SREĆNA NAM SVIMA 2014.

UJEDINJENO KRALJEVSTVO POD ČIZMOM NACISTA „Britansko pitanje“ Judžina Berna i Kima Njumena; izdavač Paladin, Beograd, 2013.

U FOKUSU

            Naučna fantastika gleda u budućnost, u „lik stvari koje će doći“ (kako bi to rekao njen rodonačelnik H. Dž. Vels) ali, takođe, gleda iskosa unazad i, u podžanru „alternativne istorije“, zamišlja prošlosti koje su mogle da se dese. Najpopularnija tema ovog podžanra je pobeda Trećeg Rajha u II svetskom ratu i o tome su napisane stotine knjiga. Najnovije delo u tom nizu je roman „Britansko pitanje“ tandema Bern-Njumen, koji se već oprobao na polju alternativnih prošlosti romanom „Povratak u SSAD“ (Socijalističke Sjedinjene Američke Države) u kome se u Americi desila i uspela proleterska revolucija a u Rusiji nije pa je ova sedište kapitalističkog reakcionizma. Čitava istorija koja nam je znana okrenuta je naopako da bismo, osim zabavne pričice, ipak saznali ponešto o ustrojstvu sveta u kome živimo.

            Kim Njumen, osvedočeni engleski kontraverzni i ekstvaganciji sklon autor, koga čitaoci pamte po priči o Drakuli koji je postao suprug kraljice Viktorije (u romanu „Anno Dracula“ iz koga se razvio niz romana o ulozi vampira u ključnim trenucima ljudske istorije), ili po seriji priča o detektivima koji se 1970-tih u Engleskoj bore protiv čudovišta i demona (objedinjenim u knjigu „Čovek iz Diogenovog kluba“), i njegov kolega Judžin Bern, jednako sklon traganju za bizarnim vizurama istorije ili budućnosti, udruženim snagama poletno pretresaju zvanične verzije velikih događaja istovremeno posežući za bogatstvima popularne kulture, mode, muzike i jezičke frazeologije, stvarajući dela koja plene pažnju.

REČ KRITIKE

            Dobra, intrigantna priča i uspešno pripovedanje nisu uvek zalog da knjiga bude objavljena – Bern i Njumen su to iskusili kada su ponudili izdavačima svoj roman „Britansko pitanje“ jer niko nije hteo (ili nije imao hrabrosti) da ga objavi. Tako je ovo delo svoju svetsku premijeru doživelo u zemlji Srbiji! Od čega to zaziru izdavači na ostrvu? Od alternativne istorije u kojoj su Nacisti osvojili Britaniju, vojnike poslali u logore, formirali marionetsku vladu uz koju ide uniformisana policija i njen tajni deo koji hapsi neprijatelje režima. Kolaboracionisti, poltroni i svakojaki sumnjivi tipovi vladaju stanovništvom izmučenim nemaštinom i glađu. Kraljevska porodica i vlada pobegli su u Kanadu a pokret otpora je slomljen. Vremena su teška, nade jedva da ima - ali svakodnevni život teče svojim tokom, uz mnogo muke, poniženja i straha. U niskom, močvarnom Somersetu, na maloj farmi, za opstanak se bore mlada supruga, došla iz Londona, koja ne zna da li joj je muž živ, dvoje dece izbeglica bez roditelja, žilava seljanka sklona tiraniji. Na farmi je i arheolog, Nemac, zaljubljenik u legendu o kralju Arturu, koji, u okviru generalnog plana otimanja kulturnog blaga od pokorenog naroda, otkriva mač nepoznatog porekla za koji njegov ambiciozni šef veruje da je Ekskalibur koga želi da pokloni svom pretpostavljenom Himleru. Stvari dodatno zakomplikuje romansa nesuđene udovice i arheologa da bi ih zapečatila krađa mača...

            Kroz čitavu priču suprotstavljaju se velike ideje i običan život koji nagoni ljude na kompromise i oduzima im dostojanstvo. Glupost udružena sa ambicijama i zlobom vlada svakodnevicom. U patnji retko je ko veličanstven. Autori uspevaju da dočaraju sve pojedinosti slike koja možda nije prijatna za razgledanje niti podilazi nacionalom ponosu ali kojoj se ne može osporiti uverljiva životnost i poznavanje ponora ljudske psihe.

