TRI OKA U GLAVI - na blogu Hronika mačjeg škrabala Ivane Milaković

 

Pročitano u maju 2023. godine

Maj je bio solidan što se čitanja tiče, 8 knjiga (7 domaćih autora) i 1 strip.

Samo što sad ne mogu da se koncentrišem na čitanje uopšte, a, kao što vidite po datumu ovog posta, ni pisanje o pročitanom mi ne ide.

No, da krenemo redom… Tu i tamo možda bude poneki spojlerčić.

Slika koju vidite gore je za knjigu koju sam počela da čitam u aprilu, a završila je u maju: Tri oka u glavi. Autor je Ilija Bakić, a izdavač Niški kulturni centar. I, ukoliko čitate tekstove o naučnoj fantastici, ponešto od ovoga ste sigurno već videli, pošto su u knjizi sakupljeni eseji o različitim aspektima naučne fantastike koji su tokom tri decenije izlazili u različitim dnevnim listovima, magazinima i časopisima.

Kao i obično kad čitam ovakve knjige, bio je to blast from the past. Podsećanja na različita razmišljanja o naučnoj fantastici, rasprave, šta se gledalo i čitalo, o čemu se razgovaralo, kakva su predviđanja bila (kiberpank prop’o ili još nije, recimo)… A nevezano za taj lični deo, ukoliko vas naučna fantastika ili neki njen segment iole interesuje, u Tri oka u glavi ćete svakako naći nešto za sebe: ponešto od istorije podžanrova naučne fantastike, analize pojedinih segmenata (što ikonografije, poput vanzemaljaca, robota, ćelavih žena, genetske manipulacije… Što okruženja, poput prostranstava svemira (sa bitkama i ignorisanjem zakona fizike ili, pak, pokušajem da se naučnih činjenica pridržava koliko god je to moguće), šta-bi-bilo-kad-bi-bilo varijanti (alternativna istorija u kojoj su, na primer, nacisti pobedili), futurističkih pejzaža, ljudskih umova spojenih sa mašinama, distopija, postapokaliptične pustoši…).

Preporuke.

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2023/06/17/procitano-u-maju-2023-godine/

O RADOSTIMA I ZABLUDAMA EMOTIVNIH VEZA – „Daleki, daleki susret“ Vase Pavkovića; izdavač Akademska knjiga, 2022.

 

Vasa Pavković (1953) jedan je od autora koji su svojim literarnim radom – pesničkim, prozaističkim, kritičarskim, uredničkim, antologičarskim – obeležili književnu scenu u protekle četiri decenije (pa i koju godinu duže). U proznom segmentu svog dosadašnjeg, visoko vrednovanog, opusa Pavković je, uprkos bezmalo jednoglasnom (izdavačkom i čitalačkom) potenciranju romana kao „najpoželjnijeg“ i „najprestižnijeg“ proznog oblika, najčešće bio – pripovedač (mada mu ni romaneskna forma nije strana); i u svojoj novoj knjizi on ostaje veran kraćim prozama. Otuda u zbirci „Daleki, daleki susret“ (izdanje Akademske knjige, 2022.g) znatiželjni čitalac otkriva dvadesetak kratkih priča, formalno podeljenih u četiri celine, od kojih prva i zadnja sadrže po jednu priču, uvodnu i zaključnu; teme ovih priča su, najpre dečačko upoznavanje čudesa sveta odraslih a, na kraju, sećanje sredovečnog muškarca, duboko uronjenog u svakodnevicu „velikog sveta“, na događaj iz detinjstva i emocije koje je izazvao. U tom bezmalo celoživotnom rasponu svoje su mesto našle i priče koje pripadaju mikrocelinama autobiografskih (ne)zgoda (u „Moj prvi intervju“), odnosa sa majkom („Fantomi u svesti moje majke“, „Poslednji poziv“, „Vožnja s mamom“) i ocem („Posetiteljka“) te brojnim varijacijama na odnose muškarca i žene u različitim životnim dobima i situacijama. Naravno, odnosi dece sa roditeljima neminovni su segment i priča fokusiranih na druge relacije jer pisac insistira na što potpunijem i preciznijem psihološkom profilu svojih junaka. Pozicioniranje jedinke u (kako se to u psihijatriji praktikuje pri prvom razgovoru-anamnezi sa pacijentom) „prostoru, vremenu i prema ličnostima“ nužno je da bi se likovima i njihovim postupcima dala punoća uverljivosti; za to nije potrebno preterano opisivanje ukoliko je pisac vešt i vispren a Pavković to svakako jeste pa on zaokružuje portrete za par rečenica uklopljenih u dešavanja tako da ne opterećuju i guše dešavanja (odnosno, nisu tzv „mrtva mesta“ u tekstu). Psihološka karakterizacija potcrtavana je faktografijom, od prepoznatljivih toponima (poznavaoci Beograda i Pančeva vrlo brzo otkrivaju mesta dešavanja iz priča) do sistematičnog insistiranja na sitnicama i trivijalijama iz neke prošle ili tekuće svakodnevice. Diskretan je, ali jasno prisutan, duh male, ušuškane, mirne varoši, sa blagotvornom komšijskom prisnošću, koji se duboko razlikuje od onog koji postoji u velegradu.

