IZAŠAO JE (i opet)!
            Nema smisla da u Uvodu ponovo pišem (čitaj, hvalim) o istoriji Bobanovog „Monolita“. Ko zna – shvatiće; za ostale nema pomoći. Zato preskačem Uvod i razgledam sadržaj:

A. E. van Vogt – „SLEN“ (1946)
Istorijsko štivo. Do sada ga nije bilo a, koliko znam, neće ni ubuduće. Dosta dobro počne ali, što je kraj bliži, sve se više upetljava i paraliteratura preteže uprkos poneke cake koja bi da izvrda (bar za kratko) pravila takvog pisanja. U principu, čitao sam i gore romane koji ne valjaju od početka. Dobar je to kontrapunkt onome što u M7 sledi. Možemo da vidimo dokle je SF, za proteklih 50-tak godina od „SLENA“ stigao. A i da vidimo kako ne radi (a neće ni da proradi) princip tolerancije manjina
 L. Shepard – „Krljuštolovčeva prelepa kći“ (1988)
Ili, kako Fantasy može da barata manje-više običnim muškarcima/ženama bez magijskih moći i da to bude dobra priča. Životarenje u utrobi zmaja (sa svakakvom florom i faunom) između 2 otkucaja srca. Zanimljivo.

M. Lindholm – „Dodir lavande“ (1989)
HA! Pravo malo otkriće. Svemirci u vašoj kući i krevetu. Čini se da je svako junak, mali al junak. I običnima se dešavaju neobičnosti pa postaju neobični. Jako zgodno.

G. A. Effinger – „Marid menja mišljenje“ (1989)
Očito je parče romana a ne novela. Ideja je zgodna, pomalo kiber, ali koči to što nema celine (a to nije bila namera). Niti je doživljaj junaka dovoljno formulisan niti tendencije priče. Sve niti ostaju da vise na poslednjoj strani novele. Parče ostaje parče, da nam pravi zazubice jer ne znamo šta je bilo dalje.

V. Aandahl – „Rođena od zveri“ (1986)
Zafrkavanje (mada ne preterano iako tako počinje) sa šemom Flaš-Zarkov-Dejl i pustolovnim/avanturističkim pričama iz svačije mladosti. Uprkos predvidivom kraju – zabavno.

N. Kress – „Cena pomorandži“ (1989)
Čita se sa pažnjom al posle zaboravlja, valjda zbog sumnjive teze da su ljudi bili bolji nekad. Paz da nisu! Za sve je kriv progres. Pre su ljudi bili manje gorki. Jel to novi konzervativizam?

 M. Lindholm – „Srebrna dama i čovek četrdesetih godina“ (1989)
Simpatična pričica o gospođici kojoj se dešavaju (opet) neobičnosti tj. jedan čarobnjak i to ne onakakv kakav je u knjigama. Fantasy ima i drugačije puteve osim Tolkinovog. Što da ne?

K. J. Fowler – „Tama“ (1991)
Nova verzija legende o detetu koje je odgajala vučica. Ovaj put ono postaje korisno (da li to znači socijalizovano?). Dobro napisana priča mada njen drugi (podzemni) deo ima štofa za više dobre jeze.

M. Swanwick  - „Rub sveta“ (1989)
Malo metafizike ili magije ili donhuanizma u SF okruženju. Neobično ali radi sasvim uspešno. Valjano.

S. King – „Noćni talasi“ (1974)
Grip-apokalipsa i, što bi rekao tata (to tata je iz poštovanja) Šekspir „Ostaci prijatelja mojih, hajte na ovoj predahnimo steni“. Vinjeta pisana s merom, bez preterivnaja.

K. Newman – „Übermensh!“ (1991)
Alternativna istorija od događaja i faca svakojakih vrsta. Jedna od boljih priča M7.

D. Simmons – „Vini Fuči je živ i zdrav, eno ga u paklu“ (1988)
Cinično i groteskno i dobro. Toliko. Dovoljno je.
(Pošto je naslov u originalu rimovan možda bi i prevod mogao da bude takav, npr „Vinu Fuči je živ i zdrav, u paklu je prav“ ili tako nekako)

H. Ellison – „Na nizbrdici“ (1975)
Poetika starog majstora zaborava nema. Balansira nad opštim mestima i uspeva, lako, da pređe u dooobru pričicu.

W. J. Williams – „Izranjanje“ (1988)
Neobično i lepo. Post-kiber. Jeste da jedna linija priče liči na „Kupovali smo ljude“ Pola Frederika („Monolit 1“) i da je glavni junak ponekad preterano čitljiv ali, opšti utisak (moj) više je nego povoljan. Dopalo mi se.

O. S. Card – „Pozorišna kola“ (1989)
Demonstriranje Kardove superiorne tehnike psiho-realističnog pisanja koje je uspeva najbolje. Priča jeste OK samo je previše vulgarno-pravilinijskog determinizma (dal mi je definicija?) ugrađeno u likove, ako razumete šta hoću da kažem.

G. R. R. Martin – „Trgovina kožom“ (1988)
Detektivsko-likantropska zapetljancija elegantno vođena i završena. Dostojno dobrog glasa svog autora.

I – to je to. Nema francuskog SF-a ni teorije. Sve u svemu, jako dobro. Kad će nova doza? Navijam za: Što pre - za nas bolje.
(Emitor br. 140, 1993.)


Istorija naučne fantastike u Jugoslaviji beleži postojanje dva SF almanaha. Prvi, „Andromeda“, u izdanju BIGZ-a, bio je početni talas u plimi obnove interesovanja za SF koja se uzdigla polovinom 1970-tih. Na žalost, posle 3 broja (1976, 1977, 1978) „Andromedin“ sjaj se ugasio.
            1984. godine, pravo ni od kuda, stigao je „Monolit“, almanah koji je otvorio dveri nove svetske SF produkcije, rušeći tako ustaljene šeme u izdavaštvu ovog žanra u nas. „Monolit“ nam je otkrio da je osim pisaca klasika, SF iznedrio nove i nove generacije autora (sa, naravno, potpuno novim idejama) neopravdano nam nepoznatih tj. neprevođenih. Koncepcija priređivača i izdavača Bobana Kneževića: „kvalitet je važan a ne velika, izvikana imena i krute šeme“ iz broja u broj almanaha potvrđuje svoju vrednost i opravdanost.
            Sadržaj „Monolita“ jasno je određen. Svaki broj, na prvih 150-200 strana velikog formata, sadrži roman a na preostalih 300-tinjak strana su novele, priče i poneki esej.
            Pošto je u nekoliko prvih brojeva „Monolit“ sakupio ono što je bilo najvrednije i najnagrađivanije u SF literaturi 70-tih, poslednji brojevi ispunjavaju priređivačevu osnovnu ideju i predstavljaju dela originalno objavljena pre samo nekoliko godina.
            Sedmi broj „Monolita“ prati potvrđenu koncepciju prethodnih tomova s tom razlikom što je, ovog puta, roman („SLEN“ A. E. van Vogta, kultna knjiga ovog pisca) iz 1946. što čini protivtežu ostatku od čak 15 novela i priča, nastalih krajem prošle i početkom ove decenije, i omogućava čitaocima da utvrde koliko je žanr napredovao za ovih 50-tak godina.
            Novele, specijalitet „Monolita“ (ova forma uprkos tome što su mnogi pisci u njoj dosegli vrhove svog stvaralaštva, nepopularna je kod ostalih izdavača jer je prekratka za knjigu a preduga za časopis) i priče izuzetnog su kvaliteta i ponovo nam dokazuju da SF prevazilazi svoja žanrovska ograničenja, mešajući se sa hororom i fantazijem i, nesporno, ulazi u tzv. Veliku književnost.
            Pomenimo, ipak, samo kao mogući odabir boljih od vrlo dobrih, priče i novele L. Shepard-a i M. Lindolm-ove (kao jednog od 4 autora koji se prvi put predstavljaju našim čitaocima) koje nam nagoveštavaju nove tokove u fantaziju, horor grotesku D. Simmons-a, briljantnu novelu nove osećajnosti W. J. Williams-a, metafiziku M. Swanwick-a te alternativni svet K. Newman-a i novo viđenje vampirizma G. R. R. Martin-a.
            U trenutku kada u Jugoslaviji ne postoji ni jedan SF časopis a u ostaloj književnoj periodici, uz časne izuzetke, nema mesta za ovakve sadržaje i teme, „Monolit“ svojom monolitnim obimom i sadržajem, ostaje naša jedina veza sa svetskim događanjima u žanru, jedini voz kojim idemo za sadašnjošću a u budućnost. Čak i ako kasnimo koju godinu, jer osim entuzijazma priređivača, treba za taj put i uvek nedostajućeg novca, i ovako je bolje nego da ostanemo na stanici i samo gledamo niz prugu. Zbog vega toga Boban Knežević i njegov „Monolit“ zaslužuju svu vašu pažnju i hvalu.
(„Košava“, 1993.)

