IN MEMORIAM DUŠAN BELČA (1938-2023)

 

Dušan Belča slobodno se putovao kroz sve dimenzije prostora i vremena. Za njega prepreke prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nisu postojale. Jednako je znao vremena prošla kao i ona buduća, telesno usidren na padinama vršačkog brega, u gradskoj biblioteci i na ulicama varošice sagrađene na isušenim obalama Panonskog mora. Iako nije rođen u Vršcu bio je veći “Vrštanin” nego mnogi kojima je to bio rodni grad. Bio je renesansni mudri znalac i večiti radoznalac, vrli sagovornik u prostorijama Matice Srpske, Društva književnika Vojvodine i na bezbrojnim književnim večerima i tribinama. Jedan je od osnivača Zajednice pisaca “Ugao” koja je 1960-tih okupila mlade literate iz Vršca da odatle, sa stranica časopisa “Ugao” i sa stranica knjiga biblioteke “Ugao”, krenu u svetove književnosti; bio je upravnik Gradske biblioteke u kojoj su se lepoj reči učile generacije omladine; jedan je od osnivača pozorišnog festivala “Vršačka pozorišna jesen”; bio je urednik i izdavač mnoštva knjiga, urednik dečijeg časopisa “Đakov vrh”, pokretač vršačkog Kružoka ljubitelja naučne fantastike; njegovom zaslugom je u Vršcu otvorena prva izložba stripa. U prostorijama biblioteke i svoje kuće primao je, sa suprugom Olgom, vrhunske literate sa ovih prostora baš kao i pisce početnike i druge dobronamernike. Bio je domaćin neformalnog “Salona kod Belče” koji je, u biblioteci, godinama okupljao prozaiste, pesnike, profesore, prevodioce, slikare i druge umne ljude na učene razgovore i vedre pošalice.

            Dušan ili Duško, kako su ga mnogi oslovljavali, spojio je u sebi bezbrojne, neponovljive svetove. Jednako je uzbudljivo pripovedao o starim i novim vršačkim legendama, o blagu ispod vršačke kule, kao i o ulicama i trgovima vršačkim i njihovim promenama kroz epohe. Njegov opis Banata iz XVIII veka oduzima dah živošću i uverljivošću. Znao je sve tajne vršačkih patuljaka. Elegantno je i lepršavo ispisivao oglede i eseje o svakodnevici kao i stihove na antičke teme. A potom bi pratio druženje jednog običnog ovdašnjeg dečaka i vanzemaljskog princa sa sedamnaeste planete. Odatle ga je put vodio u višetomne avanture neustašivog Marka Silarda, uzduž i popreko svekolikog Univerzuma. U pauzama između tih putešestvija podario je Vršcu, kao izdavač, u saradnji sa Sašom Gugom, biblioteku “Vršac ‘94”, sa nizom sjajnih dela, počev od Milekerovih spisa iz istorije vinogradarske i paorske varoši, kojoj je pridružio neponovljive “Panorame, panoptikume, pokretne slike: prilog istoriji spektakla u Vršcu” o starim vizuelnim atrakcijama, delo koga se ne bi postidela nijedna velika kultura koja drži do sebe. Kroz više decenija vraćao se svom junaku Antoniju Mihajloviću i opisima njegovih nebrojanih, začudnih smrti, slaveći život i poštujući tajnu njegovog nestanka.

            Tih i nenametljiv, odmeren i rafiniran u govoru i pisanju, Duško Belča je široko raskrilio dveri mnogih epoha i otkrio lica njihovih žitelja, pokazujući nam koliko smo slični u svom hodu pod suncem. Sa uvažavanjem i najdubljim naklonom opraštamo se od čoveka koji je svojim radom i knjigama obeležio drugu polovinu XX veka u svekolikoj našoj kulturi i, posebno, u kulturi varošice pod kulom usred beskraja Panonske ravnice.

            (“Dnevnik”, 2023.)

 

VELIKI I ZNAČAJNI JUBILEJ – Povodom izlaska „Emitora 500“ Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ Beograd, 2023.

 

Nedavno je iz štampe izašao i u ruke ljubitelja stigao „Emitor“ broj 500, kojim su krunisane 43 godine izlaženja ovog glasila Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda; ovakva dugovečnost fanzina nije zabeležena na prostorima Srbije, bivše Jugoslavije, Evrope a, sva je prilika, ni na ostatku zemaljske kugle! Prvi broj „Emitora“ pojavio se decembra 1981. godine kao bilten Društva prijatelja naučne fantastike „Lazar Komarčić“ osnovanog u aprilu iste godine; urednik broja bio je Slobodan Knežević. Na 36 strana izneseni su razlozi za osnivanje Društva i odabir imena Društva, odnosno štampani Statut, eseji o naučnoj fantastici, prikazi aktuelnih filmova, konkurs za naučnofantastičnu priču kao i dve naučnofantastične priče iz pera Radmila Anđelkovića i Damira Joke. Društvo je, kao i svaki „fan klub“, pratilo dešavanja u naučnoj fantastici u svetu i na domaćem terenu ali je imalo i veće ambicije – da okupi retke domaće autore ovog žanra te da pomogne u stasavanju novih pisaca. Zbog toga je odmah raspisan interni konkurs za naučnofantastičnu priču a priče koje su dobile najviše glasova objavljivane su na stranicama „Emitora“. Ma kako ova pomoć izgleda mala urodila je plodom i Društvo je, zajedno sa „Emitorom“, postalo „baza“ čitave generacije domaćih pisaca naučne fantastike od kojih su mnogi i danas aktivni.

            U sledećim godinama „Emitor“ je menjao svoj izgled (šapilografija, fotokopija, digitalna štampa), urednike, obim i ritam izlaženja, teme kojima se bavio i načine na koje se njima bavio – od prevoda stranih publicističkih i teorijskih tekstova, domaćih stručnih radova do isečaka iz štampe. Jednako su bili zastupljeni literature i film i strip a kasnije kompjuterske i druge igrice. „Emitor“ je kontinuirano donosio nove priče domaćih autora a već tokom 1990-tih i njihove celokupne zbirke ili romane, rame uz rame sa prevodima priča pa i romana iz tekuće svetske žanrovske produkcije. Uz naučnu fantastiku u „Emitoru“ su se „švercovali“ i horor odnosno epska fantastika a njihova je sve veća popularnost bila razlog da se i naziv Društva promeni u Društvo ljubitelja fantastike; ipak, ime Lazara Komarčića (1839 – 1909), pisca prvog srpskog naučnofantastičnog romana „Jedna ugašena zvezda“ (1902), nije menjano.

            Društvo, a sa njim i „Emitor“, bili su okrilje za svaku novu generaciju ljubitelja žanrova odnosno za potencijalne autore koji su želeli da se okušaju u stvaranju drugih svetova, da zavire u budućnost ili osmisle alternativnu prošlost. Članovi Društva, saradnici i urednici „Emitora“ dolazili su i odlazili da bi ih nasledile mlade snage od čijeg poleta i entuzijazma je zavisio uspeh sastanaka i tribina Društva odnosno učestalost izlaženja „Emitora“ i valjanost tekstova koje je objavljivao. Godine 2004. „Emitor“ je na konvenciji EUROCON Evropskog društva za naučnu fantastiku proglašen za najbolji fanzin.

            Konačno, posle 43 godine izlaženja, na red je došlo i objavljivanje jubilarnog 500. broja „Emitora“; reč je o knjizi sa 272 strane, sa plastificiranim koricama i naslovnom ilustracijom proslavljenog strip autora Alekse Gajića. Sadržaj je, pak, mešavina svečarskog pogleda u prošlost Društva i skice tekućeg stanja u svetskoj i domaćoj žanrovskoj fantastici. Prvi segment broja čine priče proverenih fantastičara i onih koji tek stupaju na literarnu scenu; svaki od autora (Adrijan Sarajlija, Goran Skrobonja, Zoran Nešković, Miloš Petrik, Boško Martinović, Milan Peca Popović i Pavle Zelić) donosi svoju tematiku i svoju poetiku potvrđujući živost i bogatstvo žanroske scene što je zalog za njen opstanak i razvoj. U teorijskom delu autori (Ratko Radunović, Aleksandar Manić) promišljaju žanrovske 1950-te i 1960-te i ostavštinu koju su preneli u naredne decenije te njihov odjek koji stiže i do naših dana. Miloš Jocić, Tijana Tropin i Ilija Bakić analiziraju dela Pekića, Gubaša i Sterlinga dok Goran Skrobonja u autorefleksivnom ogledu „Prevođenje kao usud“ sugestivno piše o svojoj višedecenijskoj avanturi prevođenja knjiga.

            Svečarski segment „Emitora 500“ čine dva priloga Miodraga Miće Milovanovića: „Programi Društva „Lazar Komarčić“ od osnivanja do danas“ na punih 100 strana sadrži popis svih (ili gotovo svih) tribina održanih u Društvu, neretko ilustrovanih i fotografijama sa tih događanja; znatiželjnik će biti fasciniran mnoštvom tema o kojima se informisalo i raspravljalo, od onih koje su se ticale tekućih dešavanja (novih knjiga, filmova, stripova, igrica...) do onih koje su zadirale u temeljna pitanja promišljanja žanra, odnosa nauke i umetnosti, globalne budućnosti ljudske vrste... Članak „Interni konkursi Društva u osamdesetim“ prilika je da se, kroz popise radova koji su bili u konkurenciji i njihovih plasmana, prati razvoj pojedinih autora odnosno zastupljenost određenih tema u pričama. Oba Milovanovićeva teksta su temelji za neka kasnija proučavanja rada Društva i njegovih članova.

