GROTESKNE STVARNOSTI UZALUDNOG LETOVANJA - „Jegermajster“ Darka Tuševljakovića; izdavač „Arhipelag“ 2019.

 

Novi roman Darka Tuševljakovića (1978), zapaženog pisca srednje generacije, dobitnika Evropske nagrade za književnost za prethodni roman „Jaz“, pod egzotičnim i tajanstvenim nazivom „Jegermajster“, pred znatiželjnim čitaocima otvara dva paralelna pripovedna toka, jedan „realni“ i drugi „snoliki“, koji se, neminovno (jer svet je, naravno, samo jedan), približavaju jedan drugom i, napokon, pretapaju u košmarnu realnost (ili realni košmar). Zaplet nominalno počinjem dolaskom mladog para u hotel na neobičnom ostrvu nepredvidivih vremenskih (ne)prilika. Iskorak iz frustrirajuće svakodnevice oličen u odlasku na letovanje koje bi trebalo biti sinonim za blaženo, bezbrižno uživanje u prijatnom okruženju, opsesivna je potreba svakog pripadnika neoliberalne Zapadne civilizacije čije ispunjenje je dokaz njegove uspešnosti ali i ultimativna doza slobode i hedonizma koju pripadnici srednje klase sebi mogu da priušte; letovanje je, stoga, svojevrsna reperna tačka za sagledanje, samospoznaju sopstvene egzistencije i svođenje životnih-potrošačkih računa (iz pozicija promenjene vizure koje mogu dovesti i do neugodnih istina) pa je otuda i jedna od tema „Jaza“. Ipak, već iskrcavanje na aerodromu i susret sa bizarnom skulpturom (jednom od nekoliko u romanu) nagoveštavaju da se stvari neće odvijati kako je to uobičajeno. Slutnju potvrđuju i transport do hotela, susret sa grupom turista bizarnog (ili, ipak, normalnog) ponašanja (u internoj komunikaciji para prigodno nazvanih „Bugari“) i neočekivana magla samo produbljuju osećanje nesigurnosti koje je dodatno potencirano i mladićevim nedoumicama o sopstvenoj prošlosti. Dalja dešavanja, izleti do bolnice za gubavce i krčme u gradiću odnosno potopljenog naselja, naznake osoblja da mladić može dobiti i dodatne usluge iz arsenala oružja u podrumu hotela, uz nesporazume na ljubavnom planu zaokružuju teskobnu pozornicu (sa ekstatičnim ispadima) na nivou stvarnosti. Uz to mladića muče i živopisni snovi u kojima, usred demoliranih poslovnih kancelarija, susreće bizarno uniformisano biće sa rogom na glavi (iz koga izbija omaljujući dim) koje mu telepatski izdaje naloge. Po dolasku u šumu majstera i mladića progoni grupa lovaca, mladić biva zarobljen, ispitivan i stavljen na iskušenje kako bi potvrdio da je na strani lovaca; u napadu krda jelena mladić biva oslobođen i sklonjen u podzemnu bolnicu gde saznaje deo objašnjenja situacije u kojoj se nalazi. Fragmenti iz dve stvarnosti koji se podudaraju (fascinacija puškama, podzemni hodnici...) u finalu uspevaju da stvore njihov amalgam i izdignu košmar na novi nivo.
    „Jegermajster“ pripada onim retkim a valjanim knjigama (kakve su, na primer, one Borisa Vijana) koje uspevaju da nadograde znanu realnost odnosno da „dopune“ stvarnosnu priču/prozu stvarajući svet koji je i prepoznatljiv ali i oneobičen, iščašen i doveden do groteske koja se, kao senka, nastavlja na postojeće ličnosti i događanja ali u novoj, paralelnoj stvarnosti. Tako se podrazumevana sigurnost u viđeno/doživljeno subverzivno i permanentno podriva a nametnuta sumnja dodatno izoštrava pogled i otkriva da iza uobičajenih floskula i rutiniranih kretnji postoji samo praznina protraćenog postojanja, postojanja koje ne ume da spozna sebe (uprkos frojdovskim simboličkim naznakama) niti je sposobna da, kako su to tumačili From i Markuze, „strukturira svoje (slobodno) vreme“. Otuda je mladićeva nesigurnost u stvarnu prirodu i domašaj emotivne veze, kao i nedostatak sećanja na sopstvenu egzistenciju, simptom dvostruke patologije, one izazvane traumama poremećene ličnosti ali i celoživotne traume ispraznog postojanja. Dijagnoza ovog stanja biće formulisana i saopštena kraj logorske vatre na kojoj lovci peku meso svoje (još žive) žrtve i slave beg od civilizacije u primarniji način življenja; mada njihovo ponašanje uveliko obesmišljava tezu o „plemenitom divljaku“ ne može se osporiti da su lovci mnogo bliži Prirodi, sposobniji za opstanak u odnosu da buljuk preplašenih, dezorganizovanih ljudi (potrošača) koji se kriju u uništenim kancelarijama i pasivno iščekuju svoju sudbinu (ma kakva ona bila). Pre i posle ove epizode mladić će se boriti (u sni i na javi) sa kovitlacem događaja kojima ne upravlja već ga oni nose u neznanim, nepredvidivim smerovima. Čak i kad pokuša da se otme i odupre haosu, mladićev uspeh biće problematičan ali ostaje nesporno da se nije predao stihiji već je uložio napor da povrati kontrolu nad svojim življenjem, koliko god ono (ne)uspešno i zaludno bilo.

