A ŠTANICLI NI OD KOROVA ili CEGERI I ZEMBILJI


U maloj prodavnici na periferiji provincijske lepe varoši prodavačica uslužuje redovne mušterije, deda Đoku, startog šereta, i deda Peru, starog trgovca.
            „Izvolite leb i mleko“, kaže im i dodaje dve kesice.
            „Pazi dete da se ne iscepadu kese. Tanje su od cigar papira. Kako li ih samo naprave takve? Očas se pokidaju. Dovoljno je da korica hleba bude čvrsta pa da probode kesu.“
            „Ma, ni da oćeš - ne možeš ti to da razumeš, Pero“, kaže deda Đoka. „Sad se sve pravi da traje jedanput i odmah da se baci. Ništa se više ne čuva kako se pre radilo.“
            „Jeste vala. Kad sam ja radio imali smo one štanicle od braon papira za sve što ide na merenje. I te su držale pa si mogao da i iskoristiš u kući za nešto. Važno je bilo da se ne ovlaže, samo onda su se lakše cepale. Svaka mušterija je dolazila u radnju sa cegerom, mrežom il zembiljem. Ako ništa nisi poneo, ono što kupiš mogao si samo da nosiš u rukama.“
            „Baš tako. A bile su i one platnene torbe. Kad kupiš prašak za pranje dobiješ tu torbu. Video sam sinoć da opet reklamiradu take torbe za prašak.“
            „Mi to ovde još nismo dobili ali mislim da te nove nemaju ručke, to se samo vreća“, kaže prodavačica.
            „Pa sad, ne mogu da se setim, kako je to bilo onomad. Moguće je da su se ručke našivale. Moja baba je i sama šila take torbe pa poklanjala familiji ili komšinicama za 8. mart... A kad su počele da stižu plastične kese morao si da ih platiš. Nije to bila neka para ali nisu bile za džabe. I, da ti kažem, trajale su, pravili su i od deblje plastike i mogle su da ponesu puno a da se ne pocepaju. Bogami su mogle i da se operu i ponovo iskoriste. Bile su  korisne za svašta. Jedno vreme me žena stalno pitala da l imam u džepu kesu. Za svaki slučaj.“
            „Da te nije ona štogod drugo pitala, a?“
            „Ajde bre Đoko, mani se ćorava posla. Samo se zadevaš.“
            „Pa šta sam sad reko? Samo sam teo da proverim.“
            „Mani se... Onda se te kese nisu bacale svuda. Od kako su stigle ove tanke kese svuda stignu. I po granama drveća i po ulicama, u kanalima. Kad su fraj niko i ne čuva a ni ne traju dugo. Isto je i sa flašama za sokove i kiselu vodu. Ove plastične svi bacaju gde stignu. Pre su bile staklene flaše pa, ako ćeš da kupiš sok, vino, pivo ili vodu moraš da doneseš ambalažu. Ako nemaš ima da platiš kauciju koju ti vrate kad vratiš flaše. Tako je bilo. Istina, to sa ambalažom je bio veliki poso za trgovce. Te primi ambalažu, zaduži je, pa je skupljaj i čuvaj pa je razduži. U dvorištu iza radnje smo imali silne gajbe sa flašama pa kad dođe kamion da donese robu moraš još da mu natovariš ambalažu. A ti što voze mrzeli su da skupljaju ambalažu pa su stalno zabušavali i onda ti se dvorište prepuni. Sad to više nema, jelda?“
            „Nema, deda Pero, skoro ništa se ne vraća. Plastika se ionako baca a više se ni staklene flaše ne vraćaju. Malo se još vraćalo staklo od piva al sad nećemo ni to. Ko bi se još i time petljao? Jednom smo sve te flaše otpisali i bacili na đubrište.“
            „Zato mi i uvozimo otpadno staklo jer nema ko ovde da ga skuplja. Sad se ni na šta više ne pazi. Važno je da nešto traje danas a za sutra ko te pita. Kako radimo tako nam i ide, što kažu „drži vodu dok majstori odu“. “
            „E pa, sutra ćemo i mi nanovo da dođemo i pazarimo. A sad ajde da idemo - dok ne pustimo vodu.“
            (2013)

Gorana Dimitrijevskog znamo kao autora stripova, muzičara, urednika strip            magazina „Patagonija“. Jedan je iz generacije vršačkih strip umetnika (uz         Wostoka, Grabowskog i ostale) koji su se oglasili početkom devedesetih,       najavljujući talas autorskog stripa na jugoslovenskim prostorima. Uređuje             „Patagoniju“, magazin koje je od andergraund   fanzina prerastao     u glasilo         alternativnog stripa, praćeno širom Evrope. Svira u bendovima sa drugačijim         zvukom. Rečju Dima traga za novim, neformalnim, ali iskrenim umetničkim     izrazom.


PITANJE: Strip magazin „Patagonija“ pojavio se u vreme kada je YU strip scena gotovo zamrla. „Patagonija“ je donela duh svežine i najavila velike promene. Recite nam nešto o tom periodu i okupljanju mladih strip autora.

GORAN DIMITRIJEVSKI: Već mi je mučno da iznova evociram to ružno vreme (ni ovo sada nije bolje), mada je imalo i svoje blistave trenutke... ali, dobro. Zapravo radi se o godini 1993. Uopšteno, svi mi znamo kako je izgledala ta godina... Što se tiče stripa, on se nekako povukao u sebe samog. Izloženi su bili javnosti samo površinski, stari, otupeli, suvi delovi, kao kora drveta u zimu. Sam život je kolao u unutrašnjosti trupca, i tražio da izađe van svog zatvorenog sveta.
            Tako smo i mi, nekoliko vrščana, pokušali da se pojavimo na sceni, ali verovatno na pogrešan način – priznavali smo neprikosnovenu i nedostupnu elitnu grupu. Pitali smo ih za mišljenje o našem dotadašnjem radu. Naravno, okoštali sloj strip stabla nam je prikačio lepe atribute i kulturno otkačio. Oni su tražili neku akciju, pucačinu, konstruisane scenarije sa krajevima koji se znaju unapred, priče o dobrim momcima koji se bore protiv loših, likove koji nikad ne umiru, jedu niti vrše nuždu (eventualno nešto pojebu). Kažu Oni (moja slobodna interpretacija citata): dobri ste vi momci, samo nema tu škole i zanata... treba da još puno učite od nas matorih...
            U principu, bili su u pravu. Mi zaista nismo posedovali sve to, hvala bogu. Mi smo imali nas same, Naše misli, emocije, sranja, stanja... i to smo hteli da iskomuniciramo sa drugima. Ako ništa drugo bili smo iskreni, mladi i naivni. Tako smo rešili da se drznemo i napravimo naše sopstveno strip izdanje. To su u stvari bili prvi pupoljci.
            PATAGONIJA (kum Budimir Babić) broj – prvi put, u podnaslovu – NEKA TVOJA GLAVA BUDE SAMO TVOJA BRIGA (uzeto od Električnog orgazma), i sa crtežom (autor - Grabowski) lika koji puca od veselja na koricama i viče – ŽIV SAM, ŽIV SAM!!!, donosi saznanje, da nam ta agonija u kojoj životinjarimo, sama mora biti inspiracija, da joj se smejemo u lice, bestidno pokazujemo ONU stvar, izazivamo, i da se osetimo živim i hrabrim i čilim. U tom prvom zanosu učestvovali su: Danilo Milošev (Wostok, Medioktritet...), Borislav Grabović (Grabowski, Bovi...), Dragan Spasić (Mučibabić, Jožef Škoda...), Budimir Babić (Buda), Ilija Bakić (Ilija...), Goran Dimitrijevski (Guenevre, Odin, Dima, Dumas...) svi iz Vršca, a veliku podršku u to vreme dali i daju i danas iz komšiluka (Banatsko Novo Selo, Pančevo...) Nandor Ljubanović i Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf.