            „Emitor 500“ nudi izuzetni spoj opčinjenosti fantastičkim žanrovima, poletnog rada i stvaranja te visoke stručnosti u sagledavanju vrednosti ove literature i, kao takav, neoborivi je dokaz izdizanja autentične i umetnički relevantne domaće žanrovske književnosti u poslednjim decenijama XX veka pod okriljima Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ i njegovo sjajnog glasila „Emitor“.

            („Dnevnik“, 2023.)

„Opklada s vremenom“ Tihomira Brajovića i naučna fantastika s „Tri oka u glavi“ Ilije Bakića – lektira su za ovu nedelju

 

 

„Opklada s vremenom“ Tihomira Brajovića i naučna fantastika s „Tri oka u glavi“ Ilije Bakića – lektira su za ovu nedelju

KULTURA Autor: Vladislava Gordić Petković 05. dec 202315:29

Tihomir Brajović Opklada s vremenom Ilija Bakić Tri oka u glavi Foto:Promo

Za čitanje za ovu nedelju preporučujemo knjige Tihomira Brajovića „Opklada s vremenom“ i Ilije Bakića „Tri oka u glavi“.

Vladislava Gordić Petković Foto: Vladislav Mitić

Tihomir Brajović, „Opklada s vremenom“, KOV (Književna omladina Vršac), 2023.

Ličnu hrestomatiju novinskih prikaza s podnaslovom „Kritičke minijature s razmeđe stoleća“ Tihomir Brajović vadi iz vetrova vremena koje „već polako prekriva prah nesećanja“. Tekstovi od šlajfne i po na prelazu iz XX u XXI vek pripadaju jasno definisanom metažanru sa brižno biranim temama i kristalno jasnim stavovima.

Ovaj renomirani teoretičar i kritičar svoju aktivnost opisuje – nepravedno skromno! – kao pisanje koje živi od pisanja drugih. Njegova „milenijumska ukrštenica“ nije samo mapa davnih čitanja, već je i spomenar-podsetnik: u pamćenje vraća literarne uzlete i izlete, kulturološke cake i kuriozitete.

Tihomir Brajović Opklada s vremenom Foto:Promo

„Lirska fantastika“ Gorana Petrovića trijumfuje 2000. u trci za NIN-a nad prvencem Mirjane Novaković, Brajoviću nalik na Basaru, koji prilježno čita Bulgakova i Vitgenštajna; Igor Marojević 1998. objavljuje roman o HIV-u, a iste godine roman Ivane Hadži Popović deo je, već na srpskoj književnoj sceni ustaljenog, „fatalnog“ žanra „istorizovane melodrame“.

Duhovito, precizno i lucidno deleći autore i autorke na laureate i aspirante, artiste i modele, ironičare i melanholičare ili pak istoriopate i mitofile, Brajović sadašnjem širokopojasnom književnom konzumerizmu nudi pažnje vredne naslove od pre četvrt veka: Despotova i Mekjuena, Radmilu Lazić i Ljubicu Arsić, Barika, Trevora i Ruždija, negdašnje laureate NIN-a. Stari novinski prikazi postaju tako dobra nova škola medijskoj revitalizaciji čitanja i vrednovanja.

Ilija Bakić, „Tri oka u glavi“, Niški kulturni centar, 2022.

Pisac fantastike može biti tehno-optimista opijen mašinama, poput Žila Verna; u prvi plan može staviti ideje progresa, kao Herbert Džordž Vels. Mada se mahom bavi budućnošću naše civilizacije i univerzuma, fantastika se može čitati kao politička alegorija kad je piše Orvel ili kao angažovana književnost kad je piše Zamjatin.

 

Ilija Bakić Tri oka u glavi Foto:Promo

Trideset i pet tekstova Ilije Bakića, objavljivanih mahom u novosadskom „Dnevniku“ prethodne tri decenije, pisani su u slavu naučne fantastike, njenih tema i tumačenja. Po Bakiću, fantastika je „staro-novi zatočnik začudnog“, sa „tri oka u glavi“ – jer može da bude naučna, epska i mračna. Otud se njegovi eseji bave primerima negativne utopije, dalekog svemira i bliske apokalipse, čak i načinima na koje naučna fantastika pristupa ekonomskim temama. Pomno katalogizovani propusti, pojednostavljivanja i vulgarizovanja vidljiv su plod obmanjivačkih strategija koje celuloidne fantazije neretko nameću fantastici. Bakić detaljno analizira mreže nevidljivih i nepostojećih knjiga koje se nabrajaju ili citiraju kod Borhesa i Konana Dojla – Šerlok je objavio niz stručnih knjiga o umetnosti detekcije i tajnim pismima, a doktor Votson je autor studije „Džinovski pacov Sumatre“ – dok je u romanu „Gvozdeni san“ Normana Spinrada Adolf Hitler pisac SF romana, koji nose jezovite naslove njegovih stvarnih uradaka: „Trijumf volje“ i „Vladajuća rasa“.

Serija eseja „SF sistem“ efektno otkriva kako se koja planeta kotira u SF: Merkur se pominje retko, Venera ima okeane, egzotične biljke i žitelje koji opšte putem radio-talasa, Žil Vern svoje junake na Mesec šalje pomoću topovske granate, a Saturnovi prstenovi i sateliti postaju poželjne nastambe i skrovišta.

 https://nova.rs/kultura/opklada-s-vremenom-tihomira-brajovica-i-naucna-fantastika-s-tri-oka-u-glavi-ilije-bakica-lektira-su-za-ovu-nedelju/

VILIJAM GIBSON ili FRAGMENTARNI POGLED NA KIBER-PANK - Ilija Bakić; izdavač Kulturni centar vojvodine "Miloš Crnjanski" 2023.

 

NOVI-STARI DIABOLIK – „Diabolik - Senke prošlosti“ Tihomira Jovanovića; Beograd, 2023.

 

Sudbine junaka umetničkih dela različite su: neki bivaju brzo zaboravljeni, drugih se njihova publika dugo seća; ima i onih koji nastavljaju da intrigiraju svoje obožavaoce jer ovi žele da znaju šta je bilo posle kraja njihovih avantura. Ambiciozniji među ljubiteljima neretko su skloni da se „umešaju“ u posao autora tako što će i samo dopisati/docrtati/dosnimiti nove zgode dragih im heroja. Poslednjih decenija, posebno od kako smo doboko ukoračili u doba masovnih digitalnih komunikacija, ovakve rabote su dobile na poletu i brojnosti a skovan je i zvanični termin za njih – „fanfiction“ koji se prostire od literature i stripa do filmova (kakvi su fanovski nastavci „Zvezdanih ratova“ ili „Zvezdanih staza“, na koje filmski studiji nisu gledali blagonaklono). Preteče fanfiction-a mogu se naći kroz čitavu literarnu istoriju, od dopisivanja Šekspira, Servantesa do dopune Brema Stokera i Džejn Ostin. Masovnija pojava, kako se to tada zvalo, „neautorizovanih priča“ datira s kraja XIX i početka XX veka i vezna je za mnoštvo priča o Šerloku Holmu koje nije napisao Konan Dojl; što je junak bio popularniji to je češće bio dopisivan od strane anonimnih autora, najčešće ambicioznih amatera. Kako smo naveli, danas je takvo pisanje definisano kao fanfiction i manje-više se smatra regularnim ukoliko se, prilikom objavljivanja (najčešće u specijalizovanim megazinima ili antologijama), navedu autori originala. Po strani od ovog pokreta stoje knjige koje se temelje na ranijim delima napisane od pisaca-profesionalaca (npr. Filip Hoze Farmer je autor Tarzanove biografije i apokaliptičnog života Doka Sevidža, K. J. Džeter je napisao svojevrsni nastavak Velsovog „Vremeplova“...) a koje svoje „opravdanje“ mogu naći u okriljima doktrine postmodernizma.