Kraj 1995.g. donosi za ovdašnju SF subkulturnu (pa i širu kulturnu) scenu značajan jubilej – 10 godina postojanja Biblioteke „Znak Sagite“. U pitanju je serija knjiga visoke umetničke vrednosti koja je imala i ima veliki uticaj kako na profilisanje ukusa konzumenata ove literature tako i na razvoj domaće SF književnosti.
            „Znak Sagite“ pojavio se u trenutku velikog zamaha privatnog SF izdavaštva kojim su, međutim, vladale knjige pisaca čije je tretiranje žanra nosilo u sebi tek početne rezultate oslobađanja od američkog paraliterarnog tretiranja žanra. U tekućoj svetskoj produkciji, pak, već više od deceniju je bujao „Novi talas“ koji je donosio umetnički ambicioznija dela. O tim i takvim pomacima domaća javnost saznale je prvi put 1984.g. kada se pojavio SF almanah „Monolit“, urednika i izdavača Bobana Kneževića. Dela do tada ovdašnjoj publici nepoznatih pisaca otkrila su neslućene svetove i blistave vizije. Biblioteka „Znak Sagite“ pojavila se godinu dana kasnije, opet u izdanju Bobana Kneževića, i svojevrsni je nastavak „Monolita“; dok almanah prevashodno donosi kraće forme, priče i novele, „Znak Sagite“ je okrenut romanu.
             Od 1985.g. do kraja ove godine u biblioteci je objavljeno 37 knjiga. Najzastupljeniji autor je Rodžer Zelazni, legenda „Novog talasa“ (na žalost, preminuo proletos), sa čak 10 romana u rasponu od nespornih žanrovskih (i ne samo žanrovskih) remek-dela („Onaj koji oblikuje“, „Stvorenja svetlosti i tame“) do briljantno zabavnih igrarija (serija „Amber“). Sa po 2 romana zastupljeni su moderni klasici žanra: Semjuel Dilejni („Vavilon 17“, „Ajnštajnovski presek“), Robet Silverberg („Umiranje iznutra“, „Knjiga lobanja“) i fantazmagorikni Filip K. Dik („Tecite suze moje, reče policajac“, „Tri stigmate Palmera Eldriča“). „Znak Sagite“ objavio je i, za domaću horor scenu, relevantnu antologiju „Horor“ sa izborom priča Lavkrafta, Kinga i Barkera a zatim i šestotomne „Knjige krvi“ pomenutog Barkera, za koga važi maksima da je „budućnost horora“. U biblioteci je zastupljena i SF produkcija Francuske, koja pleni svojom nezavisnošću od anglosaksonskih uticaja i dubokom uronjenošću u tradiciju nadrealizma.
            Biblioteka „Znak Sagite“ definitivno je otvorila nove horizonte žanra ovdašnjoj publici ali nije zapostavila ni domaće SF stvaralaštvo. Boban Knežević i sam vrstan SF pisac, imao je dovoljno hrabrosti da objavljuje priče i romane domaćih pisaca, uprkos izvesnoj ekonomskoj neisplativosti takvih projekata. Knežević je raspisao konkurs sa SF priče i novele, i najbolje od njih štampao u Izboru jugoslovenskog SFa/fantastike „Tamni vilajet“, koji se do sada pojavio u 3 toma. Za ovim izborima usledilo je sukcesivno objavljivanje 6 samostalnih knjiga domaćih autora – Filipovića, Janković-Belog, Jakšića, Skrobonje, Mijuškovića i Stefanovića a još 5 knjiga je u pripremi. Zahvaljujući ovakvoj koncepciji stasala je čitava generacija SF pisaca a vrata za nove snage su otvorena. Biblioteka „Znak Sagite“ i Boban Knežević postali su stožeri ove grane jugoslovenske fantastične književnosti. U sredini nenaklonjenoj SF fantastici – iako kanoni postmodernizma proglašavaju ravnopravnost svih književnih žanrova – „Znak Sagite“ ostaje oaza SF literature (posebno domaće), dokazujući da granice umetnosti nisu i ne mogu biti zatvorene.
(1995)

NOVE SF KNJIGE IZ NOVIH DRŽAVA 1997.


