KRAJ NOVOG POČETKA ili DVE EKSPEDICIJE NA LUNU - „Luna“ Wostok, Grabowski, Sanja S.; izdavač Studentski kulturni centar Novi Sad, Kreativna radionica Bunker, Novi Sad, 2014.

                                                                                   U FOKUSU

            Početkom 1990-tih, u vreme raspada SFR Jugoslavije, građanskog rata, mobilizacija, izbeglica, sankcija UN prema Srbiji, dotad nezabeležene hiperinflacije, kraha svih institucija države, opšteg siromašenja masa i bogaćenja malobrojnih (podobnih i odabranih), šverca i svih mogućih dovijanja da se obezbedi golo preživljavanje - rečju u „smutnim vremenima“ stasavala je, kad joj vreme nije (naklonjeno), nova generacija strip stvaralaca. Bez pomoći i potpore, bez mogućnosti da radove objave u strip izdanjima (jer ih nije ni bilo) ali i bez obaveze da bilo kom uredniku polažu račune i pravdaju se, strepeći da li će prihvatiti njihove stripove, mladi autori su se okrenuli sebi i istomišljenicima. Slobodni da crtaju šta im je volja, da radove fotokopiraju u bezbrojnim samoniklim fanzinima i razmenjuju ih međusobno i sa čitaocima, pripadnici (ne)voljnog „andergraunda“ kretali su se u različitim „alternativnim“ pravcima 9. umetnosti. U tom strip talasu jedan od kreativnih centara bio je i Vršac, sa grupom aktivnih umetnika te izdanjima kakva su magazin „Patagonija“ i fanzin „Krpelj“ (koji je bio delo Wostoka).

            Wostok (alias Danilo Milošav) i Grabowski (alias Borislav Grabović) prvoborci su vršačkog andergraund/alternativnog stripa, svako sa svojim promišljanjima stripa i scenarističko-crtačkim profilom. Uprkos različitostima (ili upravo zbog njih) njihovi zajednički radovi donosili su sasvim osobenu poetiku koje u pojedinačnim radovima nije bilo. Od mnoštva (i tematski i grafički) raznorodnih radova ovog tandema, koji se konstantno umetnički razvijao i menjao, svakako najzapaženiji su strip serijali „Luna“ i „Popošak i Cveće“; oba su, od početnih magazinskih izdanja, dostigla do nekoliko kvalitetnih knjiško-albumskih u zemlji ali i u svetu. Takođe treba zapaziti da su serijali nastavljani uz učešće novih autora.

REČ KRITIKE

            „Luna“ je stvarana 1995. i 1996. godine i bila je slobodna interpretacija stripa „Prvi ljudi na Mesecu“ braće Nejgebauer iz 1953. koji je, naravno, inspirisan istoimenim romanom H. Dž. Velsa, rodonačelnika naučne fantastike. Priča u četiri epizode prati odlazak krupnog i snažnog Branka Brzaka i sićušnog, glavatog naučnika Kilajeva, u posebnoj Sferi, na Lunu odnosno njihov susret i sukob sa Selenitima te, konačno, Brankov beg i povratak na Zemlju, dok Kilajeva sudbina ostaje neizvesna iako Branko, preko aparata koji mu donosi tajanstveni posetilac, još neko vreme može da prati Kilajevljeve poruke sve dok one iznenada ne prestanu da stižu. Wostokov scenario nesputan je literarno-stripskim predloškom odnosno kanonima naučne fantastike i naginje fantastičkim zapletima i obrtima, bez mnogo pojašnjavanja. Efekat konstantne začudnosti priče potkrepljen je i pojačan maestralnim vizuelnim utiskom koji podrazumeva sjajan crtež Grabowskog koji insistira na oštrom sudaru pretežnih crnih površina sa belinama, bez senčenja i međunijansi. Dinamika likovnog pripovedanja potcrtana je i izuzetnim kadriranjem odnosno montažom tabli.

            Deceniju i po posle originalne „Lune“ nastaje petodelni „Povratak na Lunu“ koji su uradili Wostok i Sanja Stepanović. Kako naslov kaže Branko se, posle 20 godina, vraća na Lunu pošto se, posle dve decenije tišine, oglasio aparat pomoću koga je bio u vezi sa Kilajevom. Uz pomoć Sfere on stiže na cilj i prateći signal sa aparata stiže u bizarni hram samo da bi opet bio napadnut od Selenita. Spas dolazi neočekivano od psa koji, pak, prati belu bradu što se proteže kroz podzemlje i površinu planete. I aparat ukazuje da treba ići u istom smeru sve do nadgrobnog spomenika Kilajevu. Pred novim napadom Selenita Branko beži i susreće svog dvojnika. Njih dvojica skaču u vis, ukrcavaju se u dvokrilni avion i tako umaknu poteri samo da bi bili privučeni crnim suncem koje će ih progutati i pretvoriti se u puni krug Lune što je svojevrsni „kraj novog početka“.

            Wostok je u neobuzdanom nastavku „Lune“ osim obrtanja nekih od postavki (selenitska mašina najpre proizvodi tečno svetlo a u drugom delu mrak) ovu priču povezao sa onom iz „Popoška i Cveća“ nekolikim motivima: Branka spasava pas Cveće koji i na Luni prati trag bele brade, tu je i avion dvokrilac kojim se putuje svemirom odnosno crno sunce. Ovim se (samo)citiranjem okončava, barem za sada, priča o „Luni“ što ne znači da neće biti novih epizoda (jer kraj je otvoren, kao i u „Popošku i Cveću“ i dopisivanja su moguća). Vizuelni „otisak“ nove „Lune“ delom je na tragu prve ali je i nadograđen efektnim korišćenjem crvene boje koja, u sadejstvu sa specifičnim kadriranjem, na pojedinim tablama stvara utisak plakatne likovnosti. Dinamički spoj i kontrastiranje crvenog-crnog-belog u ovom stripu otvara sasvim drugačije i nove horizonte strip poetike.

            U konačnom sagledavanju „Luna“, u obe svoje inkarnacije, svakako je jedan od bisera srpskog autorskog/alternativnog stripa s kraja XX i početka XXI veka.

            („Dnevnik“, 2015.)

VALERI MRAKA – Izložba „Crni strip“, Likovno bijenale mladih, Vršac, 1996.

Mada se najčešće podrazumeva (i ne zapaža) crno, crna (ne)boja, odsustvo boja, trajni deo/pratilac strip crteža, oponent beloj, ume, u rukama majstora, ne samo da obznani svoje postojanje već i da izbori sopstvenu egzistenciju koja ima posebne zakone i pravila. U takvom obrtu svakodnevni prizori, senke ili čak puke mrlje počinju da žive i pulsiraju, dišu, grade jedan magični i magijski crni lavirint u koji se ugrađene arhetipske slike. Zrači iz tog mraka mnogo nagoveštaja, slutnji.

            Čipke senki razapetih oko beline ili gromada crnog u sudaru sa svetlom uokviruju svaki pokret, mrznu ga više no što to može „obični“ crtež, stežu u nepopustljive kandže.

            Oko posmatrača klizi niz linije dodira, „linije loma“ (Dušica Pavkov), čvrste linije tog fronta, „crno-bele podele“, tone i isplivava i ponovo tone, sve bliže opijenosti igrom u kojoj ono dotad znano biva oneobičeno i iznova novo, čisto, sveže i obećavajuće. U toj začudnosti i radosti otkrivanja skidanjem vela sa svakidašnjeg, reči i priče bivaju puni značenja, otežaju od poruka.