PITANJE: „Patagonija“ je opstala i izborila svoje važno mesto u novom YU stripu. Kako sagledavate sadašnji trenutak 9. umetnosti?

GORAN DIMITRIJEVSKI: Pojavio se značajan broj kvalitetnih YU autora, sa svežinom i snagom, koji mogu da se mere sa svetski priznatim imenima autorskog stripa.
            Sjajno je što se danas autori mnogo lakše odlučuju da eksperimentišu. To je i jedna od ideja vodilja „Patagonije“ – pružiti podršku mladima (ne samo po godinama).
            U današnje vreme neki od alternativnih autora su dobili priznanje od onih strip čistunaca koji su ih do sada teško prihvatali (verovatno su „Patagoniju“ prihvatili kao eksces koji je eto, sada in). Međutim, svako izdanje danas je stvarno eksces i podvig. Dobili smo jednu malu grupu strip fanova, a generalno se smanjuje broj ljudi koji čitaju stripove, što nije ni čudno, pored svih medija, nedaća i plitkog džepa.
            Danas su u modi stripovi koji nemaju nikakvog smisla. To mi se lično ne sviđa, ali i to ima svoju funkciju. Iz njih se vidi jedna opšta apatija i beznađe. Na Zapadu se mladi ljudi iz dosade (naravno, ne svi) upuštaju u potragu za svojim identitetom izbacujući svoje halucinacije i prljave maštarije, nalazeći u njima značaj i unutrašnje bogatstvo, kompenzujući duhovnu prazninu... dok mi ovde, stvarno saterani u škripac na svim nivoima, svoje brljotine ispunjavamo iskrenom emocijalnošću, duhovnošću i samokritikom, a ne samo morbidarijama.

PITANJE: Prošli broj „Patagonijie“ bio je antologija YU stripa bez reči, najnoviji antologija YU ženskog stripa uz dodatak radova svetskih autorki

GORAN DIMITRIJEVSKI: Da, rešili smo da pravimo tematske brojeve ili da ih nekako konceptualno organizujemo. Kao časopis ne bi imao smisla, kada tako retko izlazi. Mnogo je bolje da čitaoci kupuju i čitaju „Patagoniju“ kao knjigu. Tako projekat dobija zaokruženost i težinu.
            Sledeći, jubilarni broj, deseti po redu, zvaće se NOSTRADAMUS, a autori će prikazati svoje viđenje budućnosti, ili vremena u kojem živimo.

PITANJE: Vaši strip radovi prepozntljivi su po jakom uticaju tradicionalnog američkog andergraund stripa, kako po temama tako i po crtežu.

GORAN DIMITRIJEVSKI: Pojma nemam. Ako kritičari to kažu, ja se slažem... Pa dobro, volim američki andergraund strip, ali, prvi crtački uzori su mi bili Francuzi. Volim i Max&Bunker-a, zbog ubacivanja uvek aktuelnih političkih mućki i kritike vlasti. Uglavnom volim angažovane stripove, a i one vanvremenske.

PITANJE: Skrivali ste se iza nekoliko pseudonima. Kakav je to osećaj, posebno kada za pseudonim uzimate žensko ime?

GORAN DIMITRIJEVSKI: To je stvaranje novog lika u vama samima. Vi njemu dodeljujete određenu funkciju, osobine, mesto u svetu, i sam svet. To je zgodna stvar, i veoma funkcionalna. Pseudonim u umetnosti je pandan spiritualnom imenu u religijskom životu. Ime ima svoju sopstvenu energiju koja pomaže da se ufuraš u određeno stanje, koje je potrebno za stvaranje. Tako ja imam pseudonim za strip, dizajn itd. To je stvaranje novog imidža, a donekle mistifikacija i skrivanje, a možda i brisanje lične istorije.
            Što se tiče ženskog pseudonima... mnoge žene su se u prošlosti pojavljivale u javnosti pod muškim imenima, a razlog je bio, možda, što su se tako bolje (ili jedino tako) probijale u muško-šovinističkom, patrijarhalnom svetu. Verovatno je u najviše slučajeva to zaista bilo skrivanje pola. Ja sam u jednom trenutku pomislio da ima malo strip-autorki, i tako sam uzeo ženski pseudonim. To mi se svidelo, jer sam otkrio da mogu na taj način da sagledavam, bar delimično, svet iz ženskog ugla. Druga stvar koja se desila je da se nakon pojavljivanja nekoliko autorki, javila ideja o ženskom bloku u „Patagoniji“ (#5) a onda i cela ženska „Patagonija“ (# 8-9 Zone F).

PITANJE: Učestvovali ste u nekoliko alternativnih projekata (KARSTOF, UR...) koji su svirali drugačiju muziku (ambijentalnu, eksperimentalnu). Ponešto je od tog materijala snimljeno, mnogo više nije. I sada svirate u sastavu koji se pojavljivao pod više naziva („Udareni ponovo udaraju“...) koji čine samo udaraljke. koji su vaši omiljeni muzičari? Šta vas privlači tom bazičnom ritmu?

GORAN DIMITRIJEVSKI: Ima mnogo strip autora koji se bave muzikom ili su se bavili njome, i obrnuto. U muzičkoj  umetnosti se kao način izražavanja koristi zvuk i tekst, u stripu, crtež i tekst. U muzici imamo zvuk bez teksta, u stripu strip bez reči, dok u radikalnim i eksperimentalnim formama imamo i u muzici i u stripu samo reči. Dakle, to su sve zajednički imenitelji.
            Moje bavljenje muzikom je slično kao i stripom. Zanima me najviše autorski rad, istraživanje, ambijent. Grupa KARSTOF, a zatim i UR, je bila ispred svog vremena, a nismo imali snage i volje da dočekamo naše. To bi sada bila veoma popularna muzika, a možda i komercijalna. Malo ljudi je to tada slušalo, a još manje volelo ili razumevalo. Ne bih znao u koji pravac da svrstam tu muziku. U KARSTOF-u smo bili pod uticajem psihodeličnog roka, punka, puni ekstatičnih ritmova i tema... a onda smo polako prelazili na ekstatični ambijental i instrumental, te smo i naziv promenili u UR. Izdali smo dva albuma. Prvi u Sloveniji 1987, drugi u Vršcu 1994.
            Sada eksperimentišem sa prijateljima na udaraljkama, prirodni zvuk mi je preokupacija, bar u tu sferu nisam ubacio kompjutersku tehnologiju, ne još. Želja mi je da oni koji slušaju naše perkusije, kažu: „oni sviraju“ – a ne: „oni udaraju“ (iako smo udareni).
            Grupe i muzičari koji su ostavili najviše traga (od poznatijih) u meni, su: Pink Floyd, Yes, King Crimson, Uriah Heep, Tangerine Dream, Šarlo Akrobata, prvi albumi Električnog orgazma, Haustora i Buldožera, Disciplina kičme, Talking Heads, Brian Eno.  Robert Fripp, Peter Gabriel, David Bowie, Jimi Hendrix, Ravi Shankar, Trilok Gurtu, itd.

Razgovarao Ilija Bakić
(Integralni tekst razgovora)
(„Nedeljni dnevnik“, 1999)

CRTAČ SNOVA – Saša Rakezić, strip umetnik


Za „Košavu“ govori Saša Rakezić, mladi umetnik koji za sebe kaže da se bavi „čudnim stvarima“ u koje spada crtanje andergraund stripova pod pseudonimom Aleksandar Zograf, pisanje članaka o rok muzici, izučavanje i rad na stvaranju crtanog filma, intervjuisanje, preko medija, blagopočivših velikana istorije (kao što su Josip Broz Tito i Elvis Prisli), amatersko iskopavanje fosilnih ostatak izumrlih životinja i – i to ne kao poslednje – izučavanje snoviđenja i različitih stanja snevanja.

