TEŠKA TRAGANJA ZA SMISLOM ili VERA I SUMNJA U SVET - „Sveti duh i voda“ Đorđe Milović; izdavač Komiko, Novi Sad, 2014.

U FOKUSU

            Mada ne postoji opšteprihvaćena definicija stripa kao umetničke forme jer se mišljenja teoretičara u mnogome ne slažu, čitaoci svakako imaju svoju „svakodnevnu“ formulaciju i po njoj se ravnaju kada „konzumiraju“ stripove; ovu „formulu“ koriste i stvaraoci prilikom „izrade“ novih „proizvoda“. Mnoštvo elemenata-činilaca te formule iskustveno je određeno i funkcioniše kroz manipulisanje tematskim i zanatskim ikonografijama. Snaga ovih odrednica najveća je u „proizvodima“ korporativnih strip industrija a slabi kako se strip primiče alterantivnom i autorskom pogledu na sam medijum 9. umetnosti. I stvaralačka sloboda zavisi od opredeljenja umetnika-zanatlije da poštuje postojeće „stripovske“ granice. U svemu ovome strip se ne razlikuje od drugih grana umetnosti ali je pritisak na njega znatno veći jer je komercijalnost stripa veća pa su jači i zahtevi da ona bude dostignuta.

            Na ovdašnjim strip prostorima imperativi velike prodaje odavno ne postoje ali to ipak ne znači da su autori slobodniji u stvaralaštvu jer ih, paradoksalno, pritiska teret borbe za bilo kakvo objavljivanje što nameće određenu „samocenzuru“ u odnosu na izneveravanje strip kanona. Među retkim strip stvaraocima koji su izdržali iskušenja retkog objavljivanja, ostajući verni sopstvenom umetničkom profilu, eksperimentu i traganju u mediju, zapaženo mesto pripada Đorđu Miloviću (1960) koji ustrajava u svom doživljaju stripa i, ostajući u granicama takozvanog „glavnog toka“, insistira kako na specifičnom tematskom okviru tako i prepoznatljivom vizuelnom rukopisu što ga, sveukupno, čini zaokruženom umetničkom pojavom koja stvara intrigantna i umetnički relevantna dela.

REČ KRITIKE

            „Sveti duh i voda“ po mnogo čemu je jedinstvena strip tvorevina. Mada je knjiga podeljena u dva segmenta „Sveti duh i voda“ i „Dodaci“, koje čini sedam odnosno šest kraćih celina-priča, u pitanju je zaokružena priča koja se bavi odnosom senzibilnog pojedinca visokih ideala i etičkih načela i društvenog okruženja koje funkcioniše po sasvim drugačijim, prilagodljivim principima zbog čega je takva osoba prinuđena da neprestano luta kroz vreme, od postanka sveta do danas, i prostor, kome je težište u Lažigradu, tražeći način ispunjenja sopstvene svrhe u rasponu od mesijanske pomoći jadnima i nemoćnima do potpune posvećenosti stvaranju Umetnosti. Naravno, definitivnih odgovora na pitanja o društvenim sistemima vrednosti, moralnosti ili osećajnosti nema. S druge strane su izazovi samospoznaje kao uslova za izrastanje u celovitu ličnost, stalna žudnja za drugim bićem, usamljenost kao teret ali i podsticaj... Baveći se za strip sasvim neobičnim temama Milović, koji u pogovoru konstatuje da je ovo ispovedno intonirana zbirka priča, neprestano iskušava same granice strip medija. Umesto intenzivne fizičke akcije tablama dominiraju intelektualni metafizički monolozi na momente hermetični, gotovo ezoterijski. Ali, prividna usporenost i statičnost otvara prostor za dijalog reči i crteža u akvarelu, od dogradnje i dopunjavanja atmosfere do kontrapunktiranja onoga što je izgovoreno/mišljeno i onoga što se vidi (kao što se suprotstavljaju realnost i umetnička refleksija). Realno i fantastično, žudnja i usamljenost, vera i sumnja u svet i sebe u njemu, slavljenje čoveka kao uzvišenog bića i spoznaja njegove bede, otuđenosti i mentalnog siromaštva ključne su tačke ove intelektualno uzbudljive knjige koja potvrđuje talenat svog autora odnosno neslućene mogućnosti stripa koje otkrivaju samo pravi umetnici.

            („Dnevnik“, 2014)

NIZ CRVENU REKU LJUDSKOG STIDA – „Vadisrce: po motivima istoimenog romana Borisa Vijana“ Đorđa Milovića; izdavač Omnibus, Beograd, 2013.