            Crno nas tada vodi ka novom nivou doživljaja, ka novoj osećajnosti.

*

            Multimedijalna izložba „Crni strip“ predstavlja radove Aleksandra Zografa, Wostoka, Grabowskog, značajnog dela nadolazećeg talasa novog JU stripa 90-tih, odnosno likovne umetnice Vesne Tokin.

**

            Aleksandar Zograf – Saša Rakezić (u „civilnom“ životu), prisutan na ovdašnjoj strip

sceni već više od deceniju, promoviše duh otvorenosti novom u 9. umetnosti. Zahvaljujući svojoj upornosti Rakezić je uspeo da preskoči ovdašnje tradicionalizme i da zaroni u široku alternativu svetskog stripa koja kao mreže subkulturne zavere obavija zemljinu kuglu. U nadolazećoj globalnoj osećajnosti Rakezićevi stripovi prepoznati su kao autentične vrednosti. 1994. „Fantagraphic Book“ objavljuju njegov album „Život pod sankcijama“ a od ove godine za istog izdavača (najvećeg svetskog izdavača alternativnog stripa) crta strip sveske pod naslovom „Psihonaut“.

            Tematski raspon Rakezićevih stripova kreće se od priča o stvarnosti do priča o snovima. Njegov crtež prepoznatljiv je, oštar, precizan, krt.

            Bavljenje stvarnošću podrazumeva stripove inspirisane detinjstvom (u kojima struji duh iskrenog dečačkog oduševljenja), alegorije na temu ustrojstva sveta (iz vizure odraslog) a kulminira već pomenutim „Životom pod sankcijama“ u kome, baveći se vremenom građanskog rada u Jugoslaviji, autor ubedljivo, bez politikantskih i nacionalističkih balasta, secira stvarnost haosa, zapanjujuće vreme sloma epoha u životu jedne zemlje i običnih ljudi.

            „Visual Reports“ (predstavljeni na izložbi) objavljeni su u američkom magazinu „Reflex“, nastavak su beleženje svakodnevnog trajanja koje se otkriva u svoj svojoj oneobičenosti, opterećenosti mitskim, balastom kolektivno nesvesnog. Crna (ne)boja ovih crteža, tek ponegde izgrebana žiletom, ne bi li se pustilo malo svetla u mrak, okvir je i lik beznađa o kome govori.

            Traganja za snovima nose u Rakezićevom dosadašnjem opusu liniju nesputanog, razigranog i višeznačnog. Stanje hipnagogičkog sna (svesnog sna) omogućava mu da direktno preslikava svoje vizije u kojima se mnoštvo bizarnih likova (od junaka crtanih filmova, dinosaurusa do oživljenih predmeta) nalazi u fascinantnim i neobičnim situacijama. Crno ovih stripova (ovog podžanra koga Rakezić hrabro istražuje) (ne)boja je mistike i tajni, ponekad strašnih ponekad punih radosti.

***

            Wostok – Danilo Milošev (u „civilnom“ životu) široj strip javnosti poznat je od 1992.g. i pojave strip albuma „Istina o Jozeefu K. i Gregoru Samsi“, nakon koga slede brojni stripovi objavljeni po publikacijama u zemlji i svetu. Jedan je od osnivača strip magazina „Patagonija“ i najaktivnijih stvaralaca u Vršačkom strip pokretu. U sopstvenoj režiji objavljuje „Podzemni žurnal – Krpelj“ koji donosi stripove u rasponu od čistog andergraunda do eksperimenata u mediju. Svoju izuzetnu produktivnost i šarenilo tematskih usmerenja krije iza brojnih pseudonima (osim Wostok) kakvi su Mediokritet, Deda ilija...

            Dosadašnji opus može se sagledavati kao kretanje u dva pravca, ka andergraundu i groteski.

            Andergraund segment najčešće potpisuje Mediokritet i čine ga moralno subverzivni, cinični, raskalašni stripovi na sve zabranjene ili neprilične teme, od seksa do defekacije i ostalih fizioloških nužda, te zlurado ismejavanje strip konvencija i junaka kakvi su Mandrak, Rip Kirbi, Zagor, Blek, Teks. Milošev je u ovom liku stvorio sopstvenu, specifčnu ikonografiju sačinjenu od seksističkih i mazohističkih pribora, tehnika i fetiša pomešanih sa fenomenima masovne kulture rok muzike, filma, mode. Crtež u ovim stripovima namerno je grub, primitivan a crna (ne)boja ovde asocira na tabu, na podsvesne želje, pobude i snove.

            Apsurd, teskoba, paradoks odlikuju segment koji uslovno nazvasmo grotesknim (iako groteske ima i u prethodnom segmentu). Za ove radove karakterističan je kultivisaniji stil rada koji svakako svoj razlog ima i u literarnim predlošcima kakvu su Franc Kafka ili mladi srpski pisac Nabor Devolac (nastavljac tradicija Kafke i Harmsa). Priča „Prorezi na krinki“ sa ove izložbe dobar je primer za Wostokov postupak. Izbor priče (J. Lorraina) dozvoljava autoru da se maksimalno poigrava maskama, izveštačenošću, tajanstvom atmosfere, senkama, značenjima postupaka, i tako kroz strip provlači tešku atmosferu usuda. Crna u priči (i sličnima, odnosno onima koje ismejavaju ljudsku duuhovnu bedu) je potpuna, ona je crnost fatalnosti strašne tajne.

****

            Strip „Luna“ tandema Wostok-Grabowski (Grabowski – vršački strip autor sklon kraćim radovima bizarnih tema), predstavljen kao slobodna parafraza proslavljenog stripa „Put na Mesec“ Valtera Nojgebauera, pojavljuje se kao rad koji „ne liči“ ni na jednog od svojih tvoraca tj. ni na jedan njihov samostalan rad. Priča pleni slojom lepršavošću, poigravanjem nekim od opštih mesta SF žanra ali i uplivom razgaljujućeg apsurda u avanturu. Vizuelna atraktivnost postignuta je kjaroskuro postupkom koji, uz umešnu montažu prizora i tabli, podržava bizarnost dešavanja. Sudari svetla i tame ovde su u funkciji začudnosti i likovnosti. Crno u „Luni“ je plemenitog kova, namenjeno čulnom uživanju.

*****

            Video rad Vesne Tokin koji prati ovu izložbu insistira na pokretu, igri i preplitanju senki, mnogostrukom povećavanju tenzija koje nedefinisani likovi bude kod posmatrača. Utisci polaze od zbunjenosti, intrigiranosti i kreću ka mučnini i klaustrofobiji.

            U sadejstvu sa celokupnom postavkom izložbe – podrumom, hladnoćom i vlagom koji biju iz zidova, raskomadanim stripovima razbacanim po ovoj pozornici-instalaciji (aktivnu ulogu u postavljanju-organizovanju izložbe imao je slikar Ž. Grozdanić Gera), video rad sa pripadajućom aparaturom za prikazivanje pojavljuje se kao dodatna intervencija u prostoru, novi nivo, vid egzistencije čitavog izlaganja. Posetioci-posmatrači (koji samom svojom pojavom takođe učestvuju u postavci, oni su tela u prostoru, zauzimaju ga, osvajaju, oblikuju) prisustvuju kompleksnom umetničkom dešavanju koje otkriva neke nove puteve istraživanja i izražavanja ideja kako u likovnoj tako i u strip umetnosti.

(1996)

IZA NALIČJA JEDNOG SLOMA Strip album „Devedesete“ Wostok i Grabowski; izdavač „Omnibus“, Beograd 2012.

