IZAZOVI TRAJANJA U DRUGOJ KUĆI - „Silazak anđela“ Aleksandra B. Lakovića; izdavač: Pesnička manufaktura beogradske manufakture snova, Beograd 2015.

Promišljanje usuda srpskog naroda izgnanog 1999.g. sa Kosova i Metohije nalazilo je svoj odraz/odjek u različitim umetničkim tvorevinama kao neminovna reakcija na još jedno stradalništvo u XX veku. Naravno, kao i slučaju poezije i proze koja je tematski bila okrenuta ratovima na prostorima bivše Jugoslavije, nekolika su takva dela, uprkos gorljivih namera autora (ili upravo zbog njih), ostajala nedorečena i manjkava na planu literarnih kvaliteta. Koliko je svemu tome doprinela/doprinosi mala vremenska distanca između stvarnih događanja i vremena kada se o njima piše pitanje je na koje bi, u nekom budućem trenutku, valjalo potražiti stručan i argumentovan odgovor. Do tada preostaje nam istrajno iščitavati i promišljati knjige sa ovom tematikom.

            Pesnička knjiga „Silazak anđela“ Aleksandra B. Lakovića (1955), zapaženog pesnika, književnog kritičara i urednika, u svom podnaslovu ima naznaku “Pokosovski ciklus“ i napomenu „Godini 1999. / i njoj sličnim / nezavisno od geografije“. Tako se odmah na početku iščitavanja znatiželjnik susreće sa nizom asocijacija: „Silazak anđela“ spram „Milosrdnog anđela“, ciklus epskih narodnih pesama o Kosovskom boju i ovih novih „pokosovskih“ i, konačno, određivanje godine od koje se kreće dalje, u druga vremena ali i druge prostore. Pesnik nedvosmisleno svoju vizuru širi od jednog trenutka i slučaja prema prepoznavanju sličnih događanja uočavajući (bezmalo) opšte istorijsko/civilizacijske pravilnosti progona, egzodusa naroda sa svojih vekovnih ognjišta. Napuštanje dotadašnjih staništa ne znači samo fizičku promenu već otvara i značajne dileme u ravni kolektivne samospoznaje i tradicijskog doživljaja narodnog identiteta te, konačno, fizičkog i mentalnog opstanka/opstajanja. Mada se čini da su odgovori na takva pitanja jasni to, odista, ipak nije uvek tako - ili kako pesnik kaže: „dok mi gledamo / a ne vidimo / ni sebe ni njih“. Svest o odlasku isprva je pomešana sa željom/nadom u povratak uzdrmanom neizvesnošću kada će se on desiti.

            A dok se taj povratak ne ostvari pred „odlaznicima“ se otvara neizvesno dugo vreme u kome će boraviti na nekim drugim prostorima. Tamo, u tim novim kućama, među nepoznatim ljudima (mada oni pripadaju istom narodu njihove su navike i običaji novi i nepoznati), polako ali sigurno nameću se sasvim drugačija pitanja. Odnekud niču sumnje u sve što je do tada smatrano neprikosnovenim, nespornim. Promene izazivaju strah od onoga što nose, pre svega od mogućnosti da se zbog njih izgubi sopstvena osobenost i posebnost, ono što te nevoljne izbeglice polako ali postojano i bespovratno odvaja od korena. Zbog novosti koje donosi svaki sledeći dan u izgnanstvu koprena zaborava prevlači se preko prošlih vremena. U nekom će se trenu postaviti/iskrsnuti pitanje jesu li promene poželjne ili nisu. Da li sve u okvirima mentalne slike o sopstvu mora ostati onakvo kakvo je bilo na dan odlaska ili su promene moguće i, sledstveno, ako jesu koliko one mogu biti velike a da ne ugroze korene kolektiva. „Ne prestaje svađa / o izgledu zavičaja“ kaže pesnik kao što ne prestaje uočavanje razlika između onih koji su ostali na ognjištima i onih koji su sa njih otišli. Šta je od ta dva bolje/ispravnije pitanje je bez odgovora. Na strani odlaznika, pak, dešava je još nešto sasvim neočekivano: oni su „od čežnje i sećanja / stvorili / svoju stvarnost / (samo njima / izvesnu i domišljanu)“. Koliko je takva (samo)obmana u okrilju nove kuće (kojoj je „mit o staroj kući“ u zaleđu) izneveravanje tradicije i zaveta a koliko refleks popunjavanja zjapećih praznina što iskrsavaju pred onima koji su poneli kamen sa svog ognjišta?