Đorđe Milović (1960) spada u srpske strip autore koji tiho i postojano grade i razvijaju svoju poetiku ne mareći za tekuće strip mode i trendove. Ta samonametnuta izdvojenost dozvoljava umetniku da stvara neopterećen dnevnim zahtevima; s druge strane, međutim, odbijanje da se aktivnije učestvuje u životu ovdašnje strip scene rezultira izostankom priznanja koja autor zaslužuje. Osobenosti svih do sada objavljenih Milovićevih radova jesu prefinjeni grafizam, ponekad dopunjem delikatnim kolorom, te stalna okrenutost literaturi kao predlošku za strip. Dosledni nastavak ovih interesovanja je i album „Vadisrce“ rađen po motivima romana Borisa Vijana (1920-1959) buntovnog umetnika brojnih interesovanja - od poezije, pozorišta apsurda, bizarnih proza, krimića koji su uznemiravali javnost (i izazvali sudski proces protiv romana „Pljuvaću po vašim grobovima“ iz 1946, koji je predstavljen kao Vijanov prevod dela nepostojećeg američkog pisca Vornera Salivena), preko komponovanja šlagera, publicistike, prevođenja naučne fantastike do virtuoznog sviranja džez trube. Vijan je živeo burno, bez kalulisanja, neprestano izazivajući sopstvenu (preranu) smrt. Roman „Vadisrce“ objavljen 1953. karakteriše kontinuirani odmak od zdravorazumskog, izneveravanje obrazaca i rutina ponašanja što, sveukupno, rezultira osećajem začudnosti, lakoće i vrtoglavice izazvane pomanjkanjem prepoznatljivih tačaka oslonca odnosno sveprisutnim ludizmom koji se ispunjava i zadovoljava čistom igrom slobode stvaranja zapleta i (lažnih) raspleta.

 „Vadisrce“ prati Žakmora koji dolazi u neimenovano selo/varošicu na obali mora i, krećući se kroz njega, upoznaje bizarnost takozvanih običnih, svakodnevnih, naizgled trivijalnih stvari. Iza fasada pastoralne provincije kriju se, međutim, nefunkcionalne porodice, prodaja staraca na trgu (robova?), pagansko podsmevanja svešteniku, strašni običaj potkivanja dece jer njihova majka odbija da ih pusti u svet za koji su stvoreni. No, kako se nova snaga ne može zauzadi, deca će i duhovno i telesno izletati iz gnezda-zatvora sve dok, u otvorenom finalu albuma, ne budu živa zazidana u staklenu kocku iz koje, na prvi pogled, nema izlaska a u njoj nema života.

Vrhunac svekolike bizarnosti je crvena rečica stida i sramote koja teče kroz naselje i u koju meštani bacaju trupla ili delove tela koji im više ne trebaju! Odatle ih zubima - i samo zubima - vadi i odnosi nesretnik Slava koji je obdaren i proklet sposobnošću da saoseća i pati za druge. Sa svoje strane ni stranac Žakmor nije bez grehova i ambicija - on je „potrošač naravi“ i traga za mestom gde će sprovoditi svoje ideje „psihoanalizovanjem“ ljudi. Posle sedam godina, tri meseca i dva dana bez ikakvih rezultata, Žakmorov entuzijazam nestaje i on shvata da je upravo stid najrasprostranjenija ljudska emocija pa postaje Slavin naslednik u čišćenju reke stida.

„Vadisrce“ je višeslojna priča, kojoj težište nije na akcionim scenama već na alegorijama i aluzijama pa, zbog svega toga, zahteva precizan, sugestivan i promišljeni vizuelni (ob)lik. Milović crtež svodi na drhtavi kroki prekriven prozirnom vodenom bojom što mu daruje zavodljivu lakoću koju i Vijanova priča nosi. Kadriranje i montaža tabli te česte izmene rakusa dodatno oneobičavaju i potcrtavaju začudnu atmosferu. Rečju, Milovićeva rafinirana interpretacija Vijanovog „Vadisrca“ zrelo je i ubedljivo umetničko delo koje zaslužuje punu čitalačku/gledalačku pažnju i poštovanje.

            („Politika“, Kulturni dodatak, 27.09.2014)

PRATEĆI CRVENU REKU STIDA – Strip album „Vadisrce: po motivima istoimenog romana Borisa Vijana“ Đorđa Milovića; izdavač Omnibus, Beograd, 2013.