Nepredvidivim putevima i bespućima kroz nekada jednu a sada razdvojenu državu, počele su da pristižu i – knjige za čije čitanje nije potrebno znanje stranih jezika. Tako su se u našim knjižarama pojavila iz danja „Valodera“ iz Drvara: SF roman Davida R. Palmera „Pomaljanje“ (godina izdanja 1993) i „Futura, Science Fiction&Fantasy antologija“ (iz 1995), obe u okviru edicije „Znak Sagite“, koju vodi Boban Knežević.
            Palmerova knjiga originalno je objavljena 1984.g. kada i prvenci V. Gibsona „Neuromanser“, O. S. Karda „Divlja obala“ i L. Šeparda „Zelene oči“. No, dok su se potonji autori održali na SF sceni, Palmer (rođen 1941) nije potvrdio svoj talenat te se pridružio brojnim piscima B klase. „Pomaljanje“ se bavi standardnom žanrovskom temom (kritičari je nazivaju i „prokletstvom“ žanra): ratnom apokalipsom. U ovom slučaju, „zahvaljujući“ nuklearnom i biološkom oružju čitava populacija Amerike i ostatka sveta je uništena. Preživeli su retki pripadnici „Homo post Hominem“ vrste, nove faze u razvoju čoveka koja je rezultat tajnih projekata. Glavna junakinja, devojčića, kreće kroz puste gradove i polja, u potragu za sabraćom. Nakon niza dogodovština sreće ih i otkriva strašnu istinu – i Rusi imaju grupu preživelih fanatika koji nameravaju da bombom iz orbite zbrišu preživele. Zarad opšte dobrobiti devojčica se prijavljuje za samoubilačku misiju demontiranja bombe. U otvorenom svemiru ona će otkriti izdajnika u sopstvenim redovima, eliminisati ga a zatim spasiti svet i sebe.
            Nakon relativno zanimljivog početka, razvoj priče, uprkos rabljenom obrascu, drži pažnju čitalava; no, roman u poslednjem delu postaje avantura „poboljšanog“ Džemsa Bonda, sa pripadajućim vragolijama i ideološkim patosom zaostalim iz hladnoratovskog arsenala, što sve rezultira padom u proizvoljnost.
            Roman je pisan u formi dnevnika osobe koja, uprkos visoke inteligencije, nije odveć brižljiva prema pravilima pismenog izražavanja, što ume da da zanimljive i duhovite efekte (majstorski ih je preveo Marko Fančović), po kojima će ovaj roman biti duže pamćen nego po samoj priči.
            „Futura“ je SF mesečnik koji izlazi u Hrvatskoj i donosi priče svetskih i tamošnjig pisaca. „Antologiju...“ čini 12 priča američkih autora, uglavnom iz novije produkcije, objavljenih u ovom izdanju. Kako u Jugoslaviji odavno nema žanrovskih časopisa koji uspostavljaju vezu sa aktuelnim svetskim dešavanjima, ovaj izbor vredna je informacija o onome što se piše na centralnoj SF sceni. „Antologija...“ tako daje uvid u razvoj kiber-pank podžanra kroz priče Vilijema Gibsona „Skinerova soba“ iz 1993. (inače uvod u roman „Virtuelna svetlost“ koji je nastavak opisivanja prepoznatljivog sveta budućnosti u verziji rodonačelnika kiber-panka), T. Danielsa „Smrt razuma“ iz 1992. (tvrdog kiber krimića koji funkcioniše bez problema), J. Lousona „Spojeno srce“ iz 1992. (studije svakodnevnog života maloletničkih bandi na pločnicima tehnopolisa) i Dž. Širlija „Šaman“ iz 1988. (koja gradi novi panteon kiber-bogova). Očito je da kiber-pank vizije nose potencijale i snagu koje inventivnim piscima nude mnoštvo izazova.
            Koren i preteča kiber-panka je i u delima Filipa K. Dika. Njegova priča „Nudimo vam sjećanja na veliko“ iz 1966.g. zapliće ravni pravih i lažnih sećanja, onih koja su doživljena i drugih, mehanički ugrađenih. Priča je poslužila kao osnov za film „Totalni opoziv“. Nakon iščitavanja originalnog teksta postaje jasna sva vulgarnost „maštovitih“ holivudskih scenarista koji kasape ideje i stvaraju nakaze za masovnu instant potrošnju.
            Daljom budućnošću Amerike, njenogm regresijom i degeneracijom (tako različitom od tekućih oda američkim vrednostima) davi se, u noveli „Sedam noći u Americi“ iz 1978.g. velikan SF literature Džin Volf.
            Priče M. F. Mekhjudž „Misionarsko dete“ i B. Betkea i F. S. Dženingsa „Smrt majstora topnika“, obe iz 1992.g, slikaju egzotična društva tropskih mora prošlosti u koja se mešaju, svojim nejasnim planovima, vanzemaljci. „Put križa i zmaja“ Dž. R. R. Martina, iz 1979.g, priča je iz serije o religijama (koju čine i novele „Pesma za Liu“ i „Postojanost vida“); ovog puta zaplet je na nivou teorije zavere, odnosno grupa koje namerno izmišljaju, prekrajaju i poigravaju se „svetim“ učenjima. Duhovima u svemirskom brodu pozabavila se C. J. Čeri u minijaturi „Krila“ (1989) dok se duhovi ubijene dece u mirnom američkom provincijskom mestu pojavljuju u hororu O. S. Karda „Izgubljeni dečaci“ iz 1989.g. L. Šepar je pokušao da osveži temu uzgajanja mutanata i njihove pobune u priči „Predaja“ iz 1991. ali bez vrednijeg rezultata.
            „Antologija Futura“ donosi, zaključimo, desetak veoma dobrih priča kao novu potvrdu vitalnosti i vrednosti žanra kome često predviđaju smrt, propast ili istrošenost.
(1997)

Poluprazni i poluzagrejani autobus, u rani jutarnji sat, iz lepe provincijske varoši grabi prema prestonici, dok mrkli mrak pritiska atar i po njemu razbacane krpe snega što je čitavu zemlju, očas posla zarobio i držao je u blokadi nedelju dana. Srećom po putnike namernike i čuvare prohodnosti puteva, ta navala nije predugo trajala. Da je bilo drugačije ko zna koliko bi vozila i putnika bilo zavejano, naselja odsečeno od sveta i beba rođeno usred snega i usred XXI veka. Ovako, Priroda nam je malo pokazala ko je pravi gazda a malo više koliko smo, kao Država i Društvo, zabušanti, sitni i nesposobni da delamo - ali smo zato ’jaki’ na (praznim) rečima i (jalovim) parolama.
            Sve to znaju i dvojica putnika koji, drhtureći, pričaju da im prođe vreme.
            „Idem do lekara, na skener. Imao sam zakazano u prošli ponedeljak ali nisam smeo da se krenem na put. Pitao sam uveče stanicu da li idu autobusi i kad stižu a oni meni ’Autobusi idu a kad će da stignu - to niko ne može da kaže’. Jedan autobus im je skliznuo s puta da ne bi udario nekog što je obilazio kolonu pa izgubio kontrolu, a drugi je satima čekao jer se na putu preprečila cisterna. I ko onda sme da se zaputi? Pa sam javio telefonom u bolnicu a oni mi zakazali za danas. Kažu, iz svih mesta po Srbiji ljudi otkazuju snimanja jer ne mogu da stignu...“
            „Šta ćeš, pao sneg kad mu nije vreme i iznenadio putare. Ko je još video da sneg pada za vikend kad se ljudi odmaraju, spavaju duže, idu na pijacu? Trebalo je da padne u radne dane. Mada, ne bi valjalo da padne u ponedeljak - onda su svi nikakvi jer opet moraju da rade. Najbolje bi bilo da padne u utorak ili sredu. Eventualno u četvrtak. Ali u petak nikako ne bi trebalo da pada. Onda se ljudi spremaju za vikend i ako ih nešto zakoči umeju da budu baš nervozni i prgavi.“
            „Bogami nije bilo za šalu dok je vejalo. Još i taj vetar... Baš loše vreme. Zato ne volim zimu... U stvari, zimi više volim leto. A leti, kad zapeče, kukam za zimom.“
            „Uvek je ono drugo, koje nije tu, lepše od onog što imamo. Al, takvi su ljudi... Evo juče-prekjuče, gledam na televiziji, ne znam više ni na kojoj, toliko ih ima, prikazuju Kopaonik. Kažu, povećan broj gostiju, apartman od 40 do 80 evra. Pa slikaju decu kako se sankaju i grudvaju, drugi se skijaju, svi su veseli. A onda krenu da pitaju kako se kome sviđa odmor. I svi su silno zadovoljni, lepo je, dobra hrana, puno snega... Kad, eto ti neka gospođa, što kažu držeća, u bundi, sa naočarima za sunce, sedi na terasi nekog velikog hotela. I nju pitaju kako joj se sviđa a ona će - sve je dobro, radi žičara, ski staze su sređena, osoblje ljubazno, ali, nema nikakvog razloga da u prodavnicama roba bude tako skupa. Evo, na primer, ’čips’ je četiri puta skuplji nego u prodavnici u Beogradu. To stvarno nema smisla i nije korektno da se tako zarađuje na gostima. I tu ti gospođa skine naočare i namršti se u kameru. A moja žena počne da se smeje. Kaže: da je rekla kako je skup pansion pa i da je uzmeš za ozbiljno a ovako - kuka zbog ’čipsa’... Nemoj ti da potcenjuješ tuđu muku, odgovorim joj, ko zna koliko ona voli ’čips’. Da je znala kakve su cene možda bi jednu torbu napunila samo sa ’čipsom’. Ili uopšte ne bi došla na zimovanje tu nego bi birala drugo mesto gde je ’čips’ jeftiniji. Tako smo se siti nasmejali da nas stomak zaboleo. Jedan je sneg a svako ima svoju muku s njim.“
            I zasmejaše se oba putnika jer, eto, imaju samo obične, svakodnevne muke sa snegom a za te druge, sa zimovanja, niti znaju niti mare.
(2012)