            Tihomir Jovanović (1955), već se u svojim pričama bavio novim avanturama junaka Luna, kralj ponoći (dok se u ostatku dosadašnjeg opusa doticao mnogih popularnih junaka) a u najnovijoj knjizi se, kako sam naslov kaže, bavi doživljajima Diabolika, strip negativca nastalog 1962.g. u mašti sestara Guisani koju su u crtež pretočili mnogi crtači, od Berselija, Bozolija i Zanibonija (nacrtao je oko 300 epizoda) do novih snaga. U crnom trikou iz koga vire samo njegove oči, naoružan nožem i kapsulama otrova, Diabolik krade dragulja i antikvitete, najčešće u izmišljenom Klirvilu. Pomaže mu fatalna Eva Kant a glavni neprijatelj mu je inspektor Ginko. Diabolik je majstor prerušavanja za šta koristi savršene maske, znalac je umetnosti i nauka, vozi crnog Jaguara E iz 1961.g. (Eva ima isti takav auto ali bele boje); najpre je bio nemilosrdan prema svima koji mu se nađu na puta ali je „revidirao stav“ i najčešće mete su mu korumpirani političari i bahati bogataši. Jovanovićevu knjigu čini pet priča, od klasičnog nadmudrivanja policije u „Kristalnoj lobanji“ (koja je diskretni omaž Indijani Džonsu) do uvida u Diabolikovu mladost „Ostrvo prošlosti“ i poseti mestu na kome ga je, kao siroče, odgajao kriminalac Kralj (dok nije shvatio da je mladić opasan pa pokušao da ga ubije što je, pak, bio Kraljev kraj); „U Neptunovom carstvu“ je Diabolikova i Evina avantura pod morem u kojoj otkrivanje starog brodoloma donosi susret sa neprijateljskim vanzemaljcima; na naučnofantastičnom fonu je i „Diabolik protiv Diabolika“ jer prati dvoboj živog Diabolika sa svojim robotskim dvojnikom. Najsloženija i najambicioznija priča zbirke je „Tigrasta zolja“ u kojoj, tragajući za starim automatonom u obliku tagraste zolje, Diabolik kroz novinske članke prati poduhvat Fantomasa, francuskog negativca iz romana tandema Alan i Sauvestre, iz prvih decenija XX veka, koji je bio uzor autorkama Diabolika, i koji je takođe sklon prerušavanju a proganja ga policija na čelu sa inspektorom Žuveom. Nakon što posredno razokrije Fantomasovu potragu za tigrastom zoljom, Diabolik joj ulazi u trag ali je s poštovanjem ustupa tajanstvenom strancu Kresu, koji po biološkim zakonima nikako ne bi mogao biti živ!

            Jovanović je preuzeo postojeću matricu Diabolika i uspešno je iskušavao gradeći uzbudljive kriminalne intrige ali ju je i nadogradio novim elementima (vanzemaljci, roboti) da bi je u „Tigrastoj zolji“ razvio u intertekstualnu avanturu koja bi se lako uklopila u famoznu „Wold Newton family“, koncept izukrštane fikcije (crossover fiction) koji je osmislio pomenuti Filip Hoze Farmer a u kome je stvorena paralelna istorija na osnovu života svih literarnih/stripskih/filmskih junaka širom sveta. Na zanatsko-literarnoj strani Jovanović je verno oponašao stripovsku poetiku koja se temelji na jednostavnosti pripovednja, bez ikakvih ukrašavanja ili zahtevnijih stilskih figura, što je doprinelo uverljivosti štiva tako da čitalac, barem onaj sa dužim stažom, ima utisak da čita neku od starih svezaka edicije „Super strip biblioteka“ koja je, od broja 43 („Zasjeda pod vodom“) iz 1967.g. objavila 25 Diabolikovih epizoda. Mnogo kasnije, Diabolik je sporadično objavljivan, bez većeg odjeka među mlađim generacija što, naravno, nije zavisilo od njegove atraktivnosti već od duha novog vremena. Jovanovićeva knjiga nam, pak, živo i uverljivo vraća na scenu jednog od ikoničnih strip (anti)heroja druge polovine XX veka.

            („Dnevnik“, 2023.)

METAMORFOZA IZGUBLJENOG PACOVA – „Ja, pacov“ Borisa Stanića; izdavač Komiko, 2023.

 

                 

Strip izdavač „Komiko“ objavljuje i entuzijastički neguje biblioteku „Moderni srpski strip“ u kojoj se oglašavaju ovdašnji savremeni strip stvaraoci različitih poetika, što je svakako važan zalog za bogatstvo strip scene. Pod različitim poetikama podrazumevamo široku lepezu od klasičnog do alternativnog i autorskog odnosno andergraund stripa. Upravo u relacijama alternativnog, autorskog i andergraund stripa kreće se i grafička novela „Ja, pacov“ slikara i strip umetnika Borisa Stanića (1984, Pančevo). Sam naslov sugeriše ispovednu formu dela (sećajući, naravno, na nekolike literarne uzore „Ja, porota“ Spilejna, „Ja, Klaudije“ Grevsa, „Ja, vrhovni“ Roa Bastosa) što će biti potvrđeno iščitavanjem ove nimalo vedre novele. Naime, „pacov“ je mladić izgubljen u nedaćama i neprilikama sopstvenog postojanja; on je likovni umetnik, bez ideja, ambicija i perspektiva, koji se kreće u uskim krugovima poznanika koji postaju sve uži kako pojedini od njih odlaze u „beli svet“, čitaj, realan život koji ne nudi ništa sem odricanja, prinudnog pokoravanja rutini svakodnevice u kojoj ima malo ili nimalo radosti i kreativnosti. Pacov je uhvaćen u raskoraku, s jedne strane su želje, ideje i ambicije (koje polako blede) a s druge spoznaja onoga što se dešava oko njega i nije ni nalik snovima iz mladosti jer svet nije blagonaklon ni prema kome ko ulazi u njega pa se čini da su sva mesta „pod suncem“ zauzeta; sve dobre opcije su zaposeli neki drugi a one preostale ne nude nikakve perspektive. Mladić koji zna da više nije toliko mlad otaljava svoje dane na vetrometini između „želeo-bih-voleo bih“ i „moram“. U toj neodlučnosti „krade bogu dane“, „žica“ sitninu za poneko pivo, slavi kad mu baka da svoju penziju, kreće se poznatim stazama, koleba da upozna neku devojku... Setno se seća divnih dana rane mladosti, svojih maštanja o dosezanju neslućenih visina duha do kojih je trebalo da stigne. Zna da proteklih 10-15 godina uopšte nije napredovao, nije razvijao svoje sposobnosti. Takođe je svestan da ovakvo životarenje neće trajati doveka, da mu sledi potpuni materijalni krah, da će mu zapleniti stan pa će postati klošar. Jasno mu je da ga okolina smatra za lenčugu kao što mu je jasno da nije sposoban da uđe u korporativni svet grafičkog dizajna, niti da može da podnese stres i neizvesnost samostalnog preduzetništva. Ipak, u njemu i dalje tinja i znanje o sopstvenoj posebnosti, o talentu, o neuobičajenim sposobnostima koje, međutim, ne uspeva da ispolji i realizuje.

            Svaka situacija u kojoj se Pacov nađe, bilo da je to prepuni kafić, ispijanje piva sa drugom muzičarem na stepeništu crkve, pomaganje drugarici da utovari prodatu sliku, šetnja ulicama Pančeva, susret sa psom, pre ili kasnije vodi u intenzivne seanse samoispitivanja sa fatalnim zaključcima. Čak je i poziv prijatelja da se zaposli u pekari utopljen u depresivni mulj. Ipak, odlazak na posao u 4,30 otkriće, uprkos smrknutog lica, neki drugi svet i, konačno, izmamiti osmeh zbog praznih ulica i mesečine. Na poslednoj slici dešava se preobražaj (obrnut od onog iz Kafkine priče) jer dotadašnji pacov postaje – čovek!

            Stanić uvažava tradiciju alternativnog ispovednog stripa, posebno onu Roberta Kramba u kojoj se antijunaci sa životinjskim glavama kreću ubranim bespućima (ljudskih) gradova. No, Stanićev crtež je namerno osiromašen i sveden na nevešte skice (kojima on povremeno suprotstavlja klasičniji, puniji crtež), bez poštovanja perspektive i ostalih likovnih zanatskih veština. Takvim postupanjem se potcrtava i apostrofira mentalna i fizička beda Pacova i njegovog okružena odnosno njihovo puko oponašanje stvanog, punog življenja. Osnovni pripovedni tok novele nije pravolinijski već se u njega mešaju i upliću sjajne epizode kojima se atmosfera dublje i uverljivije dočarava; par stranica na kojima se slikama bez reči „opisuje“ pijanstvo izdižu se do čiste apstrakcije i otkrivaju inventivnog autora velikih mogućnosti. Autor takođe razbija klasičnu stripovsku tablu tako što briše ramove slika i same table ili redukuje broj sličica na stranici odnosno naizmenično niže stranice sa „čistim“ tekstom i one sa po jednom slikom, prateći time raspoloženja Pacova. Ovakva fleksibilnost u prezentovanju dela svakako se ne može naći u stripu klasičnog usmerenja.

            Zaključimo da je grafička novela „Ja, pacov“ vanredno zanimljivo i uspelo delo koje svedoči o nekim od ključnih problema mladih generacija na ovim prostorima i da je realizovana telentom umetnika koji zaslužuje punu čitalačku pažnju i uvažavanje.

            („Dnevnik“, 2023.)         

 

GUSARSKA MITOPEJA – „Barakuda“ 1 i 2, Difoa i Žeremija; izdavač Čarobna knjiga, 2023.

