POVRATAK ČOVEKA SA MARSA - „Stranac u tuđoj zemlji“ Roberta A. Hajnlajna; izdavač „Čarobna knjiga“ 2020.

Izdavačka kuća „Čarobna knjiga“ u okviru svoje „Biblioteke Beskrajni svet fantastike“, koja donosi prevode knjiga značajnih za istoriju fantastičkih žanrova (ponajpre naučne fantastike), upravo je objavila roman Roberta A. Hajnlajna „Stranac u tuđoj zemlji“. Hajnlajn (1907-1988) je jedan od klasika naučne fantastike iz tzv „zlatnog doba naučne fantastike“ (1940-1950) i od fanova je svrstavan u „veliku trojku“ (uz Isaka Asimova i Artura Klarka) najboljih pisaca naučne fantastike. Njegov obiman opus obuhvata niz dela za mlađe čitaoce (omladinu) odnosno cikluse dela pod nazivom „Istorija budućnosti“ i „Svet kao mit“. Pošto je počeo da objavljuje krajem 1930-tih Hajnlajn je „pokupio“ niz manira iz „palp“ literature ali je kasnije vidno napredovao u pravcu serioznije literature. Baveći se svakovrsnim obrascima, od „spejs opera“ preko ustrojstava budućih društava do putovanja kroz vreme, on je ispisivao dela različitih kvaliteta i domašaja koja su imala veliki uticaj na publiku i kolege po peru. Nekolika njegova dela pominju kao primeri određenih podžanrovskih usmerenja: npr. „Zvezdani jurišnik“ kao militantno-ratna „spejs opera“, „Mesec je surova ljubavnica“ kao roman od ljudskim naseobinama van Zemlje, „Svi vi zombiji“ kao egzemplar za „princip leptira“ (putovanja kroz različita vremena i susretanja samog sebe).

            „Stranac u tuđoj zemlji“ (1961) primer je dela koje problematizuje temelje moderne ljudske civilizacije (one tzv „Zapadne“). Hajnlajn je na ovom delu radio punu deceniju; izdavač je tražio da rukopis, na 800 strana, bude skraćen za 25% (zbog, za ondašnje prilike, neuobičajene dužine i zbog „problematičnih“ sadržaja). Roman je privukao veliku pažnju publike pa je dobio i nagradu „Hugo“ kao najbolji naučnofantastični roman te godine. „Stranac...“ je prvi naučnofantastični roman dospeo na best-seler listu „Njujork tajmsovog književnog podlistka“ („The New York Times Book Review's“) iako je kritika u tom listu bila vrlo suzdržana. Roman je stekao i brojnu vanžanrovsku publiku - postao je kultna knjiga u hipi zajednicama (među njima i Čarlsa Mensona). Roman je uvršćen u izložbu „Knjige koje su oblikovale Ameriku“ Kongresne biblioteke SAD. Godinu dana po Hajnlajnovoj smrti bila je potrebna obnova autorskih prava pa je njegova udovica zatražila od izdavača da objavi knjigu bez skraćenja i upravo ta verzija je, po privi put, prevedena i objavljena u Srbiji.

            Roman prati dogodovštine Valentina Majka Smita, vanbračnog deteta dvoje članova prve ekspedicije na Mars, rođenog na „crvenoj planeti“ i jedinog preživelog u tom poduhvatu, koga su odgajili Marsovci a, 25 godina kasnije, druga ekspedicija vratila na Zemlju. Po prispeću na planetu roditelja, Smit je izolovan iz medicinskih razloga; on je, naravno, svetska senzacija a oko njega se zapliću svakojake političke zavrzlame i interesi. Njih je svestan ambiciozni  novinar Ben Kakston koji je u kontaktu sa medicinskom sestrom Džil Bordman. Pošto upozna Smita i spozna u kakvoj je opasnosti Džil otima Smita iz bolnice i, pošto je Ben nestao, odvodi  u kuću Džubala Haršoua, advokata, lekara i popularnog pisca. Sledi političko nadmudrivanje kojim će Smitu biti obezbeđena sigurnost i priznata njegova prava (bogatog naslednika roditeljskih patenata i suverena-vlasnika Marsa). U međuvremenu, Smit koristi sve svoje sposobnosti (a one pored intelektualne superiornosti podrazumevaju potpuno vladanje svojim telom kao i sposobnost da se pretnje fizički otklone tako što će - nestati) kako bi upoznao zemaljsku kulturu sa mnoštvom njemu stranih koncepata (od vlasništva do institucija braka). Kad se oseti sposobnim Smit sa Džil napušta Džubalovu kuću i odlazi u svet, priključuje se putujućem cirkusu, prijavljuje u vojsku (iz koje ga izbacuju) a potom osniva Crkvu svih svetova. Tamo propoveda slobodnu ljubav i dosezanje viših nivoa svesnosti koji, uz savladavanja marsovskog jezika, podrazumevaju i telepatsko povezivanje grupe. Pristupanje mnoštva članova ugrožava do tada moćne crkve, posebno „fosterite“, pa centralno sedište Smitove crkve biva spaljeno a on bukvalno raskomadan. Ipak, Smitovo učenje se ne može iskoreniti kao što i on nadalje postoji u višim sferama stvarnosti.