Nedavno izašli dvobroj 9-10 za 1996.g. niškog časopisa „Gradina“ u potpunosti je posvećen savremenoj rumunskoj književnosti i to ga, kao informaciju o umetnosti u susednoj nam zemlji, svakako čini zanimljivim. Među 17 odabranih prozaista, pesnika i esejista mesto su našla i tri autora koji pišu Science Fiction i time je ovaj temat (pod naslovom „Rumunija, evropska književna republika“ priređivača Miljurka Vukadinovića i Vlada T. Popeskua) zaslužio kvalifikaciju ’izuzetan’ iz najmanje dva razloga. Prvi se ogleda u prevazilaženju ’žanrovske nepodobnosti’ SF-a i prihvatanja takve proze kao ravnopravne sa glavnim književnim tokom što je, za ovdašnju kulturnu scenu „sanak pusti“; naime, uz časne izuzetke SF u nas i dalje ne interesuje akademske krugove etablirane književnosti sem kao, uz detektivske i ljubavne romane, standardni izvor šunda i kiča. Stoga je lepo (i, nadamo se, za nekoga poučno) videti jedan drugačiji, barem tolerantniji, odnos prema ovom žanru.

Uprkos SF monopolu
            Drugi razlog izuzetnosti pomenutog temata je u mogućnosti da upoznamo još jednu SF scenu koja je ne-američkog porekla. Jer, moderni SF svoje glavno uporište proizvodnje i potrošnje ima u SAD te je uticaj tamošnje produkcije na tokove žanra toliki da se često između SAD i SF-a stavlja znak jednakosti, pa i isključivosti, monopola. Na sreću - po žanr – ova tvrdnja nije tačna mada reklamne mašine neprestano rade na slici neprikosnovenosti američkog SF-a.
            Poznavaoci ove literature znaju da ni sam ’anglosaksonski blok’ SF-a nije jedinstven tj. da se u njemu jasno izdvaja britanski deo koji ima svoje rodonačelnike: Meri Šeli i H. Dž. Velsa, i koji je imao vodeću ulogu u podizanju „Novog SF Talasa“ 1970-tih što je donelo izdizanje SF-a iz paraliterature (u koju su ga gurnuli 1930-tih američki izdavači) i, konačno, ovaj deo ima sjajnu galeriju SF pisaca, od živih klasika kakvi su Dž. G. Balard, B. Oldis, M. Murkok, Bob Šo do briljantnog mladog Jana Mekdonalda. Britanci su poprilično kivni na samozvanu SF metropolu jer im otima i prisvaja pisce i namesto ozbiljnosti nudi mnoštvo komercijalizacija. Slična situacija, naravno sa manjim brojem pisaca je i u Australiji.
            S druge strane kanala Lamanš zatičemo još jednu vrlo živu SF scenu – Francusku, koja takođe ima svoje rodonačelnike u Siranu Beržeraku, K. Flamarionu i Žilu Vernu. Tekuća produkcija, onaj nekonfekcijski deo, uspešno i provokativno spaja osnovne, opšte žanrovske teme sa nadrealističkim i egzistencijalističkim iskustvima a rezultat su izuzetne priče i romani Ph. Curval-a, Ch. Renard-ove, J-C Dunyach-a, M. Jeurey-a, J-P. Andrevon-a.
            U Skandinavskim zemljama pored legendarnog Sema Lundvala stvara još nekoliko SF pisaca – K. Faldbakke, N. Nilsen i drugi.
            Nemačka SF scena opterećane je brojnim svemirskim avanturama koje su izuzetno popularne što otežava opstanak serioznijih autora počev od H. Franke-a iz stare garde i novih pisava poput W. Jeschke-a, R. Cunis-a, Ul. Herbecke, W. Jens-a, te autora ’nasleđenih’ iz DDR-a: C. Rasch-a, G. Krupk-a, H. Rank-a.
            SF u Mađarskoj javlja se u XIX veku i inspirisan je Vernovskim avanturama. Posle sušnih godina nakon II svetskog rata, postepeno se javljaju žanrovski pisci okupljeni oko specijalizovanih časopisa i izdavača.  Najpoznatiji među njima su Cz. Gezá, I. Kaszás, P. S. Szabo, Z. Csernai, M. Szepesova.
            Italija od klasičnog T. Kampanele do danas ima intenzivan SF život, a ovu vrstu literature pišu kako autori glavnog toka – R. Vaka, I. Kalvino, D. Bucati - tako i oni okrenuti isključivo žanru – Aldani, de Turris, Prandilo, Rajolo, Rampion, Meyarese, Altomaro.
            Poljska naučna fantastika ima svog giganta, genijalnog S. Lema koji je, s jedne strane, doprineo razvoju žanra ali, s druge strane, ostali pisci-sunarodnici su radili u njegovoj senci. Ipak, novi autori stasavaju, u srednjoj generaciji to su K. Fijalkovski, J. Zajdel, a od mađih A. S. Višnjevski, B. Petecki, V. Lipska, J. Sierpinski.
            U Češkoj, posle klasika Čapeka i Nesvadbe, trenutno najpoznatiji mladi SF pisac je Vilma Kadleckova uz O. Nefa, J. Veisa, Z. Voljnog.
            Sovjetski SF bio je mogući oponent američkom, tzv. „socijalistički odgovor“. Moćna produkcija uz državnu potporu stvorila je nove klasike ove literature od kojih su najpoznatiji disident Zamjatin, braća Strugacki, Kir Buličov, Olga Larionova. Najnoviji talas SF pisaca koji stvaraju u novim okolnostima čine B. Roanovski, R. Kalonajtis, B. Nikolski, S. Snegov, V. Nazarov.
            Od „ostatka sveta“ pomenimo kineski SF koji je u razvoju i pisca Jo Jonglijea koji je još 1970-tih, pre amerikanaca, ’oživeo’ dinosauruse, te japanski SF i velikane Kobo Abea, Hoši Šiničija i Sakio Komacua.
            Što se tiče prostora bivše Jugoslavije, situacija je vrlo različita. Sa Slovenačke SF scene nema previše vesti ali su već poznati autori M. Remac, B. Meserko, Ž. Leskovšek, R. Blenkuš, Z. Naglič i dalje aktivni. U Makedoniji beležimo pojedinačne radove V. Uroševića i S. Simjanovskog. Hrvatska žanrovska scena veoma je aktivna, uz mesečni časopis „Futura“ pojavljuju se i knjige odnosno antologije tamošnjih autora; uporedo stvaraju kako provereni autori P. Raos, D. Macan tako i mađi G. Konvični, T. Jambrišekova, A. Žiljak, Z. Vlahović, D. Perković i drugi. U Srbiji se upravo pojavila antologija „Tamni vilajet 4“ u izdanju Bobana Kneževića koja potvrđuje sazrevanje već znanih SF pisaca i pojavu novih snaga, uprkos izuzetno teškom položaju žanra, nepostojanju specijalizovanog časopisa odnosno minimalnom broju novih SF knjiga koje se objavljjuju.
            Čak i iz ovako kratkog i svakako nepotpunog pregleda ne-američke literarne SF produkcije očito je da ona zaslužuje više pažnje no što joj je do sada u nas posvećano. Ta pažnja i poznavanje, međutim, ne bi trebali biti u stilu koji praktikuju američki SF časopisi, tj. da, ako već ne prećutkuju (što je pravilo) onda pisce iz „ostatka sveta“ tretiraju kao „čudo iz džungle“, te ih brzo i bahato zaboravljaju, bez obzira na kvalitete radova koji često ne zaostaju za delima stanovnika samozvane metropole. Upravo zbog tog kvlaiteta pojava rumunskih SF pisaca (slavnog V. Kolina, S. Korna i K. Dobreskua) u „Gradini“ jeste značajna i važna a takva će biti i, kod istog izdavača najavljena, knjiga izbora rumunskih SF priča.
(1997)
           