U FOKUSU

            Đorđe Milović (1960) spada u strip autore koji tiho i postojano grade i razvijaju svoju poetiku ne mareći za tekuće strip mode i trendove. Ta samonametnuta izdvojenost dozvoljava umetniku da stvara neopterećen dnevnim zahtevima; s druge strane, međutim, odbijanje da se aktivnije učestvuje u životu ovdašnje strip scene rezultira izostankom priznanja koja autor zaslužuje. Osobenosti Milovićevog dela su prefinjeni grafizam dopunjem delikatnim kolorom te stalna okrenutost literaturi kao predlošku za strip. Dosledni nastavak ovih interesovanja je i album „Vadisrce“ rađen po motivima romana Borisa Vijana (1920-1959) umetnika brojnih interesovanja (od poezije, pozorišta apsurda, bizarnih proza, krimića koji su uznemiravali javnost i izazvali sudski proces protiv romana „Pljuvaću po vašim grobovima“ iz 1946, koji je Vijanov navodni prevod dela nepostojećeg američkog pisca Vornera Salivena, komponovanja, publicistike, prevođenja naučne fantastike do virtuoznog sviranja džez trube) koji je živeo burno, bez kalkulisanja, i izazivao sopstvenu (preranu) smrt. Roman „Vadisrce“ objavljen 1953. karakteriše kontinuirani odmak od zdravorazumskog, izneveravanje obrazaca i rutina ponašanja što, sveukupno, rezultira osećajem začudnosti, lakoće i vrtoglavice zbog pomanjkanja prepoznatljivih tačaka oslonca odnosno sveprisutnim ludizmom koji se ispunjava i zadovoljava čistom igrom stvaranja zapleta i raspleta.

REČ KRITIKE

„Vadisrce“ prati Žakmora koji dolazi u neimenovano selo/varošicu na obali mora i krećući se kroz njega upoznaje bizarnost tzv. običnih, svakodnevnih stvari. Iza fasada pastoralne provincije kriju se nerazrešeni odnosi: nefunkcionalne porodice, prodaja staraca na trgu (robova?),  podsmevanja svešteniku, strašni običaj potkivanja dece jer njihova majka odbija da ih pusti u svet za koji su stvoreni. No, kako se nova snaga ne može zauzadi deca će i duhovno i telesno izletati iz gnezda-zatvora sve dok, u otvorenom finalu albuma, ne budu živa zazidana u staklenu kocku iz koje, na prvi pogled, nema izlaska a u njoj, opet, nema života. Vrhunac začudnosti je crvena rečica stida i sramote koja teče kroz naselje i u koju meštani bacaju trupla ili delove tela (koji im više ne trebaju!). Odatle ih zubima i samo zubima vadi i odnosi nesretnik Slava koji je obdaren i proklet sposobnošću da saoseća i pati za druge. Sa svoje strane ni Žakmor nije bez grehova i ambicija - on je „potrošač naravi“ i traga za mestom gde će sprovoditi svoje ideje „psihoanalizovanjem“ ljudi. Posle 7 godina, 3 meseca i 2 dana, bez rezultata rada, Žakmorov entuzijazam nestaje, on shvata da je upravo stid najrasprostranjeniji pa postaje Slavin naslednik u čišćenju reke stida.

Ova višeslojna priča, koja nije bazirana na akcionim scenama, zahteva precizan, sugestivan i promišljeni vizuelni lik. Milović crtež svodi na drhtavi kroki prekriven prozirnom bojom što mu daruje zavodljivu lakoću koju Vijanova priča nosi. Kadriranje i montaža tabli te česte izmene rakusa dodatno oneobičavaju i potcrtavaju začudnu atmosferu. Rečju, Milovićeva interpretacija Vijanovog „Vadisrca“ zrelo je i ubedljivo umetničko delo koje zaslužuje punu čitalačku/gledalačku pažnju i poštovanje.

            („Dnevnik“, 2014.)

SUPTILNA POETIKA STRIPA Strip album „Drugim očima“ Đorđe Milović; izdavač Omnibus, Beograd 2011.

U svetovima savremene domaće strip umetnosti koji su, na prvi pogled, poprilično šaroliki (mada se, dubljim analizama mogu prepoznati nekolike karakteristike zajedničke kod većeg broja autora), nimalo nije lako biti drugačiji, odnosno dostići tačku u kojoj se poetika nekog autora odmah prepoznaje. Đorđe Milović već godinama zauzima upravo mesto rezervisano za autora osobene odnosno suptilne poetike. Ukoliko bismo pokušali da definišemo elemente koji određuju Milovićevo stvaralaštvo nećemo imati lak zadatak; isprva bi se moglo reći da se on razlikuje kako po svojim pričama tako i po crtačkoj tehnici odnosno po zaista nesvakidašnjem spoju ovih segmenata. Naravno, takav odgovor samo izaziva nova pitanja jer nije previše određen. Možda bi bilo preciznije reći da Milovića, odnosno njegove radove, određuje atmosfera duboke, sveobuhvatne melanholije proizašle iz samorefleksija junaka koji su, svaki na svoj način, izmešteni iz uobičajenih životnih tokova (bez obzira u koju epohu i na koje geografske koordinate priča bila nominalno smeštena). Opšti ton priča diktira i grafizam, očiglednu, mada varljivu, nesigurnost linija, figura i objekata odnosno pejzaža na slikama. Dijalog slike i reči okvirne priče tanan je i interaktivan.