Strip album jednostavno ali, kako se to vrlo brzo ispostavlja, i efektno nazvan „Devedesete“ vraća čitaoce sa malo dužim pamćenjem u (ne)slavna vremena na ovim prostorima, u period krvavog raspada dotadašnje socijalističke zajednice, ratova koji (ni)su vođeni, sankcija i izolacije od ostatka „civilizovanog“ sveta. To je trenutak sloma svih dotadašnjih sistema vrednosti, traganja i (ne)snalaženja u novonastalom haosu, bujanja svakovrsnih ideja i pokreta, (navodno) konstruktivnih ili destruktivnih, nazadno-reakcionarnih ili (kvazi) naprednih. Između uzdizanja nepojamnih talasa propadanja, paradoskalno, ipak su se podizali i talasi(ći) novog. Jedan od takvih noviteta je i alternativni, andergraund ili autorski strip koji su na svojim ramenima poneli i do danas doneli brojni autori. U početku težišta ovog neformalnog strip pokreta bili su A. Zograf u Pančevu i nekolicina autora okupljenih oko vršačkog magazina „Patagonija“, među kojima su najagilniji bili (i najduže ostali na sceni) Wostok i Grabowski. Našavši se na brisanom prostoru, bez obaveze da se obaziru na tradiciju i okruženje, mladi strip autori tragali su za sopstvenim glasom i sopstvenom linijom, za vizurama iz kojih će sagledavati svakovrsne teme ali i same granice strip medija. Ovakva je sloboda rezultirala, iz današnje pozicije gledano, bezmalo neverovatnim brojem raznorodnih priča/stripova, koji ni malo ne liče na prethodne. Nepresušna energija eksperimentisanja, želja za iskušavanjem sopstvenih snaga, talenta i domišljatosti, neobaveznost prema bilo kakvoj javnosti ili autoritetu urednika (jer su radovi najčešće objavljivani u samizdat fanzinima, bez ikakvih očekivanja zarade), pokazali su se kao prava kombinacija za nastajanje vrednih stripova; čak se i u radovima koji deluju nedovršeno/neuspešno oseća dah radosti stvaranja i „osvajanja slobode“. Naravno, pre ili kasnije, nekoliki su autori zastali i odustali od daljeg kreativnog rada, priklanjali se „tradicionalnijim“ strip formama ili potpuno nestajali iz stripa.

            „Devedesete“ na 150 strana donose deo onoga što je tada mladi tandem Wostok/Grabowski napisao/nacrtao u par godina intenzivne saradnje. Znatiželjne čitaoce ovog albuma svakako će, ponajpre, intrigirati stepen pozitivne destrukcije ustaljenih šablona u stripovima. Čini se da autorima ništa nije sveto, ni jedna velika ideja ili tradicija. Oni nemaju milosti prema bajkama i alegorijskim pričama, baš kao što ne prezaju od karikiranja žanrovskih modela; ništa u ovim stripovima ne može se i ne sme podrazumevati ili olako shvatati. Početak serijala o devojčici Popošak i psu Cveće jednako je (neočekivano) brutalan (sahrana majke) koliko je nastavak, u stvari uvod u apsurdistički koloplet lišen standardnih linija uzrok-posledica. Sličnu destrukciju nose i dva nastavka vragolija derana Woo i Grr; to svakako nije klasični dečiji strip iako su mu deca junaci već strip za decu nekog novog, iščašenog vremena i sveta. Ta specifična uvrnuta osećajnost, koja ima drugačije vrednosti (ili ih uopšte nema, mada je i nepostojanje reda vrednosti - vrednost), nastavlja da se otkriva u ostalim segmentima albuma, u različitim niovima stilizacije: one za korak-dva izmeštene od realističnog („Donjeprčilovački masakr testerom!“, „Priča o Jockuru“, „Idemo dalje“, „Biti ili ne biti“, „Snajper“, „Srećna nova deco“), sledeće koje se odmiču još dalje („Billy, borac za pravdu“, storije o Aaronu) sve do potpunog odmaka u metafiziku („The Leader of Man“, „Loneliness“, „Godliness“ - koje su, uz „Om“ i „Oh, love!“, „Haiku“ - radikalni eksperimenti sa čistom vizuelnom naracijom, bez opterećenja rečima). U tom kolopletu bizarnog i oneobičenog, otkriva se jedna zanimljivost - iako žive i stvaraju u doba rata, hiperinflacije, propasti države i (do)tadašnjeg načina života, autori se direktno uopšte ne bave svojim okruženjem, ništa od buke i besa sa ulica i frontova ne dolazi na njihove table. Ali, sve doživljeno prelama se u njima i izlazi u obliku rušilačkih priča koje nemaju milosti prema tradiciji (jer se ova urušila sama od sebe), koje se ne osećaju obavezne prema tzv dobrom ukusu, hipokriziji morala i didaktike. Jer, čemu sve te fame o Velikim Istinama kad je svet, navodno na njima temeljen, neslavno pao u prašinu? No, ovakvo tumačenje i doživljaj imaće jedino savremenici Wostoka i Grabowskog; sledeće generacije biće oslobođene istorijskog nanosa i u potpunosti zavedene strip igrarijama umetnika. „Devedesete“ su, dakle, bezuslovno osuđene da, stigavši iz Prošlosti, žive u Sadašnjosti i dolazećoj Budućnosti.

           

(„Kvartal“ br 20/21, 2013)

STRIP BEZ GRANICA – Uspesi vršačkog i jugoslovenskog stripa u inostranstvu 1994

U leto 1992.g. u Domu omladine Vršac javnosti su predstavljeni stripovi mladog sugrađanina skrivenog iza pseudonima Wostok. Ova nesvakidašnja izložba je događaj od koga se beleže aktivnosti neformalne grupe strip autora ovog grada (koje je ta izložba ujedinila). Iste jeseni objavljen je, u izdanju DOV-a, strip album Wostoka, otvorena njegova izložba, magazin „Košava“ predstavio je tri vršačka strip autora. Iako su stilska opredeljenja grupe različita: od mračne stilizacije apsurda Wostoka i scenariste N. Devolca, preko klasične andergraund ikonografije Genevre do art alternative Grabovskog i scenariste Budimira Babića i postmodernističkih citata Mučibabića, zajedničko im je odstupanje njihovih radova od „standardnog“ stripa što ih svrstava u opoziciju tekućoj (jedva postojećoj) strip produkciji.

            Sledeći poduhvat ove grupe bilo je izdvanje strip magazina „Patagonija“ (opet u izdanju DOV-a i organizaciji B. Babića) koji je predstavljen i u „velikim“ medijima i privukao znatnu pažnju što je za posledicu imalo otvaranje novog kruga udruživanja idejno srodnih strip autora, ovog puta na nivou čitave Jugoslavije. Nedugo posle „Patagonije“, u jesen 1993.g. Wostok je samostalno pokrenuo andergraund fanzin „Krpelj – podzemni žurnal“ koji je, iako fotokopiran u 10 primeraka, već uhodanim kanalima komunikacija poklonika obišao čitavu zemlju i vrbovao nove saradnike a među njima i najmlađeg strip autora na svetu – vrščanku Lolu, koja je tada imala tek nešto više od tri godine!

 

           „Patagonija 2“ pojavila se u proleće 1994.g. i sadržavala je osim andergraund, art i alternativnih stripova domaćih snaga i dva stripa iz Kanade, specijalno poslata za objavljivanje u ovom magazinu! Ovim brojem „Patagonija“ je definitivno zausela svoje mesto u domaćoj izdavačkoj produkciji koja beleži još neke projekte vezane za andergraund strip: „Gradina Trip“, i zbornik eseja „Tragovi u plavoj ilovači“ koje je priredio B. Miltojević, pojedine priloge u magazinu „Tron“. „Krpelj“ je u međuvremenu stigao do 11. broja. Lola i Wostok uzeli su učešće i u projektu „AUT- zidni strip magazin“.