            Pesnik ne daje definitivne/konačne odgovore jer takvi odista i ne postoje. S druge strane, nesporna je njegova hrabrost da govori/peva o onome što je prećutkivano jer je smatrano manje važnim i/ili nedostojnim spram muka stradalništva. No, zahtevi i izazovi postojanja u drugom zavičaju veliki su i neprestani pošto život nije stao u trenu odlaska već traje iznova i iznova, u svakom danu, u svoj svojoj trivijalnosti i veličini, nužnostima, zahtevima i potrebama te, konačno, u željama i snovima.

Rečju, „Silazak anđela“ Aleksandra B. Lakovića nadahnuta je i intrigantna knjiga koja svedoči o trajanju i prolaznosti, o mitu i o njegovim neminovnim promenama.

            („Gradina“ 78-79, 2017.)

MARVEL VS MOEBIUS

Ozbiljno bavljenje stripom (kao, uostalom, i bilo čime drugim pametnim) nema u ovdašnjim duhovnim krajevima preterano dugu i bogatu tradiciju. U principu sve se svodi na poneki članak entuzijaste (kao svojevremeno u „Stripoteci“). Knjiga o stripu gotovo da i nije bilo tj. nema. Jedina svetla tačka koja pokušava da kako-tako opstane je „Pegaz“ Žike Bogdanovića. Ipak, ponekad se, neredovno i nejednakog kvaliteta pojavljuju tematske celine o stripu u raznoraznim časopisima tipa „za kulturu, umetnost i društvena pitanja“. Sledi priča o 2 najsvežija primera: „Gradini“ br. 2 za 1992. i „Gradcu“ br. 104-105.

1.

           „Gradina“ nam na 60-tak strana donosi nekoliko tekstova o „Marvel stripu“. Znate već, to je ona amerska firma što je izbacila u svet Srebrnog letača, Konana, Tora, Čoveka-pauka, Hulka, Fantastičnu četvorku, Derdevila (u nas krštenog kao Nebojša) i druge, dakle čopor više-manje SF super heroja svakakvih fela. Sigurno ste neku pričicu i pročitali, bilo ih je na gomile čak i ovde. A sve je krenulo, zvanično, 1961.g. (naravno, uz obaveznu pred/pra-istoriju), dobrano se zahuktalo a onda počelo da usporava i staje.

            Objavljeni tekstovi daju silne podatke o „Marvel“/Sten Li (tati njegovom) najezdi. Saznaćemo kakvo je stanje bilo oko 1970, 1981. tj. 1980-tih. Šta se danas dešava ne znamo. A i nije bitno! Jer „Marvel“ je postao istorija. Najveća lova je zgrnuta a novotarije (o kojima je u tekstovima najmanje rečeno) koje je doneo (a to nije samo – čak ni pre svega – tretiranje super heroja kao tipa sa problemima, već novi, neortodoksni način crtanja i komponovanja tabli) već su deo strip-klasike. I tu je negde, čini se, i granica „Marvela“.

            (Kuriozum ovog temata je objavljivanje SF pričice Mikija Spilejnija, kasnije proslavljenog kao Majk tabadžija Hamer autora. I on je bio u nekoj vezi sa „Marvelom“ a priča i nije Bog-zna-šta, naravno.)

2.