            Sve navedeno vidljivo je u albumu provokativnog naslova „Drugim očima“. Milović u njemu iscrtava 16 strip priča koje kao predložak imaju kratku prozu nekoliko autora od kojih su najzastupljeniji Pirandelo pa Borhes i Virdžinija Vulf, a sa po jednom pričom, A. Grin, Ž. Tardi, Bucati, M. Marčetić i M. Selimović. Naravno, kako to i sam autor kazuje u svojoj uvodnoj reči, kontakt literature i stripa otvara brojna pitanja u rasponu od prevazilaženja nivoa ilustrovanja priče do prevođenja jednog medija u drugi, uz rizik da se u toj transakciji mnogo više izgubi nego dobije. Iako je strip jednim segmentom vezan za tekstualnu naraciju, literarne pripovedačke strategije ne mogu se mehaničko-rutinski preslikavati u strip jer je njegova vizuelna strana previše moćna/sugestivna i konstantno se otrže okvirima reči/rečenica. S druge strane, slika ne može uspešno da prati refleksivne literarne pasuse. Otuda se poduhvat stripovanja neke priče prevashodno svodi na osećaj autora kako za originalni tekst tako i strip, odnosno na osećaj njihove ravnoteže koja ponekad ide na uštrb bogatstva teksta a ponekad na uštrb gubljenja vizuelne dinamike. Konačno (ili tačnije najpre) je potrebno da strip autor svoju crtačku tehniku prilagodi/saobrazi literarnom predlošku. Milović se samim odabirom priča opredelio za određeni ton koji dominira (koliko god da su priče nominalno različite) a on proizilazi iz nesposobnosti, nesigurnosti ili nemogućnosti junaka da dosegnu svakodnevnu rutinu okoline u kojoj egzistiraju. Njihova izdvojenost i izopštenost različitog je porekla (ili nikada nisu ušli u kolotečinu ili su iz nje ispali, odnosno nikada joj u potpunosti nisu pripadali mada su pokušavali da ispoštuju obrasce ponašanja) ali su rezultati bezmalo identični i fatalani. Samo kazivanje/pripovedanje najčešće je na nivoima unutrašnjeg dijaloga protagoniste, kojim se pokušavaju „svoditi računi“ življenja, što diktira određenu statičnost i posrednost; ponekad su, međutim, dešavanja burnija („Povratak paklu“, „Izvesne obaveze“, „Dašak“) ali je ta dinamika samo potvrda odvajanja, iskoraka/ispada iz rutine trivijalnosti. Ovakva postavka donosi manjak dijaloga odnosno reči koje su izgovorene; mnogo je više teksta koji prati misli junaka. Sveukupna postavka tražila je od Milovića ne samo da odabere ključne misli i dileme odnosno rečenice već i da ih ne samo proprati već i nadogradi slikama. I upravo na tom polju ogleda se njegovo majstorstvo. Treperavim, drhtavim, kolebljivim linijama on iscrtava grube konture tela i lica odnosno enterijera i eksterijera; slike deluju kao skice, manje ili više dorađene ali ipak nedovršene. Pero uvek zastaje na korak ili dva od preciznog, realističkog crteža. Strip odaje utisak bloka sa skicama na osnovu kojih će se uraditi crtački doterane table. Iz tih „skica“ očito je da crtač vlada zanatom i tehnikama, da je sposoban da linijom izvede sve što poželi. No, on nema nameru da pređe tu poslednju stepenicu do zaokružene slike jer bi time izgubio efekat oneobičenosti, odrekao bi se deformacija koje nose mnogo više značenja nego „normalnost“. Njegovi junaci, u krajnjem, nikada nisu dosegli običnost, nisu postali bezlično svakodnevni upravo zbog svojih mana/dilema/hendikepa/naivnosti te bi im ulickane slike bile neprimrene. Za njih svet nije doteran i dovršen, nije u potpunosti ispunjen jer ga oni kao takvog ne vide, niti ga kao zaokruženog doživljavaju.

            Milović je promišljenim odabirom priča i njihovim nadahnutim transponovanjem u medij stripa uspeo da stvori amalgam koji je jedinstven, samosvojan, nadmoćno ubedljiv, elegantan u estetici izvitoperenog i nedovršenog. Album „Drugim očima“ majstorsko je delo vrsnog umetnika koje zaslužuje divljenje, poštovanje i uvažavanje.

("Kvartal" br 20/21, 2013)