            („Dnevnik“, 2013)

VELEGRADSKA PESMA VASKA POPE

U svojoj poslednjoj knjizi pesama „Rez“ iz 1981. godine Vasko Popa nastavlja da traga za novom poezijom. Odavno već priznat za klasika koji je izborio sve bitke sa onima što su ga osporavali i potcenjivali, on uporno otkriva nove teme, nove tačke sagledavanja, nove vizure svojih stihova. Reka Vaskove poezije neprestano se menja, širi i produbljuje, meandrira.

            Jedan od sjajnih primera za rečeno je i „Velegradska pesma“:

                                   Velegradska pesma

                        Kaže mi onomad moja žena

                        Za koju bih sve učinio

                        Volela bih da imam

                        Jedno malo zeleno drvo

                        Da ulicom trči za mnom

            Mnoštvo je mogućih tumačenja ove pesme. Počev od onih koja će uočiti opoziciju naslova, koji nagoveštava hladnoću ljudskog mravinjaka, i topline koju nose stihovi. Lično, intimno, malo, prepuno naslućene i skrivene nežnosti, pulsira usred osujećenosti, uskraćenosti i otuđenosti od „običnih“ dodira sa „običnim“ stvarima/pojavama, kakva bi Priroda, svakako, morala da bude. Težak teret navalio se na prirodnost, na potrebu za jedinstvom s njom, i pritiska, guši svakodnevicu bića u betonskoj klopci. Sledeći ovaj put u pesmi otkrivamo tajne mehanizme osnovnih nivoa egzistencije jedinke, koji ne dozvoljavaju svođenje njenog života na golo biološko trajanje.

            Krenemo li, pak, u (naizgled) drugom pravcu i pozabavimo se simbolima koje pesma nosi otkrivamo mreže želja za blagostanjem, znanjem, plodnošću, srećom, ljubavlju i zadovoljstvima koja ona, kao ispunjenje, nosi. Posredni govor simbola (drvo kao simbol života, rodnosti i znanja, zeleno kao simbol nade, mira i bujanja prirode) nosi sliku potreba, tajnih nadanja i tako nas opet dovodi do korena opstajanja ljudskih bića. (Što, svakako, nije čudno jer konačnost svakog od nas određena je istim zadatostima zbog kojih svi i jesmo, kao vrsta, uz minimalne razlike i varijacije jedinki, to što smo.)

            Zbog toga će i tumačenje, koje će kao polazište imati iskustvo bajki i mitova sadržano u stihovima, takođe doći do zaključka koji donose prethodni načini iščitavanja.

            Zahvalnim za sagledavanje pesme može biti put na kome će ona, po formi i osnovnoj atmosferi, biti upoređivana sa dalekoistočnim tradicionalnim pesničkim formama tanka pesme.

            Odnos verističkog i fantastičkog u stihovima mogao bi biti zahvalno polazište za tumačenje.

            I tako dalje, i tako dalje...

            Ipak, sva ovakva tumačenja, sameravanja i upoređivanja mogu zavesti jer insistiranje na učenom ume često da zamagli one, na prvi pogled, jasne karakteristike.

            U slučaju ove pesme reč je o čistoj, nepatvorenoj radosti stvaranja koja sjedinjuje u sebi jednostavnost, ingenioznost i infantilnost. Popa jeste pisao stihove o „ozbiljnim“ istorijskim, antropološkim, filozofskim temama ali je itekako umeo da se poigra (setimo se ciklusa „Igre“ u „Nepočim-polju“). „Velegradska pesma“ jedan je od vrhunaca tog i takvog poigravanja, vrcavog poskakivanja, vrtoglavog kola duha. U njoj ima detinjstva, velikih, bistrih očiju koje se dive i umeju da zasuze od oduševljenja, ima želje za nestašlukom, bezbrižnosti koju nosi čisto srce i, te tako prozivane, duše, zanesenosti od koje zastaje dah, opčinjenosti.