           „Gradac“, pak, donosi 100-tinjak strana priče o velikom magu Mebijusu i tako nas još jednom uverava u ispravnost teze da živimo u paralelnim svetovima. Jer i „Marvel“, pod vodstvom čvrste ruke Stena Lija, i Mebijus počinju u isto vreme – početkom 1960-tih – ali... „jo razlike – drastićne!“ Jerbo, postoje umetnost i Umetnost, strip i Strip.

            G. Li pokušava (i – da li na žalost) uspeva da napravi strip industriju, kompaniju koja bljuje proizvode i zgrče lovu – nije da je i naš Mebijus nema ali... Pravilo kaže: Najbolji crtač je najbrži crtač. Nema pradona, I, pre ili kasnije, inventivnost opada jer, ruku na srce, pričice o supermenima (koji se ne zovu tako) moraju da se istroše. A, ako i svaku crtačku egzibiciju ubijaš jurenjem rokova izlaska sveščice iz štampe, ne ostaje ama-baš-ništa. Tako „Marvel“ postaje čista potvrda one tata Marksove o postojanju kvaliteta u kvantitetu. U gomli sličica ukljuca se i poneko zrno duha. Ali gomile bivaju sve veće i veće i veće... 

            Za to vreme, u nekom drugom svetu, Mebijus juri inspiraciju, traži sebe i svoje mesto, izraz, stil, prolazi kroz svakakve faze rada i življenja uvek, bez pardona, nazivajući se (a tako ga zovu i drugi) umetnikom koji pokušava da osmisli stvaranje i svet svoj. Čak i ako  svim tim ljudima, i Mebijusu i njegovim prikazivačima, Žodorovskom kao scenaristi i učitelju, izdavačima, odbijemo koji procenat ozbiljnosti u njihovim izjavama na ime onog „samohval-samodrek“, ostaje nesporna činjenica da svi oni i-te-kako znaju šta rade i hoće da urade.

            I nema tu nikakvog kompleksa niže vrednosti zato što se oni (ju, ne daj Bože!) bave stripom. Jok. Ma kakvi.

            Nije stvar u tome što „Marvelov“ prosečni publikum ima 10 i kusur (siću) godina a Mebijusa čitaju matori, jer knjige za decu su pre svega dobre ili loše knjige a tek onda su samo (ako su samo) za decu.

            Biće da je štos u samopoštovanju pre svega. I poštenju.

            I tako možemo da čitamo kako Mebijus razmišlja, crta i gradi svoje SF univerzume, kako tretira svoju senku Žiro-Bluberija, ko su mu učitelji, kakve su ideje Žodorovskog, kako izdavači i kritičari analiziraju njegove albume ali, najveći deo svega toga ne možemo da proveriti jer – nema, osim serijala o Inkalu, drugih Mebijusovih stripova. Objavljena je, tu-i-tamo, neka ilustracija i jedan kratki erotski strip u nekom Vjesnikovom izdanju i to je sve. Ne znam zašto je to tako. (Ako je ikako za utehu Mebijus je prošao bolje, daleko bolje od Bilala, njegovi albumi su ipak solidno odštampani – privatna inicijativa! – dok su Bilalove „Falange crnog reda“, kolor album, ovde objavljene u crno-beloj tehnici a kao album, što je ravno kulturnom skandalu koga, naravno, nije bilo). O Mebijusovom Srebrnom-lova-letaču-skupljaču neću ni da govorim, to ko i da nismo videli, bio je to ćor-sokak njegov.

            15-tak tabli objavljenih u „Gradcu“ opet otvaraju apetit za Mebijusom, neumornim genijem tragaocem, no, čini se, biće to jedine mrvice narastajućeg kolača koji će nam, kako Boban jednom reče za SF, zauvek ostati nedostupan. Na žalost našu.