Sagledavanje dešavanja na domaćoj subkulturnoj sceni okrenutoj Science Fiction-u i po fantastici bliskoj sabraći Horror-u i Fantasy-ju, krajem 1994. i početkom 1995. podelićemo, radi preglednosti na 3 segmenta, uz zadršku da je podela uslovna te da se segmenti međusobno prepliću odnosno utiču jedan na drugiu.

IZDAVAŠTVO – PREVEDENA DELA
            Najstariji jugoslovenski privatni SF izdavač „Polaris“ nastavio je da na tržište izbacuje najmanje jednu knjigu mesečno, nadovezujući se tako na uspeh ostvaren 1993.g. kada je, uprkos katastrofalnoj inflaciji koja je slomila gotovo sve izdavače (a posebno one državne), objavio čak 21 knjigu. Konačno skor za 1994. ponovo je – 21 knjiga prevedenih dela SF, Horror i Fantasy-ja novijeg i najnovijeg datuma (jedna od knjiga – „Kalde Novog sunca“ – originalno je objavljena 1994.). Od ponuđenih naslova izdvajaju se:
            - pre svih – trilogija Vilijema Gibsona „Neuromanser“, „Grof Nula“ i „Monalizin natpogon“. Gibson je stvorio kiber-pank, svakako najznačajniji pokret u SF protekle decenije. Intrigantnost njegove vizije budućnosti, koju je i Bodrijar uočio (i od nje ponešto naučio), pribavila mu je status kult pisca. Iako nastavci zaostaju za fascinantnošću vizije u „Neuromanseru“, njihov kvalitet je nesporno visok.
            - Džin Volf „Knjiga Dugog Sunca“, sa do sada izašlim nastavcima „Noćna strana, „Jezero Dugog Sunca“ i „Kalde Dugog Sunca“. Najnovija mega-priča autora (koji je 1980-tih ispisao briljantni ep „Knjiga novog Sunca“) koju „Polaris“ prati sa minimalnim zaostatkom vodi nas u svet sačinjen od elemenata SF i Fantasy žanrova, u veliku, blistavu eskapističku avanturu.
            - Gregori Benford „Velika nebeska reka“. Uprkos nespretnom završetku romana u pitanju je krajnje inteligentna varijacija priče o sukobu čovečanstva i mehaničke civilizacije.
            Pored pomenutih romana te zbirke priča Ursule Legvin „Ruža kompasa“, romana Dena Simonsa i Grega Bera, „Polaris“ je objavio i romane klasika žanra Kliforda Simaka i Pola Andersona, u serijama od po 4 romana. Mada kvalitet ovih knjiga ne doseža onaj iz dela tekuće produkcije, kulturološki značaj njihovog objavljivanja nije potrebno dokazivati. „Polarisov“ izdavački plan za 1995. najavljuje nova prijatna iznenađenja iz svetskih SF riznica.
            Novosadski „Solaris“ pokrenuo je Biblioteku svetske fantastike u kojoj su objavljene knjige E. A. Poa „Pad kuće Ušera“ (izbor priča), H. Hesea „Čudnovata vest sa druge planete“, E. Birsa „Smrt Halpina Frejzera“, Dž. Londona „Crvena kuga“ i A. Grina „Pacolovac“ – dakle dela klasika u kojima se  mogu naći koreni kasnijih žanrova (SF, Horor,Fantasy).
            Ljjubitelje Horror-a obradovale su dve knjige „kralja horora“ Stivena Kinga („Ciklus vukodlaka“ nepotpisanog izdavača i „Izmaglica“, „Dnevnik“ Novi Sad). Ipak, najznačajnija knjiga objavljena na ovom polju u 1994.g. je antologija „Gospodari tame“, priređivača Gorana Skrobonje (izdanje „Košmar“ i „Plato“) u kojoj je predstavljeno 10 savremenih autora Horror-a čime je, po prvi put ovdašnjoj publici, dat širi uvid u dešavanja na svetskoj Horror književnoj sceni koja važi za jednu od najdinamičnijih i dolarski najunosnijih.
            Kao svojevrsni kuriozum beležimo i roman Čarlsa Bukovskog „Šund“ (originalno objavljen posle smrti pisca), specifičnu mešavinu SF i detektivskog žanra, naravno sa poznatim Bukovski štimungom.

DOMAĆA SF KNJIŽEVNOST
            Početak 1994. doneo je „legalno“ izdanje knjige „Tamni vijalet 3, izbor jugoslovenske fantstike“ (prvo izdanje pojavilo se krajem 1993. u tiražu od 17 numerisanih primeraka), izdavača IP „Flamarion“. Ovaj godišnji odabir najkvalitetnijih priča sa konkursa za domaću SF priču „Znak Sagite“ još jedan je dokaz daljeg kvalitativnog razvoja domaće žanrovske fantastike.
            Definitivna potvrda ove tvrdnje došla je ujesen 1994. u obliku antologije „Nova srpska fantastika“ (izdavač SIC), knjige podeljena u segmente postmoderne i alternativne fantastike. Reprezentativan izbor domaćeg SF-a, u osnovi neortodoksno žanrovskog, svrstan pod termin „alternativna fantastika“, koji je sačinio Boban Knežević, duhovni pokretač i realizator čitavog projekta, sasvim ravnopravno stoji pored etabliranih imena tzv glavnog književnog toka a u pojedinim slučajevima/pričama čak i nadmašuje domete poznatijih kolega. Antologija je izazvala krajnje zanimljive reakcije u oba književna tabora. Etablirana kritika pretežno je prećutala pojavu knjige, potvrđujući tako svoju nespremnost ili nesposobnost da se odvoji od ustaljenih, u slučaju SF-a predrasudama ograničenih šalona. S druge strane, u redovima SF subkulturne scene, oličene u Društvu prijatelja naučne fantstike „Lazar Komarčić“, ovaj izlaz na brisani prostor velike književnosti izazvao je poslovičnu zadršku oličenu u onoj Lenjinovoj „Jedan korak napred, dva koraka nazad“. No, bez obzira na kolebanja, nostalgične pozive na klasike žanra, bojazni od zagađenja čistote žanra postmodernom, iskorak je napravljen i promovisan SF koji pretenduje da prihvata iskustva glavnotokovske literature i gradi sasvim novu osećajnost. Ovaj proces biće spor, svakako pun ćorsokaka ali je nužan a priče iz antologije zalog su uspešnog početka. Da se slične stvari dešavaju i na drugoj strani, uprkos istim otporima i povlačenju u konzervativizam, svedoče poneke knjige prevashodno mlađih autora. A da su koreni srpske fantastike duboki i nedovoljno poznati potvrdila je pojava knjige Dragutina Ilića „Autobiografija odlazećeg“, napisana još 1916.g, u izdanju novosadskog „Solarisa“.
            U globalne pokrete približavanja SF-a centirima etablirane književnosti uklapa se i uspeh romana Zorana Živkovića „Četvrti krug“ (izdavač „Polaris“) koji je dobio nagradu „Miloš Crnjanski“ za najbolju prvu knjigu-roman u sezoni 1992/1993.
            1994. pojavio se i roman Gorana Skrobonje „Nakot“ (izdavač IP „Flamarion“). Priča o novoj vrsti koja nasleđuje ljudsku, izdržala je višegodišnje čekanje na objavljivanje (tokom koga je čak promenila podžanr i postala od priče o budućnosti priča o alterativnoj istoriji) ostajući sveža i zanimljiva.
            Skrećemo pažnju i na zbirku priča Slobodana Ivkova „Na granici knjige“ (izdavač „Sammy M...“), jedan od retkih humorno-ironijskih doprinosa žanru, roman „Isusova greška“ Đorđa Mijuškovića (izdavač IP „Flamarion“) te obimnu Fantasy sagu Slobodana Nenina „Divlji bagrem i čuvarkuća“ (izdavač „Panonija“).