            Sva ova aktivnost, zahvaljujući pominjanoj mreži istomišljenika, uspela da pređe embargo-granice i predstavi se stranoj publici. Dva najsvežija primera su iz Slovenije i Holandije.

            Uprkos zaobilaznim putevima u Vršac je stigla vest o strip izložbi koju organizuje „Stripburger“ i na kojoj su među 33 autora vrščani Wostok i Lola ali i pančevac Zograf i beograđanin Redža (obojica takođe stalni saradnici vršačkih strip izdanja „Patagonija“ i „Krpelj“). Izložba će tokom celog leta obilaziti sva veća mesta u Sloveniji.

            Druga vest kaže da je fanzin „Vera Kraut“ u broju 14 od 7. jula 1994.g. objavio pozitivne recentije „Krpelja“ br. 11 (koji je u celosti ispunjen radovima male Lole) i „Patagonije 2“. Kako je koncepcija „Vere Kraut“ da prati događanja na evropskim i američkim prostorima na strani gde su recenzije naših izdanja našli su se i tekstovi o knjigama i kasetama iz USA i Engleske. Na kraju rubrike objavljene su adrese izdavača publikacija koje se mogu nabaviti i preko redakcije fantzina!

            Zaključak povodom svega iznesenog samo je jedan: Strip kultura nema granica.

(„Vreme“, 1994)

TROJKA U KVADRATU

Ovaj tekst će vam predstaviti 3 vršačka autora a počinje ovako:

            „Slavna i istinita misao čika Lenjina: „1 korak napred, 2 koraka nazad“ u stripu na ovdašnjim prostorima izgleda ovako: u prvoj Jugoslaviji smo imali sjajan početak – Lobačev, Solovljev, Maurović; u drugoj Jugoslaviji strip je prvo bio imperijalistički slatki otrov za male pionire (a deca ko deca – vole slatko), pa je posle degradiran u šund i kič tj. postao je manje opasan. Interesovanje za sličice sa balonima je, ipak, raslo. Javile su se prve, uvezene, teorije da su te sličice nova umetnost i novi, domaći, autori koji su radili u raznim izdanjima od đačkih novina do strip revija od kojih je najpoznatija „Nikad robom“ posle prerasla u „Mirko i Slavko“. 1970-tih desio nam se „Novi kvadrat“ a 1980-tih bum tzv YU stripa sa gomilom ozbiljno talentovanih momaka. Plima je, međutim, potrajala nekoliko godina i povukla se. Treća Jugoslavija je zatekla retke štanc-majstore i ponekog pritajenog kreativca. Ostali su pobegli. Sada i ovde nikome nije do stripa. Na klackalici „napred – nazad“ sada je duboko dole.

            Vršac u svemu napred rečenom nije bio izuzetak. Retki strip crtači i scenaristi ostajali su u okvirima sopstvenog entuzijazma, nepoznati široj javnosti. Ipak, stasale su i nove stripadžije. I evo njih:

            Misteriozni Wostok već je poznat zainteresovanima. U protekloj godini imao je sve izložbe, objavljen strip u „Košavi“, objavljenu strip svesku u izdanju DOV-a, nacrtao je nekoliko plakata. Njen/njegov stil je, od prve pojave, jasno definisan: stilizovan crtež, kombinacija realističnog i karikaturalnog umočena u tzv. prljavi grafizam, ravnopravnost vizuelnog i literarnog. I sve to u pričama mraka, apsurda i košmara.

            (A onima koji barataju apsurdom dešava se i sledeće: druga Wostokova izložba u Gradskoj bibilioteci otvorena je 24.12.1992., u utorak. U četvrtak (26.12.1992.) lokalna televizija je najavila da će se „sutra otvoriti strip izložba Wostoka“.)

            Borislav Grabović manje je poznat javnosti. Njegove crteže i ilustracije mogli smo videti 1991.g. na izložbi (opet) u Gradskoj biblioteci, u prvom broju fanzina „Enter“ vršačkog Kružoka ljubitelja SFa i na plakatima DOV-a. Za razliku od Wostoka on nema jasno definisan stil. Svaki rad mu je različito crtan. No, skromno mišljenje autora ovih redova je da to lutanje ni u kom slučaju nije mana. Različitost (kao i jasno definisan stil) ima svoje prednosti jer daje potpunu slobodu crtanja. Tabla koju predstavljamo pleni svojim crtačkim minimalizmom.

            Spasić Dragan najveća je nepoznanica. Veoma malo radova napustilo je njegovu radionicu. Polaznik je Škole stripa u Beogradu. Objavljeni rad mu je, na prvi pogled, najbliži klasičnom poimanju stripa. Ali, očita je težnja autora da se likovi a posebno pozadina, enterijer i senke, oneobiče, stilizuju, da se realistički crtež pretvori u svoju suprotnost.

            Toliko, za sada, o njima. Poželimo im, pošto talenta već imaju, puno rada, strpljenja, tuša i sreće. I još poneku pruženu ruku. Jer, trebaće im.“

(„Košava“ br. 6, 1993.)

VŠ STRIP AUTOGRAM „Patagonija“ katalog za izložbu, izdavač DOV, 1993.g.

Vršački strip živi! Možemo ga (neskromno) zvati Vršačka škola ili (skromnije) Vršački strip pokret ili, pak, smatrati da su imena prenciozna, no, bitno je da on, uprkos svim nedaćama, postoji i opstaje. A počelo je 1992. otvaranjem, u DOV-u (Dom omladine Vršac), izložbe stripova Wostoka. Za njom je došao Wostokov strip album, opet u izdanju DOV-a, pa Wostokov strip u „Košavi“ br. 4, nova izložba u Gradskoj biblioteci i, kao svojevrsni uvod u novu godinu, predstavljanje trojice mladih vršačkih strip autora u „Košavi“ br. 6.

            I, 1993 stiže „Patagonija“, prvi put.

            „Patagonija“ je katalog za izložbu stripa planiranu za jesen, u organizaciji i izdanju DOV (kao težišta oko koga se strip autori okupljaju).

            „Patagonija“ je i samostalni projekat vršačkih stripa autora (uz malu pomoć dobrog druga iz komšiluka), skrivenih iza 1000 pseudonima (svaki) pred apatijom neme većine i besom strip čistunaca kojima se na reč andergraund diže kosa (ako je imaju) na glavi (ako je imaju). A taj tzv. andergraund samo je još jedna etiketa za diskvalifikaciju nečijeg kreativnog rada. Jer, crno bele priče u slikama i slike u pričama, koje otkriva „Patagonija“, pokazuju koliko je mnoštvo oblika u koje se uliva glas duše. Odricati im iskrenost i vrednost, u ime nekakvih šablona, ravno je zločinu spaljivanja knjiga.

