U FOKUSU
Književna
dela koja za temu imaju praistoriju nisu retka ali ni uobičajena. Mada otvaraju
široke mogućnosti i dozvoljavaju imaginaciji da se razmahne,
"praistorijske" teme traže i veće angažovanje pisaca na polju
opisivanja kako dešavanja tako i junaka, praistorijskih ljudi koji su, načelno,
primitivniji od današnjih ljudi; no, pitanje primitivnosti je vrlo
"škakljivo" i diskutabilno pa zahteva dublje obrazloženje koje, opet,
ne sme da opterećuje samu priču niti da utiče na "identifikaciju" pisca
i čitalaca sa likovima. Mnogi autori nisu sposobni za tako veliki korak pa ni
rezultati njihovih napora nisu vredni pažnje. S druge srane, dela iz
"praistorije" su od strane kritike redovno svrstavana u fijoku
literature za "decu i omladinu"
što je značilo i snižavanje kvalitativnih kriterijuma; naravno, brojni pisci su
takve "popuste" dobrano koristili i "zabušavali" u svojim
delima. Ipak, bila ona dela za "odrasle" ili "decu i omladinu" neke knjige sa praistorijskom tematikom
ostaju zapamćena odnosno plene pažnju ne samo savremenika već i sledećih
generacija. Takva su dela Ronija starijeg
"Rat za vatru" (po kome je 1981. snimljen istoimeni film u režiji
Žan Žak Anoa) i "Džinovski lav" ili "Dečak
iz pećine" D. Evrila. Svojevremeno je veliku medijsku pažnju privukao
serijal romana Džin Auel započet
romanom "Pleme pećinskog
medveda" mada je reč o savremenim čitaocima preterano prilagođenoj,
gotovo instantnoj, priči koja je svakim sledećim nastavkom bila sve
neuverljivija.
Među
najuspelija dela o praistoriji svakako se ubraja roman "Naslednici" Vilijema Goldinga (1911-1993), dobitnika Nobelove nagrade za književnost. "Naslednici"
iz 1955. prate uzdizanje rase Kromanjonaca
koja bezobzirno uništava Neandertalce
tako da je čitav ljudski rod rođen na prolivenoj bratskoj krvi (ova situacija
je osnovna postavka i serijala Džin Auel).
Golding je ideju za roman našao u "Kratkoj
istoriji sveta" H. Dž. Velsa, u kojoj je Homo Sapiens opisan kao superiorno biće spram divljeg Neandertalca. Goldingov roman nije puka
ilustracija te ideje već, naprotiv, dovođenje teze do krajnjih etičkih pitanja
i dilema, počev od one koja suprotstavlja napredak i etiku.
REČ KRITIKE
U
„Naslednicima“ porodica ili malo
pleme praljudi vraća se sa morskih obala u svoje stanište u šumu. Život se
odvija uhodano: starac određuje zadatke mlađima, jedni sakupljaju drva za
dragocenu vatru, drugi traže hranu, sakupljaju mlade izdanke, pečurke i
ličinke, čak uspevaju da od hijena otmu nepojedenu antilopu koju je, prethodno,
ubila velika mačka i popila joj krv (ljudi ne ubijaju). Punih stomaka, pored
tople vatre oni uživaju u miru i zajedništvu. Ljudi međusobno dele slike koje
imaju, ne samo rečima nego i svojevrsnom empatijom, umeju da se smeju, podnose
žrtve zamolnice ledenim boginjama koje oličavaju vrhunsko božanstvo – zemlju
kao jedinstvo svega što ih okružuje. Bezbrižnost, međutim, ne traje dugo.
Najpre umire bolesni starac, zatim nestaje jači od dva mlada mužjaka/muškarca. Lok, koji nije previše bistar i ozbiljan,
kreće u potragu za nestalim i otkriva miris drugih ljudi. Uprkos strahu od vode
nalazi njihovo skrovište na ostrvu usred reke, kraj vodopada. Dok ih Lok traži, novi ljudi napadaju stanište
njegove porodice, ubijaju staricu i jednu mladu ženku/ženu odvodeći devojčicu i
novog (bebu). Lok uspeva da nađe odbeglu
ženku/ženu Fa koja nameće svoje
vođstvo jer ima više slika od muškarca. Njih dvoje odlaze na ostrvo i tamo
uhode stanište novih ljudi koji se od njih razlikuju i fizički - lica i telo su
im goli, bez dlaka, stalno hodaju uspravno - i društveno - vlast staraca je
jača, žene su potčinjene, njihove žrtve zahvalnice su krvave (odsecaju se prsti
saplemenicima), tenzije i svađe su česte. Novi takođe vladaju vatrom ali imaju
balvane-čamce, lukove i strele, šatore. Oni su odvojeni od Prirode, jedu samo meso, poznaju neku vrstu alkohola. Lok i Fa će pokušati da otmu svoje
saplemenike ali neće uspeti. Novi, što zbog loše lovine što zbog straha od
"crvenih đavola" prebacuju
balvane/čamce nizvodno od vodopada i odlaze prema moru. Susret dve linije u
razvoju budućeg čoveka nije miroljubiv ali je jasno da će, mada beže, novi
ljudi biti oni koji će se širiti dok za stare ljude, u takvom svetu, nema
budućnosti.
Osim
poslednjih stranica romana kada "govore" novi ljudi, čitava priča je
data iz vizure Loka i njegovih
saplemenika. Golding je imao težak
zadatak da opiše miroljubivu vrstu koja ima sasvim drugačiju percepciju sveta i
sebe u tom svetu. Ti ljudi osećaju prirodu kao deo svog postojanja, vide je
dublje i punije od današnjih čitalaca. Otuda je i njihovo mentalno ustrojstvo
bogatije mada im je jezik siromašniji. Pokušaj da se osmisli i dočara taj
drugačiji doživljaj sveta i da se opiše i jasno i ubedljivo, bio je veliki
izazova za autora ali ga je on uspešno ispunio ispisavši knjigu koja pleni
poetskim pasažima, neuobičajenom tematikom i izuzetno uspelo dočaranim vizijama
sveta koje su temeljno drugačije od naših.
(„Dnevnik“,
2015)