PERIODIKA
            Da je periodika bitna za svaku umetničku delatnost nesporna ja činjenica. Na žalost, SF je u 1994. ostao bez specijalizovanog časopisa. Časopis „Znak Sagite“ (izdavač IP „Flamarion“) je posle 3 broja u 1993.g. mirovao čitavu godinu. Izlazak četvrtog broja, predviđen za kraj 1994.g, sprečila je pošast restrikcije električne energije. Jedino izdanje blisko časopisu ali dostupno samo uskom krugu čitalaca bio je „Emitor“, glasilo već pominjanog Društva „Lazar Komarčić“ iz Beograda. U njemu su i dalje, u više od 180 brojeva, objavljuju informacije o novim dešavanjima u žanru, polemike, priče (u čemu prednjače brojevi koje uređuje Goran Skrobonja), reprizno su kopirani romani objavljeni u nastavcima u listu „Politika“ i „Kosmoplov“ te SF stripovi (svetski hit „Sendmen“, fantstični stripovi Žiroa).
            Ali, i nespecijalizovani književni časopisi poklonili su pažnju SF-u. Prestižni časopis „Sveske“, u broju 20, objavio je temetsku celinu „Domaća SF proza“, sa 4 priče, nastavljajući tako tradiciju započetu 1993. Svetska i domaće SF priče i dalje objavljuje „Politikin zabavnik“, ponovo pokrenuta „Galaksija“ i nova „Književna reč“. Časopis „Eterna“ otvorio je svoje stranice za oglede iz SF svetova. Rečju, SF i ostala žanrovska fantastika sve češće skreću pažnju na sebe. Čini se razumnim očekivanje da će i u 1995. ovaj trend biti nastavljen.

1995. – OČEKIVANJA
            1994. godina, u kojoj je SF almanah „Monolit“, čije je pojava jedan od najznačajnijih proboja novog, umetnički ambicioznijeg SF-a iz sveta na domaću scenu, zaokružio prvu deceniju svog postojanja, ostaje zapamćena po nekim novim pojavama. Nekoliko dobrih knjiga, pre svih, najvažnija Antologija alternativne fantastike, jedna etablirana nagrada, prisutnost u medijima, stanice su na putu izlaska iz nametnute SF getoizacije. Pomenuta previranja i suprotstavljanja dve koncepcije (i pogleda na budućnost) domaćeg SF književnosti, ona kaja ostaje u sigurnosti žanra i druga koja bi da proviri napolje i tamo nađe nove izazove, potvrda su podizanja žanrovske samosvesti na viši nivo (koja bi da proširi njegove granice ako ne i da ih ukine), potencijalni su (bude li poštenog nadmetanja argumentima i rezultatima-knjigama) izvor novog zamaha u razvoju domaćeg SF-a, nove dinamike koja će svakako doneti kvalitativne pomake. Neki od projekata koji treba da se realizuju u 1995.g. – u režiji i izvođenju Bobana Kneževića, i dalje ključne ličnosti jugoslovenske SF književne scene – svakako će potvrditi ova očekivanja.
(1995)

Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf u svetu je najpoznatiji jugoslovenski autor alternativnog stripa. Njegovi radovi štampani su u brojnim svetskim publikacijama odnosno kao posebni albumi. Zograf je prvi umetnik koji se odvažio da krene putevima andergraund delovanja na JU strip sceni i tako bio svojevsni vesnik velikih promena u 90-tima.

NEDELJNI DNEVNIK: Vi ste prvi JU strip autor koji je bez kompleksa manje vrednosti počeo da objavljuje svoje radove, bizarnih tematika u maniru ’small press’-a, u sveskama malog formata i tiraža, najčešće fotokopiranim. Iako je ovakva praksa u svetu zaštitni znak andergrauda, kod nas se o njoj, kao ni o andergraund stripu, gotovo ništa nije znalo; JU strip je bio u potpuno drugačijim, konvencionalnijim vodama, pa je trebalo imati nemalu hrabrost i drskost da se napravi takav iskorak koji, naravno, nije dočekan aplauzima.

A. ZOGRAF: Ja sam počeo da izdajem strip-pamflete malog formata, koji se obično nazivaju „mini“, početkom devedesetih – bio je to moj odgovor na formu stripa koja je u Americi odomaćena još početkom sedamdesetih godina. Kod nas, pa čak i u Evropi, „mini“ je bio nešto skoro nepoznato ili ignorisano. Iza ove vrste alternativnog izdavaštva krije se jednostavna filozofija: umesto da čekaš da te neko otkrije, ti otkriješ samog sebe! Kada radiš na ovoj knjižici, naime, ti prvo dovodiš sebe u situaciju da ispitaš svoje mogućnosti, zatim, predstaviš drugima svoj rad i, na kraju, objavljuješ svoje stripove mnogo pre nego što bi neki „zvanični“ izdavač poželeo time da razbija glavu. Pored svega, sav prihod ide tebi u džep, što čak i kad su male svote u pitanju, može da bude bolje nego da ti neko unapred udeli neku malu svoticu a zatim pokupi kajmak. To što ovakva vrsta delatnosti kod nas nije prihvaćena u početku i odmah nije baš nešto što me je mnogo iznenadilo. Ali sa razvitkom traženja alternativnih načina izdavanja stripova „mini“ su već postali ne tako neobični čak i na našoj sceni.
S druge strane, trebalo bi imati na umu da sam ja jedan od prvih izdavača fanzina uopšte na teritoriji celokupne bivše Jugoslavije. Započeo sam da radim na svom fanzinu, koji se zvao „Kreten“, još 1979. godine, u svojoj šesnaestoj godini! U ovom trenutku imam 35 godina, dakle za mene je to nešto poput ličnog afiniteta, iako više nisam toliko aktivan na tom polju.