 

 

Strip serijal „Barakuda“ scenariste Žana Difoa (1949) i crtača Žeremi Petikua (1984), čini šest albuma originalno objavljenih u periodu od 2010. do 2016. godine; agilna „Čarobna knjiga“ objavila je ovo delu u dva toma u renomiranoj biblioteci „Stari kontinent“ koja ovdašnjim stripoljubcima predstavlja, u tvrdokoričenim albumima i u punom koloru, reprezentativna klasična i savremena dela 9. umetnosti štampana u Evropi. Tematski okvir serijala je jedna od najomiljenijih „avanturističkih“ tema knjiga, filmova i stripova namenjenih najširoj publici – priča o dogodovštinama pirata/gusara iz „zlatne ere“ njihovog postojanja. Mada je piratstvo postojalo još u antičkim vremenima, ono koje i danas uzbuđuje maštu bezbrojnih dečaka dešavalo se tokom XVI, XVII i XVIII veka, prevashodno u vodima toplih karipskih mora. Ta duga istorija pljačkanja brodova koji su iz kolonija Novog sveta donosili blaga u Stari svet posledica je sukoba velikih evropskih pomorskih sila, pre svih Francuske i Španije, za prevlast na morima odnosno za osvajanje što većih teritorija Južne i Severne Amerike. Za te ratove su mobilisana mnoštva mornara koji su, po sklapanju mira, otpuštani iz službe; oni nevični drugim zanatima prijavljivali su se u posade trgovačkih brodova na kojima je rad bio težak, nadnice male, strogost kapetana i oficira nemislosrdna a opasnosti stalne... Pobune posada su bile česte a odmetnici su, pod crnim zastavama sa mrvačkim lobanjama, pljačkali druge brodove; predvodili su ih harizmatični kapetani od kojih su strahovale čitave flote. Ponekad su pirati sklapali ugovore sa nekom od država i „legalno“ pljačkali brodove njihovih konkurenata (tada su nazivani flibustijerima ili bukanirima). Nezamisliva bogatstva koja su prevožena u Evropu završavala su u riznicama vladara ali i moćnih pomorskih kompanija koje su takođe sklapale dogovore sa piratima ali i organizovale čitave pomorske flote koje su branile kompanijske interese. Sedišta pirata bila su na Karibima, u slobodnim piratskim republikama koje su bile prosperitetne koliko i raspusne. Pirati su nemilosrdno proganjani i konačno uništeni jer su bili opasnost za ostvarivanje enormnih, krvavnih profita koji su i danas u temeljima „civilizovanih“ evropskih država.

            Pirati su privlačili pažnju javnosti kako za svojih života tako i kasnije kada su se o njima ispredale legende. Od romana „Ostrvo sa blagom“ R. L. Stivenstona (objavljenog u nastavcima 1881-2. a kao knjiga 1883.g) pirati su deo ikonografije popularne zabavne literature na koju se nadovezala holivudska industrija gradeći mit koji je imao malo zajedničkog sa stvarnim događajima, insistirajući na šablonizovanim romantičnim herojima, bespomoćnim lepoticama, zlim piratima, impozantnim pomorskim bitkama koje su delovale magično sa velikog ekrana. Uprkos bezbrojnim manje ili više uspešnim varijacijama, dela o piratima i danas su popularna i rado „konzumirana“; potvrda ovoga je i tekuća strip produkcija „Čarobne knjige“ koja paralelno objavljuje čak tri piratska serijala: „Riđobradog“, „Republiku Lobanje“ i „Barakudu“. Svaki od serijala specifičan je po svom tretiranju teme (koja je prerasla u samosvojan žanr), odnosno manjem ili većem oslanjanju na fakte. „Barakuda“ je među njima „najslobodniji“ odnosno samosvesno se temelji na čistoj ikonografiji ove teme/žanra, oslobođen gotovo svih istorijskih uslovljenosti što mu dozvoljava slobodno kretanje i kreiranje situacija odnosno interakcija među likovima, uz nemali udeo fantastike u čitavom zamešateljstvu. Elem, saga započinje dramatičnom scenom napada piratskog broda „Barakuda“, kojim komanduje nemilosrdni kapetan Blekdog (sa sve crvenim povezom preko oka) a uz njega je osioni mu sin Rafi, na španski brod i hvatanjem Done Emilije del Skuebo, dame sa dvora i njenih kćeri, Marije i Emilije (ova druga je, pak, preobučeni dečak). Zarobljenici će biti prodati u roblje na pijaci u Puerto Blanko, piratskom ostrvu kojim vlada lepa ali stroga guvernerka. Blekdog se, međutim, ne zadržava na ostrvu već popunjava zalihe i, praćen lokalnom vešticom imena Da-Ne, odlazi put Ostrva glave koja govori jer je tamo, u grobu muža Done Emilije zakopan i znameniti Kašarov dijamant basnoslovne vrednosti ali i natprirodnih moći (koga traži i crkveni vrh). Priča nadalje prati sudbine tri tinejdžera Marije, Emilije i Rafija na Puerto Blanko i njihovu borbu za mesto pod suncem u ovoj „prljavoj jazbini morskih pacova“. U taj koloplet želje za moći, osvete i ljubavi upliću se i tajne prethodne generacije, jednako strasne, ambiciozne i nemilosrdne. Nakon burnih albuma „Roblje“, „Ožiljci“, „Dvoboj“, „Pobune“, „Ljudožderi“ i „Oslobođenje“ poneke tajne će se razotkriti, neki od aktera će stradati dok preživeli odlaze u nove avanture...

            „Barakuda“ je maniristički vrtoglavi i eksplozivni spoj jakih ličnosti, egzoričnih lokacija, misterija i interesa, bitaka i dvoboja. Difo svoje junake neprestano baca na iskušenja, vodi od moguće propasti do trijumfa, od dileme do dileme nudeći čitaocu vrele, bezumne ljubavi, podlost i prevaru, čast i osvete. Žeremi je prihvatio vratolomni ritam priče i pretočio ga u pravi vatromet efektnih slika punih siline pokreta, obilno zasićenih bojama i uklopljenih u dinamično montirane table. Stil šminkanja i mimika junaka, uz razletene kose i oblačenja u lepršave kostime i fetišističke kožne komplete nosi u sebi svojevrsni buntovni rok’n’rol štimung iz vremena ranih video spotova.

            Sveukupno, „Barakuda“ nudi čistokrvnu adrenalinsku strip avanturu kojoj je teško - i nepotrebno - odoleti i kao takva će prijati mladima svih uzrasta.

            („Dnevnik“, 2023.)

VELIKA MALA KUTIJA – Povodom ciklusa pesama „Mala kutija“ Vaska Pope

 

(Moguća čitanja poezije slažu se kao sedimenti u svojevrsnom kamenu mudrosti  sadržavajući, kroz vreme otkrivana značenja i bivajući temeljem novih. Naravno, svako  pojedinačno tumačenje uvek otkriva i ličnost čitaoca predstavljajući zbir njegovih   opredeljenja i iskustava uronjenih u okruženje trenutka u kome nastaje. Prilažem, dakle, jednu šaru u plemeniti kamen čitanja poezije Vaska Pope.)

             Ciklus pesama „Mala kutija“, umetnički artefakt u matici opšte duhovnosti, dotiče, na sasvim osoben način novu poeziju današnjice – teorijsku fiziku. Rezultati ove nauke čista su apoteoza lepoti uma u susretu sa Velikom Tajnom mikro i makro Vaseljene. Zahvaljujući oslonjenosti na egzaktne rezultate posmatranja i eksperimenata teorijska fizika izražava se prvenstveno u mediju matemaitke, tom jedinom univerzalnom jeziku Čovečanstva koji raskriljuje nesagledive širine izražavanja na potpuno novim, rečima nedostupnim, nivoima baleta apstrakcija.

            U okrivu teorijske fizike, u delu kvantna mehanika, nalazimo i poznati misaoni eksperiment nazvan „Šredingerova mačka“. U (malu) kutiju stavlja se mačka. Poklopac se zatvara. Pištolj uperen u kutiju opaliće ako/kad se jedno radioaktivno jezgro raspadne, što posmatrač ne može da opazi. Verovatnoća da do pucnja dođe je 50%. Ista je verovatnoće i da mačka bude ubijena. Da bi se saznalo da li je mačka živa ili mrtva poklopac (male) kutije mora da se otvori. Sve do tog trenutka kvantno stanje mačke je mešavina stanja u kome je ona živa i stanja u kome je mrtva. U kvantnoj mehanici, za razliku od klasične predstave o jednoj stvarnosti, obe mogućnosti, obe moguće istorije postoje istovremeno. Kvantna mehanika različito definiše stvarnost(i). Po njoj objekat nema jednu već SVE MOGUĆE ISTORIJE.

            Osnovni postulat ove teorije je Hajzenbergovo načelo neodređenosti koje kaže da se ne mogu istovremeno izmeriti položaj i brzina jedne čestice. Tačno merenje jedne umanjuje tačnost merenja druge vrednosti. Ovakvo „razmazivanje“ rezultira nemogućnošću utvrđivanja sadašnjeg stanja jednog sistema dakle nemogućnošću predviđanja jedne jedine budućnosti njegove. Moguće je samo predviđenje verovatnoća različitih ishoda, odnosno „zbira po istorijama“ (Fajnman). Ova pravila važe samo na nivou čestica ali, u trenu Velikog Praska koji stvara Vaseljenu, određuju sva potonja ustrojstva.

            U Maloj kutiji su, kažu poezije, sve istorije Vaseljene, „... gledamo / Predele izvan sveta“, „Od zvezda do protivzvezda“, parovi virtuelnih i antičestica „Onda nesvet drži / Malu kutiju u svojoj neruci“ pa „Nađite sada svet“, crne rupe, gravitaciju, brzinu svetlosti, „prazninu“ tame i svetlo materije, „Zvezdano testo“ i zakrivljenost prostorvremena na unutra, „nesvet“. A (možda) tu su, dok „Jašete u njoj prostor“ i „muzete vreme“, „plava zvezdana krv“ i lopta imaginarnog vremena, superstrune.

            „I tako je to u beskraj išlo“ u velikoj Maloj kutiji.