KOŠAVA: Saša, predstavi nam se. (Saša insistira da mu se obraćamo sa „ti“ obzirom da je to običaj kod andergraund autora.)

SAŠA RAKEZIĆ: Oduvek sam se plašio tog pitanja. U stvari, odvajkad su moja interesovanja bila šarolika, i zato sam nastojao da se bavim različitim aktivnostima. Već 12 godina sam prisutan u domaćem novinarstvu, pre toga sam izdavao fanzine – još kao srednjoškolac pokrenuo sam ovde, u Pančevu, jeftino sklepane „samoizdat“ časopise („Kreten“ i „Iznad“). Bili su to među prvim pokušajima u Jugoslaviji. „Kreten“ je (zajedno sa srodnim fanzinom „Kvazimodo“) objavio delove prvog  intervjua sa grupom „Električni orgazam“, i verovatno je jedna od prvih publikacija koje su pisale o grupi „Lajbah“. Moj rad je dopro do urednika „Džuboksa“ i tako sam postao njihov saradnik. Bilo je to srećno vreme. „Džuboks“ je bio list koji se čitao ne samo u Jugoslaviji, već i u zemljama tadašnjeg Istočnog bloka, svuda gde se govorilo slovenskim jezicima. (Znam za slučaj Beograđanke koja se udala za Rusa nakon dopisivanja putem „Džuboksa“.) U svakom slučaju, mnogi ljudi su me poznavali kao „rok kritičara“ ili tako nešto. Ali, ja mrzim da budem kvalifikovan. Ili – još gore – da postanem član nekog od lokalnih klanova. Sarađivao sam sa brojnim časopisma: „NON“, „Ritam“, „Dnevnik“, „Vreme“ itd. Moj spisateljski rad se okrenuo ka drugim oblastima: književnosti, stripu, medijima. U stvari, ono što čini polje mog interesovanja su „čudne stvari“. Pisao sam o časopisu koji uređuju štićenici mentalne ustanove u Jabuci kraj Pančeva, putem američkih medija intervjuisao sam „duše“ blagopočivšeg predsednika Tita i Elvisa Prislija. Čak i kada pišem teorijske radove o klasičnom sedmominutnom crtanom filmu, na primer, ja želim da proniknem u misteriju te neopravdano potcenjene umetnosti. Govoreći o crtanom filmu, to je još jedna oblast koja predstavlja moju opsesiju. Radio sam u studijima „FRZ Beograd“ i „Studiju Bikić“, kao animator-fazer. Učestvovao sam u mukotrpnom poslu na Kanadsko-Jugoslovenskoj koprodukciji „Mali leteći medvedi“. Tu sam shvatio da mi više odgovara da se crtanom filmu divim nego da učestvujem u njegovoj proizvodnji (naročito kad su u pitanju dosadne i robotizovane TV-serije kakve se danas prave).
            Što se tiče stripa, skrio sam se iza pseudonima Aleksandar Zograf. Ali, sve aktivnosti koje sam pobrojao činile bi tek delić mojih preokupacija. Mimo mog „javnog“ rada uživam u konstruisanju minijaturnih skulptura, traganju za fosilnim ostacima izumrlih životinja (ponosim se sa nekoliko amonita koje sam našao), da i ne pominjem izučavanje snoviđenja i različitih stanja snevanja.

KOŠAVA: Javnosti si poznat kao autor andergraund stripa. Možeš li nam dati neke osnovne odrednice ovog pravca u strip stvaralaštvu?

SAŠA RAKEZIĆ: U Americi, gde je moderni strip medij i nastao, krajem 60-tih se desio „bum“ andergraund stripa. Pojavila se generacija strip crtača koji se nisu zadovoljili sa idiotskim ograničenjima komercijalne produkcije. Andergraund pokret je bio neverovatno šarolik i neprestano je otkrivao nove mogućnosti i nove izraze, premda se, u osnovi, oslanja na bogato iskustvo američkog predratnog stripa i satiričnih časopisa pedesetih godina. Izvorni andergraund je, međutim, samo otvorio put za ogromni broj alternativa. Danas se „drugačijim“ stripom bavi nekoliko generacija crtača ne samo u Americi već i diljem sveta.
            Ono što je zanimljivo u vezi decentne produkcije u ovoj oblasti jeste da je stvoren jedan živ vid saradnje i samosvesti. Andergraund strip crtači nastoje da izraze svoj lični stvaralački rukopis, i istovremeno, podržavaju jedni druge i međusobno se pomažu. Oni su svesni da predstavljaju jedno posebno pleme u okviru modernih vizuelnih umetnosti. Oni su, uglavnom, potcenjeni od strane zvaničnih krugova, ali im to omogućava da budu slobodni i da se ne korumpiraju. Andergraund poslenici su smislili kako da organizuju mrežu nezavisno produciranih časopisa, kako da organizuju prodaju i, čak, festivale na kojima se okupljaju kako autori tako i zaljubljenici alternativnog stripa. Bitno je napomenuti da se tek deo ove produkcije bavi dosadnim artističkim akrobacijama. Kao i veliki crtači s početka veka, autori naših dana se dobrim delom oslanjaju na snagu i očiglednost karikaturalnog izraza, makar samo zato da bi se tom izrazu podsmevali.

KOŠAVA: Kako si počeo da se baviš stripom i uključio se u taj svetski andergraund pokret?

SAŠA RAKEZIĆ: Moje bavljenje stripom traje koliko i moje sećanje. Još uvek čuvam skice junaka stripova koje sam kreirao u predškolskom periodu. Kao i većima Evropljana tokom svog intelektualnog odrastanja potcenjivao sam strip i nadao se da ću postati književnik ili nešto slično. Od 1986. moji radovi se objavljivani u domaćoj (uglavnom tadašnjoj „omladinskoj“) štampi i časopisima, a poslednjih godina objavljujem i u inostranstvu.
            Istinski početak mog komuniciranja sa autorima iz Amerike i Kanade (a kasnije i iz nekih Evropskih zemalja) bio je iniciran izdavanjem jedne malecke knjižice nazvane „Avaj! strip“, u kojoj sam pokušao da opišem našu svakodnevicu tokom Srpsko-Hrvatskog rata 1991. To je strip nastao bez mnogo ambicija, nevelik po obimu, umnožen prostim fotokopiranjem. Nadao sam se da ću pomoću te knjižice moći (trampom) da dođem do ostvarenja drugih autora. U početku to je išlo traljavo ali nisam ni očekivao da svet čeka samo mene i moje šašave opseracije. Nekim čudom „Avaj! strip“ je izazvao pažnju nekih značajnih umetnika u Americi i ubrzo je reprintovan u nekoliko „samll press“ izdanja, i u časopisu „Bonus!“ koji je svojevremeno okupio nekolicinu najpoznatijih andergraund crtača „prve generacije“ (kao što su Robert Crumb, Jey Linch, Skip Williamson i dr.). „Bonus !“ je distribuiran besplatno na teritoriji Čikaga, u nekih 20.000 primeraka. Bilo je to u vreme kada je američka javnost bila pripremana za mogućnost vojne intervencije protiv Srbije. Ubrzo sam počeo da dobijam pisma, u kojima su mi se ljudi vajkali u stilu „pretpostavljali smo da u Srbiji postoje ljudi koji različito razmišljaju, premda ih „meinstrim“ mediji sa zapada predstavljaju kao divljake“. „Avaj! strip“ je, čak, objavljen u knjizi koja je izdata u Kanadi, a koja predstavlja antologiju ostvarenja novije generacije strip autora (uglavnom iz Severne Amerike, i uglavnom sklonih alternativi).
            Imao sam tu sreću da mi podršku pruže već etablirani strip crtači od veterana kao što su Lynch i Crumb, do mladih autopra poput Jima Woodringa i Julie Doucet. To je bilo pravo čudo, s obzirom da je sfera andergraund stripa uglavnom u znaku autora iz Severne Amerike. Ja sam o svemu tome učio nasumice, crtajući u svojoj sobi u Pančevu, daleko od sveg tog šarenila i raznovrsne produkcije koja cveta preko okeana... Iz nekog razloga, kao što rekoh, evropski autori nisu ni tako dobro organizovani niti je njihova produkcija bogata kao Američka. Ali, u Evropi takođe postoji veliki broj „small press“ fanatika i drago mi je da sarađujem sa nekima od njih (pogotovo sa grčkom publikacijom „Vromia“ koja već nekoliko godina prati moj rad). Ja se trudim da u različitim izdanjima objavim neke od poprilično raznorodnih stripova. Počev od opisivanja situacije u kojoj smo se zatekli, a koja nalikuje na scenarije fantstičnog realizma, preko fantazmagorija, u kojima puštam mašti na volju, sve do skica nastalih prema vizijama rođenim u snu.