            („Dnevnik“, 2020.)  

NIZ CRVENU REKU LJUDSKOG STIDA – „Vadisrce: po motivima istoimenog romana Borisa Vijana“ Đorđa Milovića; izdavač Omnibus, Beograd, 2013.

Đorđe Milović (1960) spada u srpske strip autore koji tiho i postojano grade i razvijaju svoju poetiku ne mareći za tekuće strip mode i trendove. Ta samonametnuta izdvojenost dozvoljava umetniku da stvara neopterećen dnevnim zahtevima; s druge strane, međutim, odbijanje da se aktivnije učestvuje u životu ovdašnje strip scene rezultira izostankom priznanja koja autor zaslužuje. Osobenosti svih do sada objavljenih Milovićevih radova jesu prefinjeni grafizam, ponekad dopunjem delikatnim kolorom, te stalna okrenutost literaturi kao predlošku za strip. Dosledni nastavak ovih interesovanja je i album „Vadisrce“ rađen po motivima romana Borisa Vijana (1920-1959) buntovnog umetnika brojnih interesovanja - od poezije, pozorišta apsurda, bizarnih proza, krimića koji su uznemiravali javnost (i izazvali sudski proces protiv romana „Pljuvaću po vašim grobovima“ iz 1946, koji je predstavljen kao Vijanov prevod dela nepostojećeg američkog pisca Vornera Salivena), preko komponovanja šlagera, publicistike, prevođenja naučne fantastike do virtuoznog sviranja džez trube. Vijan je živeo burno, bez kalulisanja, neprestano izazivajući sopstvenu (preranu) smrt. Roman „Vadisrce“ objavljen 1953. karakteriše kontinuirani odmak od zdravorazumskog, izneveravanje obrazaca i rutina ponašanja što, sveukupno, rezultira osećajem začudnosti, lakoće i vrtoglavice izazvane pomanjkanjem prepoznatljivih tačaka oslonca odnosno sveprisutnim ludizmom koji se ispunjava i zadovoljava čistom igrom slobode stvaranja zapleta i (lažnih) raspleta.

