Vasa Pavković (1953)
jedan je od autora koji su svojim literarnim radom – pesničkim, prozaističkim, kritičarskim,
uredničkim, antologičarskim – obeležili književnu scenu u protekle četiri
decenije (pa i koju godinu duže). U proznom segmentu svog dosadašnjeg, visoko
vrednovanog, opusa Pavković je, uprkos
bezmalo jednoglasnom (izdavačkom i čitalačkom) potenciranju romana kao „najpoželjnijeg“
i „najprestižnijeg“ proznog oblika, najčešće bio – pripovedač (mada mu ni
romaneskna forma nije strana); i u svojoj novoj knjizi on ostaje veran kraćim
prozama. Otuda u zbirci „Daleki, daleki susret“ (izdanje Akademske
knjige, 2022.g) znatiželjni čitalac otkriva dvadesetak kratkih priča,
formalno podeljenih u četiri celine, od kojih prva i zadnja sadrže po jednu
priču, uvodnu i zaključnu; teme ovih priča su, najpre dečačko upoznavanje
čudesa sveta odraslih a, na kraju, sećanje sredovečnog muškarca, duboko
uronjenog u svakodnevicu „velikog sveta“, na događaj iz detinjstva i emocije
koje je izazvao. U tom bezmalo celoživotnom rasponu svoje su mesto našle i
priče koje pripadaju mikrocelinama autobiografskih (ne)zgoda (u „Moj prvi
intervju“), odnosa sa majkom („Fantomi u svesti moje majke“, „Poslednji
poziv“, „Vožnja s mamom“) i ocem („Posetiteljka“) te brojnim varijacijama
na odnose muškarca i žene u različitim životnim dobima i situacijama. Naravno,
odnosi dece sa roditeljima neminovni su segment i priča fokusiranih na druge
relacije jer pisac insistira na što potpunijem i preciznijem psihološkom
profilu svojih junaka. Pozicioniranje jedinke u (kako se to u psihijatriji
praktikuje pri prvom razgovoru-anamnezi sa pacijentom) „prostoru, vremenu i
prema ličnostima“ nužno je da bi se likovima i njihovim postupcima dala
punoća uverljivosti; za to nije potrebno preterano opisivanje ukoliko je pisac
vešt i vispren a Pavković to svakako jeste pa on zaokružuje portrete za
par rečenica uklopljenih u dešavanja tako da ne opterećuju i guše dešavanja
(odnosno, nisu tzv „mrtva mesta“ u tekstu). Psihološka karakterizacija
potcrtavana je faktografijom, od prepoznatljivih toponima (poznavaoci Beograda
i Pančeva vrlo brzo otkrivaju mesta dešavanja iz priča) do sistematičnog
insistiranja na sitnicama i trivijalijama iz neke prošle ili tekuće
svakodnevice. Diskretan je, ali jasno prisutan, duh male, ušuškane, mirne
varoši, sa blagotvornom komšijskom prisnošću, koji se duboko razlikuje od onog
koji postoji u velegradu.
Odnos
muškaraca i žena, kao najčešća tema priča, dat je u punom vrednosnom rasponu od
slučajnih susreta do emotivne vezanosti, od agresije do pasivnosti. Nadmetanje dva
pola i principa koji ih vode nikada ne prestaje; dokazivanje sopstvene nadmoći,
čak i u banalnim i bezazlenim situacijama, ultimativni je izazov i zahtev a
pobeda u tom takmičenju neodoljivo je slatka („Sponzorski ručak“, „Kod stare
radio-dame“). Stoga se u takvom nadgornjavanju sredstva ne biraju (kao u
epizodi priče „Gospođo, gospođice“ kada devojka, već prema potrebi,
raspoloženju i svojoj ćudi/kapricu zaboravlja na učinjenu joj uslugu i preti
svom ranijem spasiocu). Bizarnosti (ili je tačnije reći - patologiji) u
emotivnim vezama, pak, kraja nema: od dame koja se uporno vraća grubijanu („Čudna
žena“) preko otvorene, sasvim izlišne osvetničke mržnje među supružnicima („Kapi
iz česme“) do neodoljive potrebe za potvrđivanjem sopstvene vrednosti („Ključ“).
Nosioci ovog manje ili više teškog terora podjednako su i muškarci i žene; čini
se da je tu ravnopravnost poprilično uspostavljena odnosno da je trpljenje žena
ranijih generacija sada kompenzirano agresivnošću njihovih naslednica i
obrnuto, nekadašnja nadmoć muškaraca pretopila se u sadašnju trpeljivost koja
se, međutim, tumači kao slabost i još više provocira partnerke. Tako se, za
životni vek jedne generacije, od nekada nezainteresovanih muževa i
autoritativnih očeva („Nesigurni saputnik“) stiglo do ambicioznih,
agresivnih žena („U Klubu štampe“). Šta je u tome dobro a šta loše pisac
ostavlja čitaocima na prosuđivanje; on sigurnom rukom ispisuje priče o
pojedinim slučajevima ne pretendujući da bude njihov sudija. Jednako tako on govori
i o (još jednom) zlom usudu časnog čoveka suočenog sa moćnicima („Šumareva
kuča“) koji kao da ima parnjaka u nemilosrdnom svetu pasa lutalica („Događaj
sa malim psima“). U svu tu oporost svakodnevice (sa tek ponekim, retkim
trenom radosti ili ushićenja) banuće čas fascinantnog prikazanja nečega što
nadmaša realnost: „Teta Magin stan“ opisuje obznanu čudesnosti u
skučenim sobama praznog stana opominjući da sve nije saznatljivo i objašnjivo,
da i dalje, van našeg vidokruga, postoje velike, nedokučive Tajne i Istine.
U
svojoj celokupnosti, knjiga „Daleki, daleki susret“ Vase Pavkovića
značenjski i emotivno bogati je uvid u mnoštvo svetova kroz koje u svojoj
životnoj avanturi prolazimo, ispisan elegantnim, svedenim stilom obojenim
plemenitom melanholijom koju donosi nezaustavivi protek vremena.
(„Dnevnik“,
2023.)
0 komentara:
Постави коментар