U vrelim letnjim danima “Čarobna knjiga” objavila je, u biblioteci “Stari kontinent – specijalna izdanja”, još jednu poslasticu za stripoljupce svih generacija: kompletnu kolekciju “Umpah – Paha” prvog zajedničkog dela tandema Rene Gosini (1926-1977) i Alber Uderzo (1927-2020), koji će svojim delima pomeriti granice 9. umetnosti. Kako priliči ovakvim knjigama znatiželjnici će (na čak 184 kolor strane između tvrdih korica) moći da se pogoste sa svih 5 epizoda stripa te obiljem pratećeg materijala koji otkriva manje poznate ili sasvim nepoznate pojedinosti o serijalu. Elem, u zimu 1951. srela su se dvojica mladih crtača Uderzo i Gosini i shvatili da imaju mnogo zajedničkih stavova i ideja o stripu. Buduća saradnja u kojoj je Gosini, kao slabiji crtač postao scenarista, prekinuta je i pre stvarnog početka jer je Gosini otputovao u Ameriku da tamo radi-crta i ilustruje. Uderzo, veliki ljubitelj Diznija i američke kulture, hteo je da ga prati ali je ostao u Francuskoj zbog ženidbe. Ipak, dvojac je razmenjujući pisma osmislio kratki karikaturalni strip o “Umpah Pahu Indijancu” i njegovom plemenu koje se drži tradicije usled moderne Amerike; imali su podršku slavnih kolega, tekst je u balone upisao ni manje ni više nego Milton Kanif! Ali, strip niko nije hteo da kupi i objavi pa je Gosini odustao od nuđenja i strip stavio u fijoku. Tih 8 strana nalazi se u ovoj kolekciji kao dokaz rada mladih talenata.
            Po Gosinijevom povratku u Evropu tandem je nastavio saradnju na više stripova. Gosini je, kao već poznati autor, 1956. dobio ponudu da radi za prestižni časopis “Tintin”. Dve godine kasnije od njih dobija porudžbinu sa strip serijal i Umpah Pah postaje aktuelan, uz bitne promene: radnja se dešava u XVIII veku, u vreme francuske kolonizacije Amerike, delom je oslonjen na istoriju i etnologiju (Gosini je koristio i građu koju je spremio za “Taličnog Toma”); crtački je strip dinamičniji i zreliji, likovi i sama scena su mnogo detaljniji, dočaravanje pokreta ubedljivije… Prvi nastavak serijala objavljen je 2. aprila 1958. Publici se strip dopao pa su avanture Umpah – Paha i njegovog brata Viteza od kisele štrudle poznatog i kao Dupli skalp nastavile da izlaze; čak su se pojavile i gramofonske ploče na kojima su glumci “igrali” strip epizode. Ipak, na godišnjoj anketi “Tintina” o popularnosti stripova “Umpah – Pah” je stigao tek na 11. mesto! To je malo ohladilo entuzijazam autora. S druge strane, krajem 1959. počeo je da izlazi novi strip časopis “Pilot” koji su osnovali Šarlije, Gosini, Uderzo, Ebrar i Kloto. Uderzo je svake nedelje morao na nacrta dve table “Umpah – Paha”, dve table “Asteriksa” i tablu “Tangija i Laverdira” što on jednostavno nije mogao da odradi pa je, uz dodatak nekih ugovornih začkoljica, “Umpah – Pah” prestao da izlazi a tandem se potpuno posvetio svom remek-delu “Asteriksu”.