            Načinimo u ovom trenu Mebijusovski okret i na drugoj površini iste trake nakratko se prisetimo Džordža Barklija, „zauvek očaravajućeg biskupa“ (Džosi Rojs) iz Klojna i đakona iz Dablina, koji je, želeći da raskrinka materijalizam i ateizam, postavio 1710. godine princip „biti znači opažati i biti opažen“ (u „Raspravi o principima ljudskog saznanja“) po kome postoje samo duhovna bića, ona koja opažaju i ideje, stanja svesti koja se opažaju. Šta bi Barkli rekao na dilemu Male kutije? Verovatno bi negirao bilo kakav njen sadržaj, bilo kakvo postojanje mačke koja nije opažena. Možda bi, kao i Popa, o Maloj kutiji rekao: „Vežite je mački o rep / i poterajte mačku“ ili, možda, „Šta to radite ako boga znate / Ne ispuštajte je iz očiju“, postajući tako, barem malo, kvantno-mehanički-poetski u pravu. Jer, nikakvo znanje ne gubi se, kao što se ne gube ni energije koje kruže, prožimaju i pretaču se, uvek u nove oblike, nova stanja. U nove sedimente plemenitih kamenova.

            (Naravno, autor ovih redova svestan je da i za njegovo čitanje Male kutije važi načelo neodređenosti. Osvetljavajući jedno, druga i drugačija značenja zapostavljena su,    razmazana. Ili, kako bi to Starubinski rekao: „Znati čitati otvara pristup tolikim očevidnim     bogatstvima, jednoj tako gustoj složenosti, da ispitivanje nekog skrivenog zadnjeg sveta     praktično postaje nemoguće“. No, upravo su te činjenice zalozi neprestanog traganja, pokušaja da se razotkrije tajna Poezije-Umetnosti-Vaseljena, tog Jednog koji je Mnoštvo.)

 

(„Književne novine“ br. 941, 1995.)

A SADA NEŠTO SASVIM DRUGAČIJE - ANTOLOGIJA, HRESTOMATIJE...

 

PUTEŠESTVIJA PRVOG LITERARNOG VREMEPLOVA – „Anahronopet“ Enrike Gaspara; izdavač Udruženje građana „Fanovi naučne fantastike SCI&FI“, Beograd 2023.

 

Istorija literature čudesna je oblast. Ne samo zato što sadrži bisere ljudske umnosti i duhovnosti već i zato što je beskrajna i, otuda, nedovoljno poznata. Uobičajene predstave o određenim epohama ili književnim pokretima koliko god da su tačne toliko su i na „klimavim nogama“ jer su podložne raznovrsnim promenama i revizijama, i to ne samo ako je reč o davnim vremenima već i kada se govori o dešavanjima, knjigama ili autorima iz par minulih vekova; ova tvrdnja moža delovati apsurdno jer se knjige vekovima unazad umnožavaju štampanjem, sabiru i čuvaju u bibliotekama te proučavaju od strane generacija stručnjaka koji, opet, međusobno sarađuju. Ipak, iznenađenja su itekako moguća. Uzmimo na primer dramu „Posle milijom godina“ Dragutina J. Ilića iz 1889.g za koju se od skora na našim prostorima tvrdi da je prva naučnofantastična drama u istoriji književnosti; no, ova činjenica nije poznata niti prihvaćena u svetskim razmerama delom delom jer je drama napisana na „malom jeziku“, delom zbog neskivenih kulturno imperijalističkih apetita velikih država ali i zbog apatičnosti ovdašnje države da pomogne prodor ove činjenice u „beli svet“. No, slična otkrića „književne arheologije“ moguća su i u literaturnoj istoriji velikih naroda a u jedno takvo, ravno senzaciji, ovdašnji čitaoci mogu se osvedočiti zahvaljujući agilnosti Udruženju građana „Fanovi naučne fantastike SCI&FI“ iz Beograda koje je objavilo (u prevodu Maje Džamić i sa ilustracijama Franciska Solera štampanim u originalnom izdanju) roman „Anahronopet“ Španca Enrike Gaspara (1842-1902), roman koji se, pisan 1881.g. a objavljen 1887.g. prvi u istoriji bavi temom – vremeplova! U bezbrojnim enciklopedijama i teorijskim knjigama kao prvo delo sa ovom temom navodi se novela/kratki roman „Vremeplov“ H. Dž. Velsa iz 1895.g. (kao svojevrsni uvod u ovo delo pominje se Velsova priča „Argonauti vremena“ iz 1888.g.). No, „Anahronopet“, što bi u bukvalnom prevodu značilo „koji leti protiv vremena“, objavljen je ranije - 1887.g. nakon što se Gaspar vratio sa višegodišnjeg konzulskog službovanja u Kini. Gaspar je bio plodan autor i za svog života popularan pisac drama i „zarzuela“ (španskih opereta) a „Anahronopet“ je njegov jedini roman takođe stvaran po uzoru na ozbiljno-komične zaplete zarzuela. Ovaj je pisac bio lični prijatelj Kamila Flamariona (1843-1925), astronoma i pisca fantaste znanog po romanu „Uranija“ iz 1889. godine.

        Gaspar pripovest započinjem velikim skupom znatiželjnika na kome ekscentrični naučnik-učitelj-mudrac Sindulfo Garsija (bližnjima znan po nadimku Pićići, koji mu je, za kaznu, nadenula služavka) objašnjava odabranim slušaocima svoju tezu o fenomenu vremena i mogućnosti putovanja kroz njega a što će kasnije svima demonstrirajuću uzletevši u svom Anahronopetu.  Pisac prilikom razvijanja pseudonaučne teorije ne zaboralvja da pomene tada aktuelnog Žila Verna a današnji čitalac lako prepoznaje obrasce ludog naučnika i epohalnog otkrića, koje će potonji pisci naučne fantastike zdušno koristiti (i neretko karikirati ali i zloupotrebljavati). Mašina je ogromna, nalik metalnoj kući sa četiri izduvne cevi na uglovima i sa mnoštvom mašinerije u njoj (bazirane na „elektrici“), odajama za putnike i ostavama. Uz naučnika putuje njegov pomoćnik Benhamin, znalac stranih jezika i istorije; tu su i mlada i lepa Klara, naučnikova štićenica (prema kojoj on ima grešne namere), njena služavka Huanita, oštra na jeziku i postupcima. Po želji francuske vlade ukrcava se i deset žena poodmaklih godina (preko 40) i problematičnog morala koje bi, jer mašina putuje u prošlost, trebale da se podmlade 20 godina (u doba kada su bile neiskvarene) i takve vrate nazad, postanu časne žene i potrebna moralna lekcija naciji. I dok naučnik na ovo mora da pristane, bez njegovog znanja se u magacine broda potajno ukrcava Klarin momak, oficir sa grupom svojih drugova. Let u prošlost vidno podmađuje žene ali što je putovanje duže sve na brodu teži da se vrati u prvobitno stanje i nestane. Naravno, ovaj nedostatak naučnik je rešio tako što sve i svi u brodu moraju biti isprskani naročitom materijom koja ih zadržava u zatečenom stanju i sprečava regresiju. Ali, vojnici nisu isprskani pa će postati bebe a na kraju nestati kao i Mavri ratnici koji su nasilno upali u mašinu.

        Avanture vode putnike sve do drevnog kineskog carstva i do Pompeje neposredno pred erupciju vulkana a zatim čak do biblijskog potopa... Mada u „razrešenju“ priče saznajemo da je naučnik sve to sanjao – što je još jedan obrazac – nesporan je naučnofantastični temelj romana, od spekulacija utemeljenih na tadašnjoj (ne)savršenosti nauke do doslednog spovođenja principa koje je pisac usvojio. Detaljni opisi prošlih vremena, svakojake zavere i lične podlosti, smešne situacije i vrcavi dijalozi daju potrebnu živost i uverljivost romanu. Gaspar je unosio i opaske na tekuća dešavanja u vreme pisanja, čije poente izmiču današnjim čitaocima ali su u funkciji groteskne postavke koja varira teme ljubavi-zlobe-avanture tako drage svakoj širokoj publici u svim epohama.

        Zaključimo da je Gasparov „Anahronopet“ dragoceni (a do sada nam nepoznati) segment u razvoju naučne fantastike koji je, uprkos vremešnosti, zadržao svežinu i zabavnost. Prava je sreća za ovdašnje čitaoce što je Udruženje građana „Fanovi naučne fantastike SCI&FI“ smoglo snage da objavi ovaj biser na čemu mu treba zdušno čestitati.

            („Dnevnik“, 2023.)

OD MATERIJALNE STRAVE DO ALEGORIJE – „Vragovesti“ Milana Kovačevića, 2023.

 Milan Kovačević (1996) za svoje prvo „oknjiženje“ odabrao je zbirku priča objavljenu pod višeznačno mračnim naslovom „Vragovesti“. Pisac se (samo)određuje kao „autor spekulativne proze (...) orijentisan ka hororu, i sebe smatra piscem pesimističkog svetonazora. Svoja dela naziva kombinacijom psihološkog i ruralnog horora, sa primesama materijalne strave (...) Jedan je od urednika horor fanzina „Crnoslovlje“, koji se bavi promocijom horor ikonografije i stvaralaštva.“

Od sedam proznih celina u zbirci, tri su ranije objavljene, dok su ostale do sada bile nepoznate znatiželjnim čitaocima; vremenski okvir njihovog pojavljivanje je izuzetno kratak – 2021. i 2022. godina – što ukazuje na vanrednu spisateljsku aktivnost i posvećenost, odnosno na specifičnu liniju razvoja kako u tematskom horizontu, tako i onom stilističkom. Zajednički temelj priča je, kako to i priliči žanrovskom promišljanju, određen „pogled“ na pogodbene realnosti koje se nude, a koje se kreću u adekvatnom ikonografskom zabranu. Stoga se polazna tačka zapleta razrešava po žanrovskom ključu - naravno, žanr ovde nije vrednosna (dis)kvalifikacija, već upravo onaj piščev „pesimistički svetonazor“.