KOŠAVA: I tvoj način rada veoma je specifičan.

SAŠA RAKEZIĆ: 1987. u sni sam video predložak za strip i, što je još interesantnije, nakon buđenja sam uspeo da upamtim sve detalje. Strip je objavljen u listu „NON“, to je bilo jedno neobično i uzbudljivo iskustvo. Nakon toga sam pokušao da snove predstavim u obliku crteža. To kao da je uticalo da počnem da sanjam crteže... Istovremeno, uvežbao sam jednu delikatnu tehniku „lucidnog snevanja“ koja omogućava da zadržim svoju svakodnevnu svesnost i da razumno rasuđujem u stanju dubokog sna. Tako sam, budan, u snu, lutao predelima snoviđenja. I tamo takođe zapažao crteže. Vremenom sam naučio da je nejefikasniji način beleženja snohvatica ukoliko se koncentrišem na stanje polusna. Kada tonemo u san, ili se iz sna budimo, često opažamo tzv. hipnagogičke halucinacije. Zabeležio sam i kasnije rekonstruisao na stotine ovih vizija, od kojih su neke bile sačinjenje od nekoliko sličica tvoreći prave kratke stripove. Moja namera je da pokažem koliko su svet snoviđenja i našeg budnog iskustva zapravo srodni, neraskidivo povezani i da tvore celinu bića. Strip je, u stvari, veoma podesan medij, ukoliko želimo da proniknemo u vlastite dubine, u večno pozorište pra-slika. Na obostrano iznenađenje, ispostavilo se da smo ja i američki strip crtač Jim Woodring nezavisno jedan od drugoga radili na sličnoj problematici. Uprkos razlikama u stilu i načinu izražavanja, ta bliskost nas je, čini mi se, učinila radosnim. To je sjajno osećanje. Dragoceno je kada znate da je vaše istraživanje blisko sa razmišljanjem i radom čoveka s druge strane zemljinog šara.

KOŠAVA: Kakvo je tvoje viđenje andergraund stripa u nas?

SAŠA RAKEZIĆ: U našoj zemlji je gotovo u potpunosti ignorisan medij andergraund stripa. Od 60-tih na ovamo pojavilo se tek nekoliko novinskih tekstova, par tabli stripa u omladinskoj štampi. Nakon  dve sveščice (Crumb i Shelton) koje su na crno, bez plaćanja autorskih prava, izdate, u novije vreme, može se reći da je u Jugoslaviji (staroj i najnovijoj) andergraund strip totalna nepoznanica. Domaćih autora koji bi po senzibilitetu i stilu predstavljali pandan svetskim alternativncima gotovo da i nema, premada se može reći da je D. Mataković, od svih strip crtača, sa ovih prostora, najbliži andergraund maniru. Mi smo zapravo i pre blokade bili, u suštini, jedan prilično skučen kulturni prostor koji je vrlo traljavo komunicirao sa ostatkom sveta. Ukupna jugoslovenska strip produkcija je, ipak, bila skromna, i, uglavnom se našoj publici nudio ograničen izbor svetske scene. Što je još gore, mnogi jugoslovenski strip teoretičari su poverovali da je naša zemlja prava pravcata strip meka, da se ovde štampaju ogromne količine neverovatno dobrih stripova... U stvari, bio je to tek površan izbor iz ukupne svetske produkcije. Mi smo ispustili iz vida čitave pokrete, kao što je andergraund strip. Što više doznajem o svetskom stripu to je dublje moje uverenje da o svemu tome vrlo malo znam. Ipak, ja sam taj nedostatak informacija nastojao da prevaziđem okrenuvši se sebi, nastojeći da kreiram duboko ličan izraz.

KOŠAVA: Možeš li na reći nešto o svojim planovima?

SAŠA RAKEZIĆ: Trenutno radim na jednom dužem stripu koji će se zvati „Život pod sankcijama“ i koji bi trebalo da odslika ludost naše svakodnevice. Strip bi trebalo da se pojavi kao deo novog projekta kanadskog izdavača „Mangajin books“. Naročito sam ponosan što će jedna stranica mog stripa biti uvrštena u najnovijem specijalnom broju časopisa „Weirdo“ kojeg uređuje veliki R. Crumb. „Weirdo“ je tokom 80-tih predstavljao jedan od najuticajnijih magazina u toj oblasti stripa. Neko vreme je prestao da izlazi ali je Crumb, čini se, ponovo dobio želju da se, osim crtanja, bavi i uredničkim poslom. Nedavno sam obavešten da će entuzijasti iz Australije u svoj katalog uvrstiti izvesnu količinu T-majica sa motivima iz mojih stripova. To je samo deo mojih trenutnih preokupacija. Nadam se da će u budućnosti biti prostora za nova iznenađenja. Crtanje stripova, pisanje članaka – sve je to mogućnost da radoznao čovek doživi nova iznenađenja, da otkrije nove razloge za čuđenje!

Razgovara Ilija Bakić
(1993)


