Zlatko Milenković (1969) znan je svim ovdašnjim stripoljubcima kao jedan od najagilnijih strip radnika ili, kako se to nekada lepše govorilo, pregalaca. Njegovi stripovi pojavljivali su se u mnoštvu raznovrsnih publikacija i par samostalnih albuma, bio je član redakcije „Stripoteke“ i, kao „frilenser“, tehnički urednik brojnih strip izdanja. Sada već davne 1998.g. pokrenuo je jedinstvenu internet publikaciju „Strip vesti“ koja je postala respektivna hronika dešavanja na ovdašnjoj strip sceni. Dugotrajni aktivni rad na brojnim projektima rezultirao je hroničnim nedostatkom vremena za osmišljavanje i crtanje sopstvenih stripova. Ipak, potreba za stvaranjem nije se mogla ugušiti. Pokušaj da se ta želja ne izgubi odnosno da autor sam sebe natera da radi na novim stripovima bilo je i pokretanje fanzina „Samo strip...“, decembra 2012, koji je, mada ne preterano često (uglavnom jedan broj godišnje), postao pozornica za Milenkovićeve nove i stare radove (kao i stripove odnosno članke povremenih gostiju). Glavni, odnosno „noseći“ strip u svakom broju je serijal „Samo strippp...“ koji je Milenković sabrao u crno-belom albumu „Planeta strip“ koji sadrži prvu epizodu pod naslovom „Družina“ i, na kraju albuma, niz omaž ilustracija kolega strip crtača.
            Znatiželjni čitalac u „Samo strippp...u“ sreće i prati dve paralelne i prepletene priče. U prvoj glavni junak je umetnik koji likom podseća na Milenkovića i koji se žali na nedovoljno vremena za stvaranje zbog čega sebi i publici (kojoj se i obraća) obećava da će ubuduće redovno crtati po tablu stripa (valjda po onoj latinskoj „nula dies sine linea“) čak i ako nema ideju o sadržaju u čemu će mu putokaz biti Moebiusova „Hermetička garaža“ koja je nastajala upravo tako - bez scenarija i plana (sledeći nadrealistički metod „automatskog pisanja“); pošto crtanje ima i terapijsku svrhu autor će crtati i sve što je oduvek želeo bez obzira da li se to uklapa u dotadašnji tok priče. Otvorena i autoironična samosvest, kojom se briše pogodbeni odnos umetnik-konzument, odlika je alternativnog-autorskog stripa i dozvoljava ne samo uvid u stvaralački proces već i direktnu komunikaciju stvaraoca i njegovih junaka. Tako i strip crtač raspisuje konkurs za junaka i sa odabranim kandidatom - metalnom lopticom sa rukama i kapom koja na vrhu ima propeler! - odlazi dalje; drugi član dobija mesto u družini bez konkursa (preko veze) jer je autor oduvek želeo da crta mumije (a ova je još i diplomirani ekonomista!) a treći je vilintuljak (plod grešne veze vilenjaka i patuljka, inače junak koga je autor ranije osmislio ali nije realizovao ideje o njegovim avanturama). Ovako sklepana družina, zajedno sa autorom koji ih malo bodri a malo kritikuje, kreće, po obrascima epske fantastike, kroz podzemni lavirint u važnu misiju oslobađanja - debele kobile od zlog zmaja. U ostvarenju zadatka će im pomoći leteći junak što će družinu, posle još malo peripetija, dovesti do robota-gedžeta koji ih smešta u kockasti svemirski brod i upućuje (u lakoj asocijaciji na TV seriju „Zvezdane staze“) u novu misiju...
            Milenkovićeva nonšalantna (anti)priča vrca od dosetki i karikiranja modela iz arsenala savremene pop kulture, iz kvadrata u kvadrat pobijajući obrasce na koje je čitalac navikao u praćenju konfekcijskih žanrovskih sadržaja. Ipak, parodiranje nema za cilj dokazivanje sopstvene intelektualne superiornosti jer je stvaralac daleko od potpuno usredsređene ličnosti jakih estetskih nazora; umesto monolitnog umetnika pred čitaocima je stvaralac gotovo „na ivici nervnog sloma“ koji pokušava da radom sačuva sopstvenu ličnost. Otuda, umetnik smišlja i dobija junake kakve može da domaši a to važi i u suprotnom smeru (ili, kako bi to rekla narodna mudrost „našla rupa zakrpu“). U takvom kontekstu i crtež je adekvatno neadekvatan: bez preteranog poštovanja crtačkih pravila ali sa nizom domišljatih rešenja, bez preciznosti ali sa viškom dobrodošle razbarušenosti.
            Milenkovićeva sposobnost da čitaoce ubedi u svoju priču, u njenu spontanost i neobaveznost, funkcioniše bez greške i u (ne)očekivanom smeru osveženja koje je na tragu ostvarenja plemenitih težnji za slobodnim strip stvaranjem.
            („Dnevnik“, 2020.)