NEDELJNI DNEVNIK: Brzo ste se uklopili u svetsku mrežu alternativnog stripa što je kulminiralo albumom „Život pod sankcijama“ (izdanje „Fantagraphic book“, Sietl) a nastavilo se vašim samostalnim strip sveskama. Uspostavili ste kontakte sa brojnim legendama andergraund stripa kao i potpuno novim autorima. Kakav je i koliko otvoren taj svet?

A. ZOGRAF: Moj kontakt sa strip autorima iz inostranstva nije ograničen isključivo na andergraund strip. Imao sam priliku da sretnem ili da se upoznam sa mnogim i potpuno različitim autorima, čak i kada je popularni strip u pitanju. To je posledica moje radoznalosti. Volim da komuniciram sa ljudima koji su mi zanimljivi i to, ponekad, može da bude jedno obogaćujuće iskustvo. Dobro je da saznaš kako drugi ljudi razmišljaju a ne da se zabetoniraš u okvire ležišta u koje je tvoj mozak zakovan. To je tako jasno. Naravno da, kada se obratiš nekom autoru iz sveta, on će znati da proceni tvoje ideje i ono što stvaraš i da u skladu sa tim reaguje. Ja nisam imao puno problema da komuniciram čak ni sa Robertom Krambom, koji je veliki autor ali i vrlo zatvoren i prek čovek. Lepo smo sarađivali. U principu, može se reći da je savremena strip scena prilično otvorena i da uvek postoji smislena komunikacija između autora. To je od velike važnosti za slobodan protok ideja i zato je čitava scena  sklona da prolazi kroz transformacije i istraživanja u kojima svi, na ovaj ili onaj način, učestvuju.

NEDELJNI DNEVNIK: Domaća strip scena oživela je pojavom autora prevashodno alternativnog usmerenja tako da više niste usamljeni u idejama i radu. Kakvo je Vaše viđenje aktuelnog trenutka u JU stripu i njegovog mesta u svetskim strip dešavanjima?

A. ZOGRAF: Domaća scena doživljava nekakvo buđenje iako je, s druge strane, tržište skoro potpuno propalo i strip izdanja skoro da i ne postoje... Puno mladih autora je sada ohrabreno da rade na vlastitim stripovima i pokušavaju da to objave bilo u fanzinima i malim magazinima (kao što su „Striper“, „Lavirint“ ili „Patagonija“), bilo u književnim časopisima i sl. S druge strane, mnogi su se opredelili da u isto vreme sarađuju sa inostranim časopisima i izdavačima, što doprinosi da ipak budemo u toku sa savremenim zbivanjima. Danas je u svetu srpski strip ipak poznat. Autori kao Wostok su postali vrlo cenjeni u izvesnim krugovima. Strip postaje globalni fenomen u kojem bi svi trebali da učestvuju. Naši autori su dokazali da nije presudno to što živite daleko, u nekoj zemlji punoj problema, gde se sada odvija i jedan prljav rat... Moji radovi, recimo, izlaze kako u Americi tako i u brojnim publikacijama u Evropi. Mislim da je želja za komunikacijom i slamanjem barijera nešto što se vrlo lako raspoznaje čak i ako vi to ne ističete posebno.

NEDELJNI DNEVNIK: Lepeza tema kojia se u stripovima bavite izuzetno je široka: od priča iz detinjstva, preko svakodnevice (koja je u Vašim stripovima fantastičnija od svake izmaštane priče) do neobičnih junaka kokavi su Srle i Krki.

A. ZOGRAF: Teme mojih stripova su toliko različite da se ja ne usuđujem da sve to nabrajam. Ipak, volim da govorim o realnosti života u Srbiji, koja zaista liči na fantastiku ili čak horor – ja sve to, ipak, vidim kao nadrealizam u kojem se smešno i strašno prožimaju. Ali jedna od mojih omiljenih tema je i san. Pokušvam da preslikam svoje snove i prilagodim ih mediju stripa. Ipak, volim da govorim i o tome kako je detinjstvo uticalo na moja raspoloženja. Uglavnom, moje teme su život i snovi. Često mi u radu  pomaže moja supruga Gordana Basta koja radi na scenarijima nekih od storija. Ona me vrlo dobro poznaje i stoga je „kvalifikovana“ da radi na scenarijima priča koje su tako bliske onome što i sam pokušavam da izrazim.

NEDELJNI DNEVNIK: Stripovi rađeni po snovima, u hipnagogičkom stanju, jesu Vaša stalna preokupacija. Ovom temom se i u svetu bavi malo umetnika.

A. ZOGRAF: Mislim da je beleženje snova isto toliko važno kao i beleženje stvarnosti. To je zbog toga što snovi predstavljaju nadopunu „budnog“ dela stvarnosti. Ja sam u početku bio prilično usamljen u svom nastojanju da snove pretvorim u stripove i, naročito, da pravim skice nastale prema vizijama iz hipnagogičkog stanja tj. polusna. Tokom vremena sam otkrio da postoji čitav niz strip autora u svetu (kao Džim Vudring, Rik Veič, Žili Dose i sr.) koji su radili na ustripljavanju svojih snova. Zajedno sa američkim crtačem Bobom Katmanom radio sam na tome da prikupljam radove nastale po snovima i, nakon nekoliko godina rada, pojavila se antologija „Jato sanjara“ (Flock of Dreamers). Ovu knjigu, koja sadrži isključivo stripove inspirisane snovima, objavila je, pre nekoliko meseci, američka izdavačka kuća „Kitchen sink press“.

NEDELJNI DNEVNIK: Na svojim putovanjima odnosno preko pisama susreli ste se i družili sa mnoštvom zanimljivih ljudi različitog profila. Tako ste postali i član jednog indijanskog plemena.

A. ZOGRAF: Da, oduvek me je interesovala kultura naroda koji su, za razliku od zapadne civilizacije, imali istančan osećaj za razumevnaje i prirodu snevanja. Sticajem okolnosti napisao sam članak za glasilo Pan-američkog indijanskog udruženja i dobio poziv da i sam postanem njihov član. Tako mi je dato i novo ime – Dream Watcher – Posmatrač snova, i to smatram za veliku čast.

Razgovarao Ilija Bakić
(„NEDELJNI DNEVNIK“, 1998.)

Izbor priča za pomalo (već kako se kome svidi) jubilarnu "Polarisovu SF antologiju" za 2000. godinu (inače osmu antologiju u nizu; prva je bila ona za 1993.g.) donosi minijature/priče/novele originalno objavljivane u protekloj deceniji, od 1992.g. do 1999.g, što će reći pisane u predvečerje smene milenijuma, tog za SF-ičare važnog repera, svojevrsne stepenice-ulaznice za Novo doba, bolje od sadašnjeg. Ipak, ni jedna priča se ne bavi tom problematikom, možda i zato što je, bivajući sve bliži, ovaj datum gubio na svojoj veličanstvenosti jer su mu je oduzimali ratovi, eko-katastrofe, siromaštvo i slične nesreće koje, očito, neće nestati pukim okretanjem listića na kalendaru.
            Ono što se, pak, može pročitati u antologiji jeste široki raspon tema kojima se bave savremeni žanrovski pisci sveta, i već ta informativna ravan ove knjige čini je značajnom u trenutku kada, osim časnog izuzetka u vidu časopisa "Emitor", ne postoji nijedno ovdašnje izdanje u kome bi se kontinuirano pratila dešavanja na svetskim SF (i sa njim neraskidivo vezanim horor i fantazi) scenama. Otuda su antologiji i klasične SF priče i parodije i horor te glavnotokovski izleti SF autora, alternativne istorije i... Uostalom, krenimo redom:

            Pol Dž. Mekoli i Kim Njumen "Mrvice slave" (1997)
            Priča o potrošivosti svih događaja, pa i susreta sa vanzemaljcima, u svetu medijskog biznisa, reklama i državnih zavera. Nekada su pobednici u boju sa svemircima bili novi mitski heroji a sada su tek prolazna senzacija, posle koje im ostaje da krckaju ostatke slave ili da polude.