Ljubomir Damnjanović - Ljuba, prešao je sve stepenice, od podnožja do vrha piramide Naučne Fantastike. Najpre ga je zadesio sudar sa ovim oblikom umetničkih sadržaja a kako to reče Pol Oster "kada jednom osetiš ukus budućnosti, tu povratka nema", jer se uvek iznova vraćaš svetovima bez granica nastanjenim čudesima koja ustreptalo otkrivaš i osvajaš, a što te daruje drugačijim uglom sagledavanja svakodnevice.
            Nakon ove inicijacije od svakog pojedinca zavisi hoće li ostati u mnoštvu nemih, pasivnih konzumenata ili će ga žeđ za novim saznanjima voditi dalje, na nova traganja i ka istomišljenicima. Ljuba ih je našao u Klubu ljubitelja naučne fantastike "Lazar Komarčić" i može se reči da su i on i klub zajedao stasavali. Ljuba postaje aktivni učesnik u diskusijama, saradnik i urednik fanzina-časopisa "Emitor", prevodi vesti, članke, priče i romane, odgovoran je za "razmnožavanje" "Emitora" i slanje članovima kluba van Beograda. Redovan je član žirija na konkursima "Znaka Sagite", spreman da iščita svakovrsna pisanija i da neka, dajući oduška svom (ne)zadovoljstvu, baca kroz prozor a potom ipak izlazi da bi ih pokupio; reč je konkretno o (ne)delu "Prenatalni život" autora ovih redova. Kada je krajem 1996. g. "Emitor" gotovo zamro Ljuba ga je svojim radom povratio u život, tražeći od saradnika da se angažuju i pridruže. Mogli ste se sa punom sigurnošcu osloniti na njega po pitanju svih klupskih dešavanja iako je sve radio tiho i nenametljivo, baš kao što nije voleo da ističe svoje veliko poznavanje žanra i mnoštva knjiga koje je iščitao. Zahvaljujući redovnim obilascima knjižara prvi je znao koje su se knjige bliske žanru pojavile i upozoravao je na one koje valja pročitati. U Narodnoj biblioteci Srbije “skidao” je sa Interneta vesti i nove SF priče.
            Sledeća stepenica bila je gotovo neminovno logična - Ljuba je počeo da piše SF priče. Isprva se to moglo podvoditi pod kategoriju fanovsko-amaterskog pisanja; prvi radovi patili su od početničkih propusta, neuverljivih zapleta ili nespretno sročenih objašnjenja, likovi su bili smušeni, rečenice rogobatne. Dodatna otežavajuća okolnost je bilo Ljubino nepristajanje da priču dorađuje, glača, već je odmah išao dalje, kao da mu se žurilo u nove avanture. No, nesporno se videlo da on ima talenta a da mu nedostaje iskustva.
            Posle nešto priča “razbacanih” po "Emitorima" Ljuba je krajem 1996. g. deo njih sakupio u zbirku "SF priče". Ubrzo je ovu knjigu dopunio i pod naslovom "Ka dalekim kapijama i svetovima" objavio kao "Emitor" za decembar 1996. g.
            Ova prva pojavljivanja kao da su Ljubu oslobodila sumnji i nedoumica i u 1997. g. u "Emitorima" se pojavljuju dve njegove knjige: u broju 311 roman "Vi što maštate o sreći" a u broju 313 zbirka "Crni gral". Roman je potpuno iznenađenje za dotadašnje Ljubine čitaoce; priča funkcioniše bez većih teškoća, drži pažnju a propusti u njoj lako se daju ispraviti i ne opterećuju ukupan, povoljan utisak. "Vi što maštate o sreći" je vrlo dobra knjiga autora koji napreduje velikim koracima. Zbirka "Crni gral" sadrži priče nejednakih kvaliteta ali je više onih dobrih (a ima i onih koje bi bile bolje da su dorađene). Nekoliko njih uvodi čitaoce u svet srpskih vampira u kome Ljuba nalazi svoj teren. Serijal će se razvijati u dva smera: jedan prati dogodovštine srpskog vampira u svetu a drugi njihovo potucanje po domaćem terenu. Priča "Miris vanile" trebala bi se pojaviti i u antologiji “Srpske horor priče” koju su priredili Vasa Pavković i Dejan Ilić.
            Zbirka "Deda, tata i ostale ale i prikaze", objavljena u "Emitoru" 313, u 1998. g. bavi se (ne)spretnim i ne naročito bistrim vampirima domaćeg podneblja. Spoj horor elemenata i humora pleni pažnju i razgaljuje čitaoca. Kratki roman "Malteški šišmiš", "Emitor" 336 iz 1998.g. je kalambur srpskog vampirizma, Šerloka Holmsa, Brem Stokera i "Dosijea X", za smeh i intelektualne igrarije. Ovaj postmodernistički manir preplitanja različitih literarnih predložaka primenjivan je u još nekoliko priča (i u onoj objavljenoj u "Orbisu" leto-jesen 1999. "Primamljivost tame") a Ljuba je imao planove da se ovaj deo serijala i dalje razvija. U finom balansu lokalnog kolorita, humora i literarne tradicije Ljuba je otvorio polje kojim se sigurno kretao.
            U "Emitorima" 372 do 379, objavljenim u ratno doba 1999. g., u noveli "Povratak kapetana Zorana" Ljuba uspešno parodira zabavno-avanturističke romane iz 30-tih godina, otvarajući još jedno moguće polje svog interesovanja.
            Na žalost, sve planove prekinula je iznenadna smrt, upravo u trenutku kada je Ljuba sigurno stao na najviši stepenik SF piramide izrastavši u samosvojnog, valjanog pisca. Kao takvog pisca zabeležiće ga anali srpske naučne fantastike a oni koji su ga poznavali sećaće ga se kao dragog, izuzetnog čoveka i prijatelja.
            Mnoštvo Ljubinih priča ostalo je razbacano po stranicama "Emitora" odnosno u rukopisu. Priče koje objavljujemo u ovom broju "Orbisa" tek su delić njegove zaostavštine.

            Priče Ljubomira Damnjanovića objavljene u ovom broju „Orbisa“: “Miris vanile”, “Lazar”, “Anđeo i praznina”, “U snovima”, “Sad but true”, “Grafit”
            Tekstovi objavljeni u ovom broju „Orbisa“:  Ilija Bakić (Uspon do vrha), Tihomir Jovanović (Odlazak kapetana Ljube), Ivan Nešić (Vodič kroz galaktičku tminu), Goran Skrobonja (In memoriam Ljubomir Damnjanović)


(“ORBIS”, 1-2/2000)
Knjige Ljubomira Damnjanovića u izdanju "Tardis" Beograd
Kada je 1999. g., dakle ne tako davno a ipak u prošlom veku i milenijumu, "Orbis" u broju 2-3 za leto-jesen, objavio veliki tematski blok pod naslovom "Domaća (post)žanrovska fantastika s kraja 90-tih (panorama)", bio je to pionirski potez jer do tada, a ni od tada, nijedan opšte književni časopis sa ovih prostora nije bio spreman i voljan da odvoji 1/3 sadržaja jednog broja za Science Fiction, Horror i Fantasy (čitaj ozloglašeno paraliterarne) priče i to još (o užasa!) domaćih autora. (Zarad pravde pomenimo časne izuzetke časopisa koji su umeli/ hteli/smeli da odškrinu svoje stranice za slične "sumnjive" teme; reč je o "Sveskama" u vreme kada ih je uređivao Bogdan Mrvoš, te "Književnoj reči" urednika Srđana Stanišića i Zorana Stefanovića.) Odvažnost "Orbisa" nije bila zaludna - čitaoci i kritičari koji nisu poznavali ovaj rukavac srpske proze mogli su, ako su se usudili, da sretnu drugačije svetove i bića od onih na koje su navikli. Pozitivna mišljenja i pohvale potvrdili su valjanost ponuđenih priča i ispravnost "Orbisovog" poduhvata.
            Na krilima ovih odjeka realizovan je i nastavak projekta s istom idejom: ponuditi publici nove domaće priče stvarane na temeljima ili u okvirima fantastičkih žanrova. Stoga je poziv na saradnju upućen nekolicini "proverenih" pisaca i onih mlađih za koje verujemo da imaju talenta a, nadamo se (jer će im trebati), i upornosti da istraju na, citirajmo sasvim prigodno "putu kojim se ređe (u stvari ovde izuzetno retko) ide". Pošto se kod nas ovakva književnost a priori odbacuje i prezire - o podršci niko i ne sanja - autor "sumnjivih" opredeljenja ne može očekivati da će na tim osnovama "napraviti karijeru" (štagod to značilo); kad su to spoznali nekoliki pisci su digli ruke od zaludnog posla i počeli da ili pišu ono što ima prođu u akademskim krugovima ili su načisto batalili spisateljsku rabotu.
            Kako god bilo da bilo, slede priče koje su, od onih prispelih u roku i na propisanoj dužini, ispunile kriterijume priređivača/urednika. Pred znatiželjnicima one otvaraju svakovrsne horizonte i nivoe sagledavanja globalnog i pojedinačnog, različite vrednosne sisteme i životne ambicije bića iz (ne)poznatih nam svetova, čudesa i jeze, odvažnosti i slabosti... Tematska i stilska raznolikost odraz je bogatstava skrivenih u fijokama pisaćih stolova ili kompjuterskih memorija, bogatstva koja bi trebalo izvući na svetlost dana i preporučiti čitalačkoj pažnji. I ovaj "Orbisov" temat treba shvatiti kao korak u tom pravcu.
            Posvećujemo ovaj blok prerano preminuloj Ljiljani Praizović Todorović (1958-2000), spisateljici Koja je ostala u svetovima fantastike koji nikada ne stare.