            Popa je bezmerno mlad i lep u svoj mladosti ove pesme. Njegovi stihovi ogledalo su deteta skrivenog u njemu (i nama), skrivenog pred svim ružnim što svakodnevno dolazi pred naša lica. No, dete nije ugušeno udarcima i spremno je i dalje na igru, na oglašavanje koje je esencija slobode. Otuda je ova pesma tako prepoznatljiva i neobična, tako daleka od patetike i sumnji. Upravo zbog toga ona je i oblik u kome se tajna pesništva tako brilijantno razotkrila, svedočeći kako je stih tren, grč lucidnosti, prosvetljenje, inicijacija i instinkt kojim se vide i materijalne stvari i magija fantazama, snova i mašte iza njih. U tome jeste radost slobode duha. Bez Homo ludensa, čoveka koji se igra, bez obzira na sva znanja, teorije i planove, poezije jednostavno nema.

            Bez igranja igara vrtoglavice, u kojima se poništavamo i rađamo, stihovi jednostavno ne postoje.

            Popa je to znao.

(1997)

AVANGARDNE AVANTURE - O pesničkim knjigama „Simetrija, spontano narušena“ Darka Donevskog i „Virus. Jezgro, Ikona,“ Olivera Milijića

U tekućoj pesničkoj produkciji uvek je nedovoljno knjiga koje odstupaju od tekućih obrazaca mišljenja i pevanja. Sposobnost i volja da se iskorači sa sigurnih, utabanih pesničkih staza i krene u nepoznato, retki su jer traže (pre)više napora a ne nude priznanja i poštovanja (već nerazumevanje i osporavanja). Naravno, svemu prethodi tragalački nerv bez koga nema ni avangardne avanture. Kada, konačno, takve netipične knjige ugledaju svetlost dana njihovo postojanje često je skrajnuto, neprimećeno od kritike i čitalaca koji, takođe, moraju biti skloni i spremni za eksperiment i iskušavanja sopstvenih stavova.

            Skrećemo pažnju na dve vanredno uspele pesničke knjige koje su se hrabro uputile u nepoznate predele poezije, zalazeći daleko iza vidljivih horizonata uobičajenog.

I

            „Simetrija, spontano narušena“ Darka Donevskog (izdavač KOV, Vršac, 2012) prva je knjiga ovog nadasve nadarenog pesnika koji se u svojim stihovima lepršavo, bez imalo oklevanja, poigrava opštim mestima življenja (od svakodnevice do ljubavi), kao večnim temama poezije. Ta sloboda zadobijena je, čini se na prvi pogled, lako jer je oslobođena bilo kakvih obzira prema tzv Velikim (čitaj, nedodirivim) Istinama i Vrednostima. Moguće je da koren tog odnosa leži u pesnikovom životnom pozivu i ljubavima - astronomiji i astrofizici, koje mu daruju širinu sagledavanja koja domaša milione svetlosnih godina. Autor, međutim, ne insistira na svom znanju mada ne beži od njega pa u svoje pesme upliće stručnu terminologiju darujući im tako ne samo dodatne nivoe značenja već i osećaj začudnosti tako dragocen poeziji. I dok znatiželjni čitalac poseže za enciklopedijama i rečnicima kako bi sebi objasnio značenje određenih pojmova, njegov se doživljaj pesme izmešta i produžava u vremenu (i prostoru) dodajući joj tako kvalitete/značenja koji se, na prvi pogled, nisu mogli spoznati. Ukoliko, posle prvih zahteva za aktivnim angažovanjem, nastavi da čita ovu knjigu čitalac će, pod utiskom svog traganja za naučnim znanjima koja mu nisu bliska, promenjenom percepcijom sagledavati i pesme koje su bez naučne dimenzije. Naime, u pesmama koje se kreću u granicama svakodnevice, od lične intime do društvenih fenomena, imenovanje stanja i odnosa i njihovo psihološko senčenja plene domišljatošću i vrcavošću, humornim kontekstom a, ponegde, i jasnom ironijom. Na bežeći od trivijalnog kao polazišta, pesnik kreće u stvaranje slika koje će izmestiti na ravni nesvakidašnjeg, oneobičenog, čak bizarnog. Tom dobrodošlom postupku pridružuje se čitalačko sećanje na naučni odmak što rađa/donosi osećaj sažimanja spram makrokosmosa na čijem se neznanom prostor-vremenu sve ovo dešava. Paradoksalno, ovakva fiksacija će humor učiniti efektniji, smeh zvonkijim dok će snaga fatalnih iskaza unekoliko oslabiti spram fundamentalnih postavki Svemira. No, ovaj kvalitet ne postoji (odnosno gubi se) ako se pesme čitaju na preskok. U toj varijanti „trošenja“ ove knjige čitalac će spoznati i uživati u visprenim postavkama, obrtima i zaključcima. Za koju god se mogućnost čitanja opredelili, nesporno je da pred sobom imamo nesvakidašnju pesničku knjigu talentovanog pesnika koji se oglašava samosvojnim glasom na koji svakako treba obratiti pažnju.