 „Vadisrce“ prati Žakmora koji dolazi u neimenovano selo/varošicu na obali mora i, krećući se kroz njega, upoznaje bizarnost takozvanih običnih, svakodnevnih, naizgled trivijalnih stvari. Iza fasada pastoralne provincije kriju se, međutim, nefunkcionalne porodice, prodaja staraca na trgu (robova?), pagansko podsmevanja svešteniku, strašni običaj potkivanja dece jer njihova majka odbija da ih pusti u svet za koji su stvoreni. No, kako se nova snaga ne može zauzadi, deca će i duhovno i telesno izletati iz gnezda-zatvora sve dok, u otvorenom finalu albuma, ne budu živa zazidana u staklenu kocku iz koje, na prvi pogled, nema izlaska a u njoj nema života.

Vrhunac svekolike bizarnosti je crvena rečica stida i sramote koja teče kroz naselje i u koju meštani bacaju trupla ili delove tela koji im više ne trebaju! Odatle ih zubima - i samo zubima - vadi i odnosi nesretnik Slava koji je obdaren i proklet sposobnošću da saoseća i pati za druge. Sa svoje strane ni stranac Žakmor nije bez grehova i ambicija - on je „potrošač naravi“ i traga za mestom gde će sprovoditi svoje ideje „psihoanalizovanjem“ ljudi. Posle sedam godina, tri meseca i dva dana bez ikakvih rezultata, Žakmorov entuzijazam nestaje i on shvata da je upravo stid najrasprostranjenija ljudska emocija pa postaje Slavin naslednik u čišćenju reke stida.

„Vadisrce“ je višeslojna priča, kojoj težište nije na akcionim scenama već na alegorijama i aluzijama pa, zbog svega toga, zahteva precizan, sugestivan i promišljeni vizuelni (ob)lik. Milović crtež svodi na drhtavi kroki prekriven prozirnom vodenom bojom što mu daruje zavodljivu lakoću koju i Vijanova priča nosi. Kadriranje i montaža tabli te česte izmene rakusa dodatno oneobičavaju i potcrtavaju začudnu atmosferu. Rečju, Milovićeva rafinirana interpretacija Vijanovog „Vadisrca“ zrelo je i ubedljivo umetničko delo koje zaslužuje punu čitalačku/gledalačku pažnju i poštovanje.

            („Politika“, Kulturni dodatak, 27.09.2014)

PRATEĆI CRVENU REKU STIDA – Strip album „Vadisrce: po motivima istoimenog romana Borisa Vijana“ Đorđa Milovića; izdavač Omnibus, Beograd, 2013.

U FOKUSU

            Đorđe Milović (1960) spada u strip autore koji tiho i postojano grade i razvijaju svoju poetiku ne mareći za tekuće strip mode i trendove. Ta samonametnuta izdvojenost dozvoljava umetniku da stvara neopterećen dnevnim zahtevima; s druge strane, međutim, odbijanje da se aktivnije učestvuje u životu ovdašnje strip scene rezultira izostankom priznanja koja autor zaslužuje. Osobenosti Milovićevog dela su prefinjeni grafizam dopunjem delikatnim kolorom te stalna okrenutost literaturi kao predlošku za strip. Dosledni nastavak ovih interesovanja je i album „Vadisrce“ rađen po motivima romana Borisa Vijana (1920-1959) umetnika brojnih interesovanja (od poezije, pozorišta apsurda, bizarnih proza, krimića koji su uznemiravali javnost i izazvali sudski proces protiv romana „Pljuvaću po vašim grobovima“ iz 1946, koji je Vijanov navodni prevod dela nepostojećeg američkog pisca Vornera Salivena, komponovanja, publicistike, prevođenja naučne fantastike do virtuoznog sviranja džez trube) koji je živeo burno, bez kalkulisanja, i izazivao sopstvenu (preranu) smrt. Roman „Vadisrce“ objavljen 1953. karakteriše kontinuirani odmak od zdravorazumskog, izneveravanje obrazaca i rutina ponašanja što, sveukupno, rezultira osećajem začudnosti, lakoće i vrtoglavice zbog pomanjkanja prepoznatljivih tačaka oslonca odnosno sveprisutnim ludizmom koji se ispunjava i zadovoljava čistom igrom stvaranja zapleta i raspleta.