Otuda se u jednoj od varijacija sukoba mladog bića sa tajnama sveta, ovog puta sa ljudskom brutalnošću (iz perspektive dečaka), u priči „Dan svinje“, trauma mora razrešiti istom merom; u priči „Tela naših spasitelja“ bekstvo od teško shvatljivih obreda biće tek privremeno razrešenje, dok se, u „Jestivosti duše“ mladi akter suočava sa gnušanjem nad sopstvenim postupcima. Sudar sa natprirodnim užasom, koji stoji iza (ili iznad?) ljudske izobličenosti u ratnim dešavanjima, progoni i sina nestalog borca sve do (košmarno zaumnih) otkrića ispod patosa ljudskog brloga.

„Deratizacija pacovskog konglomerata“ opisuje razračunavanje sa korporacijskim mehanizmom koji uništava sve oko sebe. Dve priče iskušavaju sama okrilja i manifestacije ljudskog, jer posmatraju svet iz pozicije bića koja su iskoračila iz prvobitne ljušture;

„Šapat suvih usana“ bavi se zlom koje je, čini se, nemoguće upokojiti na klasičan način, dok kratka proza „Pustite nas da umreno“ varira temu ulaska mutirane jedinke u istovrsnu grupu. Konačno, finalna „Kontrola kvaliteta“ otkriva spisateljev odmak iz utočišta „materijalne strave“ u sfere koje su bliže alegorijskim igrarijama na teme totalitarnog ustrojstva i bezuslovne podaničke pokornosti.

Na stilskom nivou, u knjizi funkcionišu dve prakse: osim dve priče koje su na samo kraju knjige („Tela naših spasitelja“ i „Kontrola kvaliteta“), ostale su ispisane u maniru koji bismo mogli opisati kao „namerno senzacionalistički (pseudo)palp“; naime, iskazi su neretko nizovi gusto zbijenih pompeznih pojmova u nesputanim, kapricioznim slikama/karikaturama ili poređenjima kojima se (sasvim izlišno) formulišu opštevažeće zakonitosti (diskutabilnih valjanosti i važenja). Prelaz sa visoke (fingirane) apstrakcije na pojedinačno zbunjujuće je neuravnotežen. Pošto autor dosledno insistira na ovakvom maniru, početna čitalačka zbunjenost i nelagoda se brišu, a novoustanovljena stilistička matrica otkriva svoju prednost – neočekivanu, iznenađujuću vrcavost oneobičavanja. No, kako je autor poslednje priče ispisao umerenijim tonom, bez ekstravagantnosti, otvara se čitalačka dilema da li je reč o odustajanju od početnog egzotičnog stila ili tek o stilskim vežbama oprobavanja u drugojačijim zanatskim rešenjima.

Rečju, „Vragovesti“ otkrivaju autora koji je, iskušavajući žanrovske obrasce, pokazao spisateljsku žanrovsku veštinu i domišljatost, zbog koje svakako treba obratiti pažnju i na njegove buduće knjige.

http://www.hellycherry.com/2023/09/milan-kovacevic.html

BRUS STERLING ILI RAZOTKRIVENO RUŽNO LICE BLAGOSTANJA ILI OD PROSPERITETA DO NUKLEARNE ODMAZDE

 

            Brus Sterling (1954) svrstan je, polovinom 1980-tih, u članku „Vodič za postmodernizam“ M. Svonvika, u prvu liniji kiber-pank ’revolveraša’ uz V. Gibsona, R, Rukera, L. Šinera, L. Šeparda i ostale saborce. Ipak, pored ’čistog’ kiber-panka u pričama i romanima, te (baš kao što su se muzičari, koju godinu ranije, borili protiv korporacijski ušminkanog rok’n’rola) ljutih revolucionarno-anarho-pank razračunavanja sa zastarelim SF shvatanjima,  objavljivanih pod pseudonimom Vinsent Omniaveritas, u samizdat fanzinu „Jeftina istina“ (fotokopiranom i za dalje umnožavanje otvorenom), Sterling se, za razliku od nekrunisanog pape pokreta Gibsona, često poigravao i ne-pank temama, odnosno okušavao i u drugim SF temama-interesovanjima i ikonografskim arsenalima, što mu je donelo ocenu (u pomenutom Svonvikovom članku) ’kameleona’ koji je „zadržao boju i uzbuđenje kiber-panka ali je i prešao u nešto novo“. Taj novi kvalitet vidljiv je u pričama uronjenim barem jednim delom u kiber-pank, kakva je neobuzdana igrarija „Mocart sa reflektujućim naočarima“ (u saradnju sa L. Šinerom), „Crvena zvezda, zimska putovanja“ (sa ukusom stim-panka pisana u saradnji V. Gibsonom), „Zeleni dani u Bruneji“ kao opozit sveopštoj virtuelnoj povezanosti sveta; u „Kraljica Cikada“ istražuje drugačije načine organizovanja ljudske zajednice a ‘nekako (ili) negde između’ su borhesovski zavodljiva „Večera u Audogastu“, fantazmagorijska „Mala prodavnica čarolija“, intrigantno variranje teme kontakna i komunikacije sa alijenima u „Roju“.

            (Napomena: sve pomenute priče prevedene su na srpski i hrvatsko-srpski u časopisima „Sirius“, „Alef“ i SF almanahu „Monolit“).

            Roman „Ostrva u mreži“, koji je originalno objavljen 1988.g. a kod nas se pojavio u izdanju “Znaka Sagite” iz Beograda, 1996, nosi u sebi brojne kiber-pank karakteristike ali i koncepte ’humanista’ (SF pravca suprotstavljenog kiber-pankerima) o poštovanju književnih vrednosti. Priča se odvija u prvoj polovini sledećeg (dakle ovog našeg tekućeg XXI) veka i prati pokušaj mladog bračnog para da nađe mesto u svom okruženju, kompaniji koja funkcioniše po principima ljudske solidarnosti i demokratije. Put ka uspehu vodi iz Amerike u nesigurnost Grenade, Singapura i pakao Afrike, kroz, za ceo svet, prelomne događaje. Visoka tenzija zadatka i neodoljiv zov ambicija, želja za dokazivanjem, uništiće zajednicu dva bića koja više ne dele iste ideje (ili bar nisu spremna na jednako žrtvovanje za njih). Bračna drama i kasnije putešestvije junakinje (jer ona ostaje u igri), kako radnja odmiče, svode se na krokije emocija, pre svega onih osnovnih (strah za sopstvenu egzistenciju), a u prvi plan izbija Sterlingova opčinjenost okruženjem – socio-političkom strukturom i funkcionisanjem sveta. Junakinja je najčešće u pasivnom položaju spram dešavanja koja je vode na rub njenog poimanja života (jer ju je američko blagostanje razmazilo), te je na delu svojevrsno rastakanje njene ličnosti; no, ponegde su vidljive praznine u opisima (npr. njenog dugog tamnovanja i kulturološkog šoka izazvanog boravkom u Africi). Objašnjenje ovih propusta može biti i tadašnji Sterlingov stav da je SF „u osnovi scena a zaplet tu samo smeta“.

            Sterlingov interes za ’scenu’ je i profesionalan, obzirom da je on diplomirani novinar sa priličnim iskustvom u struci i poznavanjem kako dešavanja koja dolaze na naslovne strane novina tako i onih naizgled malih ali uticajnih pokreta u pozadini. Ispitivanja globalnih aspekata politike i tehnologije u „Ostrvima...“ (koja su dobila nagradu „John Campbell Memorial“) funkcionišu bez većih teškoća (čak i živi Istočni, socijalistički blok ne liči na samog sebe tj. uklopljen je u ostatak sveta, tako da ova Sterlingova pogrešna postavka ’bode oči’ ali ne previše). Sterlingov svet je podeljen na izuzetno bogate (s obe strane zakona) i nepregledne mase ljudi osuđenih na krajnju bedu u koncentracionim logorima Afrike. Mreža komunikacija obavija planetu u skladu sa podelom moći, ostrva su prostori koje mreža ne pokriva i stoga ih faktički isključuje iz prometa informacija/kapitala. Nasuprot afričkih militantnih država je prevrtljiva vlast Beča, naslednika Ujedinjenih nacija (u kome je postignut sporazum o sveopštem razoružanju). Multinacionalne kompanije su pravi vladari sveta koji po svojim potrebama određuju šta je ispravno i moralno te glatko paktiraju i sa info-piratima. Mnoštvo malih zajednica različitih uređenja, od marksističkih do tradicionalističko zatvorenih, bori se za svoje pravo na egzistenciju. Uprkos jeftinoj veštačkoj hrani u Trećem svetu se umire od gladi, lokalni ratovi su svakodnevica kao i sveprisutni retro-virusi. Ekološka propast je na dohvat ruke. Rečju, sem za manjinu svet nije ni malo gostoljubivo mesto.