(„Emitor“ br. 120, 1992)

DRUGAČIJA NAUČNA FANTASTIKA Ne-američka naučna fantastika – Povodom novog broja časopisa „Gradina“

Nedavno izašli dvobroj 9-10 za 1996.g. niškog časopisa „Gradina“ u potpunosti je posvećen savremenoj rumunskoj književnosti i to ga, kao informaciju o umetnosti u susednoj nam zemlji, svakako čini zanimljivim. Među 17 odabranih prozaista, pesnika i esejista mesto su našla i tri autora koji pišu Science Fiction i time je ovaj temat (pod naslovom „Rumunija, evropska književna republika“ priređivača Miljurka Vukadinovića i Vlada T. Popeskua) zaslužio kvalifikaciju ’izuzetan’ iz najmanje dva razloga. Prvi se ogleda u prevazilaženju ’žanrovske nepodobnosti’ SF-a i prihvatanja takve proze kao ravnopravne sa glavnim književnim tokom što je, za ovdašnju kulturnu scenu „sanak pusti“; naime, uz časne izuzetke SF u nas i dalje ne interesuje akademske krugove etablirane književnosti sem kao, uz detektivske i ljubavne romane, standardni izvor šunda i kiča. Stoga je lepo (i, nadamo se, za nekoga poučno) videti jedan drugačiji, barem tolerantniji, odnos prema ovom žanru.

Uprkos SF monopolu

            Drugi razlog izuzetnosti pomenutog temata je u mogućnosti da upoznamo još jednu SF scenu koja je ne-američkog porekla. Jer, moderni SF svoje glavno uporište proizvodnje i potrošnje ima u SAD te je uticaj tamošnje produkcije na tokove žanra toliki da se često između SAD i SF-a stavlja znak jednakosti, pa i isključivosti, monopola. Na sreću - po žanr – ova tvrdnja nije tačna mada reklamne mašine neprestano rade na slici neprikosnovenosti američkog SF-a.

            Poznavaoci ove literature znaju da ni sam ’anglosaksonski blok’ SF-a nije jedinstven tj. da se u njemu jasno izdvaja britanski deo koji ima svoje rodonačelnike: Meri Šeli i H. Dž. Velsa, i koji je imao vodeću ulogu u podizanju „Novog SF Talasa“ 1970-tih što je donelo izdizanje SF-a iz paraliterature (u koju su ga gurnuli 1930-tih američki izdavači) i, konačno, ovaj deo ima sjajnu galeriju SF pisaca, od živih klasika kakvi su Dž. G. Balard, B. Oldis, M. Murkok, Bob Šo do briljantnog mladog Jana Mekdonalda. Britanci su poprilično kivni na samozvanu SF metropolu jer im otima i prisvaja pisce i namesto ozbiljnosti nudi mnoštvo komercijalizacija. Slična situacija, naravno sa manjim brojem pisaca je i u Australiji.

            S druge strane kanala Lamanš zatičemo još jednu vrlo živu SF scenu – Francusku, koja takođe ima svoje rodonačelnike u Siranu Beržeraku, K. Flamarionu i Žilu Vernu. Tekuća produkcija, onaj nekonfekcijski deo, uspešno i provokativno spaja osnovne, opšte žanrovske teme sa nadrealističkim i egzistencijalističkim iskustvima a rezultat su izuzetne priče i romani Ph. Curval-a, Ch. Renard-ove, J-C Dunyach-a, M. Jeurey-a, J-P. Andrevon-a.

            U Skandinavskim zemljama pored legendarnog Sema Lundvala stvara još nekoliko SF pisaca – K. Faldbakke, N. Nilsen i drugi.

            Nemačka SF scena opterećane je brojnim svemirskim avanturama koje su izuzetno popularne što otežava opstanak serioznijih autora počev od H. Franke-a iz stare garde i novih pisava poput W. Jeschke-a, R. Cunis-a, Ul. Herbecke, W. Jens-a, te autora ’nasleđenih’ iz DDR-a: C. Rasch-a, G. Krupk-a, H. Rank-a.