            Hajnlajn piše o Zemlji bliske budućnosti: na njoj živi pet milijardi ljudi, politička organizacija je unekoliko drugačija (postoji svetska Federacija), tehnika je napredovala (leteći automobili, stereo televizijski tankovi) ali su osnovni koncepti Zapadnog sveta i dalje isti (neupitnost svojine, političke igre moći, religijske mahinacije i fanatizam, seksualna frustracija). Civilizacija Marsovaca je, uprkos nizu bizarnosti, nadmoćnija i „humanija“ a kako je Smit, u suštini Marsovac, sukob sa zemaljskim svetom neminovan je zbog sudara rigidnog kapitalističkog ustrojstva sa idejama slobodne ljubavi, neopterećenosti posedovanjem materijalnih bogatstava i nerobovanja institucijama (državne prinude, braka...).

            Bezmalo šest decenija od pojavljivanja, „Stranac u tuđoj zemlji“ se predstavlja kao provokativno delo koje, pod okriljem naučne fantastike, preispituje temeljne vrednosti „Zapadne civilizacije“ druge polovine XX veka.

            („Dnevnik“, 2020.)

LJUDI, ZVERI I BULJUK STRIP JUNAKA ili STARMALA PRZNICA SKLONA LAŽIMA –„Ken Parker 8“ Berardi i Milaco; izdavač „Darkwood“ 2019.

Nastavljajući objavljivanje edicije koja sabira strip serijal “Ken Parker”, scenariste Đankarla Berardija (1947) i nekolicine crtača na čelu sa Ivom Milacom (1949), agilni izdavač “Darkwood” je objavio i osmi tom (u mekom i tvrdom povezu sa kvalitetnim crno-belim otiskom). “Ken Parker” je započeo svoj život davne 1974. godine a u bivšoj SFR Jugoslaviji objavljivan je u “Dnevnikovom” izdanju “Lunov magnus strip” i među stripofilima brzo stekao kultni status. Početna priča rađena je pod uticajem filma „Džeremaja Džonson“ iz 1972.g. o pravdoljubivom traperu koga igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega). Na ovaj filmski temelj nadovezala su se i iskustva „špageti vesterna“ i američkog „antivesterna“ sa neušminkanom slikom Divljeg zapada. Serijal prati Parkerove avanture od kraja Građanskog rata i početka poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca. Parker je traper naoružan, od dede nasleđenom, kremenjačom (nazivaju je i “sprednjača” jer se puni kroz usta cevi) i velikim nožem; njegova pravdoljubivost pionira-graničara, kao i spremnost na teškoće i odricanja, direktno se sudara sa brojnim protivnicima sklonim prevarama, bahatom rasipanju i nepromišljeno lakim (nasilnim) rešenjima. Zbog razlika u životnim svetonazorima Ken je, faktički, u sukobu sa novim vremenom i ljudima koji prljaju sve kutke nekada čiste, nevine zemlje.