 

Novi roman Darka Tuševljakovića (1978), zapaženog pisca srednje generacije, dobitnika Evropske nagrade za književnost za prethodni roman „Jaz“, pod egzotičnim i tajanstvenim nazivom „Jegermajster“, pred znatiželjnim čitaocima otvara dva paralelna pripovedna toka, jedan „realni“ i drugi „snoliki“, koji se, neminovno (jer svet je, naravno, samo jedan), približavaju jedan drugom i, napokon, pretapaju u košmarnu realnost (ili realni košmar). Zaplet nominalno počinjem dolaskom mladog para u hotel na neobičnom ostrvu nepredvidivih vremenskih (ne)prilika. Iskorak iz frustrirajuće svakodnevice oličen u odlasku na letovanje koje bi trebalo biti sinonim za blaženo, bezbrižno uživanje u prijatnom okruženju, opsesivna je potreba svakog pripadnika neoliberalne Zapadne civilizacije čije ispunjenje je dokaz njegove uspešnosti ali i ultimativna doza slobode i hedonizma koju pripadnici srednje klase sebi mogu da priušte; letovanje je, stoga, svojevrsna reperna tačka za sagledanje, samospoznaju sopstvene egzistencije i svođenje životnih-potrošačkih računa (iz pozicija promenjene vizure koje mogu dovesti i do neugodnih istina) pa je otuda i jedna od tema „Jaza“. Ipak, već iskrcavanje na aerodromu i susret sa bizarnom skulpturom (jednom od nekoliko u romanu) nagoveštavaju da se stvari neće odvijati kako je to uobičajeno. Slutnju potvrđuju i transport do hotela, susret sa grupom turista bizarnog (ili, ipak, normalnog) ponašanja (u internoj komunikaciji para prigodno nazvanih „Bugari“) i neočekivana magla samo produbljuju osećanje nesigurnosti koje je dodatno potencirano i mladićevim nedoumicama o sopstvenoj prošlosti. Dalja dešavanja, izleti do bolnice za gubavce i krčme u gradiću odnosno potopljenog naselja, naznake osoblja da mladić može dobiti i dodatne usluge iz arsenala oružja u podrumu hotela, uz nesporazume na ljubavnom planu zaokružuju teskobnu pozornicu (sa ekstatičnim ispadima) na nivou stvarnosti. Uz to mladića muče i živopisni snovi u kojima, usred demoliranih poslovnih kancelarija, susreće bizarno uniformisano biće sa rogom na glavi (iz koga izbija omaljujući dim) koje mu telepatski izdaje naloge. Po dolasku u šumu majstera i mladića progoni grupa lovaca, mladić biva zarobljen, ispitivan i stavljen na iskušenje kako bi potvrdio da je na strani lovaca; u napadu krda jelena mladić biva oslobođen i sklonjen u podzemnu bolnicu gde saznaje deo objašnjenja situacije u kojoj se nalazi. Fragmenti iz dve stvarnosti koji se podudaraju (fascinacija puškama, podzemni hodnici...) u finalu uspevaju da stvore njihov amalgam i izdignu košmar na novi nivo.
    „Jegermajster“ pripada onim retkim a valjanim knjigama (kakve su, na primer, one Borisa Vijana) koje uspevaju da nadograde znanu realnost odnosno da „dopune“ stvarnosnu priču/prozu stvarajući svet koji je i prepoznatljiv ali i oneobičen, iščašen i doveden do groteske koja se, kao senka, nastavlja na postojeće ličnosti i događanja ali u novoj, paralelnoj stvarnosti. Tako se podrazumevana sigurnost u viđeno/doživljeno subverzivno i permanentno podriva a nametnuta sumnja dodatno izoštrava pogled i otkriva da iza uobičajenih floskula i rutiniranih kretnji postoji samo praznina protraćenog postojanja, postojanja koje ne ume da spozna sebe (uprkos frojdovskim simboličkim naznakama) niti je sposobna da, kako su to tumačili From i Markuze, „strukturira svoje (slobodno) vreme“. Otuda je mladićeva nesigurnost u stvarnu prirodu i domašaj emotivne veze, kao i nedostatak sećanja na sopstvenu egzistenciju, simptom dvostruke patologije, one izazvane traumama poremećene ličnosti ali i celoživotne traume ispraznog postojanja. Dijagnoza ovog stanja biće formulisana i saopštena kraj logorske vatre na kojoj lovci peku meso svoje (još žive) žrtve i slave beg od civilizacije u primarniji način življenja; mada njihovo ponašanje uveliko obesmišljava tezu o „plemenitom divljaku“ ne može se osporiti da su lovci mnogo bliži Prirodi, sposobniji za opstanak u odnosu da buljuk preplašenih, dezorganizovanih ljudi (potrošača) koji se kriju u uništenim kancelarijama i pasivno iščekuju svoju sudbinu (ma kakva ona bila). Pre i posle ove epizode mladić će se boriti (u sni i na javi) sa kovitlacem događaja kojima ne upravlja već ga oni nose u neznanim, nepredvidivim smerovima. Čak i kad pokuša da se otme i odupre haosu, mladićev uspeh biće problematičan ali ostaje nesporno da se nije predao stihiji već je uložio napor da povrati kontrolu nad svojim življenjem, koliko god ono (ne)uspešno i zaludno bilo.