REČ KRITIKE

„Vadisrce“ prati Žakmora koji dolazi u neimenovano selo/varošicu na obali mora i krećući se kroz njega upoznaje bizarnost tzv. običnih, svakodnevnih stvari. Iza fasada pastoralne provincije kriju se nerazrešeni odnosi: nefunkcionalne porodice, prodaja staraca na trgu (robova?),  podsmevanja svešteniku, strašni običaj potkivanja dece jer njihova majka odbija da ih pusti u svet za koji su stvoreni. No, kako se nova snaga ne može zauzadi deca će i duhovno i telesno izletati iz gnezda-zatvora sve dok, u otvorenom finalu albuma, ne budu živa zazidana u staklenu kocku iz koje, na prvi pogled, nema izlaska a u njoj, opet, nema života. Vrhunac začudnosti je crvena rečica stida i sramote koja teče kroz naselje i u koju meštani bacaju trupla ili delove tela (koji im više ne trebaju!). Odatle ih zubima i samo zubima vadi i odnosi nesretnik Slava koji je obdaren i proklet sposobnošću da saoseća i pati za druge. Sa svoje strane ni Žakmor nije bez grehova i ambicija - on je „potrošač naravi“ i traga za mestom gde će sprovoditi svoje ideje „psihoanalizovanjem“ ljudi. Posle 7 godina, 3 meseca i 2 dana, bez rezultata rada, Žakmorov entuzijazam nestaje, on shvata da je upravo stid najrasprostranjeniji pa postaje Slavin naslednik u čišćenju reke stida.

Ova višeslojna priča, koja nije bazirana na akcionim scenama, zahteva precizan, sugestivan i promišljeni vizuelni lik. Milović crtež svodi na drhtavi kroki prekriven prozirnom bojom što mu daruje zavodljivu lakoću koju Vijanova priča nosi. Kadriranje i montaža tabli te česte izmene rakusa dodatno oneobičavaju i potcrtavaju začudnu atmosferu. Rečju, Milovićeva interpretacija Vijanovog „Vadisrca“ zrelo je i ubedljivo umetničko delo koje zaslužuje punu čitalačku/gledalačku pažnju i poštovanje.

            („Dnevnik“, 2014.)

JANUSOVO LICE VIDEA

Pravda je odmerila kaznu. Ubice su kažnjene sa 250 godina zatvora. Slučaj bi trebalo da ode u arhivu ali, čini se, prašina oko njega još dugo neće pasti na presudu. Jer, osuđene ubice su dva 11-to godišnja dečaka a njihova žrtva, koju su se više od dva sata tukli i maltretirali, pred očima brojnih svedoka, da bi je na kraju dokrajčili ciglama, kamenjem i čeličnim šipkama, trogodišnje je dete. Ubice su mališana, odlutalog i izgubljenog u gužvi tržnog centra, oteli i izvukli napolje, do obližnje železničke pruge na kojoj su dovršili svoje nedelo.

            Tokom suđenja koje je šokiralo Englesku, i po izricanju kazne, pravnici, psiholozi i psihijatri, sociolozi i sveštenici, trudili su se da daju razumno objašnjenje zločina. Uzroci su svrstani u tri grupe.

            Prvi se odnose na socijalni položaj zločinaca. Naime, ubice žive u siromašnim, razorenim porodicama sa minimalnim prihodom. Majke ubica sklone su alkoholu i zapostavljanju vaspitanja dece.

            Drugi uzrok definiše se kao odsustvo bilo kakve brige za ovakvu decu. Država kao da nije zainteresovana za njihovo postojanje.

            Treći uzrok bilo bi nešto što se može nazvati sklonost engleskog mentaliteta bizarnom i nastranom ponašanju koje kulminira u ovom vremenu sumraka svih morlainih vrednosti.

