Gorana Dimitrijevskog znamo
kao autora stripova, muzičara, urednika strip magazina
„Patagonija“. Jedan je iz generacije vršačkih strip umetnika (uz Wostoka, Grabowskog i ostale) koji su se
oglasili početkom devedesetih, najavljujući
talas autorskog stripa na jugoslovenskim
prostorima. Uređuje „Patagoniju“,
magazin koje je od andergraund fanzina
prerastao u glasilo alternativnog stripa, praćeno širom
Evrope. Svira u bendovima sa drugačijim zvukom.
Rečju Dima traga za novim, neformalnim, ali iskrenim umetničkim izrazom.
PITANJE: Strip magazin „Patagonija“
pojavio se u vreme kada je YU strip scena gotovo zamrla. „Patagonija“ je donela
duh svežine i najavila velike promene. Recite nam nešto o tom periodu i
okupljanju mladih strip autora.
GORAN DIMITRIJEVSKI: Već mi je mučno da iznova evociram to ružno vreme (ni ovo sada nije
bolje), mada je imalo i svoje blistave trenutke... ali, dobro. Zapravo radi se
o godini 1993. Uopšteno, svi mi znamo kako je izgledala ta godina... Što se
tiče stripa, on se nekako povukao u sebe samog. Izloženi su bili javnosti samo
površinski, stari, otupeli, suvi delovi, kao kora drveta u zimu. Sam život je
kolao u unutrašnjosti trupca, i tražio da izađe van svog zatvorenog sveta.
Tako smo i mi, nekoliko vrščana, pokušali da se pojavimo
na sceni, ali verovatno na pogrešan način – priznavali smo neprikosnovenu i
nedostupnu elitnu grupu. Pitali smo ih za mišljenje o našem dotadašnjem radu.
Naravno, okoštali sloj strip stabla nam je prikačio lepe atribute i kulturno
otkačio. Oni su tražili neku akciju, pucačinu, konstruisane scenarije sa
krajevima koji se znaju unapred, priče o dobrim momcima koji se bore protiv
loših, likove koji nikad ne umiru, jedu niti vrše nuždu (eventualno nešto
pojebu). Kažu Oni (moja slobodna interpretacija citata): dobri ste vi momci, samo
nema tu škole i zanata... treba da još puno učite od nas matorih...
U principu, bili su u pravu. Mi zaista nismo posedovali
sve to, hvala bogu. Mi smo imali nas same, Naše misli, emocije, sranja,
stanja... i to smo hteli da iskomuniciramo sa drugima. Ako ništa drugo bili smo
iskreni, mladi i naivni. Tako smo rešili da se drznemo i napravimo naše
sopstveno strip izdanje. To su u stvari bili prvi pupoljci.
PATAGONIJA (kum Budimir Babić) broj – prvi put, u podnaslovu
– NEKA TVOJA GLAVA BUDE SAMO TVOJA BRIGA (uzeto od Električnog orgazma), i sa
crtežom (autor - Grabowski) lika koji puca od veselja na koricama i viče – ŽIV
SAM, ŽIV SAM!!!, donosi saznanje, da nam ta agonija u kojoj životinjarimo, sama
mora biti inspiracija, da joj se smejemo u lice, bestidno pokazujemo ONU stvar,
izazivamo, i da se osetimo živim i hrabrim i čilim. U tom prvom zanosu
učestvovali su: Danilo Milošev (Wostok, Medioktritet...), Borislav Grabović
(Grabowski, Bovi...), Dragan Spasić (Mučibabić, Jožef Škoda...), Budimir Babić
(Buda), Ilija Bakić (Ilija...), Goran Dimitrijevski (Guenevre, Odin, Dima,
Dumas...) svi iz Vršca, a veliku podršku u to vreme dali i daju i danas iz
komšiluka (Banatsko Novo Selo, Pančevo...) Nandor Ljubanović i Saša Rakezić
alias Aleksandar Zograf.
PITANJE: „Patagonija“ je opstala i
izborila svoje važno mesto u novom YU stripu. Kako sagledavate sadašnji
trenutak 9. umetnosti?
GORAN DIMITRIJEVSKI: Pojavio se značajan broj kvalitetnih YU autora, sa svežinom i snagom,
koji mogu da se mere sa svetski priznatim imenima autorskog stripa.
Sjajno je što se danas autori mnogo lakše odlučuju da
eksperimentišu. To je i jedna od ideja vodilja „Patagonije“ – pružiti podršku
mladima (ne samo po godinama).
U današnje vreme neki od alternativnih autora su dobili
priznanje od onih strip čistunaca koji su ih do sada teško prihvatali
(verovatno su „Patagoniju“ prihvatili kao eksces koji je eto, sada in).
Međutim, svako izdanje danas je stvarno eksces i podvig. Dobili smo jednu malu
grupu strip fanova, a generalno se smanjuje broj ljudi koji čitaju stripove,
što nije ni čudno, pored svih medija, nedaća i plitkog džepa.
Danas su u modi stripovi koji nemaju nikakvog smisla. To
mi se lično ne sviđa, ali i to ima svoju funkciju. Iz njih se vidi jedna opšta
apatija i beznađe. Na Zapadu se mladi ljudi iz dosade (naravno, ne svi)
upuštaju u potragu za svojim identitetom izbacujući svoje halucinacije i
prljave maštarije, nalazeći u njima značaj i unutrašnje bogatstvo, kompenzujući
duhovnu prazninu... dok mi ovde, stvarno saterani u škripac na svim nivoima,
svoje brljotine ispunjavamo iskrenom emocijalnošću, duhovnošću i samokritikom,
a ne samo morbidarijama.