            Odnos muškaraca i žena, kao najčešća tema priča, dat je u punom vrednosnom rasponu od slučajnih susreta do emotivne vezanosti, od agresije do pasivnosti. Nadmetanje dva pola i principa koji ih vode nikada ne prestaje; dokazivanje sopstvene nadmoći, čak i u banalnim i bezazlenim situacijama, ultimativni je izazov i zahtev a pobeda u tom takmičenju neodoljivo je slatka („Sponzorski ručak“, „Kod stare radio-dame“). Stoga se u takvom nadgornjavanju sredstva ne biraju (kao u epizodi priče „Gospođo, gospođice“ kada devojka, već prema potrebi, raspoloženju i svojoj ćudi/kapricu zaboravlja na učinjenu joj uslugu i preti svom ranijem spasiocu). Bizarnosti (ili je tačnije reći - patologiji) u emotivnim vezama, pak, kraja nema: od dame koja se uporno vraća grubijanu („Čudna žena“) preko otvorene, sasvim izlišne osvetničke mržnje među supružnicima („Kapi iz česme“) do neodoljive potrebe za potvrđivanjem sopstvene vrednosti („Ključ“). Nosioci ovog manje ili više teškog terora podjednako su i muškarci i žene; čini se da je tu ravnopravnost poprilično uspostavljena odnosno da je trpljenje žena ranijih generacija sada kompenzirano agresivnošću njihovih naslednica i obrnuto, nekadašnja nadmoć muškaraca pretopila se u sadašnju trpeljivost koja se, međutim, tumači kao slabost i još više provocira partnerke. Tako se, za životni vek jedne generacije, od nekada nezainteresovanih muževa i autoritativnih očeva („Nesigurni saputnik“) stiglo do ambicioznih, agresivnih žena („U Klubu štampe“). Šta je u tome dobro a šta loše pisac ostavlja čitaocima na prosuđivanje; on sigurnom rukom ispisuje priče o pojedinim slučajevima ne pretendujući da bude njihov sudija. Jednako tako on govori i o (još jednom) zlom usudu časnog čoveka suočenog sa moćnicima („Šumareva kuča“) koji kao da ima parnjaka u nemilosrdnom svetu pasa lutalica („Događaj sa malim psima“). U svu tu oporost svakodnevice (sa tek ponekim, retkim trenom radosti ili ushićenja) banuće čas fascinantnog prikazanja nečega što nadmaša realnost: „Teta Magin stan“ opisuje obznanu čudesnosti u skučenim sobama praznog stana opominjući da sve nije saznatljivo i objašnjivo, da i dalje, van našeg vidokruga, postoje velike, nedokučive Tajne i Istine.

            U svojoj celokupnosti, knjiga „Daleki, daleki susret“ Vase Pavkovića značenjski i emotivno bogati je uvid u mnoštvo svetova kroz koje u svojoj životnoj avanturi prolazimo, ispisan elegantnim, svedenim stilom obojenim plemenitom melanholijom koju donosi nezaustavivi protek vremena.

            („Dnevnik“, 2023.)

           

TROJANSKI RAT BUDUĆNOSTI ili KO ĆE POBEDITI U VELIKOM BOJU - „Ilion“ Dena Simonsa; prevod Goran Skrobonja, izdavač: Čarobna knjiga, 2023.