II

            „Virus. Jezgro, Ikona,“ Olivera Milijića (izdavač Centar za turizam, kulturu u sport Svrljig, 2013) čistokrvni je poetski eksperiment kakvih uvek nedostaje savremenoj pesničkoj sceni. Odmak od uobičajenog, standardizovanog/etabliranog pevanja višestruk je i uvek sprovođen bez zadrške i kalkulisanja. Pesnik, na nivou forme, lomi stihove, cepa ih u više kolona/stubaca, razbija strukturu pesme da bi, na kraju knjige, „uveo“ vizuelnu poeziju pisanu/stvaranu od više autora. Njegovi stihovi poznaju i zvezdice kao oznake postojanja fusnota, citatnost im nije nepoznata kao ni upotreba stranih reči/jezika. Čitanje pesama nije jednoobrazno i tradicionalno - paralelne kolone mogu se konzumirati svaka zasebno ili čitati „pravlinijski“ od početka do kraja reda (što će reći da se ulazi i izlazi iz različitih kolona).  Problem je unekoliko uvećan kada kolone „počinju“ u različitim vremenima (čitanja pesme), odnosno na različitim „visinama“ ili ako se umeću tokom čitanja i tako remete dotadašnji red; slična je situacija i kada se više stubaca u nekom trenu spaja u kompaktne redove. Naravno, „mučenje“ čitalaca nije samo sebi cilj (mada se može pokazati blagotvornim jer će odbiti one koji nisu spremni na istraživanja, egzibicije i avanture), jer je sva ponuđena (i vizuelno dočarana) fragmentarnost odraz sveopšte haotične navale informacija, sadržaja koji su krnji u svojoj jednokratnoj-instantnosti, u svom svođenju materijalnih fakata i duhovnosti na potrošne senzacije koje neprekidno teku i okupiraju čula konzumenata nesposobnih da se izmaknu  agresivnim medijima i spoznaju sebe u civilizacijskom vrtlogu. Nosioci tog dičnog uzleta Potrošačkog raja su Internet, reklamne, propagandne floskule. Mogućnosti i slobode koje bi tehnološki napredak doneo masama, kako u materijalnom tako i duhovnom/obrazovnom boljitku, izgubljene su u ultimativno-propagirano-vulgarnom „konzumerizmu“. No, uprkos ispraznosti kao načinu postojanja, moguća je, mada izuzetno retko (i uvek u sudaru sa pragmatiznom), spoznaja lepote, uživanje u poetskim uzletima jezika i slika/metafora koji se temelje kako na duhovnim iskustvima prošlosti tako i na savremenim sanzacijama. Postojanje ove kontradiktornosti možda je jedini zalog opstanka (post)industrijske svetske civilzacije iznova razotkrivene i raskrinkane u Milijićevoj nadahnutoj pesničkoj knjizi.

            ("Književnost" 4/2013)

SOVJETI (NE)ZDRAVOG (RAZ)UMA ISTO TAKVOM - Saveti mladom piscu

Embrouz Birs kaže da je savet „najsitniji novac u opticaju“. Ono što stari vragolan ne kaže jeste da savet mnogo govori o onome ko ga daje, ponekad i više nego što govori (i znači) onome kome je upućen. Ali, kad smo već krenuli tim skliskim putem...