            Naravno, neizbežno su se javile i teorije o genetskoj predodređenosti dečaka za zločin. Ma koliko one bile pobijane, čini se da je njihovo objašnjenje zločina odgovaralo nekim strukturama društva.

DEČIJA IGRA BROJ TRI

            U obrazloženju presude sudija je pomenuo još jedan mogući uzrok ubistva. Naime, u ličnim stvarima jednog od ubica nađena je i video kaseta sa filmom, naizgled naivnog naslova, „Dečja igra broj tri“, u kome glavni junaci, dečaci, ubijaju trećeg (u koga je ušao zli duh) na isti način na koji će ubistvo počiniti njegovi mladi gledaoci. Pitanja koja se pred ovakvom činjenicom otvaraju brojna su.

            Slučajeva da se neko umetničko delo (mada je u slučaju pomenutog horor filma teško govoriti o umetničkom delu) direktno vezuje za ubistva ima. Jedan od takvih je i onaj koji se tiče knjige Borisa Vijana „Pljuvat ću na vaše grobove“ (knjigu je kod nas izdala Gradina, Niš, 1991). Naime, policija je 1947.g. u Francuskoj pored jedne ubijene devojke našla ovu knjigu otvorenu upravo na stranici koja opisuje ubistvo. Pod pritiskom javnosti knjiga je zabranjena, Vijan optužen za podsticanje nemorala i nasilja a potom su vođene duge i jalove rasprave o odgovornosti autora za ono što je u svom delu stvorio.

            Da bi se ovakve pojave sprečile još dosta davno je izmišljena cenzura, zaštitnik javnog morala. Ona polazi od, u suštini, kvazi-prosvetiteljske ideje da nekoga možete zaštiti tako što ćete mu zabraniti ono što je, po vašoj oceni, štetno i opsceno, i zbog toga je večito osuđena na delimični uspeh. O svakakvim manupulacijama cenzurom u cilju ideoloških diskvalifikacija izlišno je i govoriti. Ipak, ma kako nesavršena bila, cenzura postoji i postojaće.

FILMSKA CENZURA

            Filmska cenzura je, u svetu, jedan vrlo razvijen sistem. Odgovarajuće komisije pregledaju legalno proizvedene filmove i rangiraju ih u odgovarajuće kategorije prema uzrastu potencijalnih gledalaca, pa se, u skladu sa tim, filmovi dele na one koje deca mogu da gledaju sama, one koje dace mogu da gledaju samo u pratnji roditelja, one koje ne mogu da gledaju mlađi od određenih godina. Ovakve kategorije važe za filmove sa scenama fizičkog nasilja i meku pornografiju. Tvrda pornografija u najvećem broju zemalja zabranjena je za maloletna lica, izopštena iz repertoara redovnih bioskopa i gurnuta u posebna geta.

            U bivšoj Jugoslaviji cenzura je sasvim uspešno funkcionisala. Setimo se bezuspešnih pokušaja da se u bioskope smesti „Emanuela“, jedna sasvim bezazlena erotska zabava. Kada je konačno skinut tabu sa filmske pornografije otišlo se u drugu krajnost: svako ko je hteo da mogao je da gleda ovakve filmove. Zabrana je zamenjena potpunom slobodom. Kivni glasovi zabrinutih javnih radnika nisu imali efekta. Moglo bi se reći – na sreću, jer ti isti radnici nisu imali ništa protiv provale svakojakih orgija nasilja na velikim ekranima. Situacija u kojoj je sve bilo dozvoljeno pokazala se kao jedino poštena. Svi su trku počinjali sa iste linije i, čini se, svi izgubili, i umetnički i akcioni i porno filmovi. Horor svakodnevice sve ih je, na ovim prostorima, deklasirao.

FILMSKO I PRAVO NASILJE

            Sugestivnost pokretnih slika ne treba objašnjavati. Nje su bili svesni i koristili je i veliki umetnici i političari, od nacista do boljševika. Scene nasilja i patnji iz ratova nešto su što se ne može zaboraviti.