            Harlan Elison "Ćaskanje sa Anubisom" (1995)
            Stari majstor priča o velikim arheološkim otkrićima i njihovim tajnama i zapliće istoriju poli i monoteističkih religija. Kao i mnogo puta do sada Elison uspeva da bude nonšalantno-lepršav i da efektno-zabavno poentira.

            Karl Edvard Vagner "Plan 10 iz unutrašnjeg svemira" (1996)

            Urnebesna parodija najgoreg SF filma ikad snimljenog - "Plan 9 iz spoljnjeg svemira" E. Vuda, toliko lošeg da je kultno dobar - ali i ostatka SF dela 'Š' klase o invazijama zločestih svemiraca. Svi ikonografski standardi su tu: od tajanstvenih ubistava koja izazivaju odbegli nacisti u letećim tanjirima, detektiva, omladinskog šareniša iz 'zlatnih' 50-tih do  naučnika i bujnih im kćeri - baš kao u dobra stara vremena kojih, međutim, više nema. Poput "Mrvice slave" i ova priča se bavi fenomenom ofucanosti SF tema koje su nekada bile svetinja.

            Nikolas Rojl "Povratak kući" (1994)
            Alternativna istorija susedne Rumunije u kojoj revolucija i rušenje Čaušeskuovog režima nisu uspeli. Kroz mučnu atmosferu sivila, raspadanja, povratnica - nekadašnji begunac otkriva istinu o svom bratu izdajniku, detetu bez roditelja izdresiranom da obožava diktatora.

            Piter F. Hamilton "Padajuće kamenje" (1992)
            Pričica o svetu u kome se pobedili rokeri i zauzeli mesta političara, potencirajući dobre vibracije i ostale vrednosti hipi generacije: slobodnu ljubav i droge, izmirenje sa Majkom Zemljom. Novi muzički pravci (pank, elektronska muzika) i drugačiji pogledi na ustrojstvo država srušiće Utopiju. Ova političko-alternativna istorija pisana je sočno, s jakom dozom nostalgije za vremenima kada ideali još nisu bili izgubljeni.

            S. P. Somtou "Sumpor i so" (1998)
            Novela koja otkriva šta se to radilo u Gomori (za Sodomu je znano), kakvi su bili ti zatucani a ambiciozni Jevreji odnosno ostatak starih naroda. Egzotična atmosfera je adut ove igrice o besmrtnim vampirima, kojoj je najveća mana nespretni, ovovremski uvod i epilog sa dežurnim psihijatrom.

            Jan Mekdonald "Najbolje i ostalo od Džemsa Džojsa" (1992)
            Još jedan biser iz riznice mladog Irca, blizak priči "Fragmenti analize jednog slučaja histerije" (Znak Sagite 5). Vanredno uspelo zamešateljstvo alternativnih svetova, hronokineze, Junga, Džojsa pisca i, u paralelnom svetu, alternativnog muzičara, I svetskog rata koji traje vek i po, dokaz su da SF itekako ume da zavede i ponese, pod uslovom da se dopusti novoj osećajnosti da se razmaše izvan šablona.

            Nil Gejmen "Zlatne ribice i ostale priče" (1997)
            Novela u kojoj od žanrovskih atributa nalazimo tek laku horor atmosferu utkanu u realističko-glavnotokovsku priču o piscu u radnoj poseti Holivudu. Za žanrovske čistunce ono malo naznaka biće nedovoljno da bi se zadovoljila njihova iščekivanja ali je nesporno da priča sasvim dobro funkcioniše sa onoliko žanra koliko joj je autor podario.

            Majkl Svonvik "Skerco s tiranosaurusom" (1999)
            Sasvim prepoznatljiva, predvidiva, rutinska priča pisca koji je umeo da oduševi kiber-pank bravurama. Ovo je primer SF-a ukorenjenog u stroge okvire žanra što rezultira konfekcijskim sadržajem koji se nikako ne uklapa u koncepciju ostatka antologije.
(2001)

Gilbert Šelton je svoje mesto u grupi značajnih autora andergraund stripa zauzeo već u prvim danima formiranja tog (nazovimo ga tako) pokreta a njegava „Braća Frik“ su verovatno najpopularnija ali i najdugovečnija crtana trojka 70-tih. U svesci edicije „Klasici andergraud stripa“ broj 2, predstavljeni su nam doživljaji Debelog Edija, Fineasa i Nesputanog Frenklina sa kraja 60-tih i početka 70-tih a sudeći po naslovu na unutrašnjoj stranici, namera izdavača je da nastavi sa hronološkim objavljivanjem ovog stripa.
            Frikovi, kako i dolikuje, žive život svakidašnji marginalaca ogrezlih u sva 3 cilja svoja: seksu, drogi i R’N’R-u. Muče ih glad, nestašica „dopa“, triper, presreću verski fanatici, izbacuju s posla, pljačkaju siledžije i, naravno, juri policija. Sve to začinjeno je lakim humorom i štosevima koji i 20 i kusur godina kasnije „rade“ tj. zasmejavaju publikum potvrđujući tako da je hipi pokret neosporno izgradio, a ostatak sveta  hteo-ili-ne prihvatio, bar jedan (novi) tip ponašanja i pogleda na svet, sa pripadajućom ikonografijom, i bar jedan arhetip (ili – novi lik stare ideje) pojedinca koji sabotira ustoličene vrednosti, povlači se kroz državne institucije i opstaje u svom ličnom, malom brlogu nagona i instinkta.
            Oko „Braće Frik“ postojala je neka vrsta neformalne grupe ljudi koji su, zabavljeni čitanjem pričica o 3 njima slična tipa, davali ideje za nove epizode za šta im je Šelton u stripu i lično zahvaljivao. Dijalog stvaraoca i onih za koje se to radi uspostavljen je kao nikada do tada ali i od tada.
            Kuriozum Frikova je i (u skladu sa nekim klasičnim tendencijama stripa) širenje porodice, odnosno ubacivanje novih junaka koji su u vezi sa glavnim serijalom a imaju svoje nezavisne epizode. Ovde srećemo mačka Debelog Edija i njegove mačeće probleme i, kao najsimpatičnijeg, generala buba-švabu, kome stalno ginu izviđači u kuhinji ali se on ne sekira jer ima još „milion takvih“.
            Epizode Frikova su kratke, od jedne do 3 table. Crtež je sirov i bez, kako to i dolikuje onima koji smišljaju nove stvari, preteranog poštovanja bilo kakvih likovnih zakona. Zbog toga su poneke sličice konfzuzne, zbunjuju gledaoca mučeći ga da se razabere u linijama. Na žalost, prilično nekvalitetna štampa je dodala i svoje mrlje i fleke, posebno u brojnim crtežima malog formata.
            Ipak, ne dozvolite da Vas te sitnice ometu. Nabavite ovu svesčicu i smejte se. Neki vicevi jesu beznadežno naivni ali je bar veselo.
(1993)
top