Na svojim putešestvijima kroz Divlji zapad (uz povremene izlete do mora i na Aljasku) Ken sreće svakojake ljude, od važnih i uticajnih do sasvim beznačajnih; među svima njima izdvaja se devojčica Pat O’Šejn, starmala prznica sklona lažima (o svojim godinama, prošlosti i poreklu), krađama kao i samohvalisanju. Pat je strip parnjak Meti Ros, devojčurka iz vesterna “Prava hrabrost” (“True Grit”) iz 1969.g. koji je režirao Henri Hatavej a šerifa Rustera Kogburna je igrao legendarni Džon Vejn; rimejk ovog klasika snimila su braća Koen 2010. godine. Susret Pat i Kena desio se u epizodi “Balada o Pat O’Šejn” a njihovo druženje se nastavilo u još tri priče od kojih je poslednja, neobičnog naslova “Ljudi, zveri i junaci”, štampana u osmoj knjizi Parkerovih avantura. Elem, Pat i Ken su u Dodž sitiju, stočarskom centru i treba im nekoliko kauboja sa kojima će žigosati a potom oterati kupljeno krdo krava sve do Sijuks Folsa gde je Pat (u prošloj epizodi) kupila ranč. Ken ne uspeva da nađe kauboje ali to uspeva Pat - mada Ken ima primedbe na odabir (dva momka i brbljivi starac) ali mora da prizna svoju nemoć. Par dana kasnije im se pridružje kauboj Ajzak (za koga se ispostavlja da je tražen kao ubica). Težak posao gonjenja krda kroz divljinu, po svim vremenskim uslovima, postaje opasan kad družina sretne Omaha Indijance koji se neće zadovoljiti samo delom stoke kao nadoknadom za prelazak svoje teritorije. Zahvaljujući Parkeru, kauboji pobeđuju u borbi ali ubrzo ih prepadaju bledoliki banditi; no, njih se preciznim pucnjima rešava Ajzak. Posle velikog stampeda u kome strada jedan od momaka, krdo i njegovi goniči stižu na cilj. Družina odlučuje da ostane zajedno i radi na ranču, Pat se zaljubljuje u mladog Džesa dok Ken odlazi jer ne može da pristane na život u zatvorenom prostoru. “Ljudi, zveri i junaci” su klasična vestern priča koja, iako je bezbroj puta viđena, uvek pleni pažnju otkrivanjem plemenitih osobina kod članova grupe kao i neminovnim humornim momentima. Berardi je valjano “odradio” čitavo zamešateljstvo nadograđujući ga i jednom izuzetnom majstorijom. Naime, Ken traži kauboje u salunu “Odmorište za junake” i tamo sreće brojne junake vestern stripova od kojih su najpoznatiji Zagor (Nolite i Ferija), Cisko kid i Pančo (Salinasa), narednik Kirk (Prata), Teks Viler, Kit Karson, Kit Viler i Tajger Džek (Bonelija i Galepinija), Kapetan Miki (EseGesea), Mali rendžer (Lavecola i Gambe), Poručnik Bluberi (Šarlijea i Žiroa), Rendal (Kastilja); pojavom Taličnog Toma koji jaše prema groblju iskazano je dirljivo poštovanje prema Gosiniju (sa Morisom tvorcem ovog junaka) koji je umro godinu dana pre objavljivanja ove epizode (1977.g.). Berardi i Milaco (čiji se likovi, takođe, uz Bonelija, pojavljuju u stripu) ovim su iskazali ne samo divljenje prema kolegama već i prema nezaobilaznim klasicima vestern stripa.

“Nemilosrdni Buč”, druga epizoda u knjizi takođe je standardna vestern priča o nemilosrdnom lovcu na skalpove, surovim Indijancima na ratnom pohodu i maloj družini iz diližanse koja pokušava da se spase propasti. Ken koji “stopira” diližansu mora da, zarad spasenja svih, sarađuje sa lovcem na skalpove iako ga prezire. U odlučujućem trenutku bitke stiže konjica, Indijanci beže a Ken odlazi da sahrani lovca na skalpove kako to priliči onome ko poštuje protivnika (i opkladu). Iako se kreće na poznatom terenu, Berardi gradi zanimljivu priču uz poneku neočekivanu intrigu ali i par neuobičajeno brutalnih scena. Epizodu je, sa promenjivim uspehom, nacrtao Bruno Marafa.

Rečju, osma knjiga „Kena Parkera“ donosi prepoznatljive priče koje su korektno realizovane, uz svetli trenutak pomenute egzibicije u prvoj epizodi, u duhu ovog „vesterna sa dušom“ kome, na radost stripoljubaca, vremenski odmak od četiri decenije nije oduzeo svežinu.

            (“Dnevnik”, 2020.)

U SVETU IZGUBLJENIH VANZEMALJACA I BORBENIH SLONOVA – „Džeremaja, sedmi tom“ Hermana Ipena; izdavač Čarobna knjiga, 2019.

Agilna „Čarobna knjiga“ na radost znatiželjnih stripoljubaca objavljuje, u reprezentativnom tvrdom povezu, punom koloru i vrhunskoj štampi, celokupni strip serijal „Džeremaja“ scenariste i crtača Hermana Ipena (1938). Sedmi tom ovog ambicioznog i vrednog poduhvata sadrži tri epizode: 19 „Pogranična zona“, 20 „Plaćenici“ i 21 „Rođak Lindford“, originalno objavljene 1996, 1997. i 1998. godine. Domaći čitaoci morali su malo duže da sačekaju na pojavu ovih epizoda u „Politikinom zabavniku“ pošto je kontinuitet objavljivanja ovog serijala prekinut prestankom izlaženja sarajevskog magazina „Strip art“ (1986.g) nakon čega se, u ratnim i sankcijskim 1990-tim, pojavilo tek par piratskih albuma ovog serijala.           