(Priče: Ljubomir Damnjanović, Zoran Jakšić, Aleksandar Marković, Vladimir Lazović, Ivan Nešić, Goran Skrobonja, Tihomir Jovanović, Slobodan Vukanović, Jovan Ristić, Ivan Bevc, Tamara Lujak, Dinko Osmančević, Bojan Butković, Ilija Bakić)

(„ORBIS”, 2001, broj 3-4)

Već odavno tzv. „glavni“ ili „prestonički“ ili „po bilo kom kriterijumu“ centralni – časopisi kod nas ne predstavljaju isključivi prostor inovacija niti merilo vrednosti tekućeg književnog života. O tome svedoče u poslednjoj decenijie „Gradac“ (Čačak), „Povelja“ (Kraljevo) ili „Ulaznica“ (Zrenjanin). Ipak, jedan od tzv. „malih“ časopisa kao da do sada nije bio gotovo uopšte istinski uočen i vrednovan: reč je o dvojezičnom (srpski i mađarski) časopisu „Orbis“ koji dolazi iz Kanjiže. Kada se, kao u slučaju letnjeg broja „Orbisa“ za ovu godinu, okolnosti „ukrste“ sa nesvakidašnjom, zanemarenom, a vitalnom tematikom – eto novog razloga za drugačije sagledavanje na prvi pogled oskudne književne produkcije.
            „Orbisov“ ovogodišnji dvobroj 2/3, naime, donosi kao središnji blok panoramu pod nazivom „Domaća (post)žanrovska fantastika s kraja devesedetih“ koju je uredio Ilija Bakić. Sastavljač panorame, vredi napomenuti, i sam pripada krugu jednog od najperspektivnijih naših pisaca mlađe-srednje generacije, kao figura koja se kreće u opasnim prostorima između alternativnih, čisto žanrovskih i „visoko ozbiljnih“ književnih oblika (sjajni roman „Prenatalni život“, 1997). Kao  zanimljiv autor, ali i agilni promoter i kritičar, Ilija Bakić nam u ovoj panorami predstavlja niz priča koje se, uglavnom, zbivaju u koordinatama između poetske fantastike i mračne utopije, s jedne, i misterije, alegorijske komike i „kiberpank“ SF-a s druge strane.
            Kako sam kaže, Bakić je termin „(post)žanrovska fantastika“ skovao na osnovu značenja i sugestija dvaju već utemeljenih formula. S jedne strane, to je termin slavnog autora i teoretičara „kiberpanka“ Brusa Sterlinga „slipstream“fantastično koje koristi SF, horor i fantazijske elemente uopšteno, kombinovane sa iskustvima „književnosti glavnog toka“ (mainstream). Druga strana medalje je termin „alternativna fantastika“, izraz Bobana Kneževića, glavnog promotera i izdavača fantastičkih žanrova u nas („Alef“, „Znak Sagite“), izraz koji označava literaturu izvan realističkog, ali i distanciranu u odnosu na tzv. borhesovsku ili postmodernu fantastiku.
            Kakav je, dakle, prostor fantastičnog u pitanju? I stariji poslenici zastupljeni u ovoj panorami (Radmilo Anđelković, Dragan R. Filipović), ali i oni najmlađi (Ivan Nešić, Jovan Ristić), pokazuju nam da i u našoj literaturi postoji čudesno vitalan, obećavajući tok, podjednako zanimljiv i sladokuscima žanra, ali i radoznalcima „opšte prakse“.
            (Post)fantastična priča u nas se atraktivno kreće i po domenu aktuelnih istorijskih aluzija (Vladimir Lazović), ali i kroz dimenzije susreta čudesnog i tehnološkog (Zoran Jakšić) ili prostore alegorijskog „horora“. Ipak, među najviše domete – u kontekstu čitave savremene pripovedne književnosti – ubrajaju se  „Primamljivost tame“ Ljubomira Damnjanovića (verzija Drakulinog mita) i „U našoj ulici nova zgrada“ Aleksandra Markovića. Tako, sasvim u skladu sa čuvenom primedbom Artura Klarka da se „dovoljno razvijena tehnologija više ne može razlikovati od magije“ naši postfantastični autori otvaraju prostore novih žanrova i tema, ali i dokazuju da tzv. postmodernizam i tzv. realizam ne uscrpljuju polje savremene vrhunske proze.

SVETISLAV JOVANOV
(„Danas - Vojvodina“ br. 8. 04.12.1999.)


                                                                         


 Namere
            Pred čitaocima je, kako to i sam naslov kaže, panorama postžanrovske fantastike koja se piše ovde i sada. Namera priređivača nije bila da načini antologiju ili slično određen izbor već da, prevashodno, znatiželjnicima predstavi jedan zapostavljeni rukavac ovdašnje književnosti koji itekako zaslužuje pažnju.

Termini
            (Post)žanrovska fantastika je priređivačeva kovanica kojoj je zadatak da što je moguće plastičnije odslika stanje na domaćoj žanrovskoj sceni (uz jedan brzi pogled na svetska dešavanja) i njen položaj u okviru širih ovdašnjih literarnih horizonata.
            Prilikom smišljanja termina '(post)žanrovska fantastika' priređivač je imao na umu dva druga, jedan svetski i jedan domaći. Svetski je delo Brusa Sterlinga, SF pisca i teoretičara, i Ričarda Dorseta i glasi 'slipstream' a trebalo bi da označava modernu literaturu koja i jeste i nije žanrovska tj. Science Fiction - naučna fantastika, odnosno onu koja barata elementima sličnih žanrovskih fantastika, horora i fantazija, ali i iskustvima i strategijama glavnog književnog toka. Ovakva dela izneveravaju, u većoj ili manjoj meri, klasične obrasce žanra i stavljaju na muke i obožavaoce i kritičare svikle na prepoznatljive forme. To je, piše Sterling u svom eseju iz 1989.g, proza "zbog koje se jednostavno osećate čudno; onako kako se osećate živeći život u poznom dvadesetom veku". Mada Sterlingova definicija trpi kritike (vidi ogled "Čitanje naučne fantastike" Edvarda Džejmsa iz 1994.g) ona svakako skreće pažnju na živ proces koji obeležava svetsku žanrovsku fantastiku u poslednjoj deceniji. Jasni odjeci ovog dešavanja vidljivi su i u ovdašnjoj literaturi žanrovskih korena.
            Domaći termin koji je priređivač imao u vidu prilikom stvaranja svog jeste 'alternativna fantastika' i upotrebio ga je Boban Knežević u uvodu antologije "Nova srpska postmoderna/alternativna fantastika" (1994.g) imajući na umu izdvojenost domaće žanrovske fantastike u odnosu na vladajući realistički manir ali i fantastiku koja se kreće u okvirima postmodernizma, odnosno želeći da potcrta izolovanost i marginalizaciju ove literature od strane književnog establišmenta koji i dalje pati od paraliterarnih predrasuda prema žanru.
            Termin '(post)žanrovska fantastika' uvažava oba prethodnika a zadatak mu je da ukaže na dva nivoa u okviru samih dela, na još prisutni žanrovski kostur (uz odgovarajući otklon od oveštalih šablona) i njegovo mutiranje u mnoštvo samosvojnih pravaca. Naravno, jasno je da ovde upotrebljena kovanica ima namensku vrednost i podložna je trošenju.

