono razmahanim i montiranim tablama. Ortiz jednako uspešno crta prizore iz prošlosti i budućnosti, lepotice i čudovišta, egzotična mora, prerije Divljeg zapada i velegrade, sunčane pustinje i zlokobne predele magli, ukletih zamaka i poderanih zavesa iza kojih se kriju svakakvi užasi. Kao vrhunskog profesionalca njega ni jedna priče ne zatiče nespremnog. Knjiga komplikovanog naslova „Creepy predstavlja: Hose Ortiz Definitivna kolekcija priča i ilustracija objavljenih na stranicama magazina Creepy i Eerie - Apokalipsa i druge priče, tom 1“ originalno objavljena 2014. i iste godine izdata kod nas zahvaljujući agilnom „Darkwood“-u u ediciji „Jezovik“, sabira bogatstvo Ortizovih stripova rasutih po ovim magazinima čineći ih dostupnim novim generacijama i potvrđujući da je reč o vrhunskom umetniku. Ovaj tom čine, uz dve dopadljive minijature („Goblin“ i „Zvezdano dete“), serijali kreirani u nekoliko nastavaka. Početni „Apokalipsa“, scenarste Bada Luisa, čine celine „Rat“, „Glad“, „Kuga“ i „Smrt“ a njihove cinične priče dozvoljavaju Ortizu da se potpuno razmaše crtajući impozantne minijature i slike preko čitave stranice. „Demoni Džeremaje Kolda“, scenario Bada Luisa, su ambiciozno horor zamešateljstvo koje je Ortizu dozvolilo da šeta od Nju Meksika do San Franciska iz 1914. godine. Serijal „Probisvet“ smešten u Japan, u sumrak ere samuraja, 1854.g. bavi se šarolikim društvom, od nindži do Crnog demona, boga koji vrišti, a sve se to vrti oko simpatičnog, prgavog Irca Hjuza Sali Salivena. „Nuklearna hit parada Žestokog Džoa“, scenariste Džima Stenstruma, kojoj je prvi nastavak nacrtao legendarni Ričard Korben, šaljiva je postapokaliptička igrarija koja će izmamiti osmeh čitaocima što zbog same priče a što zbog Ortizovih crtačkih geg vragolija.

            U konačnom sagledavanju ova je knjiga dokument o duhu jedne epohe koji je vrhunski strip umetnik Hose Ortiz pretočio u sjajne „priče u slikama“ koje plene pažnju i razgaljuju maštu znatiželjnih čitalaca.

            („Dnevnik“, 2017.)