VELIKA MALA KUTIJA – Povodom ciklusa pesama „Mala kutija“ Vaska Pope

 

(Moguća čitanja poezije slažu se kao sedimenti u svojevrsnom kamenu mudrosti  sadržavajući, kroz vreme otkrivana značenja i bivajući temeljem novih. Naravno, svako  pojedinačno tumačenje uvek otkriva i ličnost čitaoca predstavljajući zbir njegovih   opredeljenja i iskustava uronjenih u okruženje trenutka u kome nastaje. Prilažem, dakle, jednu šaru u plemeniti kamen čitanja poezije Vaska Pope.)

             Ciklus pesama „Mala kutija“, umetnički artefakt u matici opšte duhovnosti, dotiče, na sasvim osoben način novu poeziju današnjice – teorijsku fiziku. Rezultati ove nauke čista su apoteoza lepoti uma u susretu sa Velikom Tajnom mikro i makro Vaseljene. Zahvaljujući oslonjenosti na egzaktne rezultate posmatranja i eksperimenata teorijska fizika izražava se prvenstveno u mediju matemaitke, tom jedinom univerzalnom jeziku Čovečanstva koji raskriljuje nesagledive širine izražavanja na potpuno novim, rečima nedostupnim, nivoima baleta apstrakcija.

            U okrivu teorijske fizike, u delu kvantna mehanika, nalazimo i poznati misaoni eksperiment nazvan „Šredingerova mačka“. U (malu) kutiju stavlja se mačka. Poklopac se zatvara. Pištolj uperen u kutiju opaliće ako/kad se jedno radioaktivno jezgro raspadne, što posmatrač ne može da opazi. Verovatnoća da do pucnja dođe je 50%. Ista je verovatnoće i da mačka bude ubijena. Da bi se saznalo da li je mačka živa ili mrtva poklopac (male) kutije mora da se otvori. Sve do tog trenutka kvantno stanje mačke je mešavina stanja u kome je ona živa i stanja u kome je mrtva. U kvantnoj mehanici, za razliku od klasične predstave o jednoj stvarnosti, obe mogućnosti, obe moguće istorije postoje istovremeno. Kvantna mehanika različito definiše stvarnost(i). Po njoj objekat nema jednu već SVE MOGUĆE ISTORIJE.

            Osnovni postulat ove teorije je Hajzenbergovo načelo neodređenosti koje kaže da se ne mogu istovremeno izmeriti položaj i brzina jedne čestice. Tačno merenje jedne umanjuje tačnost merenja druge vrednosti. Ovakvo „razmazivanje“ rezultira nemogućnošću utvrđivanja sadašnjeg stanja jednog sistema dakle nemogućnošću predviđanja jedne jedine budućnosti njegove. Moguće je samo predviđenje verovatnoća različitih ishoda, odnosno „zbira po istorijama“ (Fajnman). Ova pravila važe samo na nivou čestica ali, u trenu Velikog Praska koji stvara Vaseljenu, određuju sva potonja ustrojstva.

            U Maloj kutiji su, kažu poezije, sve istorije Vaseljene, „... gledamo / Predele izvan sveta“, „Od zvezda do protivzvezda“, parovi virtuelnih i antičestica „Onda nesvet drži / Malu kutiju u svojoj neruci“ pa „Nađite sada svet“, crne rupe, gravitaciju, brzinu svetlosti, „prazninu“ tame i svetlo materije, „Zvezdano testo“ i zakrivljenost prostorvremena na unutra, „nesvet“. A (možda) tu su, dok „Jašete u njoj prostor“ i „muzete vreme“, „plava zvezdana krv“ i lopta imaginarnog vremena, superstrune.

            „I tako je to u beskraj išlo“ u velikoj Maloj kutiji.

            Načinimo u ovom trenu Mebijusovski okret i na drugoj površini iste trake nakratko se prisetimo Džordža Barklija, „zauvek očaravajućeg biskupa“ (Džosi Rojs) iz Klojna i đakona iz Dablina, koji je, želeći da raskrinka materijalizam i ateizam, postavio 1710. godine princip „biti znači opažati i biti opažen“ (u „Raspravi o principima ljudskog saznanja“) po kome postoje samo duhovna bića, ona koja opažaju i ideje, stanja svesti koja se opažaju. Šta bi Barkli rekao na dilemu Male kutije? Verovatno bi negirao bilo kakav njen sadržaj, bilo kakvo postojanje mačke koja nije opažena. Možda bi, kao i Popa, o Maloj kutiji rekao: „Vežite je mački o rep / i poterajte mačku“ ili, možda, „Šta to radite ako boga znate / Ne ispuštajte je iz očiju“, postajući tako, barem malo, kvantno-mehanički-poetski u pravu. Jer, nikakvo znanje ne gubi se, kao što se ne gube ni energije koje kruže, prožimaju i pretaču se, uvek u nove oblike, nova stanja. U nove sedimente plemenitih kamenova.

            (Naravno, autor ovih redova svestan je da i za njegovo čitanje Male kutije važi načelo neodređenosti. Osvetljavajući jedno, druga i drugačija značenja zapostavljena su,    razmazana. Ili, kako bi to Starubinski rekao: „Znati čitati otvara pristup tolikim očevidnim     bogatstvima, jednoj tako gustoj složenosti, da ispitivanje nekog skrivenog zadnjeg sveta     praktično postaje nemoguće“. No, upravo su te činjenice zalozi neprestanog traganja, pokušaja da se razotkrije tajna Poezije-Umetnosti-Vaseljena, tog Jednog koji je Mnoštvo.)

 

(„Književne novine“ br. 941, 1995.)