            U „Patagoniji“ možemo naći radove sledećih autora:

B. Grabovića, Grabovskog koji nam demonstrira svoj elegantni minimalizam linije izvedene u šetnju spojen sa nesvakidašnjim osećajem za atmosferu i neočekivane krajeve. Saradnja sa scenaristom Budimirom Babićem iznedrila je čudnu priču za višestruko čitanje i promišljanje,

Nandora Ljubanovića, gosta iz Pančeva, čije dve minijature lako postužu efekte začudnog,

Wostoka, i njegov strip po priči N. Devolca, koji otvara nova vrata apsurda ovog majstora groteske i noćnih mora (uz „Patagoniju“ ide i Wostokova sveščica na 8 strana, nazvana „Low Budget“, kao novi prilog istraživanja domašaja stripa),

Genevre, stilski najbližeg korenima andergraund stripa, i njegov prikaz problema neprilagođavanja i odbijanja prilagođavanja mladih neprijateljskoj sredini,

Mučibabića, koji se bez pardona igra stilom i duhom dela Huga Prata gradeći, ipak, sopstvenu priču.

Zajednička priča 3 autora (Wostok, Grabovski, Genevra), u kojoj svako crta po jednu tablu, ispituje, na tragu savremenih svetskih ideja, granice strip medija.

            I to je, za ovaj put, sve.

            Poželimo autorima (a i nama) nove brojeve „Patagonije“ jer, očito, talenat i volju imaju. A za tuš će se već nekako snaći.

P.S. A zašto se ovaj projekat zove tako kako se zove, iskreno rečeno, pojma nemam.

(„Košava“, 1993)

U ŠKRIPCU, ALI ŽIV! Goran Dimitrijevski Dima, strip autor i muzičar

Gorana Dimitrijevskog znamo kao autora stripova, muzičara, urednika strip            magazina „Patagonija“. Jedan je iz generacije vršačkih strip umetnika (uz         Wostoka, Grabowskog i ostale) koji su se oglasili početkom devedesetih,       najavljujući talas autorskog stripa na jugoslovenskim prostorima. Uređuje             „Patagoniju“, magazin koje je od andergraund   fanzina prerastao     u glasilo         alternativnog stripa, praćeno širom Evrope. Svira u bendovima sa drugačijim         zvukom. Rečju Dima traga za novim, neformalnim, ali iskrenim umetničkim     izrazom.

PITANJE: Strip magazin „Patagonija“ pojavio se u vreme kada je YU strip scena gotovo zamrla. „Patagonija“ je donela duh svežine i najavila velike promene. Recite nam nešto o tom periodu i okupljanju mladih strip autora.

GORAN DIMITRIJEVSKI: Već mi je mučno da iznova evociram to ružno vreme (ni ovo sada nije bolje), mada je imalo i svoje blistave trenutke... ali, dobro. Zapravo radi se o godini 1993. Uopšteno, svi mi znamo kako je izgledala ta godina... Što se tiče stripa, on se nekako povukao u sebe samog. Izloženi su bili javnosti samo površinski, stari, otupeli, suvi delovi, kao kora drveta u zimu. Sam život je kolao u unutrašnjosti trupca, i tražio da izađe van svog zatvorenog sveta.

            Tako smo i mi, nekoliko vrščana, pokušali da se pojavimo na sceni, ali verovatno na pogrešan način – priznavali smo neprikosnovenu i nedostupnu elitnu grupu. Pitali smo ih za mišljenje o našem dotadašnjem radu. Naravno, okoštali sloj strip stabla nam je prikačio lepe atribute i kulturno otkačio. Oni su tražili neku akciju, pucačinu, konstruisane scenarije sa krajevima koji se znaju unapred, priče o dobrim momcima koji se bore protiv loših, likove koji nikad ne umiru, jedu niti vrše nuždu (eventualno nešto pojebu). Kažu Oni (moja slobodna interpretacija citata): dobri ste vi momci, samo nema tu škole i zanata... treba da još puno učite od nas matorih...

            U principu, bili su u pravu. Mi zaista nismo posedovali sve to, hvala bogu. Mi smo imali nas same, Naše misli, emocije, sranja, stanja... i to smo hteli da iskomuniciramo sa drugima. Ako ništa drugo bili smo iskreni, mladi i naivni. Tako smo rešili da se drznemo i napravimo naše sopstveno strip izdanje. To su u stvari bili prvi pupoljci.

            PATAGONIJA (kum Budimir Babić) broj – prvi put, u podnaslovu – NEKA TVOJA GLAVA BUDE SAMO TVOJA BRIGA (uzeto od Električnog orgazma), i sa crtežom (autor - Grabowski) lika koji puca od veselja na koricama i viče – ŽIV SAM, ŽIV SAM!!!, donosi saznanje, da nam ta agonija u kojoj životinjarimo, sama mora biti inspiracija, da joj se smejemo u lice, bestidno pokazujemo ONU stvar, izazivamo, i da se osetimo živim i hrabrim i čilim. U tom prvom zanosu učestvovali su: Danilo Milošev (Wostok, Medioktritet...), Borislav Grabović (Grabowski, Bovi...), Dragan Spasić (Mučibabić, Jožef Škoda...), Budimir Babić (Buda), Ilija Bakić (Ilija...), Goran Dimitrijevski (Guenevre, Odin, Dima, Dumas...) svi iz Vršca, a veliku podršku u to vreme dali i daju i danas iz komšiluka (Banatsko Novo Selo, Pančevo...) Nandor Ljubanović i Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf.

PITANJE: „Patagonija“ je opstala i izborila svoje važno mesto u novom YU stripu. Kako sagledavate sadašnji trenutak 9. umetnosti?

GORAN DIMITRIJEVSKI: Pojavio se značajan broj kvalitetnih YU autora, sa svežinom i snagom, koji mogu da se mere sa svetski priznatim imenima autorskog stripa.

            Sjajno je što se danas autori mnogo lakše odlučuju da eksperimentišu. To je i jedna od ideja vodilja „Patagonije“ – pružiti podršku mladima (ne samo po godinama).

            U današnje vreme neki od alternativnih autora su dobili priznanje od onih strip čistunaca koji su ih do sada teško prihvatali (verovatno su „Patagoniju“ prihvatili kao eksces koji je eto, sada in). Međutim, svako izdanje danas je stvarno eksces i podvig. Dobili smo jednu malu grupu strip fanova, a generalno se smanjuje broj ljudi koji čitaju stripove, što nije ni čudno, pored svih medija, nedaća i plitkog džepa.

            Danas su u modi stripovi koji nemaju nikakvog smisla. To mi se lično ne sviđa, ali i to ima svoju funkciju. Iz njih se vidi jedna opšta apatija i beznađe. Na Zapadu se mladi ljudi iz dosade (naravno, ne svi) upuštaju u potragu za svojim identitetom izbacujući svoje halucinacije i prljave maštarije, nalazeći u njima značaj i unutrašnje bogatstvo, kompenzujući duhovnu prazninu... dok mi ovde, stvarno saterani u škripac na svim nivoima, svoje brljotine ispunjavamo iskrenom emocijalnošću, duhovnošću i samokritikom, a ne samo morbidarijama.

PITANJE: Prošli broj „Patagonijie“ bio je antologija YU stripa bez reči, najnoviji antologija YU ženskog stripa uz dodatak radova svetskih autorki

GORAN DIMITRIJEVSKI: Da, rešili smo da pravimo tematske brojeve ili da ih nekako konceptualno organizujemo. Kao časopis ne bi imao smisla, kada tako retko izlazi. Mnogo je bolje da čitaoci kupuju i čitaju „Patagoniju“ kao knjigu. Tako projekat dobija zaokruženost i težinu.

            Sledeći, jubilarni broj, deseti po redu, zvaće se NOSTRADAMUS, a autori će prikazati svoje viđenje budućnosti, ili vremena u kojem živimo.

PITANJE: Vaši strip radovi prepozntljivi su po jakom uticaju tradicionalnog američkog andergraund stripa, kako po temama tako i po crtežu.