            Priča “Umpah-Paha” započinje epizodom “Dupli sklap” i pristizanjem francuskog broda „Drski” na obale divlje Amerike. Na radost ne mnogo hrabre posade Vitez od Kisele Štrudle javlja se da izvidi neistražene zemlje. A na obali je skriven Umpah-Pah, najhrabriji ratnik plemena Šavašavaha, koji skače na viteza i otkriva da ovaj ima dva skalpa (periku i pravu kosu). Umpah-Pah odvodi zarobljenika u selo i predstavlja poglavici Debelom bizonu, vraču Plačku, namćorastom starcu Jednozubom (koji ubrzo postaje Bezubi). Pošto položi neobične ispite (ispijanje tople čokolade, golicanje perom ispod nosa, gađanje lukom i strelom zavezanih očiju) Umpah - Pah dobija Viteza za svog brata. Njih dvojica nadalje žive u plemenu na radost kršne Mamah-Pah, koja ih obilno hrani pemikanom (mlevenim sušenim mesom bizona s mašću bizona, moždinom jelena i medveda) i žgoljavog Tatah-Paha; ali, idila ne može da potraje dugo jer braća moraju da provere šta to mute večni neprijatelj Šavahšavaha, Ravni Tabani na čelu sa poglavicom Mračnom žabom… Rat će se desiti u epizodi “Umpah-Pah na ratničkoj stazi” nakon koje će se, u “Umpah-Pah i gusari”, braća uputiti u Evropu da odatle donesu konje, ali će usput morati da se pozabave gusarima; pošto, u “Tajna misija”, stignu na odredište Vitez i Umpah-Pah gde od kralja dobijaju zadatak da odnesu važnu poruku pa se vraćaju u Ameriku (“Opsada”) da se tamo suprotstave pruskoj invaziji, veselo rastanu na kiši i - odu u nezaborav.
            Gosini je u “Umpah-Pahu” demonstrirao svu svoju veštinu gradeći vesele priče koje imaju stalnu ‘ekipu’ u srcu koje su snažni, prostodušni (ponekad naivni) Indijanac i nespretni, nevešti Vitez koji je dobrodušan ali ne mnogo koristan. Hrabrost nije osobina ni Indijanca ni osvajača pa ćak ni Prusa (ali su evropejci zato nadobudni i vrlo teatralni). Svaki od sporednih likova je prepoznatljiv i vrlo koristan da zakomplikuje situacije; čak i kokoške imaju svoju ulogu u zapletu! Čitava postavka zaokružena je urnebesnim, razgaljujućim detaljima, od plemenskih ratnih pokliča “JAK-JAK-JAK” (Šavašavasi), “BL-BL-BL” (Ravni Tabani), “BONGO-BONGO-BONGO” (pleme Urokljive oči), preko čudnih totema (bog poslastica veliki zec, štavilac koža pakleno biće…) do neobičnih pouka (‘ćutljiv kao riba u tiganju’, ‘nespretan kao krtica na suncu’, ‘bežimo kao jegulja, kao divlji zec ili kao veverica, izaberi’, ‘treba biti tih kao uspavana zmija, budan kao izgladnela veverica, brz kao puma u trci za plenom, nevidljiv kao bizon u magli’…), nadimaka koje od Umpah-Paha dobijaju fransuski oficiri (Dugi Nos, Debeli Trbuh, Onaj Koji Njuši Pod) i ekstremno dugog imena pruskog oficira - Franc fon Halefizikakapelaminazikofski!
            “Umpah-Pah” je deo strip istorije ovih prostora; objavljivan je u “Panorami” od 1965. godine, potom od 1969. u “Stripoteci” pa u “Eks almanahu”; “Biser strip specijal” iz 1985. objavio je kompletan serijal u crnobeloj štampi a “Forum marketprint” je 1990. objavio serijal u pet svezama mekih korica. Izdanje “Čarobne knjige” je preko potrebna konačna verzija ovog stripa namenjena svim stripoljupcima.
            Strip “Umpah-Pah”, koga nazivaju i „Asteriksovim starijim bratom” (mnogo od uspešnih postavki Umpah-Paha preuzeto je u Asteriksu), i posle šest decenija pleni svežinom, vrcavim dijalozima i dosetkama kao i maestralnim crtežom, dokazujući da je reč o vanredno valjanom delu koje zaslužuje punu pažnju novih generacija. 