            Nasilje u igranim filmovima dugo je bilo bez snaga koju je ono imalo u dokumentarnim filmovima. Ali, onda su stvari počele da se menjaju. Dokumentarni film je  gotovo prestao da postoji i utopio se u jalovost televizije. Od scena bitaka gde slika drhti jer kamerman drhti stiglo se do već svima znanih snimaka ubijanja vietnamskog partizana u kojima, pred savršeno mirnom kamerom i pod pravim uglom, ubica prislanja cev revolvera na slepoočnicu žrtve i povlači obarač. O scenama direktnog prenosa svakojakih invazija ili gađanja parlamenta ne vredi govoriti. (Jedan od najočitijih primera nameštanja stvarnosti je i kod nas prikazan dugometražni dokumentarni film „Poslednji krici iz savane“ u kome možemo da vidimo i scenu mučenja domorodaca. Koljačima je očito sugerisano kako da „rade“ a da to lepo izgleda na filmu.)

            S druge strane, umetnički film je uspeo da razvije svoje specijalne efekte ubijanja. I te i takve scene sve su više ličile na one iz dokumentarnih filmova da bi u jednom trenutku granica bila pređena i smrt i masakriranje na filmu više nisu bili „koreografija nasilja“ već su postali veći od same stvarnosti, delovali su stvarnije od stvarnosti same. Stvarnije od one koju je prikazivala cenzurisana (u ime morala) i umivena (u ime ideologije) televizija.

            I, neko se, pre ili kasnije, morao zapitati: kako to zaista izgleda? Šta je zaista stvarnost?

            I dva dečaka su rešila da dođu do odgovora – svojeručno.

VIDEO

            Filmska cenzura imala je smisla dok su se filmovi prikazivali samo u bioskopima. Broj sala bio je poznat, direktori takođe. Kontrolisanje sprovođenja cenzorskih odluka bilo je lako. Red je, bez obzira na propuste, postojao.

            A onda je stigao video.

            Kasetu sa filmom možeš staviti u džep i mirno odšetati do kuće. Retke privatne filmske kolekcije na Super-8 zamenila je masovna proizvodnja video mašina. A film je, poznato je, zabava za narod. Mesta gde možete kupiti ili iznajmiti video kasete nikla su na svakom uglu. Glad za ovakvom zabavom značila je mogućnost lake i brze zarade. Države su donele nove zakone, čak je bilo zabrana unošenja bilo kakvih video kaseta u neke zemlje. Kazne za kršenje propisa o proceduri iznajmljivanja filmova su visoke. Ali, pitanje kontrole te rabote nije rešeno i daleko je od zadovoljavajućeg rezultata. Za to vreme deca gledaju sve što im padne šaka. Roditelji su zadovoljni jer ih podmladak bar nekoliko sati neće maltretirati svojim željama.

            Vrlo brzo pojavili su se filmovi koji se snimaju isključivo za nezasitu video produkciju. Ruku pod ruku sa ovim poduhvatima stigli su i video pirati koji svoju robu rasturaju bez ikakve kontrole.

            Video kao mogućnost demokratizacije kulture pokazuje i svoje drugo lice. U takav svet deca ulaze otvorenih očiju. Neka od njih menjaju TV program za „istinitiji“ film sa više krvi i trikova. Ona nemaju koga da pitaju šta je to na ekranu, zato traže odgovore sama i...

            Bilo kakvo moralizovanje nije namera ovog teksta. Iz pojedinačnih slučajeva nije uputno izvlačiti opšte zaključke. No, ne treba previđati simptome, ma kako daleki i nebitni nam se činili. Jer, svuda okolo nas, na ulicama, u kućama, ispred ekrana su generacije za koje postoje dve stvarnosti koje deli samo staklo. A ono lako puca.

(1993)