GORAN DIMITRIJEVSKI: Pojma nemam. Ako kritičari to kažu, ja se slažem... Pa dobro, volim američki andergraund strip, ali, prvi crtački uzori su mi bili Francuzi. Volim i Max&Bunker-a, zbog ubacivanja uvek aktuelnih političkih mućki i kritike vlasti. Uglavnom volim angažovane stripove, a i one vanvremenske.

PITANJE: Skrivali ste se iza nekoliko pseudonima. Kakav je to osećaj, posebno kada za pseudonim uzimate žensko ime?

GORAN DIMITRIJEVSKI: To je stvaranje novog lika u vama samima. Vi njemu dodeljujete određenu funkciju, osobine, mesto u svetu, i sam svet. To je zgodna stvar, i veoma funkcionalna. Pseudonim u umetnosti je pandan spiritualnom imenu u religijskom životu. Ime ima svoju sopstvenu energiju koja pomaže da se ufuraš u određeno stanje, koje je potrebno za stvaranje. Tako ja imam pseudonim za strip, dizajn itd. To je stvaranje novog imidža, a donekle mistifikacija i skrivanje, a možda i brisanje lične istorije.

            Što se tiče ženskog pseudonima... mnoge žene su se u prošlosti pojavljivale u javnosti pod muškim imenima, a razlog je bio, možda, što su se tako bolje (ili jedino tako) probijale u muško-šovinističkom, patrijarhalnom svetu. Verovatno je u najviše slučajeva to zaista bilo skrivanje pola. Ja sam u jednom trenutku pomislio da ima malo strip-autorki, i tako sam uzeo ženski pseudonim. To mi se svidelo, jer sam otkrio da mogu na taj način da sagledavam, bar delimično, svet iz ženskog ugla. Druga stvar koja se desila je da se nakon pojavljivanja nekoliko autorki, javila ideja o ženskom bloku u „Patagoniji“ (#5) a onda i cela ženska „Patagonija“ (# 8-9 Zone F).

PITANJE: Učestvovali ste u nekoliko alternativnih projekata (KARSTOF, UR...) koji su svirali drugačiju muziku (ambijentalnu, eksperimentalnu). Ponešto je od tog materijala snimljeno, mnogo više nije. I sada svirate u sastavu koji se pojavljivao pod više naziva („Udareni ponovo udaraju“...) koji čine samo udaraljke. koji su vaši omiljeni muzičari? Šta vas privlači tom bazičnom ritmu?

GORAN DIMITRIJEVSKI: Ima mnogo strip autora koji se bave muzikom ili su se bavili njome, i obrnuto. U muzičkoj  umetnosti se kao način izražavanja koristi zvuk i tekst, u stripu, crtež i tekst. U muzici imamo zvuk bez teksta, u stripu strip bez reči, dok u radikalnim i eksperimentalnim formama imamo i u muzici i u stripu samo reči. Dakle, to su sve zajednički imenitelji.

            Moje bavljenje muzikom je slično kao i stripom. Zanima me najviše autorski rad, istraživanje, ambijent. Grupa KARSTOF, a zatim i UR, je bila ispred svog vremena, a nismo imali snage i volje da dočekamo naše. To bi sada bila veoma popularna muzika, a možda i komercijalna. Malo ljudi je to tada slušalo, a još manje volelo ili razumevalo. Ne bih znao u koji pravac da svrstam tu muziku. U KARSTOF-u smo bili pod uticajem psihodeličnog roka, punka, puni ekstatičnih ritmova i tema... a onda smo polako prelazili na ekstatični ambijental i instrumental, te smo i naziv promenili u UR. Izdali smo dva albuma. Prvi u Sloveniji 1987, drugi u Vršcu 1994.

            Sada eksperimentišem sa prijateljima na udaraljkama, prirodni zvuk mi je preokupacija, bar u tu sferu nisam ubacio kompjutersku tehnologiju, ne još. Želja mi je da oni koji slušaju naše perkusije, kažu: „oni sviraju“ – a ne: „oni udaraju“ (iako smo udareni).

            Grupe i muzičari koji su ostavili najviše traga (od poznatijih) u meni, su: Pink Floyd, Yes, King Crimson, Uriah Heep, Tangerine Dream, Šarlo Akrobata, prvi albumi Električnog orgazma, Haustora i Buldožera, Disciplina kičme, Talking Heads, Brian Eno.  Robert Fripp, Peter Gabriel, David Bowie, Jimi Hendrix, Ravi Shankar, Trilok Gurtu, itd.

Razgovarao Ilija Bakić

(Integralni tekst razgovora)

(„Nedeljni dnevnik“, 1999)

DEČKO KOJI (I DALJE) OBEĆAVA GRABOWSKI – KO JE TAJ MOMAK? Borislav Grabović, strip autor

Bude li se neko nekada (što je vrlo neverovatno) prihvatio posla da napravi iole kompletnu panoramu dešavanja u stripu na ovdašnjim prostorima tokom 1990-tih nači će se pred  teškoćama koje će zahtevati krajnje mazohistički stav prema sopstvenom postojanju. Jer, da bi se stekao i površan uvid u ondašnju produkciju moraju se prikupiti retka 'regularna' strip izdanja i napabirčiti čitava gomila svakojakih fanzina, magazina i sveščica koje su izašle na svetlo dana u liku samizdata fotokopiranih u malim ili minimalnim tiražima. Raspad države, sankcije, rat itd. otvorile su mentalne vidike mladim autorima, oslobodile ih dotadašnjeg terora velikih izdavača, mrgodnih i mrzovoljnih urednika, 'ozbiljne' produkcije i sličnih bauka i pustile da im talenti  švrljaju kud im drago. A sve što je izašlo ispod olovke-flomastera-rapidografa moglo se objaviti samo u sopstvenoj režiji, o sopstvenom trošku i podeliti drugarima-istomišljenicima; tako se izgradila svojevrsna mreža tzv andergraund stripa koja je disala po sopstvenim pravilima (a osnovno je bilo da nema pravila). I sve je to - sloboda od svega i svih kanona i autoriteta - bila ona lepša strana priče. Ona druga, mračana strana, jeste da se bezbroj autora u međuvremenu pogubila i nestala, upravo zahvaljujući slobodi koju su shvatili kao neobaveznost pa su lako prihvatili one narodne mudrosti 'lako ćemo' i 'ima vremena i sutra-prekosutra-nakosutra-dogodine'. Stoga će u imaginarnoj istoriji stripa (SFRJ-SRJ) poglavlje posvećeno stripadžijama koje su započele svoj opus i otišle iz njega biti mnogo deblje od onoga o autorima koji su nastavili da stvaraju.

            (Naravno, mogli bismo sada da mudrijašimo koliko je državni i kulturološki haos tih godina pomogao da nastane alternativni strip i potom, neopažen od bilo kog zvaničnika, nestane mada je nemoguće kvantifikovati koliko je procenat 'rastura' veći od uobičajenog za 'normalne' države jer ne bi se mogla prenebregnuti istina da nekim autorima stvaranje dosadi ili ogadi pa se svesno distanciraju iz priče; takođe ima i onih kojima talenat presahne pa više nemaju šta da kažu – o svemu tome se može raspredati ali ne na ovom mestu.)