            („Dnevnik“, 2020.)  


Isak Asimov (1920-1992) nesporno spada u klasike naučne fantastike i jedan je od nekolicine autora koji su decenijama laički sinonim za „pravog“ pisca naučne fantastike. Profil takvog pisca podrazumeva visoko naučno-tehničko obrazovanje, prisutnost u medijima i sposobnost da se piše za široku publiku, što će reći razumljivo, bez literarnih egzibicija. Asimov je doktorirao hemiju i do 1958. g. predavao na Bostonskom univerzitetu da bi potom prešao u „slobodne umetnike“. Vanredna marljivost u pisanju naučno popularnih i naučnofantastičkih dela rezultirala je zbirom od preko 500 knjiga objavljenih pod njegovim imenom (neki autori tvrde da je broj knjiga i veći jer je Asimov u mlađim danima koristio i pseudonime)! Asimov je (jedno vreme i kao Ajzak Asajmov) prevođen u Jugoslaviji već od kraja 1950-tih, u časopisima kakvi su “Kosmoplov”, “OTO zabavnik”, “Galaksija”, “Politikin zabavnik” odnosno “Sirius” i “Alef” te u posebnim knjigama edicija “Kentaur”, “Polaris” ili “Zoroaster”.
    Asimov je literarni zanat ispekao na modelu palp proze, i nadalje svoju spisateljski veštinu nije preterano razvijao, izričito odbijajući da se bavi književnošću van žanra pa je, u nadobudnosti slavnog pisca, izjavio kako nikad nije „traćio vreme na Prusta, Tolstoja i ostale pompezne Grke“! Prvu priču objavio je sa 19 godina i ubrzo postao jedan od glavnih saradnika magazina “Astounding” koji je vodio Džon Kembel, tvorac američkog palp koncepta naučne fantastike, koji podrazumeva mnogo akcije, ludih naučnika, buljookih zlih vanzemaljaca i hrabre, mlade belce spremne da spasavaju svet i svoju draganu. Kembel je (a ne Asimov) smislio i poznate zakone robotike u cilju obezbeđenja neprikosnovene vlasti čoveka nad tim mašinama; Asimov je ispisao mnoštvo priča koje se iscrpljuju u pukom dokazivanju opravdanosti ovih zakona, odnosno u pozitivnom manipulisanju njima. Zbog prepoznatljivosti ovog segmenta Asimov je nazivan i “dobri doktor za robote” a Tri zakona robotike (kasnije je sam Asimov dodao i nulti zakon) ušla su u standardnu ikonografiju naučne fantastike ali i u teorijske temelje robotike. U tzv “zlatnom dobu naučne fantastike” koje se računa od 1940. pa do (zavisno od teoretičara) 1950. ili 1960. godine, Asimov je, uz Artura Klarka i Roberta Hajnlajna, bio deo “velike trojke” pisaca naučne fantastike koji su važili za najpopularnije i najkvalitetnije na ovom polju. Posebno veliko bilo je rivalstvo Asimova i Klarka koje su se oni trudili da “podgrevaju” u medijima; konačni kompromis ogledao se u dogovoru da jedan o drugom naizmenično govore kao o “najboljem piscu među naučnicima” odnosno “najboljem naučniku među piscima”. Asimov je negativno govorio o “novom talasu” u naučnoj fantastici (pokretu koji je pomerao tematske i stilističke granice žanra); takođe je važio za velikog kozera čije je pripovedanje neke anegdote i šale umelo da potraje sat ili dva! Prepoznatljiv po dugim, čupavim zulufima Asimov je majstorski privlačio pažnju medija koji su rado citirali njegove misli kakve su “ako bi mi doktor rekao da imam još 6 minuta života ne bih se zbunio - kucao bih (na pisaćoj mašini) malo brže”, “za razliku od šaha, u životu igra se nastavlja i posle mata”, “najlakši način rešavanja problema je poricanje njegovog postojanja”, “nasilje je poslednje pribežište nesposobnjakovića”…
Pored niza robotskih dela (“Čelične pećine”, “Golo Sunce”, “Roboti zore”, “Roboti i carstvo”...), Asimov je napisao dela koja je svrstao u cikluse o kosmičkom Carstvu (“Svemirske struje”, “Zvezde, prah nebeski”, “Kamičak na nebu”...), o tajanstvenoj Zadužbini (“Zadužbina”, “Druga zadužbina”, “Zadužbina i carstvo”, “Na rubu Zadužbine”...), odnosno dela omladinske proze (serija romana o Lakiju Staru, svemirskom rendžeru). Nekoliko Asimovljevih romana ostalo je van pomenutih ciklusa (“Kraj večnosti”, “Fantastično putovanje” I i II, “I sami bogovi” za koji mnogi kritičari tvrde da je njegova najbolja knjiga). Pred kraj života Asimov je povezao cikluse o robotima, Carstvu i Zadužbini, gradeći svoju „istoriju budućnosti“.
Bezmalo sva Asimovljeva naučnofantastična dela zasnovana su na spekulativno-naučnim tezama oko kojih se pletu intrige i njihova „ingeniozna“ razrešenja, često u formi detektivske istrage. Karakterizacija likova je pojednostavljena, uvek u senci gigantskih poduhvata, superiorne tehnologije i pompeznih društveno-državnih organizacija. Uprkos ovim manjkavostima, Isak Asimov je klasik naučne fantastike (što, neminovno, znači i da ga mlađe generacije ne čitaju) i zaslužuje uvažavanje jer svojim delima uspešno zadovoljava mladalačku žudnju za avanturama na egzotičnim mestima; pošto je planeta Zemlja odavno istražena, svemir je postao „divlja granica“ čudesa i bajki XX veka, kojom haraju nova čudovišta-vanzemaljci, roboti, „radi“ božanska tehnologija, uzdižu se i padaju carstva i junače se neustrašivi heroji-uzori.

Asimovljevi Zakoni robotike glase:

Prvi zakon: Robot ne sme da povredi čoveka ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovek bude povređen.

Drugi zakon: Robot mora da izvršava naređenja koja mu daju ljudi, osim kada su takva naređenja u sukobu sa Prvim zakonom.

Treći zakon: Robot mora da štiti svoju egzistenciju sve dok takva zaštita nije u sukobu s Prvim i Drugim zakonom.

Pošto je uočio „rupu” u zakonima Asimov je dodao i Nulti zakon: Robot ne sme da ugrozi čovečanstvo, ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovečanstvo bude ugroženo.

 

(“Dnevnik”, 2020.)

top