            Prvo: niko ne može zabraniti da postanete pisac - ni mrgodni kritičari ni dobronamerni savetodavci. Zašto biste da budete pisac - vaša je lična stvar. Svako piše i objavljuje na sopstveni rizik, svoju štetu ili polzu. Ipak, treba znati da u ovoj raboti nema previše para a slava je kratkotrajna i tanušna. Ako, u bezumlju i neukosti, ipak namerite da pišete i objavljujete (pisanje za fijoku ne završava posao; spisateljstvo je delom i egzibicionizam pa ako ne pokažete drugima šta imate džaba vam trud), ne bi bilo loše da, makar ugrubo, imate predstavu kakav bi spisatelj da budete. Jer ovijeh ima raznijeh - ozbiljnih i onih drugih, žanrovskih i glavnotokovskih, redovnih i zadesnih, štancmajstora i alternativaca, vrednih i lenjih, laktaroša i krotkih, zavisnih i nezavisnih... Mnogo fela, izazova i mogućih stramputica.

            Valjalo bi savladati osnove zanata - poznavanje pravopisa, makar i na srednjoškolskom nivou (ima ih koji ni to ne znaju); ne bi bilo zgorega da se puno čita (samoljubivi to odbijaju jer neće da kaljaju svoj božanski talenat); ako pišete na svakodnevne teme bilo bi baš zgodno da iste poznajete, ko piše o istoriji ili budućnosti moraće da uči kako bi bio uverljiv i smislen.

            Konačno, morate i da - pišete. Tek kad reči izađu ispod olovke ili bljesnu na ekranu knjiga se rađa; porođaj može biti lak ili sa komplikacijama. Kako god bilo - obavezno završite započeto: pišite i brišite, uzdišite, cepajte, kopirajte i „pestujte“ ali stignite do poslednje tačke. Onda to što je izašlo ostavite sa strane na par meseci i bavite se drugim rabotama. Pa se, kao svaki ubica, vratite svom nedelu i iščitajte ga. Bude li zvučao ubedljivo - uspeli ste; sve što izgleda „šuplje“ treba promeniti, jednom, dva ili tri puta. Ako i dalje ne ide - batalite i počnite drugu priču, pesmu, dramu, roman... možda to jednostavno nije vaša priča.

Samo pisac siguran u svoje delo spreman je da uđe u arenu izdavača i čitalaca; samo takav može da izdrži (obavezna) pljuvanja, zlobu i zavist i uspeva da mu (retke) pohvale ne zavrte mozak.

            Na kraju, naravno, savet - ne marite za tuđe savete; saslušajte ih ali radite kako mislite da treba. Udaranje glavom u zid je individualan doživljaj koga se ne treba odricati jer je to - dobra tema za knjigu.

(2009)           

NA OTPADU SJAJNE BUDUĆNOSTI – „Avili! Avili!“, strip album, Željko Pahek izdavač: System Comics, 2012.

Željko Pahek je „prvoborac“ uzdizanja moćnog domaćeg strip talasa u 1980-tim  u nekadašnjoj SFRJ. On je - mlad, talentovan, radan i agilan - obeležio ovu deceniju velikim brojem objavljenih stripova po raznim publikacijama - kojih, gledano iz današnje perspektive, nikada više nije bilo toliko, baš kao što više nikada nije zabeležana takva koncentracija kvalitetnih strip stvaralaca na ovim prostorima. Pahek je već u prvim stripovima bio prepoznatljiv, i tematski i likovno, a za par godina je svoj stil pročistio i doveo do visokih pripovedačkih, crtačkih i montažerskih standarda (kasnije je tome dodat i koloristički element). Pored stripa bavio se i karikaturom odnosno ilustracijama – njegove naslovne strane bile su deo vizuelnog identiteta nekoliko SF edicija.