            SF u Mađarskoj javlja se u XIX veku i inspirisan je Vernovskim avanturama. Posle sušnih godina nakon II svetskog rata, postepeno se javljaju žanrovski pisci okupljeni oko specijalizovanih časopisa i izdavača.  Najpoznatiji među njima su Cz. Gezá, I. Kaszás, P. S. Szabo, Z. Csernai, M. Szepesova.

            Italija od klasičnog T. Kampanele do danas ima intenzivan SF život, a ovu vrstu literature pišu kako autori glavnog toka – R. Vaka, I. Kalvino, D. Bucati - tako i oni okrenuti isključivo žanru – Aldani, de Turris, Prandilo, Rajolo, Rampion, Meyarese, Altomaro.

            Poljska naučna fantastika ima svog giganta, genijalnog S. Lema koji je, s jedne strane, doprineo razvoju žanra ali, s druge strane, ostali pisci-sunarodnici su radili u njegovoj senci. Ipak, novi autori stasavaju, u srednjoj generaciji to su K. Fijalkovski, J. Zajdel, a od mađih A. S. Višnjevski, B. Petecki, V. Lipska, J. Sierpinski.

            U Češkoj, posle klasika Čapeka i Nesvadbe, trenutno najpoznatiji mladi SF pisac je Vilma Kadleckova uz O. Nefa, J. Veisa, Z. Voljnog.

            Sovjetski SF bio je mogući oponent američkom, tzv. „socijalistički odgovor“. Moćna produkcija uz državnu potporu stvorila je nove klasike ove literature od kojih su najpoznatiji disident Zamjatin, braća Strugacki, Kir Buličov, Olga Larionova. Najnoviji talas SF pisaca koji stvaraju u novim okolnostima čine B. Roanovski, R. Kalonajtis, B. Nikolski, S. Snegov, V. Nazarov.

            Od „ostatka sveta“ pomenimo kineski SF koji je u razvoju i pisca Jo Jonglijea koji je još 1970-tih, pre amerikanaca, ’oživeo’ dinosauruse, te japanski SF i velikane Kobo Abea, Hoši Šiničija i Sakio Komacua.

            Što se tiče prostora bivše Jugoslavije, situacija je vrlo različita. Sa Slovenačke SF scene nema previše vesti ali su već poznati autori M. Remac, B. Meserko, Ž. Leskovšek, R. Blenkuš, Z. Naglič i dalje aktivni. U Makedoniji beležimo pojedinačne radove V. Uroševića i S. Simjanovskog. Hrvatska žanrovska scena veoma je aktivna, uz mesečni časopis „Futura“ pojavljuju se i knjige odnosno antologije tamošnjih autora; uporedo stvaraju kako provereni autori P. Raos, D. Macan tako i mađi G. Konvični, T. Jambrišekova, A. Žiljak, Z. Vlahović, D. Perković i drugi. U Srbiji se upravo pojavila antologija „Tamni vilajet 4“ u izdanju Bobana Kneževića koja potvrđuje sazrevanje već znanih SF pisaca i pojavu novih snaga, uprkos izuzetno teškom položaju žanra, nepostojanju specijalizovanog časopisa odnosno minimalnom broju novih SF knjiga koje se objavljjuju.

            Čak i iz ovako kratkog i svakako nepotpunog pregleda ne-američke literarne SF produkcije očito je da ona zaslužuje više pažnje no što joj je do sada u nas posvećano. Ta pažnja i poznavanje, međutim, ne bi trebali biti u stilu koji praktikuju američki SF časopisi, tj. da, ako već ne prećutkuju (što je pravilo) onda pisce iz „ostatka sveta“ tretiraju kao „čudo iz džungle“, te ih brzo i bahato zaboravljaju, bez obzira na kvalitete radova koji često ne zaostaju za delima stanovnika samozvane metropole. Upravo zbog tog kvlaiteta pojava rumunskih SF pisaca (slavnog V. Kolina, S. Korna i K. Dobreskua) u „Gradini“ jeste značajna i važna a takva će biti i, kod istog izdavača najavljena, knjiga izbora rumunskih SF priča.

(1997)