            U svojoj kreaciji budućnosti Sterling je pošao od vojno-političkih doktrina SAD koje su u to vreme bile u opticaju, od predviđenog globalnog rasta medija, ne previše poželjne decentralizacije ekonomske moći i strategije „sukoba niskog intenziteta“, na ograničenom prostoru i sa kontrolisanim snagama, kojima bi se rešavali problemi interesnih sfera, obzirom na sve veće potrebe bogatih i ograničenost prirodnih resursa smeštenih upravo u Trećem svetu.  U pozadini slike bogate Amerike nazire se dolazak novog doktrinarnog učenja Frensisa Fukojame o ’Kraju istorije’ (prvi tekst o tzv. „Endizmu“ pojavio se 1989.g.). Kraj istorije (ratova, bede, gladi) postojaće samo za one koji usvajaju principe liberalne demokratije, kaže Fukojama, misleći, naravno, samo na one već sada bogate i moćne toliko da od drugih otmu ono što im je potrrebno. Sterlingov roman, pak, slika ono što propaganda prećutkuje, otkriva da blistava budućnost jednih neće drugima doneti ništa više od poniženja i brisanja dostojanstva. Upravo tu podelu na bogate s kraja istorije i one koje ta istorija itekako ‘bije po prstima’ nalazimo u noveli „Zeleni dani u Bruneji“ (originalno objavljeno 1985. a kod nas u “Science Fiction almanah Monolit” 6, izdavač Znak Sagite i L&M, Beograd, 1991.)  koja liči na početak romana o državi koja posle nestanka nafte smišlja nove načine življenja (kolektivni konformizam), izolovana od globalne mreže, dok je junak, došavši iz tog, globalnog, sveta, traga za ljubavu a nalazi samo pogubne intrige.

 *

            Dopalo se to nekima ili ne, bilo u tzv ‘mejnstrim’ književnosti bilo u SF književnosti (a bilo ih je u oba tabora; možda najpoznatiji protivnik kiber-panka u SF-u je bila Ursula Le Gvin), tek, kiber-pank je vrlo brzo i pompezno zauzeo svoje mesto na pozornici što popularne kulture što seriozne literature i teorije. Naravno, oštrica prevrata otupela je u bezbrojnim komercijalnim vulgarizacijama namenjenim masama željnim senzacija ali se činjenica da je otvoren novi horizont u promišljanju budućnosti čiji su koreni bolno prepoznatljivi u našoj sadašnjosti (beskrupuloznost multinacionalnih kompanija, produbljivanje jaza između bogatih i širomašnih, prenaseljenost, besomučno tršenje resursa, zanemarivanje znakova predstojeće ekološke katastrofe te, konačno, otvaranje dveri virtuelnih realnosti i ulazak u svetove kiber-matrice i veštačke inteligencije). Kiber-pank je ušao u žanr i bespovratno ga promenio.

            Jedan od (naj)lakših načina za prepoznavanje literarnih žanrova je kroz teme kojima se oni bave. Magijama i vradžbinama bavi se epska fantastika, o budućnosti čoveka na Zemlji i u svemiru piše naučna fantastika, o vampirima i zombijima horor. Naravno, i glavnotokovskoj književnosti se dešavalo da ’baci oko’ na neku od žanrovskih tema ali je to bio svojevrsni prestup jer ’ozbiljni’ autori uglavnom nisu želeli (niti to i sada žele) da ulaze u zabrane žanrova pošto bi tako nešto moglo da šteti njihovom ugledu kod publike i kritike. No, ono što je jednom bio incident prestalo je da bude ekskluzivitet ili autorska ekstravagancija; poslednjih decenija XX veka sve češće su se sretala dela koja nisu ostajala u granicama lepe književnosti kao što su i žanrovski pisci izlazili iz žanra i ’trošili’ iskustva glavnog toka. Ove knjige su dovodile u nedoumicu konzumente i kritičare ali njihovi kvaliteti (i njihova brojnost) nisu dozvoljavali da budu prećutane. Sterling je nastavljajući da prati promene u tkivu žanra, u svom eseju iz sad već davne 1989. godine, imenovao ovu pojavu kao ’slipstrim’ (za razliku od ’mejnstrima’ tj. glavnotokovske literature); po njemu je slipstrim književnost s kraja XX veka koja ’tera’ čitaoca da se oseća - ’čudno’. To je, piše Sterling, proza "zbog koje se jednostavno osećate čudno; onako kako se osećate živeći život u poznom dvadesetom veku". Mada je ovo krajnje pogodbeno-neodređen termin, Sterling ga analizira ukazujući da je u pitanju spoj iskustava žanrovske i glavnotokovske književnosti koji donosi dela drugačijeg senzibiliteta u kojima su fantastika, ili nad-realno pa i anti-realno, bitan činilac. Sterling izražava nadu da će slitstrim zaživeti i doneti kvalitivno novu književnost. Mada Sterlingova definicija trpi kritike (vidi ogled "Čitanje naučne fantastike" Edvarda Džejmsa iz 1994.g) ona svakako skreće pažnju na živ proces koji obeležava svetsku žanrovsku fantastiku s kraja XX veka. Tri decenije kasnije bez ikakvog dvoumljenja može se reći da je Sterling bio dalekovid i pronicljiv posmatrač dešavanja na literarnoj sceni jer slipstrim ne samo da je opstao (mada se, zbog svoje raznorodnosti, nikada nije ’organizovao’ kao pokret) već se raširio na dobar deo produkcije koja se, komercijalno, i dalje naziva žanrovska ili ozbiljna književnost.

            Kiber-pank je (u najboljim izdanjima) dodao novu viziju žanra, literarniju i bližu ‘mejnstrimu’. Dela kiberpankera svojom atraktivnošću privukla su i slobodoumnije konzumente ‘ozbiljne literature’ i tako pomogla piscima koji su, van žanrovskih zabrana, povremeno pisali naučnu fantatiku (Kurt Vonegat, Tomas Pinčon, Donald Bartelmi, Andžela Karter, Doris Lesing, Margaret Etvud). Novoizborena sloboda bacila je svetlo na ta ‘prelazna’ dela pa je Sterling o ‘slipstrimu’ govorio i kao o prozi postmodernog senzibiliteta poznog dvadesetog veka koja polazi od SF žanra, ali prevazilazi ili ignoriše njegove konvencije i približava se književnosti glavnog toka. I potonji kritičari i teoretičari prihvataju Sterlingovu kategoriju, zalažući se za drugačije čitanje i vrednovanje ove literature. Kraj XX veka, dakle, barem na nivou naučne fantastike prolazio je u znaku slipstrima, mada su uporedo pisane i od ranije definisane ‘čiste’ žanrovske forme.

 *

            Opšte je uverenje da se naučna fantastika bavi predviđanjima budućnošću; mada bi se takvom stavu moglo štošta zameriti, nesumljivo je da naučna fantastika u svim pojavnim oblicima (književnim, filmskim i stripovskim) ‘barata’ dešavanjima iz bliže i dalje budućnosti. Poneki autori kakvi su npr. Žil Vern ili Artur Klark u svojim delima opisali su određene pronalaske koji su se, par decenija kasnije, obistinili/materijalizovali. Zbog svega toga nije nimalo čudno da se od autora ovog žanra često traže odgovori na pitanje ‘šta će se desiti sutra ili za koju godinu’; kako su, pak, upitani vrlo dobro obavešteni, upućeni u tekuća dešavanja u politici i naukama, odgovore svakako trebaju ozbiljno razmatrati. Takav je slučaj i sa Sterlingovim člankom o ‘liku stvari koje dolaze’, koji je napisao povodom petogodišnjice napada na njujorške ‘kula  bliznakinje’. Kako sam Sterling kaže, on sasvim slobodno razmišlja o mogućim scenarijima dešavanja u bliskoj budućnosti, u kontekstu napada i daje stepen verovatnoće mogućih scenarija.

            Prva po (abecednom) redu je mogućnost ponavljanja napada kakav je bio u tokijskom metrou 1995. godine sekte Aum Šinrikio ‒ verovatnoća 15%. Kao i u slučaju napada od 11. septembra 2001. ili masovnog samoubistva u gvajanskom Džonstaunu 1978, u pitanju su činovi nenormalnosti koji se ne mogu izbeći u bolesnim društvima.

            Novi ‘hladni rat’ između zemalja grupe G-8 i najsiromašnijih i najogorčenijih zemalja ‒ verovatnoća 15%.  S jedne strane su brojne paramilitarne, narkoterorističke organizacije i države disidenti iz zapadnog sveta, posebno u Centralnoj Americi a s druge strane je američko trošenje ogromnih para na razna ‘super’ oružja koje prati policijski nadzor nad celokupnim stanovništvom (kakav su nekada ‘uživali’ samo crni državljani SAD) i nestajenje opozicije što ostavlja mogućnost vlastima za potpunu manipulaciju i stvaranje atmosfere opšte ugroženosti.

            Varijanta koju je vreme uglavnom obezvredilo je ona o „Trećem zalivskom ratu” po kojoj će se, posle brze pobede u ‘Majci svih bitaka’, Amerikanci i saveznici povući iz Iraka ostavljajući samo neke baze i lokalne policajce da srede stvari sa teroristima; mada je ovoj varijanti (koja je računala sa tim da Buš neće dobiti drugi mandat) Sterling dao 25% verovatnoće, tekući događaji su je opovrgli jer koalicione snage će morati neslavno da pobegnu pred situacijom koju su izazvali ali ne mogu da je kontrolišu.