Naučna fantastika je bila i ostala težišno polje Pahekovog rada. Raznorazne planete i bizarna bića na njima, svemirski brodovi i roboti svih oblika i veličina, skafanderi i laseri – taj redovni arsenal klasičnog „tvrdog“ SF-a paradira i Pahekovim strip tablama. Ali, umesto sjajnih i uglačanih površina superiornih igračaka superiorne tehnologije i junačkih osvajača bez straha i mane, kako je to smislila i kao obrazac servirala petparačka „palp“ naučna fantastika (a delimično uspeli da uozbilje Artur Klark, Isak Asimov i ini pisci druge polovine XX veka), u Pahekovoj verziji Univerzumom krstare zarđale kante i šklopocije koje prevoze neobrijane zabušante i ne mnogo bistre krivinaše; ništa od slavljene (i priželjkivane) nadmoći ljudske vrste nije ostalo na sceni – čak su i najgori zločinci jadni, isfrustrirani, histerični tipovi. A kad ljudi nisu sjajni takvi nisu ni roboti ali ni vanzemaljci. Rečju, sjajna budućnost pre liči na otpad, krpež i improvizaciju nego na veliki, plemeniti plan koji se u potpunosti ostvaruje. Od traljavog Svemira ne može se očekivati ni da stvori nešto bolje...

Album „Avili! Avili!“ čini 8 celina-epizoda od koji je većina originalno objavljena tokom 1980-tih.  U njima Pahek vežba svoju ruku u kratkim stripovima sa temama koje će ga i nadalje interesovati – od uvrnutih vojnika u II svetskom ratu (strip „Vili se vraća“ je naknadno obojen) preko savremenih vojničkih zgoda ili detektiva budućnosti do ne preterano spretnih letećih mutanata ili astronauta istraživača te ciničnog „Limenog doboša“. Dva završna segmenta čine strip gegovi u kojima glavnu ulogu igraji Marsoničari i Žaklina, luda biljka a tu je i Rozalija, kornjača koja puši, novija storija o neuspelom silovatelju i par karikatura. Album zaključuju sećanja Bobana Savića Geta na mladalačko druženje sa Pahekom. Svi stripovi deluju sasvim sveže i ubedljivo, struktura priča uravnotežena je i primerena njihovom obimu, situacije su i dalje urnebesne, dijalozi vrcavi a „prljavi grafizam“ odnosno konstrukcija tabli vizuelno su  dopadljivi i sasvim aktuelni. Pahekova subvezija obrazaca naučne fantastike „zlatnog doba“ ništa nije izgubila na duhovitosti.

Ovaj album dragoceni je uvid u početke Pahekovog rada. Iz šire perspektive strip scene ovo je značajan poduhvat jer spasava deo istorije i iznosi ga (u reprezentativnom izdanju) pred nove generacije čitalaca; možda će ovo biti začetak izabranih Pahekovih stripova (a potom i dela drugih strip autora), mada, u albumu ne postoje beleške o premijernim pojavljivanjima ovih stripova. U konačnom sagledavanju „Avili! Avili!“ potvrđuje Pahekov status živog strip klasika koga treba poštovati i uvažavati.

(„Dnevnik“, 2013)

Knjige koje (ni)je prekrila prašina KNJIGA O NJIMA I NAMA - Vilijam Mejkpis Tekeri – Knjiga o snobovima

U FOKUSU

            Vilijama Mejkpisa Tekerija (1811-1863) prevashodno pamtimo kao autora „Vašara taštine“ (kome u podnaslovu stoji „roman bez glavnog junaka“), impozantne, duhovite, cinične, oštroumne slike šarolikog sveta koji se muva po ulicama i salonima viktorijanske Engleske. Tekeri je nenadmašan u krokijima i skicama sudbina, naravi, komplikovanih međuodnosa, uvek spreman da otkrije mane i vrline sveta aristokrata i bogataša, koji je poznavao „kao svoj džep“ ali nije prema njemu bio bolećiv, baš kao što nije glorifikovao obične ljude i njihovo siromaštvo, neobrazovnaost i zatucanost. „Vašar taštine“ izlazio je u nastavcima u humorističkom listu „Panč“ i bio veliki hit (reč bestseler još nije postojala) i pre nego se pojavio kao zasebna knjiga. Mada se do tada sa promenjivom srećom okušao u prozi i poezije odnosno pisanju eseja, „Vašar taštine“ je, osim velike zarade, bio i odskočna daska za Tekerija koja ga je odbacila među najznačajnije i najpopulrnije pisce njegovog vremena. Od drugih dela koja je objavio najpoznatija su „Sreća Barija Lindona“, „Virdžinijanci“ i „Četiri Džordža“.