Tekuće stanje
            Širi polet domaće žanrovske, pre svega naučne, fantastike traje nepune dve decenije, u okviru kojih se od kopiranja šablona (u delima retkih dotadašnjih autora) odnosno pozitivističko-naivnih spiskova želja koje budućnost treba da donese i pukih avantura širom svemira, uznapredovalo do višeznačne i višeslojne proze koja se oslobađa pretesne ljušture žanra. Uporišne tačke ovog burnog razvoja su:
            osnivanje Kluba ljubitelja naučne fantastike "Lazar Komarčić" u Beogradu, početkom 1980-tih, koji je okupio kako obožavaoce žanra tako i nekolicinu potencijalnih pisaca;
            u okviru svog rada klub je organizovao književne radionice a klupski fanzin-časopis "Emitor" objavljivao je domaće priče, zbirke priča i romane (ova podsticajna praksa i dalje funkcioniše);
            i entuzijastički (gotovo prosvetiteljski) rad Bobana Kneževića, pisca, izdavača i urednika koji je, u sopstvenoj režiji, raspisivao Konkurs za domaću SF i Fantazi priču a najbolje radove objavljivao u antologijama "Tamni vilajet" (do sada izašla 4 toma) i žanrovskim časopisima "Alef" i "Znak Sagite" koje je uređivao, dok je u svojoj ediciji "Znak Sagite" štampao zasebne knjige domaćih pisaca.
            U prostorima etablirane literature žanrovska proza retko je uspevala da nađe mesto. Geto je, dakle, sredina u kojoj je stasavala generacija žanrovskih pisaca koja sada preskače svoje korene. Svaki od njih ima bogatu zbirku odbijenica sopstvenih radova od raznovrsnih književnih časopisa i izdavačkih kuća (bez obrazloženja ili uz ono lakonsko da se ne uklapaju u koncepciju) i gorak utisak da bi, uz malo podrške izvan kruga istomišljenika, daleko brže napredovao u svom stvaralaštvu.
            No, kako god bilo, (post)žanrovska fantastika opstaje - uprkos strahovitom rasturu, gubitku autora koji, obeshrabreni, napuštaju pisanje (otuda nema u ovoj panorami nekih pisaca koji su se bacili na veliki posao preživljavanja) ili odlaze u etablirane vode literature - i, čak, uspeva da se otme tavorenju odnosno napreduje, osvaja nove prostore što se ogleda u kritičkijem odnosu prema samom žanru (bez apriornog odbacivanja) i brojnim autorski prepoznatljivim poetikama i varijacijama. Nije stoga neobično da isti pisac u jednoj priči posegne za čistim žanrom a već u sledećoj se otiskuje u nepredvidive vode "književnosti skliskog toka" (zato priče kojima se ovde predstavljaju ne treba smatrati za potpuno tipične za pojedine autore; veliki uticaj na odabir priča imala je i unapred zadata dužina kao vrlo ograničavajući faktor). Jednom izborena sloboda kretanja kroz žanr, a smatra se da ju je definitivno doneo, u drugoj polovini 1980-tih, Dragan R. Filipović uzdizanjem SF-a na domaće prostore (pripomogli su mu, svakako, i drugi autori, npr. Anđelković, Knežević, Lazović), donosi mnoštvo egzotičnih plodova. Neki od njih mogu se okusiti i u ovoj panorami.
            Ponudu, dakle, čini, nekoliko priča bliskih žanru, mračnih vizija budućnosti, svemirske (Jakšić), ovozemaljske (Skrobonja, Bakić), odnosno mračnohumorne (Anđelković) i simboličke (Dragišić); iskorak u višeznačenjsku upotrebu žanra čini Knežević. Horor, prljava varijanta, prepoznatljiv je kod Nešića; Lazović u poslednjim rečenicama priče uvodi natprirodno u bliska istorijska dešavanja; Marković bogato senči mračne motive dok je Ristić blizak alegorijskoj fantastici. Damnjanović se poigrava sa metatekstualnošću, Ljiljana Todorović je naklonjena začudnim misterijama a Filipović prepoznatljivo rastresitoj dramaturgiji i razbarušenim asocijacijama.

Napomena
            Tokom priređivanja ove panorame nametnula se činjenica određene paralele ovog projekta sa pomenutom antologijom "Nova srpska fantastika" jer je najveći broj autora zastupljen i u jednoj i u drugoj publikaciji; ovo podudaranje neminovno je jer je reč o istoj literarnoj sceni i relativno kratkom vremenskom periodu posmatranja. Ovom priređivaču bi bilo drago ako bi se njegov napor shvatio kao svojevrsni nepretenciozni nastavak antologije tipa 'a pet godina kasnije oni pišu ovako' odnosno kao mogući uvod u neku novu antologiju u kojoj će mesto naći i mlađi autori koji upravo stasavaju (a zastupljeni su u ovoj panorami).

(Priče: Radmilo Anđelković, Vladimir Lazović, Dragan R. Filipović, Ljiljana Todorović, Boban Knežević, Ljubomir Damnjanović, Zoran Jakšić, Aleksandar Marković, Goran Skrobonja, Ivan Nešić, Igor Dragišić, Jovan Ristić, Ilija Bakić.)


(„ORBIS” broj 2-3., leto-jesen 1999.)

U hinduističkoj mitologiji Gandarve su nebeski svirači i pevači koji otkrivaju tajnu neba i zemlje; takođe su i svirači u Indirinom raju i jedan od najstarijih likova u „Vedama“ gde premeravaju prostor. Ovakva značenja jedan su od mogućih ključeva za muziku koju nosi kaseta „Gandharva“ umetničkog projekta „UR“. Pred slušaoce se razastiru zvučne slike pejzaža, geografski odredivih i onih asocijativno neodredivih. Iza svih, pak, stoji spoznaja, prepoznavanje arhetipskih glasova, povratak slojevima (ne)svesnog znanja. Ukusi etera i ozona, tanane igre senki u svetlosnim skulpturama koje neprestano, bezvremeno nastaju, rastaču se i preoblikuju sred dubina nebeskog plavetnila i snage sunca mešaju se sa toplotom koju nosi pokrov opalog lišća u dubinama šuma, u izmaglicama koje smenjuju vejanje peska nataloženog na prastare pločice sa klinastim pismom koje sadrže poruke nekih drugih ljudi, sad tek praha koji nosi solarni vetar. Svaki ton natopljen je ogzotičnim ukusima od kojih bridi nepce duha. U konačnom zbiru zvučni komadi slažu se u mozaik jednog začudnog puta kroz (ne)poznate, (ne)zaboravljene svetove u kojima je uspostavljeno mistično jedinstvo duha i materije.
            Sažimajući iskustva muzičkog minimalizma Nojmana i Glasa, glasovnost Meredit Monk, ambijentalni zvuk Inoa te globalnost spoja nacionalnih, regionalnih i rasnih muzičkih tradicija u okvirima „World Music“-a, „UR“ lije amalgam svog izraza. Njegove zvu;ne impresije meandriraju kroz lagane, filigranske harmonije astralnih oblika i sfera, melodijski se usložnjavaju u šumama i prerastaju u mitonosne ritmove Ninive i mistučku molitvu u „Over me“ rezultirajući uzletom u neslućena iskustva.
 