            Optimističkija verzija budućnosti ‒ verovatnoće 20% moguća je u dve varijante: prva predviđa novi Breton vuds dogovor (onim iz 1944. godine formirani su Međunarodni monetarni fond i Međunarodna banka za obnovu i razvoj); kao posledica globalnog Nju dila u kome Rusija, Kina, Kuba, Vijetnam i ostali dugogodišnji otpadnici, postaju delovi civilizovanog sveta, pokreću se velike ekonomske, zakonske i ekološke reforme, odnosno ukidaju sve vrste barijera. Preostali otpadnici od ovog ustrojstva, koje Sterling, za razliku od civilizovanih „realnih-pravih ljudi”, naziva „ljudima bez vodovoda” živeće između praznih pretnji i hitnih akcija pomoći. SAD će u ovakvom svetu biti svojevrsna lojalna opozicija, što će reći da se neće previše mešati ali ni smetati procesima. Druga varijanta je svojevrsno ponavljanje 1989, odnosno pada berlinskog zida. U ovom slučaju bi talas demokratizacije i ‘baršunastih revolucija’ zahvatio i muslimanski svet koji u Zapadu više neće videti neprijatelja već način života pun socijalne pravde, prava i solidarnosti. Zapadni radikali koji se protive ovakvom scenariju i Alkaida postaće svojevrsni saveznici.

            U varijanta nazvanoj „Veliki Afganistan” kolicione snage gube prljavi rat u kome se upotrebljavaju sredstva masovnog uništenja; epizoda 11. septembra tek je prva u nizu krvavih događaja koji kulminiraju poletanjem poslednjeg helikoptera zapadnjaka sa ambasade u Saudijskoj Arabiji i molbama za sklapanje mira. Ova pobeda Alkaide ima par podvarijanti koje mogu postajati samostalno ili u kombinaciji. U jednoj se, zbog nespretnosti i bahatosti Amerikanaca, raspada NATO carstvo (kao ranije Vašavski pakt). Bez zalivske nafte američka ekonomija i vojska kolabiraju a na ulice izlaze da protestvuju američke žene (kao što su to radile Ruskinje). Podvarijanta „Veliki teror” predviđa nastajanje velike islamske mašine smrti koja će delovati kao ona Crvenih Kmera i masovno uništavati ljudske živote jer način života iz XII veka traži i populaciju na nivou XII veka. Podvarijanta „Velikog Kalifata” predviđa, pošto Amerikanci i Jevreji napuste svetu zemlju, stvaranje velike muslimanske zajednice u kojoj vladaju šerijetsko pravo, pravda i tolerancija; Šiiti i Suniti su ponovo ujedinjeni, nastupa novo ‘zlatno doba’ koje će nadmašiti ono Haruma al Rašida. Verovatnoće ostvarenje neke ili svih ovih opcija je 10%.

            Najmanju verovatnoću od samo 2%, Sterling daje scenariju „Amerika u bunkerima” po kojoj novi teroristički napadi izazivaju američku nuklearnu odmazdu. Izolacionizam, kao politički stav u Americi, nikada nije prestao da postoji i mnogi ozbiljni teoretičari računaju na njegovu moć; otuda Sterling razmatra neveliku ali realnu mogućnost da se Amerika distancira od ostatka sveta i, ako zatreba, brani svoje interese i nuklearnim projektilima koje bi slala svuda gde smatra da postoji neko ko je ugrožava. Nešto bolje, sa verovatnoćom od 3%, stoji mogućnost „Još novih neočekivanih karata” po kojoj je čovečanstvo definitivno pogubilo konce svoje budućnosti pa napad na kule bliznakinje nije prekretnica jer se svašta novoga može desiti: novi teroristički napadi nepoznatih grupa, udar asteroida, nove vrste kuge ali i besplatno pivo ili inteligentna nano-genetska  cigara za 5 centi; ovo, dakle, nije ni ‘doba terora’ ni ‘doba slobode’ jer čovečanstvo više nema nikakvu kontrolu nad svojom sudbinom niti je može povratiti.

            I konačno, Sterling zadržava zdravu dozu skepse i humora pa predviđa da postoji 10% verovatnoće da se ništa od onoga o čemu je spekulisao neće desiti, priznajući time da je predviđanje teška i nezahvalna rabota. Ipak, zanimljivo je pratiti njegovo promišljanje i argumentaciju uz prisećanje na konstataciju Artura Klarka, napisanu u predgovoru “2001: odiseja u svemiru” da će „istina biti neuporedivo neobičnija (od piščeve/svačije mašte)”.

 *

            Brus Sterling je prešao put od buntovnog kiber-panka, pokreta sposobnog da polovinom 1980-tih uzdrma etabliranu naučnu fantastiku i u nju unese nove teme, novi duh i drugačiju osećajnost, do etabliranog autora značajnog opusa koji je i dalje vrlo aktivan na raznim literarnim i društvenim poljima. Uprkos Sterlingovom ugledu i značaju, na srpski je preveden samo jedan njegov roman i par priča, što svakako ne služi na čast ovdašnjim izdavačima. Istovremeno, Sterling je sticajem životnih okolnosti redovan gost-rezident Srbije odnosno Beograda ali to gotovo da nije zapaženo u krugovima stvaralaca i ljubitelja naučne fantastike. Zbog svega navedenog nemalo je i vrlo prijatno iznenađenje nedavna pojava knjižice (u minimalistički svedenoj opremi i vrlo sitnog teksta) „Drevni inženjer“, u ediciji „Sam(a) svoj pokret“ izdavača Kulturnog centra Beograd. Na 100-tinjak strana knjiga sadrži Sterlingovu priču „Drevni inženjer“, u prevodu Jasmine Tešanović, odnosno njen original uz prateće pogovore. Sama priča štampana je 2016. godine u godišnjoj antologiji „Dvanaest sutrašnjica: vizionarske priče o bliskoj budućnosti inspirisane sadašnjom tehnologijom“. No – i tu znatiželjni čitalac stiže do drugog iznenađenja – Sterlingova priča uopšte nije kiber-pank već je, precizno i sa pažljivo doziranim tenzijama, dinamično ispričana alternativna istorija koja se dešava 145. godine nove ere i prati dogodovštine Julija Glicija Atilija Vera, rimskog inženjera angažovanog na Tehnološkom institutu u Taurunumu (današnji Zemun). Posle smrti učitelja a pre nove raspodele vlasti, Ver dobija savet od brata da se vrati u rodni kraj, u Augustu Taurinorum (Torino), pod izgovorom kako je namerio da se tamo prikladno oženi. U Taurinorumu, posle teškog putovanja, zatiće rasulo izazvano velikom zarazom pa sebe imenuje za Diktatora i započinje obnovu i izgradnju naselja, boreći se sa materijalnim preprekama ali i nesklonošću stanovnika da istinski prihvate njega i njegove planove. Sve vreme Ver drži uza sebe Nebeski mehanizam sa Rodosa, poklon guvernera Taurunuma. Taj analogni kompjuter kojim se mogu izračunati položaji planeta fascinantna je sprava ali i duboko subverzivna jer praktično poriče postojanje bogova. Ver će, u centralnom filozofskom dijalogu priče, taj fantastični mehanizam predstaviti udovici starog gradonačelnika kao dokaz inženjerske i naučne superiornosti što će naterati mahnitu ženu da dragocenu i bogohulnu kutiju baci u reku...

            Sterling je, za razliku od saborca po peru V. Gibsona, i ranije bio otvoren za teme van kiber-pank zabrana i za traganje po raznim prostornim i vremenskim koordinatama pa se i „Drevni inženjer“ lako i prirodno uklapa u ovaj niz. Naravno, sem istorijskog perioda i lokacija u ovoj priči verodostojno je i postojanje Nebeskog mehanizma – astronomskog kalkulatora sa Antikitere otkrivenog davne 1901. godine u fizički neobnovljivom stanju sve dok se nije „umešala“ moderna tehnologija - kompjuterizovana tomografija (CT sken). Mehanizam je u vreme svog nastanka bio vesnik i nosilac novih ideja odnosno sasvim drugačijeg pogleda na svet u odnosno na vladajući mitološko-božanski te simbol progresa koji nailazi na nerazumevanje i otvoreni otpor uprkos očiglednih prednosti koje njegovo korišćenje može doneti. Napredak, međutim, nije uvek ni lak ni kontinuiran pa je trebalo da prođu vekovi dok zapadna civilizacija nije dorasla do znanja koja su izgubljena u antici. Filozofski dijalog inženjera i udovice-veštice, okruženih pukom željnim senzacije i skandala, uz manipulatore koji stoje sa strane, nije samo slika i prilika davne prošlosti već, oživljen u priči, vrlo neugodno podseća  na jednako banalne (a brutalne) situacije iz naše „civilizovane“ sadašnjosti. Ukazivanje na ovu vremensku paralelu temelj je provokativnosti i subverzije Sterlingove priče.

            Rečju, „Drevni inženjer“ valjana je, suptilno intrigantna proza proverenog majstora i iznova u potpunosti potvrđuje Sterlingov odavno zasluženi status klasika žanra koga nesumnjivo treba duboko uvažavati i pomno pratiti.

            („Emitor“ br. 500, september 2023.)