            Negde na razmeđi između onih koji su zagrizli u strip i ne puštaju ga i drugih koji su digli ruke od priča u slikama postoji 'siva zona' autora koji su nešto uradili pa sad pauziraju, uzeli su odmor na neodređeno vreme i, eventualno, tu-i-tamo ponešto crtkaju za svoju dušu, na kratke staze i bez određenog plana. U međuvremenu su zaokupljeni svakodnevnom (golom) egzistencijom koja im jede vreme. Raskorak između ova dva novoa može da traje mesecima ili godinama. Nerad na stripu oni uglavnom pravdaju (jer ih negde iznutra grize osećaj krivice) potrebom da reše životne probleme a čim reše ovaj važan problem baciće se na crtanje (ali, na onaj problem se nadovezuje sledeći i sledeći itd itd). Tako, sve-u-svemu, imamo grupu ljudi koji su talentovani ali se ne razvijaju. Oni su potencijal koji (po)stoji ali nije realizovan u potpunosti (a kako vreme prolazi ta realizacija je, na žalost, sve manje verovatna).

            (Naravno, na ovom mestu bismo mogli da otvorimo priču o žrtvama koje stvaranje traži od umetnika, o ceni koja bi trebala da se plati bez garancije da će napor uroditi vrednim plodovima, o fantomima koji gone autora da radi i drugima koji neprestano otvaraju sumnje u valjanost sopstvenog dela, o tvrdoglavosti istrajavanja i neodoljivom zovu konformizma – o ovome se debelo da raspredati ali ne, ne ovaj put.)

            Jedan od stripadžija koji opstaju u 'sivoj zoni umetničke ekonomije' jeste i Borislav Grabović (rođ. 1970.g.), poznatiji kao Grabowski. Njegova prva pojava u malo široj javnosti pada na sam početak 1990-tih, na sastanke vršačkog Kružoka ljubitelja naučne fantastike, pri Gradskoj biblioteci, kojima je on prisustvovao. Ubrzo se otkrilo da osim intenzivnog čitanja SF knjiga i stripova i gledanja filmova, Grabović i crtka pa je, čak, i priređena mala izložba njegovih crteža-ilustracija i nekih tabli koje su mogle biti delovi stripova koji nisu završeni. Koju godinu kasnije, tačnije 1993.g, Grabović, sad već Grabovski, postaje autor koji objavljuje stripove u vršačkom strip magazinu «Patagonija». U njoj je počeo da 'peče zanat' i da se druži sa ostalim stripadžijama što je dovelo do intenzivne saradnje sa Danilom Miloševim – Wostokom koja je proizvele popriličan broj strip tabli različitog tematskog profila; većina radova, pak, pripada, širem fantastičkom usmerenju koje obuhvata kako žanrovsku, SF fantastiku tako i fantastike koje u svojoj osnovi imaju poigravanje situacijama i raspoloženjima. Wostok i Grabowski svoje  su radove objavljivali u gotovo svim domaćim fanzinima i magazinima a prešli su i preko granica u bliže i dalje inostranstvo (tj. pojavljivali su se na ex-YU prostorima a i šire); osim stripova štampanih u periodici objavljena im je i inostrana samostalna knjiga: vršački tandem Wostok&Grabowski 1997.g. je za britansku izdavačku kuću «SLAB-O-CONCRETE» objavio album pod nazivom «Tata je tako daleko ... moramo ga naći!» u kome su sabrana prva četiri segmenta serije o devojčici Popošak i njenom psu Cveću (inače kod nas štampanu u raznim izdanjima, počev od «Strip manije» i «Patagonije» do fanzina). Izuzetno pohvalnu uvodnu reč za album napisao je Džim Vudring, legenda američkog i svetskog andergraund/alternativnog stripa. Za nepoznate umetnike (iz krvoločne zabiti) bolja preporuka od ove ne bi se mogla zamisliti.

            Naravno, kako je to uobičajeno za naše prostore, sem šačice poštovalaca, niko iz zvanične kulture nije obratio pažnju na ovaj uspeh, pre svega zato što u ovdašnjim krugovima etablirane umetnosti strip postoji samo kao «šund i kič»; istini za volju, Vršac se autorima  'odužio' paradnom dodelom tzv «Nagrade oslobođenja» za uspehe na polju stripa. Wostok i Grabowski nastavili su da rade bez ikakve vidljive (čitaj materijalne) podrške držeći se sopstvenog koncepta i vizije stripa (cinici bi, pak, mogli da primete da se zahvaljujući odsustvu 'brige' autori bili oslobođeni bilo kakvog pritiska koji bi uticao na njihovu produktivnost i beskompromisnost). Kako god bilo da bilo, tek 2002. godine našao se ovdašnji izdavač («Lavirint» i «Samizdat B92») voljan da odštampa i ponudi čitaocima originalne table ovog strip serijala (u vanredno uspeloj grafičkoj realizaciji Saše Mihajlovića

            «Popošak i Cveće» započinju prizorom na groblju: «Dvogodišnja curica po imenu Popošak i njen veoma obrazovani pas zvani Cveće» stoje na grobu Popoškine majke. Ona pita «Mama paji?» a nakon potvrdnog odgovora i «'De je tata?». Cveće pokazuje vrh brade koji viri iz «plave sobe». Ali, ispostaviće se, radi se o vrlo, vrlo dugačkoj bradi tako da putnici-tragaoci, prolaze kroz kuće, lavirinte, pejzaže, šume i polja, odlaze u svemir i druge dimenzije. Naravno, sasvim u skladu sa stazama i bogazama sreću i svakovrsne kreature, monstrume, veseli čamac Suvozemac, junake iz Oza, braću Marks, morževe iz Vladivostoka, proždrljivog Mnogobojca, zečeve, pticu Soko-sokoćalo, mrguda kome će morati da cede bubuljice, pačiće i inu menažeriju da bi, posle stotinjak strana, stigli do zida na kome piše «Kraj sveta!«, tu sreli Vudringovog strip junaka mačka i sa njim i ptičicom iz roda «Kva-Kva-Pi-Pi-Koko-Da-Koko-Da», nakon što probude večitog sanjalicu Malog Nema (Vinzora MekKeja) prošli kroz prepreku u drugi svet i neke buduće avanture.

            Kako se iz osnovnih crta zapleta da zaključiti «Popošak i Cveće» slede poetiku bezbrižne, totalne fantazmagorijske igrarije bez ikakvih obaveze prema principima tradicionalnih strip priča. Situacije u koje uleću bizarni likovi prepune su apsurdističkog humora i karikiranja šablona a, kao vrhunac čitavog zamešateljstva, ne postoji ni najmanja naznaka bilo kakve katarze ili poruke. Strip je jednako iskušenja za njegove stvaraoce i one koji ga čitaju. Priča se, kako to Wostok i primećuje u svom uvodu, od početne ideje razvijala po sopstvenoj unutrašnjoj logici na koju su umetnici imali (ni)malo uticaja. Infantilni ton replika i dešavanja nametnuo je i odgovarajuću vizualizaciju koja se kreće u krugu samosvojnog i prepoznatljivog stilizovanog karikaturalnog crteža kojim dominiraju crne površine i gusto senčenje. Sveukupno, reč je o vrlo ubedljivom, duhovitom i vrcavom strip ostvarenju kome treba pokloniti pažnju i vraćati mu se.