Serijal „Džeremaja“, koji je Hermanov prvi samostalni stripski projekat započet 1979. godine, prati avanture dvojice momaka, Džeremaje i Kurdija Maloja, u svetu koji opstaje na zgarištu bivših SAD uništenih građanskim ratom između crne i bele rase. Kako epizode odmiču momci odrastaju i, stalno putujući, šire upoznaju i doživljavaju svoje okruženje, nekadašnji bogati Novi svet koji sada liči na novu verziju Divljeg zapada. Džeremaja, ozbiljniji i odgovorniji, i Kurdi, vetropirasti kavgadžija, krstare pustarama i šumama, prolaze kroz razrušene velegrade i samoorganizovane male zajednice u kojima obični ljudi pokušavaju da prežive i odbrane se od sveprisutnih bandi. Vremenom se uspostavlja kakva-takva centralizovana vlast a život normalizuje što, između ostalog, znači ponovno izdizanje političara i njihovih aparata koji se, međutim, ne odriču starih, oprobanih sistemima vladanja, manipulisanja i iskorišćavanja masa. Džeremaja će tokom lutanja upoznati Lenu sa kojom, uprkos zaljubljenosti, ne uspeva da održi vezu jer on ne može da ostavi na cedilu svog druga Kurdija koji redovno zapada u svakojake sukobe sa osionim napasnicima i silnicima. Zato drugari nastavlju da lutaju starim drumovima, vođeni večnom glađu i besparicom, i, neminovno, stižu i na mesta na kojima su već bili. Tako u epizodi „Pogranična zona“ Džer stiže u gradić u kome je Lena u ne baš zavidnoj situaciji. Džer pokušava da joj pomogne ali to ne može da se razreši sred razmirica lokalnih moćnika te tajanstvene pojave letečeg tanjira i izgubljenog vanzemaljca. Na kraju, uprkos neugasloj ljubavi, Lena odlučuje da ostane gde je i ne ode sa Džeremajom...

            „Plaćenici“ su banda okorelih pljačkaša opremljena lakim oklopnim vozilima ali i slonovima istreniranim za borbu. Njihov cilj je gradić kraj rudnika koji krije basnoslovno blago. Ništa ne sluteći Džer i Kurdi će upoznati putujućeg prodavca biblija (koji nije samo to) a u gradiću odlučnu šankerku bez iluzija... Naravno, na kraju sledi spektakularna borba sa plaćenicima. „Rođak Lindford“ je odbegli genetski eksperiment čudnog ponašanja koga progoni savršeni lovac a naši junaci mu se nenamerno nađu na putu; Kurdi se, dodatno, zameri prgavim policajcima i izvuče deblji kraj. Ipak, kako dolikuje, Džer i Kurdi će nastaviti dalje u nove avanture, mada ne više na konjima već na motorima.

Epizode iz ovog toma žanrovski su jasno definisane - Herman koristi prepoznatljive elemente iz arsenala naučne fantastike - ali su dodavanjem podzapleta bitno usložnjene i obogaćene uvidima u lične sudbine (koje nisu direktno vezane za osnovnu intrigu). Herman je sposoban da u samo par slika stvori i izgradi karakter ličnosti i odmah je „ubaci“ u dešavanja. Otuda su njegove priče izuzetno uverljive i nadilaze uobičajeno stripovsko uprošćavanje situacija zarad brzih efekata. Na rečeno treba dodati i još jednu bitnu novotariju - od „Pogranične zone“ Herman je promenio vizuelni identitet serijala odnosno promenio je način crtanja: umesto uobičajenih crteža koji se naknadno kolorišu, sada je svaki kvadrat table mali akvarel sa minimumom crtačkih linija. Takođe je promenjena i paletu boja: intenzivan kolor za koji su bili zaslužni Frejmond a u par epizoda i Pahek, i kojim dominiraju čiste boje, sada je zamenjen tamnijim i upadljivo „izbledelim“ tonovima što sveukupno stvara utisak „teže“ atmosfere. Unekoliko su, ipak, različite prve stranice „Plaćenika“ koje podsećaju na efektni filmski tehnokolor. Table su, kao i do sada, montirane dinamično, sa sjajnim rakursima i impresivnim velikim slikama. Sveukupno, „osveženi“ Hermanov crtačko-slikarski stil doprineo je novoj likovnoj atraktivnosti stripa što, uz uzbudljive priče, iznova potvrđuje da je „Džeremaja“ strip koji se ne „troši“ u ispraznom recikliranju obrazaca već, naprotiv, produbljuje vizure i ustrajno pomera kvalitativne granice samog serijala zbog čega je i zaslužio zapaženo mesto u korpusa savremenog naučnofantastičnog stripa.

            („Dnevnik“, 2020.)

LAKE BELEŠKE IZ TEŠKE (SAMO)IZOLACIJE ili BEKSTVO IZVAN SVOG ŽIVOTA

Kaže naš narod „Nikad nije bilo da nekako nije bilo“.

            E pa - baš ovako nikada nije bilo.

            Ovo je svetski (globalni) istorijski događaj. Posle koga ništa neće biti isto.

            Ako nekome i treba dokaz evo jednog - svim deklamatorima usta su puna velikih reči: od Života i Smrti preko Ljudskih i Ustavnih prava, Istina i Laži, Slobode kretanja do Prava na šetanje kućnih ljubimaca.

            Ima tu i finesa - Vanredno stanje („stanje javne opasnosti u kojem je ugrožen opstanak države ili građana, a posledica je vojnih ili nevojnih izazova, rizika i pretnji bezbednosti“ što je tek na korak od ratnog stanja) i Vanredna situacija nisu isti zakonski pojmovi ali ih TV i Internet govornici blaženo brkaju. Svakako (iz)vanredno jeste ali koliko?