 

Den Simons (1948) dobro je znan čitaocima naučne fantastike i horora obzirom da jednako uspešno piše u oba žanrovska ključa. U istoriju naučne fantastike 'upisao se' romanom „Hiperion“ (1989) koji je u više anketa proglašavan jednim od ponajboljih žanrovskih dela u 1980-tim. Ove „Kenterberijske priče budućnosti“ („Čarobna knjiga“, 2022.g) plenile su pažnju kritičara i publike kako snagom vizije tako i rafiniranim, nenametljivim stilom. „Hiperion“ je u sledećim godinama dobio romaneskne nastavke (uz poneku prateću priču) i prerastao u serijal koji je (s promenjivim uspehom) držao pažnju onih koji su 'zagrizli iz prve'. Nakon avantura u dalekoj budućnosti i dubokom svemiru, Simons je težište svoje stvaralačke energije prebacio na horor napisavši nekoliko zapaženih romana („Teror“, „Drud“). Činilo da će Simonsa proza strave i užasa (sa kojom je i započeo karijeru - romanom „Pesma boginje Kali“, 1985) potpuno zaokupiti tako da je roman „Ilion“ (2003) bio prijatno i uzbudljivo iznenađenje, posebno kada se ima u vidu da je reč o delu koje domaša visine proslavljenog „Hiperiona“. Obimni roman (686 strana; izdanje „Čarobna knjiga“, 2023. godina), otkriće znatiželjni čitaoci, prvi je deo epopeje koja se nastavlja u romanu „Olimp“ (2005). Mada se priča prekida u 'pola reči' ostavljajući sve niti frustrirajuće nezavršenim, naknadno prelistavanje „Iliona“  potvrđuje utisak da je reč o vanrednom štivu autora na vrhuncu stvaralačke snage i imaginacije.

Da bi stvorio lik daleke budućnosti Simons se ponovo vratio u duboku prošlost. Elem, svemoćni bogovi, u svemu nalik onih starogrčkim, koji stoluju na Olimpu ali onom na Marsu (najvišoj planini Sunčevog sistema), zarad svoje zabave priređuju na Zemlji živu verziju Homerovog epa „Ilijada“, sa pripadajućim pokoljima, razmiricama, svađama, intrigama i ljubavima. Da bi sve teklo prema literarnom predlošku angažovani su i 'posmatrači', ljudi dignuti iz mrtvih. Jedan od njih, naš savremenik, dobija tajni zadatak od boginje Afrodite, da poremeti dešavanja, što ga vodi od tople postelje Jelene Trojanske do prostranih holova marsijanskih bogova... Ovu, centralnu linija zapleta prate još dve. U drugoj se nižu doživljaji grupe ljudi koji žive u svojevrsnom ispraznom Raju na Zemlji stvorenom od mističnih post-ljudi koji su se odavno preselili na veštačke prstenove koji obavijaju Zemlju. Potpuno bezazleni i neinventivni, zatočenici izobilja uživaju u beskrajnim zabavama. No, sticajem okolnosti jedna grupe će sresti ženu koja nije upisana u registre a potom i originalnog Odiseja; svi zajedno kreću u potragu za istinama i razrešenjem tajne, potragu koja ih vodi u orbitalne prstenove... Junaci treće priče su biomehanički organizmi poslati sa ruba Sunčevog sistema da istraže anomalije zabeležene na Zemlji i Marsu. Dva robo-prijatelja, ljubitelji Prusta i Šekspira, kreću na neizvesno putovanje sa neočekivanim ishodima... Na poslednjim stranicama vidimo, spremne za veliku bitku, dve suprotstavljene vojske, onu bogova i onu njihovih dotadašnjih igrački, Grka i Trojanaca, potpomognutih malim zelenim robovima i robotima.

Mnoštvo tajni treba biti – i biće - razrešeno u drugom delu romana, od one ko i šta su 'novi-stari' bogovi, gde su nestali post-ljudi i zašto su ostavili Zemlju takvom kakva je, otkud Odisej među dalekim potomcima, kakva je istorija robota i malih zelenih robova, te, konačno, ko će pobediti u velikom boju.

Simonsov zahvat i zamah sveobuhvatni su, vizija složena i intrigantna, pripovedanje lako i tečno, tenzije precizno dozirane, stil uglačan i uglađen. Prizori bitaka pod zidinama Troje uzbudljivi su kao u vrhunskim istorijskim romanima, skice ljudskih sudbina prepuštenih na milost i nemilost onostranim silama inventivne i uverljive, intrige bogova otkrivaju vrhunsko poznavanje njihovog partenona, pikanterije iz života i dela Šekspira i Prusta šarmantne su a analize njihovih dela znalačke; opisi neznanih ustrojstava drugih svetova, Zemlje kao 'sumnjivog' Raja, svakodnevice robova i robota, u duhu su najbolje tradicije naučne fantastike. Rečju, snabdeven širokom paletom svakovrsnih znanja, Simons je pustio mašti na volju i stvorio veliku sagu koja ljubitelje naučne fantastike ostavlja bez daha.

            („Dnevnik“, 2023.)