Tekeri je bio stalni saradnik „Panča“, što mu je obezbeđivalo skromne honorare, a pre serijala o „Vašaru taštine“, tokom 1846. i 1847. objavljivao je niz članaka pod zajedničkim naslovom „Snobovi Engleske, od jednog od njih“; članke je sakupio u „Knjigu o snobovima“ koja se pojavila 1848.g. neposredno pre „Vašara taštine“. Kao i sva njegova satirična dela i ovo je rado čitano od običnog građanstva dok su se „objekti“ njegovih članaka mrštili i upućivali mu brojne zamerke a bilo je poziva da „Panč“ prestane da objavljuje ove tekstove.

REČ KRITIKE

Istoričari tvrde da je reč „snob“ u engleskom jeziku poznata još od 18 veka ali da je tek posle Tekerijeve intenzivne „upotrebe“ u seriji članaka u „Panču“ ova postala poznata i popularna i ušla u svakodnevni govor sa osnovnim značenjem koji je Tekeri profilisao kao oznaku za čoveka/ljude koji s visine gledaju dole na socijalno inferiorne članove društva.

Od „Uvodne napomene“ u kojoj veselo pripoveda o svojoj sudbinskoj predodređenosti da svetu podari analizu ovog fenomena prisutnog u svim slojevima društva, Tekeri kreće u prikaz pojedinih vrsta-kategorija snobova (većina dobija jedan članak ali ima i snobovskih vrsta koje su opisivane u par nastavaka), koje inače deli na apsolutne (koji su snobovi čitavog svog života, uvek i svuda) i relativne (koji su snobovi samo u izvesnim prilikama i odnosima u životu). Kako to i priliči, počinje se od kraljevskih snobova, nastavlja onima iz plemstva, vojske, crkve, onima koji su dostojni poštovanja, snobovima sa univerziteta, gradskim i provincijskim, onima iz Irske, da bi, konačno, u čak osam nastavaka pisao o klupskim snobovima. Pošto Tekeri „nema dlake na jeziku“ piše i o literarnim snobovima i to sa velikim zadovoljstvom i smelim tvrdnjama. Velike zasluge za razvoj i bujanje snobizma u visokim krugovima Tekeri pripisuje publikaciji „Dvorska hronika“ koja prati događanja u rasponu od venčanja do salonskih zabava; što češće pojavljivanje na stranicama ovog izdanja cilj je svakog pravog snoba. U skladu sa prosvetiteljskim idejama koje je Tekeri zastupao (ali na svoj način),  svaka analiza, pored opštih tvrdnji sadrži niz primera-anegdota koje ilustruju određene pojave i ponašanja; naravno, imena aktera su izmenjena ali ne treba sumnjati da su ondašnji čitaoci znali o kome je reč. Iako su uskraćeni za tu dimenziju tekstova, današnjim čitaocima je podareno drugo saznanje – vremena su se promenila ali snobovi su opstali i ponašaju su po istim obrascima kao i njihovi preci od pre 160 i kusur godina.  

„Knjiga o snobovima“, dakle, nije samo sjajna slika viktorijanske Engleske već i krivo ogledalo za moderna vremena XXI veka.

("Dnevnik", 2013)

MEĐU PARALELNIM STVARNOSTIMA I KNJIGAMA

                                        Nema jedne već bezbroj paralelnih stvarnosti, uče nas Nauka i Umetnost (razlika među njima varljiva je i teško vidljiva). Svaki svet ima svoje knjige koje su, opet, svetovi u kojima ima knjiga. Čovek jeste i svet i knjiga. Određivanje najvažnijeg ili najboljeg pogrešno je i manjkavo pošto, kako to uči i Hajzenbergov princip neodređenosti, ako posmatrate česticu nećete videti talas i obrnuto. A realiteti ili opsene ili stvarnosti u kojima neke knjige nema, istovremeni su sa onima u kojoj ista postoji i širi svoj uticaj kojim usmerava taj posebni, specijalni Univerzum. U mojim ličnim univerzumima, stoga, bitišu (bez)brojne knjige-reperi; svaka otvara drugačije vizure i horizonte koji se, potom, mada samosvojni, sklapaju u višedimenzionalni hologramski entitet-objekat (a svaki delić nosi u sebi i sliku celine).