            Vojska je na ulicama i granicama ali komandanti nisu u vojnim uniformama. Zašto?  Zar se ne borimo protiv nevidljivog neprijatelja? On je svuda ali ga ne vidimo pa smatramo da možemo sebi da dozvolimo opuštenu varijantu, ono kao „lep je dan“, „neće mene“, „lažu nas“. Na to se dodaje slavni nam nacionalni ponos i inat - „nama ni bombe ništa nisu mogle“, „ko sme meni da zabrani“, „ja imam prava“, „nemaju oni pojma kako se to radi - da su mene pitali rekao bih im kako treba“ - koji se drčno a anonimno širi tzv „društvenim mrežama“ kojima ribare nedorasli, neiživljeni, zlobni... I - nikom ništa. Jeste vanredno stanje ali - reči su jeftine i ništa ne vrede niti znače. Istina, nije ovo samo naš specijalitet, patologije ima svuda; ne zna se još uvek kako je prošla zaražena žena uhapšena u Vuhanu jer je pljuvala na dugmiće u liftu. Slučajeva namernog pljuvanja bilo je i u demokratskoj Evropi i liberalnoj Americi.

            Ali, u Evro-Amer-centričnom svetu sve oko korone nije doživljavano kao stanje koje zahteva izuzetne mere (kad su se stvari otrgle kontoli bilo je kasno). Zašto? Zbog ničim utemeljenog optimizma ili neverovanja da smak sveta stiže? Zar ovo nije Apokalipsa? Ali barem „mala apokalipsa“?

            Ljudi vole velike i pompezne stvari. Veruju da propast sveta - ako ikada dođe - mora da bude bučna, gromoglasna, da se od nje zatrese čitava planeta. To imponuje megalomanskom doživljavanju sopstvenog značaja (kao vrste). Antropocentrizam se hrani glupošću i kompleksom sopstvene veličine. Zar ćemo umesto u eksplozivnim provalama lave ili u novom potopu, vihorima ili (bar) nuklearnoj kremaciju dugo i bolno krepavati od visoke temperature, udaviti se u sopstvenim izbljuvcima, tela iscrpljenog nekakvim virusima koji ne znaju ništa o ajpodima, limuzinama, modi, glamuru? To je tako jadno, neelegantno, necivilizovano. Nedostojno vrhunca evolucije, Pobednika Prirode i svih niskosti koje ona podrazumeva a Čovek XXI veka s prezirom odbacuje; naravno, taj Čovek je Zapadnjak (otuda onaj optužujući slogan „kineski virus“ što znači nešto prljavo iz bednog dela sveta koji se drznulo da uprlja Evro-Amer Ubermenševe).

            Ipak, virus je, necivilizovan ali efikasan, preskočio sedam gora i mora i zavladao svetom... Srušio je ili bacio na kolena skoro sve najsavršenije društvene i ekonomske sisteme - manje ili veće demokratije, liberalne, neoliberalne ili državne kapitalizme - i ubrao krvavi danak među jedinkama smekšanim luksuzom ili bedom i lažno zaštićenim sistemima elitne medicine koja nema dovoljno osnovnih zaštitnih sredstava. A nema ih jer kapital mora da se obrće a ne zamrzava u zalihama maski, rukavica i respiratora. Zdravstvo, kao i osiguravajuće društvo, računa da nikada svi klijenti neće odjednom imati nezgodu i tražiti isplatu pa takvo šta ne predviđa u biznis planovima niti objavljuje u završnim računima da ne bi uznemirilo javnost. Zato se ne treba čuditi belosvetskim medicinskim sestrama koje od zaštitne opreme na sebi imaju - kese za đubre. Zato se ne treba čuditi kolonama kamiona koje prevoze mrtve i masovnim opelima. Uostalom, sve je ovo viđano kroz istoriju, boleštine su kosile ljude i to je zapisano u Bibliji kao i u bezbrojnim knjigama. I tada su mali ljudi stradali a bogati se sklanjali, zatvarali u dvorce i čekali da pošast prođe (i pričali 100 priča kao u „Dekameronu“). O tim stradanjima čulo bi se i pročitalo sa zadrškom jer su vesti sporo putovale a oni do kojih su stizali bili su nepoverljivi i ne mnogo zabrinuti jer se to događa nekome drugom. Korona  je prva pošast koja je udarila široko i čiji se put i razvoj, zahvaljujući modernoj tehnologiji, može pratiti u realnom vremenu, od početka (i famozne supe do šišmiša; kobre su oslobođene sumnje) do njenog kraja-zamiranja. Samo što to niće biti kraj je istoga nema (uostalom, svaki kraj je novi početak). Posle korone ništa neće biti isto ako ljudi globalno nešto nauče - mada je to malo verovatno jer idealni spoj potrošačkog mentaliteta i obrta kapitala nije lako uzdrmati. Nije ih potresao ni globalni rast temperature, topljenje glečera, ni zapaljeni Amazon, ni spržena Australija...