            (“Dnevnik”, 2024.)

 


 

 

                    


            Agilna „Čarobna knjiga“ u biblioteci „Riznica Bonelli Gigante“ objavljuje stripove iz kuće „Sergio Bonelli Editore“, italijanskog strip giganta; mada je u svojoj zemlji, bivšoj Jugoslaviji i delu Evrope ovaj izdavač pre svega bio poznat po junacima kakvi su Zagor, Teks Viler, Mali rendžer, menadžeri su nastavili da šire lepezu junaka i dopunili je Dilanom Dogom, Martijem Misterijom, Mister Noom a još kasnije Natanom Neverom, Dragonerom... Sem beskrajnih serijali Boneli je potencirao i kratke serijale odnosno samostalne albume svakovrsnih žanrova što je rezultiralo višedecenijskim održavanjem na samom vrhu strip izdavačke piramide Italije. Nisu se samo junaci i forme menjali već su se ’uozbiljavali’ i sadržaji stripova izdižući se iznad prostodušnih, konfekcijskih proizvoda za lako i brzo konzumiranje; tako je stvorena šansa da scenaristi realizuju svoje ozbiljnije projekte odnosno da crtači daju oduška svojim olovkama i četkicama. Jedan od tih ambicioznijih projekata je i četvorodelna mini serija „10. oktobar“ koja se originalno pojavila 2023.g. a već sad je dostupna domaćim stripoljupcima u dva tvrdo koričena toma u punom koloru.
            Scenaristkinja Paola Barbato (1971), domaćoj je publici najpoznatija po većem broju priča napisanih za serijal „Dilan Dog“, odnosno po serijalu „UT“ kao i scenarijima za seriju „Priča“ („Jedno doba, jedna priča“); ona je autorka više romana a radila je i za televiziju. Priča „10. oktobra“ pripada žanru naučne fantastike, podžanru negativnih utopija a započinje rečima „Nekada davno, svet je bio mesto na kojem je bilo teško živeti. Bilo je bolesti, zagađenja, rata, bilo je bogatih i siromašnih. Onda je došlo do promene, a s njom je stigla ravnoteža. Otad su ljudi počeli da se osećaju dobro i imali su sve što im treba. Bolesti su iskorenjene. Svako se rađa sa istim mogućnostima, a kriminala nema. To je omogućeno, između ostalog, i zahvaljujući zakonu koji dopušta začeće samo u laboratoriji, programiranje rađanja i programiranje smrti“. Utopija je, dakle, ostvarena po cenu totalitarnog vladanja svim ljudima a ključna poluga sistema je kontrola brojnosti populacije i zadati „rokovi trajanja“ svakoga (ljudi žive 3, 11, 26, 38, 57 ili 70 godina); određeni broj staraca preko 70 godina služi kao primer ružnoće neizvesnog trajanja života. Običaji su prilagođeni zadatim rokovima pa deca za ključne rođendane kao poklone mogu da biraju – sahrane! Smrt je, uče već u školi, prijateljica koja hoda uporedo sa svakim. Uprkos sveprisutne propagande nova doktrina nije potpuno uspešna jer neki ljudi teško prihvataju gubitke članova porodice ili svoje dece pa su psihički nestabilni i nisu dobar primer ostaloj svojoj (živoj) deci. U takvoj (nefunkcionalnoj) porodici živi Riči kome se bliži jedanaesti rođenda ali su njegova depresivna majka i izgubljeni otac obuzeti svojim traumama i strahovima pa dečaku čak ni ne planiraju rođendansku proslavu. Ričiju ne ide najbolje ni u školi ni među drugarima i jedino  uspeva da se zbliži sa starim susedom, samcem gospodinom Kolom. No, ma koliko bezazleno izgledao Kol krije opasnu tajnu – on je član grupe koja namerava da prevari sistem i izbriše ograničenja životnog trajanja budućoj generaciji beba. Riči, sticajem okolnosti, postaje njihov zarobljenik jer se zaverenici plaše da će ih odati a potom i saučesnik u finalnoj akciji upada u Centar za rađanje gde će se izvršiti diverzija...
            Društvo u kome bi svi bili srećni i zadovoljni prelemeniti je filozofski ideal koji je praktično neostvarljiv ukoliko se insistira na potpunim individualnim slobodama. Svaki je ljudski život jedinstven u svojoj složenosti i ne može se uvek uklopiti u društvene norme, što će se izroditi u nezadovoljstvo i otpor odnosno borbu protiv utopije. Šarolika grupa zaverenika (dobroćudni starac iz komšiluka, namrgođena baba, lakomisleni vetropir, samohrana majka i njena ćerka koja će uskoro napuniti 3 godine, depresivna usedelica) planira diverziju a svako ima svoje razloge za nezadovoljstvo i bunt. Svakome su na nekom životnom planu izneverena očekivanja pa on želi da namiri svoje račune sa društvom koje mu/im je obećalo sreću. Spisateljica kroz priče zaverenika otkriva mane samoproklamovane utopije. Kontrasti su jači jer ih sagledava dečak bez mnogo predznanja o svetu u kome je rođen i bez jasne svesti o onome što bi on želeo da učini (osim da ga poljube devojčice iz razreda). Ipak, želje su jedno a neminovnosti drugo što će i Riči spoznati u finalnoj sceni.
            Matija Suroc (1982) je imao neobičan zadatak da naslika budućnost koja ne liči na uobičajene medijske predstave; umesto tehnoloških čudesa i ekstravagantne arhitekture ova utopija je prepuna porodičnih kuća i gradova bez gužvi. Ipak, to nije svet koji mi poznajemo a tu razliku je Suroc pokušao da dočara neobičnim rakursima i malim odmacima od uobičajenih boja. Brojni dijalozi su tražili da ih vizuelno dinamizuje promenama uglova kadriranja. Sve to je  rezultiralo slikama koje su na prvi pogled prepoznatljive ali je u njima,  ipak, nešto ’pomereno’.
            Serijal „10. oktobar“ je, u konačnom svođenju utisaka, intrigantna avantura koja osim zanimljive priče apostrofira i mnoga ozbiljna pitanja ljudske egzistencije i organizacije društva/države.

            („Dnevnik“, 2024.)

top