          
Muzika ovako visoke gustine i snage emotivnog naboja kakvu donosi „UR“ jednostavno ne postoji na ovdašnjoj muzičkoj sceni (ni u onoj „popularnoj“ – kojoj „UR“ definitivno ne pripada – ni u onoj tzv „serioznoj, umetničkoj“ koja je izgubljena u sterilnosti suvog akademizma). Zbog toga je ova kaseta (uprkos svojoj tehničkoj inferiornosti u odnosu na svoj sadržaj; ovakvoj muzici je primereniji kompakt disk) istinski je događaj za sve muzički novoorijentisane slušaoce.
            Na kraju pomenimo i učesnike u projektu „UR“: Milorad Đurić, Budimir Babić, Goran Dimitrijevski, Momčilo Cvetković, Ivan Ilić, Vladimir Radovanović i Ana Grabović.
(1995)


Pisati o prvom delu nekog epa, kada znate da će stvar ići u delovima (dakle nije u pitanju slučaj da se pisac popišmani pa naknadno sroči nastavak svoje knjige, niti slučaj da pisac mudro ćuti i ostavlja čitaoce u neznanju dok u fijoci stola ili glave već ima drugi deo, nastavak priče) i znati da se kraj jedne knjige direktno uliva u početak druge – i nije naročito zahvalan posao. Tako šta pre  liči na opisivanje slagalice na osnovu jednog njenog dela.
            Ipak, ako je tačno da svaki deo holograma u sebi sadrži i informaciju o izgledu čitave slike, onda su i u prvoj knjizi klice iz kojih će se razviti cvet ili korov. U slučaju „Dugog Sunca“ nadamo se cvetu. Naravno, teorijski postoji verovatnoća da cvet podivlja ali Volf je ipak stari vuk a i njegova prethodna serija o  „Novom Suncu“ čini se dobrim zalogom poverenja u hepi-end.
            Elem, priča o Pateri Svili, njegovoj borbi da sačuva svoj mentejon, Menterama, lopovima, bogovima i ostalom na prvih 300 strana više je nego zanimljiva i obećava nova uzbuđenja. Volf nam elegantno demonstrira kako svoje snalaženje u specifičnoj mešavini SF-a i Fantasy-ja (što je radio i u „Novom Suncu“), koja mu očito daje najviše slobode u građenju radnje, tako i svoj sofisticirani stil koji od globalnih događaja neosetno klizi do nivoa detaljističkog opisivanja svakodnevnih stvari i običnih misli, čime još jače uvlači čitaoca u svoj svet dajući mu osećaj realnosti tako bitan za SF (koji hoće da vas ubedi da nešto jeste i, u tu svrhu, koristi iskustva realističkog pisanja filovana zdravorazumskom naukom kojoj verujemo).
Doda i se tome dekadencija i laki raspad sistema svemirskog broda u kome se radnja odvija (postojanje broda nije izričito pomenuto u ovom delu ali svakome ko je čitao Klarkovu „Ramu“ to i ne treba objašnjavati, on tu žanrovsku tekovinu prihvata kao nešto normalno), pa zli bogataši i plemeniti lopovi i kurve i junak koji biva odabran da izvrši njemu još neznanu ali svakako veliku misiju, te očiti klasični pristup Volfa ovoj temi (ne verujem da će on da izvrće šablon romana o odrastanju svoj junaka – nije on takav pisac) nema sumnje da nas u sledećim nastavcima čeka puno uzbuđenja i pustolovina, veliki prevrati i pokreti (gotovo na nivou romana-reke) i kraj koji ne možemo ni zamisliti.
            Osećate li prijatnu jezu nestrpljenja i iščekivanja?
            Trebalo bi jer ovo je početak jedne velike avanture.
            Živeo eskapizam naš nasušni (naročito kada je lepo napisan)!
(„Emitor“, 1994)





Beskrajni su svetovi SF-a i uzbuđenja koja nam nose.
(Ovo je nešto kao sentenca za početak.)
Jedan takav (novi za nas) svet, upakovan u 5 tomova, odskora se muva okolo: „Knjiga Novog Sunca“ Džina Volfa.
Elem, Urt ili E(a)rt je, kako ime i samo kaže, ova naša Zemlja u dalekoj budućnosti (ili istoriji možda) pretrpana kršem i srčom slavne prošlosti, bedom i truležom sadašnjosti i kojekakvim karakondžulama kojima je daleko lepa kuća. Staro Sunce je na izdisaju a novo „ka će ne znamo“.
            Kroz svu tu gužvu probija se, kako zna i ume, Severijan, bivši šegrt mučitelj a budući neprikosnoveni gazda celog Urta i donosilac Novog Sunca.
            Na svom putu (prema kraju knjige) Severijan će, jer to u ovakvim mega-pričama treba, da prošparta sav civilizovani svet na relacijama: na i ispod Urta, iznad, sa ponešto Svemira i direktnim pogledom na veliki prasak, plus smer juče-danas-sutra i obrnuto, tamo–amo i na preskok. Usput će, ne uvek na obostrano zadovoljstvo, da sreće i druži se sa raznim tipovima svih vrsta i rasa.
I sve će to, uglavnom, da ispadne jako zgodno za (nas) čitaoce.
Jerbo, Volf je jedan ozbiljan pisac (u šta se, do sada, i nismo imali prilike previše uveravati), što će reći: nije 1000% instant, jednosmerno-razvodnjen, pa se čitalac mora malo i zainteresovati za ono što čita tj. mora da se kroz text probija pamteći brojne nagoveštaje, epizode i likove koji će kroz 100-tinjak (i više) strana biti ključ za neke nove nezgodacije koje, opet, sve zajedno, prave ogromnu, lepu ali i složenu sliku.
E pa sad, niko nije obećao da je upoznavanje svetova lako. Čak šta više. I to, ta prividna zapetljanost, jedna je od bitnih Volfovih osobina (da ne kažem caka); zaokruženost u koju se može ući samo strpljenjem, koje će biti bogato nagrađeno.
            Jedna (druga) njegova caka je umetanje izdvojenih priča, i jedne drame, u text. To ne samo što je strašno moderno u tzv. ozbiljnoj književnosti tipa postmoderna (priča u priči fazon), nego i dozvoljava Volfu da se, nesputan osnovnim sadržajem, igra bajki, mitova, višesmislenosti čega u (dragom nam) SF-u i nema previše. A trebalo bi.
            Ali, (da ne preteram sa hvalama) nije baš sve ni tako sjajno u toj „Knjizi Novog Sunca“. Peta, završna knjiga, očito skrpljena naknadno, uz sumnjivu ideju o zatvaranju cele priče u krug time-opere, prava je mora iscrpljivanja u kvazi-filosofsko-meta-fizičkim dijalozima (kakva reč – takvi dijalozi) uz tek poneke nagoveštaje, na kojima se i ostaje, nastavka (razumne) priče, na način kako je vođena na prethodni 900 i kusur strana. Što je to Volfu trebalo – ne znam. A počelo je, i nastavilo se, jako dobro, kroz sve traume odrastanja, upoznavanja sveta u svojoj ružnoći i lepoti i čudesima, u arhetipskom (otuda i nedoumica je li ovo Fantasy - kao da je to bitno) okruženju srednje veka u, otprilike (plus-minus 3 godine), 50.000-ditoj posle Hrista.
            Na kraju, kad se sve presabere i preturi u glavi, i preko glave, po mom (skromnom) mišljenju, zaključak je (ipak): Treba to pročitati. I nekoliko puta ako vam se može. Čak šta više.
(„Emitor“ br. 101, 1991.)



top