Kako će biti dalje malo ko zna. Svi se uzdaju u stvaranje vakcine, u novu pobedu nad Prirodom; a pobeda će se proslaviti novim hedonističkim perverzijama za moćne sa čije trpeze će nešto pasti i među običnu raju. I tako će se stvari u blaženom neznanju i bezobraznoj nezainteresovanosti kotrljati do novog virusa ili potopa, temljotresa, super-vulkana ili suše ili najezde mutiranih skakavaca, pčela ubica... Majka Gea će ili naučiti smernosti svoju najmlađu decu ili će propasti pod njihovim terorom.

Oni koji čitaju naučnu fantastiku o Apokalipsi sve znaju iz bezbroj knjiga. U toj se tački Hrišćanstvo i Naučna fantastika susreću; istina, potom se, kad predviđaju posledice Apokalipse, opet se razilaze. Naučna fantastika nimalo nije optimistički nastrojena. Malo toga je ostalo posle Londonove „Skerletne kuge“ kao ni posle bezbrojnih atomskih apokalipsi ili naučnih ludiranja (Vonegatova „Kolevka za macu“). Uostalom, virusi kao krajnje efikasni organizmi nikome ne praštaju: svako iole pismeniji zna da su Marsovce u Velsovom „Ratu svetova“ ubili virusi i bakterije a ne vojska. Epidemije se rešavaju samo radiklnim merama - u romanu „Svetski rat Z“ samo je komunistička Severna Koreja rešila problem „zombifikacije“ tako što je svim državljanima povadila zube pa ih potrpala u podzemne bunkere - i oni su ima šanse da prežive! Civlizovani demokrati tu šansu nisu imali. U Pekićevom „Besnilu“ razmatra se nuklearna kremacija Londona kao legla zaraze. „Tako mu je to“ rekao bi Kurt Vonegat.

            Sve to se mota po ovdašnjim fantastičarskim glavama smeštenim između četiri zida dok s druge strane vreba virus a vlada policijski čas. Naravno, oni koji u sve to ne veruju šetkaju uokolo i misle da su hrabri a zaboravljaju da pored junaštva postoji i čojstvo po kome moraš druge da čuvaš od - sebe. U svakom slučaju za njih ne važi ni „Dome, slatki dome“ ni „Moja kućica - moja slobodica“.

Naravno, klincima je prvi dom u virtuelnim svetovima, ovaj fizički sada ih guši više nego obično jer je prenaseljen stalno prisutnim roditeljima kojima firme ne rade ili oni „rade od kuće“. Ni roditeljima nije lakše - moraju čitavog dana da vaspitavaju decu. I još da gledaju supružnika i budu mu „na meti“. Pošto se entuzijazam prvih slobodnih dana istrošio na produžena spavanja, velika spremanja i male popravke ostaje još vremena koje treba popuniti - ali kako? Napolju se ne sme, unutra je svako svakome na putu. Nervoza i dosada rastu. Da li je rešenje bekstvo u TV programe i Internet? Dakle bekstvo izvan svog života. Za koji tvrdimo da nam je važan. Ili, ipak, nije? Jer, što bi onomad rekli  „Volim i ja pozorište - ali ne u svojoj kući!“

            Kraja i rešenja - za sada nema. Dakle: „Nastaviće se...“

(u neznatno skraćenoj verziji objavljeno u "Dnevniku")

UZBUDLJIVO OTKRIVANJE NOVOG-STAROG SVETA – „Džeremaja, peti tom“ Hermana Ipena; izdavač Čarobna knjiga, 2018.

Nastavljajući objavljivanje celokupnog strip serijala „Džeremaja“ scenariste i crtača Hermana Ipena (1938) - u reprezentativnom tvrdom povezu, punom koloru i vrhunskoj štampi - agilna „Čarobna knjiga“ je, znatiželjnim stripoljubcima ponudila peti tom koji sadrži epizode 13 „Padaju kegle“, 14 „Vratio se Simon“ i 15 „Aleks“ objavljene 1988, 1989. i 1990. godine. Pošto je sarajevski „Strip art“ urednika Ervina Rustemagića prestao da izlazi nekoliko godine ranije (1986.g) „Džeremaja“ nije više imao utočište (dakle časopis u kome bi bio objavljivan) tako da su epizode 13 i 14 izašle tokom sankcijskih 1990-tih u piratskom crno-belom album izdanju dok se epizoda „Aleks“ pojavila znatno kasnije u „Politikinom zabavniku“ koji je nastavio da kontinuirano prati serijal.