Tako su se, u svoj logici, na Kafkin „Proces “ i  „ Zamak “ nastavljale Borhesove „Maštarije“.

„Rukopis nađen u Saragosi“ Potockog nastavio se u Džojsov „Uliks“ a potom na  „Ubik“ Filipa Dika.

Malarmeovo „Bacanje kocke“ i Lotreamonova „Moldororova pevanja“, pored Beketovog „Moloa“, vode Dadaistima, Nadrealistima, Zenitistima, Novom Nemačkom subjektivizmu i Signalistima.

Antička mitologija sreće „Ajnštajnovski presek“ Dilejnija i Zeleznijeva „Stvorenja svetlosti i tame“.

„Zapisi iz mrtvog doma“ Dostojevskog rasprskavaju se u Selbijevo „Poslednje skretanje za Bruklin“.

Don Kihot i Tristam Šendi idu ruku pod ruku sa O’Brajenovim „Trećim policajcem“ koji stoji „Na reci kod Dve ptice“.

Vonegatova  „Klanica pet“  prati Andžejevskog i njegova  „Vrata raja“.  

„Ako jedne zimske noći neki putnik“ Kalvina ikoga sretne biće to Čestertonov  „Čovek koji je bio četvrtak“ i to baš sred Simakovog „Grada“.  

„Golać na urvini“ Strugackih mogao bi da čuje Direnmatov „Nalog“ ili Pinčonovu „Objavu broja 49“ koju bi razglasila Skorsina  „Zvona za Rankas“ i Silvin „Lope de Agire, princ slobode“.

Bile bi to prave-pravcate „Stilske vežbe“  Kenoa, u „Tatarskoj pustinji“  Bucatija na Lemovom „Solarisu“ ili sred Mekdonaldovog „Bespuća“ odnosno Eliotove „Puste zemlje“ u kojoj je razigran nezaobilazni Gibsonov  „Neuromanser“.

I sve tako dalje i tako bliže do u - beskrajon singularnosti...

(2010)

UVODNIK ZA „PATAGONIJU“ BROJ 3

Na mapi duhovnog stvaralaštva koje se (poprilično) poklapa sa granicama države u kojoj živimo „Patagonija“ pokušava da otvori nove horizonte i postore za jedan poseban način razmišljanja i izražavanja u pričama u slikama, način koji teoretičari svrstavaju pod odrednice „andergraund“ i „alternativni“ strip.

            Osnovi principi takvog stripa dobrano su poznati u inostranstvu dok je kod nas čitav koncept još uvek na početku. No, to što mi počinjemo da radimo nešto što tamo daleko više nije čak ni novina nije razlog za osećaj inferiornosti. Naprotiv.

            Radovi domaćih autora nisu se sveli na kopiranje tuđih radova već su stvorili i stvaraju jedan sasvim novi, specifični strip duboko uronjen u ovdašnje vreme, mesto i iskustvo.

            Da je to zaista tako dokaz su i stripovi iz „Patagonije“ koji su prihvaćeni u bližem i daljem svetu koji sigurno ne bi bio zainteresovan za puku krađu sopstvenih dela.

            Dokaz da se pojavljuje nešto novo i vredno je, u krajnjem slučaju, i ovaj treći broj „Patagonije“ u kome ravnopravno, rame uz rame, stoje stripovi naših i stranih stvaralaca, po mnogo čemu vrlo bliski no i jasno različiti.

            Ali, još uvek smo na početku. Trebaće još mnogo rada, strpljenja da se na dobrim temeljima izgradi visoka kuća ovog vida 9. umetnosti Osnovne ideje andergraund/alternativnog stripa: nekonvencionalnost, eksperiment, odbijanje priznavanja bilo kakvih teorija, ideje su i „Patagonije“  Granice „Patagonija“ stripa su samo one koje autor sebi nametne. Svima njima/nama „Patagonija“ pruža ruku dobre volje.

            Prihvatite je.

(1994)