PITANJE: Prošli broj „Patagonijie“
bio je antologija YU stripa bez reči, najnoviji antologija YU ženskog stripa uz
dodatak radova svetskih autorki
GORAN DIMITRIJEVSKI: Da, rešili smo da pravimo tematske brojeve ili da ih nekako
konceptualno organizujemo. Kao časopis ne bi imao smisla, kada tako retko
izlazi. Mnogo je bolje da čitaoci kupuju i čitaju „Patagoniju“ kao knjigu. Tako
projekat dobija zaokruženost i težinu.
Sledeći, jubilarni broj, deseti po redu, zvaće se
NOSTRADAMUS, a autori će prikazati svoje viđenje budućnosti, ili vremena u
kojem živimo.
PITANJE: Vaši strip radovi
prepozntljivi su po jakom uticaju tradicionalnog američkog andergraund stripa,
kako po temama tako i po crtežu.
GORAN DIMITRIJEVSKI: Pojma nemam. Ako kritičari to kažu, ja se slažem... Pa dobro, volim
američki andergraund strip, ali, prvi crtački uzori su mi bili Francuzi. Volim
i Max&Bunker-a, zbog ubacivanja uvek aktuelnih političkih mućki i kritike
vlasti. Uglavnom volim angažovane stripove, a i one vanvremenske.
PITANJE: Skrivali ste se iza
nekoliko pseudonima. Kakav je to osećaj, posebno kada za pseudonim uzimate
žensko ime?
GORAN DIMITRIJEVSKI: To je stvaranje novog lika u vama samima. Vi njemu dodeljujete određenu
funkciju, osobine, mesto u svetu, i sam svet. To je zgodna stvar, i veoma
funkcionalna. Pseudonim u umetnosti je pandan spiritualnom imenu u religijskom
životu. Ime ima svoju sopstvenu energiju koja pomaže da se ufuraš u određeno
stanje, koje je potrebno za stvaranje. Tako ja imam pseudonim za strip, dizajn
itd. To je stvaranje novog imidža, a donekle mistifikacija i skrivanje, a možda
i brisanje lične istorije.
Što se tiče ženskog pseudonima... mnoge žene su se u
prošlosti pojavljivale u javnosti pod muškim imenima, a razlog je bio, možda,
što su se tako bolje (ili jedino tako) probijale u muško-šovinističkom, patrijarhalnom
svetu. Verovatno je u najviše slučajeva to zaista bilo skrivanje pola. Ja sam u
jednom trenutku pomislio da ima malo strip-autorki, i tako sam uzeo ženski
pseudonim. To mi se svidelo, jer sam otkrio da mogu na taj način da sagledavam,
bar delimično, svet iz ženskog ugla. Druga stvar koja se desila je da se nakon
pojavljivanja nekoliko autorki, javila ideja o ženskom bloku u „Patagoniji“ (#5)
a onda i cela ženska „Patagonija“ (# 8-9 Zone F).
PITANJE: Učestvovali ste u nekoliko
alternativnih projekata (KARSTOF, UR...)
koji su svirali drugačiju muziku (ambijentalnu, eksperimentalnu). Ponešto je od
tog materijala snimljeno, mnogo više nije. I sada svirate u sastavu koji se
pojavljivao pod više naziva („Udareni
ponovo udaraju“...) koji čine samo udaraljke. koji su vaši omiljeni
muzičari? Šta vas privlači tom bazičnom ritmu?
GORAN DIMITRIJEVSKI: Ima mnogo strip autora koji se bave muzikom ili su se bavili njome, i
obrnuto. U muzičkoj umetnosti se kao
način izražavanja koristi zvuk i tekst, u stripu, crtež i tekst. U muzici imamo
zvuk bez teksta, u stripu strip bez reči, dok u radikalnim i eksperimentalnim
formama imamo i u muzici i u stripu samo reči. Dakle, to su sve zajednički
imenitelji.
Moje bavljenje muzikom je slično kao i stripom. Zanima me
najviše autorski rad, istraživanje, ambijent. Grupa KARSTOF, a zatim i UR, je
bila ispred svog vremena, a nismo imali snage i volje da dočekamo naše. To bi
sada bila veoma popularna muzika, a možda i komercijalna. Malo ljudi je to tada
slušalo, a još manje volelo ili razumevalo. Ne bih znao u koji pravac da
svrstam tu muziku. U KARSTOF-u smo bili pod uticajem psihodeličnog roka, punka,
puni ekstatičnih ritmova i tema... a onda smo polako prelazili na ekstatični
ambijental i instrumental, te smo i naziv promenili u UR. Izdali smo dva
albuma. Prvi u Sloveniji 1987, drugi u Vršcu 1994.
Sada eksperimentišem sa prijateljima na udaraljkama,
prirodni zvuk mi je preokupacija, bar u tu sferu nisam ubacio kompjutersku
tehnologiju, ne još. Želja mi je da oni koji slušaju naše perkusije, kažu: „oni
sviraju“ – a ne: „oni udaraju“ (iako smo udareni).
Grupe i muzičari koji su ostavili najviše traga (od
poznatijih) u meni, su: Pink Floyd, Yes, King Crimson, Uriah Heep, Tangerine
Dream, Šarlo Akrobata, prvi albumi Električnog orgazma, Haustora i Buldožera,
Disciplina kičme, Talking Heads, Brian Eno. Robert Fripp, Peter Gabriel, David Bowie, Jimi
Hendrix, Ravi Shankar, Trilok Gurtu, itd.
Razgovarao Ilija Bakić
(Integralni tekst razgovora)
(„Nedeljni dnevnik“, 1999)