            Serijal „Džeremaja“, koji je Hermanov prvi samostalni stripski projekat započet je 1979. godine. Početna postavka priče – avanture dvojice momaka, Džeremaje i Kurdija Maloja, u svetu koji opstaje na zgarištu bivših SAD uništenih građanskim ratom između crne i bele rase – širi se i razvija kako na polju ličnog odrastanja i razvoja glavnih junaka tako i na nivou sve dubljeg upoznavanja sa različitim licima najnovijeg Novog sveta koji liči na Divlji zapad. Džeremaja, ozbiljniji i odgovorniji, i Kurdi, vetropirasti kavgadžija, krstare pustarama, prolaze kroz razrušene velegrade i samoorganizovane male zajednice koje se brane od sveprisutnih bandi. Vremenom se uspostavlja kakva-takva centralizovana vlast i život se normalizuje što, između ostalog, znači ponovno izdizanje političara i njihovih aparata koji „posluju“ po starim, oprobanim sistemima kako bi vladali i koristili mase.  Na ličnom planu, ljubavna veza lepe Lene i Džeremaje nije krunisana venčanjem jer Džer ne želi da ostavi na cedilu svog druga Kurdija koji, kao i uvek, zapada u svakojake sukobe sa osionim silnicima. Drugari nastavlju da lutaju starim drumovima, vođeni večnom glađu i besparicom. Ipak njihove avanture sve su složenije i ozbiljnije. Tako se u epizodi „Padaju kegle“ priča plete oko mutnih rabota u kojima učestvuju moćni političar i vođa sekte. Čini se da, iako je stari svet zbrisan, modeli vladanja, laganja i beskrupulozne borbe za vlast i moć ostaju isti i čvrsto vezuju ulickane političare i sirove kriminalce. Otimačine i prevare i nadalje su najlakši način da se zaradi za život a taj cilj se ostvaruje svim sredstvima. „Tačka prepoznavanja“ sa našom svakodnevicom je i droga kao roba koja se uvek unosno prodaje. Organizovanje ove rabote spaja, u epizodi „Vratio se Simon“, ekscentričnog muzičara, maestra Sikorskog, sa običnim, agresivnim snagatorima koje predvodi Simon, brat Sikorskog, i koji će, u svojoj obesti, obojiti Kurdijevu mazgu Ezru što, naravno, nikako ne može proći nekažnjeno.

            „Aleks ili smršaću, obećavam!“ prati pokušaj spajanja decenijama razdovojene porodice dok se na obližnju obalu iskrcavaju japanski komandosi kao prethodnica moguće invazije. Lepa Aleks više voli svoje šimpanze nego ljude a njen otac alkohol dok ponovo nađena, elegantno popunjena, majka namerava da sve bude kao nekada a kratkovidi, obrazovani brat Edvard samo želi da ga niko ne kinji. Džeremaja i Kurdi pomoći će da se porodica odbrani od opasnosti ali ta borba neće proći bez gubitaka.

            Herman spretno kombinuje elemente akcionih priča sa socijalnim analizama i serioznim međuljudskim odnosima; svi ti ozbiljni elementi i tenzije „relaksirani“ su pošalicama i vragolijama. Sveukupno, epizode su stripovski lake, brze i šarmantne ali se, istovremeno, kao dodatni kvalitet, bave kako društvenim tako i ličnim pitanjima. Uz valjani zaplet i razrešenje epizode su raskošno nacrtane i dinamički sjajno montirane a poneke table kako enterijera tako i eksterijera svakako će izmamiti uzdahe oduševljenja Hermanovim likovnim veštinama. Jednako su upečatljivi prizori napuštenih gradskih ruševina i malih skrpljenih naseobina odnosno divlje prirode. Veliki doprinos potpunom utisku daje i izuzetno sugestivni kolor za koji je u epizodama „Vratio se Simon“ i „Aleks“ zaslužan domaći strip velemajstor Željko Pahek.

Zaključimo da je i posle bezmalo četiri decenije od pojavljivanja „Džeremaja“ nesporno reprezentativan serijal koji je umogome pomerio kvalitativne granice naučnofantastičnog stripa insistirajući na serioznosti koja umetničkom delu obezbeđuje trajnu atraktivnost.

http://www.hellycherry.com/2020/04/dzeremaja-peti-tom-uzbudljivo.html

PUN KRUG OD FANTASTIKE DO REALIZMA - „Klopka i druge priče“ Gorana Skrobonje; izdavač „Laguna“ 2020.