            Dok je «Popošak i Cveće» baziran na ludizmu u svim oblicima i neumerenim količinama, strip «Luna», rađen je na strip predlošku «Prvi ljudi na Mesecu» braće Nejgebauer (a ovi su za predložak imali roman H. Dž. Velsa), i nominalno spada u naučnu fantastiku. Wostok se, ovog puta, manje poigravao pričom dok je Grabowski dao oduška svom crtežu stvorivši majstorski montirane table kojima dominiraju masivne crne površine što, uz neuobičajene rakurse, rezultira upečatljivom atmosferom kojoj teško da ima ravne u ovdašnjem stripu (a i šire). Artistički ubedljivo građenje stranog sveta i smešno-strašnih kreatura u «Luni» dokazuje da pred sobom imamo prave umetnike koji rade iz sve snage. Neortodoksni pristup SF stripu odnosno vizuelno odstupanje od uobičajenih šablona dodatni su motiv za iščitavanje ovog stripa kako od 'nespecijalizovane' tako i od žanrovski potkovane publike. Ovaj vanredni strip nije viđen je na stranicama «Patagonije» a zatim, kao kompletna celina, u časopisu «Reč» (broj 31, mart 1997.g.). Ipak, za pravu i trajnu recepciju ovog izuzetno dela bilo bi nužno album izdanje.

            Iako je, kako vidimo, Grabowski manje sam a više u tandemu, uradio poprilično, objavio puno i imao dosta uspeha, poslednjih godina se ućutao i batali crtanje iz samo njemu znanih razloga tako da mu je trenutni status 'stripadžija na odmoru neodređenog trajanja'.

            Naravno, da bi se bolje upoznali sa 'slučajem' Grabowski dajmo, konačno, i njemu reč:

Knjige, stripovi, filmovi koji su uticali na tvoj strip?

«Na prvom mestu su na moj rad podjednako uticali filmovi i stripovi, svaki od medija na svoj način. Knjige su došle na red znatno posle njih. Što se tiče žanrova, verovatno se tu stvari mnogo ne razlikuju od većine čitalaca časopisa 'ZS', u ranoj mladosti sam najviše bio oduševljen SF-m i hororom. Konzumirao sam sve do čega sam mogao doći. U tom periodu jedan dugometražni animirani film je imao poseban uticaj na mene, reč je o 'Heavy Metal-u'. Otišao sam na projekciju predzadnjeg dana prikazivanja, išao sam u šesti ili sedmi razred osnovne škole, poslepodnevna smena, znam da smo imali nešto manje časova tog dana. Toliko sam bio oduševljen i raspamećen posle filma da sam sutradan pobegao sa zadnjeg časa, otišao u bioskop, poneo svesku, olovku i baterijsku lampu, i za vreme projekcije pokušavao da skinem detalje pojedinih scena. Žao mi je što nemam sačuvanu tu svesku. Posle toga se 'Heavy Metal' nekoliko godina nalazio nedodirljivo na prvom mestu mojih omiljenih filmova. Da spomenem da sam nabavio i LP(dupli album) sa muzikom iz filma; muzika je takođe bila fantastična. Od stripova ne znam šta bih pre spomenuo jer sam čitao sve što je izlazilo kod nas. Možda će biti interesantan ovaj detalj (koji u mnogome govori kakva sam paljevina bio): kada sam poslao pismo 'Strip Zabavniku' (koje je objavljeno) sa molbom da počnu sa objavljivanjem Marvelovih super – heroja i da mi nema života bez njih! Hahaha, očigledno mi nije bilo dovoljno to što su Marvelovi super-heroji izlazili u 'Eks Almanahu' i 'Stripoteci'.»

Saradnja sa Wostokom?

«Mislim da je o našoj saradnji već dosta pisano i rečeno. Sve je jasno ako kažem da sa Wostokom imam mnogo više urađenih tabli stripa nego što sam ih uradio samostalno. Prvo zajedničko delo nam je ujedno i najpoznatije i najuspešnije. Naravno, reč je o stripu 'Popoškak i Cveće'. Ja sam u to vreme (leto 1993) tragao za svojim stilom, još i veći mi je problem bio tuširanje olovke. Mučio sam se rapidografima sve dok nisam otkrio četkice, relativno kasno s obzirom da sam imao 24 godine. Dakle, te '93-e je na moju inicijativu došlo do kreativnog susreta između Wostoka i mene. On je izuzetno vladao tehnikom tuša, meni je olovka išla lakše, pa je samim tim svako od nas preuzeo onu stranu posla koja mu je najviše odgovarala. Pošto smo se savršeno nadopunjavali i imali neograničenu slobodu u okviru posla, bez da je to išlo na uštrb onog drugog, nastavili smo započeto i dodatno eksperimentisali. Neki od radova su više puta objavljivani, dok drugi do dan-danas još uvek to nisu.»

Strip «Luna» i dešavanja oko nje?

«'Luna' je rađena po strip predlošku 'Prvi ljudi na Mesecu' braće Nejgebauer koji je objavljen svojevremeno u jednom od brojeva 'Pegaza'. Kako smo mnogo u našim zajedničkom radovima polagali na atmosferičnosti, i mnogo crnog i svetlosti kao posledica toga, Wostok je smatrao za idealnim da uradimo našu verziju stripa 'Prvi ljudi na Mesecu'. Ja do tada nisam znao za postojanje tog stripa, ali pošto sam ga prelistao nije trebalo mnogo da pretpostavim kako bi naša verzija mogla da izgleda. Čak je ispala neplanirano drugačija jer je Wostok počeo da manje šrafira moju olovku a više da nanosi veće 'količine' crnog tuša. Posledica toga je i osobeno posvetljavanje belom temperom i dobijanje utiska lunarne svetlosti. Wostok je posle prve dve table bio malo skeptičan jer se plašio da preteruje, dok je, što se mene tiče, stvar bila savršeno jasna - To je bilo to! Prve dve epizode su objavljene u 'Patagoniji', a početkom '97-e je kompletan strip od skoro 60 tabli objavljen u 'Reči', časopisu za književnost i kulturu. Postojali su planovi pre godinu-dve da se 'Luna' objavi u vidu strip-albuma od strane koju zastupa Dejan Đoković, inače urednika strip magazina 'Lavirint' koji je ko-urednik albuma 'Popošak i Cveće'. Moguće je da se ti planovi nisu skroz izjalovili ali za sada je sve ostavljeno po strani, nemam dovoljno informacija da bih mogao reći nešto više.»

Šta sada (ne)radiš i zašto?

«Egzistiram, planiram, nadam se; u međuvremenu sam se rasplinuo na sve strane jer mi je trebalo mnogo vremena da zadovoljim sve aspekte svojih interesovanja. Ako radiš nešto onda nemaš vremena za konzumaciju, ako konzumiraš, onda nemaš vremena za rad (ili se ja to samo tako tešim?). Vremena i za jedno i drugo je sve manje, pitanja egzistencije proždiru vreme od oboje. Možda treba malo više hrabrosti, rizika i rešenosti, barem dok još nisam iščileo. Priznajem da me muči što talenat (mora da ga imam makar malo) i minuli rad tako zapostavljam. Treba mi mir da bih mogao da funkcionišem i radim kako priliči a to trenutno definitivno nemam, ova egzistencijalna kolotečina ubija. Uostalom, svako ko se bavi iole sličnim stvarima, npr. pisanjem, znaće o čemu govorim.»

Umesto zaključka: ovo što ste pročitali smatrajte kratkim uvodom za strip slučaj Grabowski. Pokušajte negde da iskopate izdanja pomenuta u tekstu. Biće teško ući im u trag ali će se trud definitivno isplatiti (posebno ako znate da su šanse da se «Luna» a i ostali stripovi pojave u knjiškom obliku vrlo, vrlo tanke). O začudno-nesvakidašnjem čitalačko-gledalačkom zadovoljstvu da i ne govorimo-pišemo, treba ga, jednostavno, doživeti. Ostaje da se nadamo da će Grabowski ponovo uzeti olovku u desnicu ruku i početi da crta, za sebe i nas.
("Znak Sagite" br. 15, 2005.)