Goran Skrobonja (1962), jedan od vodećih domaćih autora žanrovske fantastike, nedavno se oglasio novom knjigom zagonetnog naslova „Klopka i druge priče“ („Laguna“, 2020). Zbirka sadrži 12 kraćih proza nastalih u poslednjih par godina pa je, kao takva, dokument o Skrobonjom trenutnom stvaralaštvu i tematskim i stilističkim interesovanjima. Naslovna priča koja okončava knjigu potpuno je apartna spram ostalih - naime, „Klopka“ je realistička priča smeštena u sadašnje vreme. Zaplet je bolno stvarnosan: otkriće dokaza o bračnom neverstvu. Glavni junak pronalazi fleš memoriju sa fotografijama supruge u intimnom društvu drugog muškarca; pregledavanje snimaka odmotava klupko bračne sreće i nesporazuma koji, pred prizorima sa ekrana, dobijaju sasvim drugačija značenja. Muž shvata da mora da odluči šta će biti sa brakom - i u trenutku pred obznanu odluke priča se okončava ostavljajući čitaocu da je, prema sopstvenim afinitetima (i iskustvima), zaokruži. Realistička „Klopka“ u knjizi ima i parnjaka: priča „Katmandu“ je naučnofantastična varijacija motiva prevare. Zahvaljujući tehnologiji preljubnica može da se zabavlja sa novim izabranikom dok android (tačnije, androidkinja) „odrađuje“ zakonske bračne obaveze. Međutim, savršena kopija neće pristati da bude samo potrošna zamena već će hteti da postane novi original - bolji od starog originala!

Pripovetka „Zbogom, moja gospo iz razigrane vode“, koja otvara knjigu, mešavina je  naučne fantastike (u motivu vremenskog portala koji „izbacuje“ žitelje prošlosti) i krimića sa dahom horora (zalutali bivaju britalno ubijeni i iskasapljeni a ubica prodaje predmete koje su nosili sa sobom na crnom tržištu, odnosno ubija kriminalce kada zaprete i ugroze voljene mu osobe, bolesnog sina i bogoliku došljakinju). Čitavo zamešateljstvo je temeljno opisano sa  akcentom na glavnom junaku koji je patološka ličnost koja za svoju krvavu rabotu uvek ima lakonska opravdanja. Još jednu vrstu prostorno-vremenskog portala otkriva „Leonardova kutija“ koja odvodi momka iz ekipe koja je stvorila prifitabilnog Jugo-Zagora pravo u odsudni trenutak iz neobjavljene epizode stripa kada neko (baš on) mora da oslobodi legendarnog Duha sa sekirom!

            U knjizi su i priče utemeljene na ranijim delima: „U potrazi za ukradenim vremenom“ je deo fantazijskog univerzuma iz romana „Proročanstvo Korota“ i živopisna je avantura mladog lopova Ruđera koji je ukrao nešto što nije smeo a što, po cenu života, mora povratiti. „Zeleno, volim te zeleno“ je novi segment univerzuma Nikodija Marića, Skrobonjinog heroja različitih lica. Istina, Marić se samo pominje kao vlasnik eksperimentalnih laboratorija u budućem, mračnom svetu opsednutom sprečavanjem daljeg zagađenja prirode. Boris A, sitni činovnik razapet između doživotnih dugovanja i nadanja u bolji život, izazvaće neočekivane efekte na mrtvim telima koji će ga osloboditi dalje neizvesnosti. „Crna tajna belog brda“ donosi novu avanturu Anke Cukić, neustrašive Apisove špijunke iz Skrobonjinog Teslaverzuma; ona ovog puta sprečava plan bogatih engleskih fanatika da probude mračno božanstvo-demona - fatalnu Lilit.

            Skrobonja majstorski koristi žanrovske obrasce kako bi ispisao njihove varijacije. Božanskom spletkarenju čiji ulog je opstanak ljudske vrste prisustvujemo u priči „Vesna, Stribog i Zov Homolja“ koja opisuje vrcavi dijalog staroslovenskih božanstava usred elitnog bečkog restorana. Dok su u „Zeleno...“ zombiji mogući izlaz iz neljudskih uslova življenja, u priči „Sloboda se kaže glad“ oni se oslobađaju ropstva i ponižavanja u koja su ih sadistički gurnuli ljudski naučnici, profiteri i perverti. Teorije zavera dobijaju, u priči „Više od igre“, novi (ne)verovatni obrt - Jugoslavija je uništena da ne bi postala prvak sveta u fudbalu. Fantazijski „Kameni vrt“ uzbudljivo pripoveda o sukobu klana Noćnih senki sa rimskom vojskom i o poslednjoj ratnici koja, bežeći od potere, stiže do oltara starog boga-zmaja. U priči „Juče je bio novi dan“ mesto i vreme vezani su u petlju koja iznova ponavlja jedan dan a pripovedač preispituje svoje i tuđe postojanje u vremenima stradanja od NATO agresije.

            Rečju, Skrobonja precizno i tanano dočarava pogodbene prošlosti i budućnosti na ovoj ili nekoj drugoj planeti; on žanrovske obrasce koristi da bi, iza uzbudljivih dešavanja, pronašao emocije i životne dileme koji ovoj prozi daruju plemenitu patinu humanosti.

            („Dnevnik“, 2020.)

DUŽA VERZIJA PRIKAZA NA SAJTU "ART ANIMA"

http://www.art-anima.com/c14-prikazi/goran-skrobonja-klopka-i-druge-price