U FOKUSU
Darko Tuševljaković (1978) pripada novoj
generaciji srpskih pisaca čija se pretežna interesovanja kreću u relacijama žanrovske fantastične književnosti.
Naravno, ovu odrednicu valja shvatiti krajnje relativno, odnosno pre svega kao
tačku polazišta i najširi okvir autorovih interesovanja pošto žanrovsko
pripadništvo (naučnoj fantastici, epskoj
fantastici ili hororu), čak i na ovim prostorima, prestaje da bude piščev fatalni
usud. Žanrovi, pre svih naučna fantastika,
decenijama unazad na širokoj svetskoj sceni otvaraju svoje dojučerašnje zabrane
uticajima drugih literarnih iskustava, od glavnog
književnog toka do bliske žanrovske „sabraće“. Ovo se usmerenje, imenovano
kao „slipstrim“, pokazalo kao
podsticajno i produktivno donoseći dela nove, drugačije osećajnosti i estetike
istovremeno postavljajući i pred autore teže, strožije zahteve.
Tuševljaković je na literarnu scenu
izašao 2002. godine serijom kraćih proza, objavljenih u „papirnoj“ i
„elektronskoj“ periodici odnosno zbornicima-antologijama, kojima se otkrivao
kao autor višestrukih interesovanja i sposobnosti. Godine 2010. objavljuje prvu
knjigu, roman „Senka naše želje“,
smešten na prostore grada Pančeva iz
bliske prošlosti, u kome se motivi „bildungs
romana“ prepliću sa elementima misterije
i mračne fantastike. „Senka...“
je pokušaj odstupanja od žanrovskih etalona odnosno njihovog variranja i
nadgradnje uz insistiranje na uverljivosti atmosfere obojene melanholičnim
tonovima.
REČ KRITIKE
„Ljudske vibracije, devet priča“ su,
kako sam naslov kazuje, zbirka proza, uglavnom kraćih, od kojih su četiri do
sada bile neobjavljene a preostale su bile dostupne pažnji čitalaca ali su, u
međuvremenu, manje ili više menjane/dorađivane. Neke od priča kreću se u
prepoznatljivim prostorima žanrova, od naučne fantastike (naslovna „Ljudske vibracije“) do horora („Razotkrivanje“). U „prelaznih
stadijuma“ se, pak, mešaju naučna
fantastika i horor („Pali anđeli“, „Pre i posle smrti“), odnosno horor
izmešta iz jednoznačnih žanrovskih obrazaca u ambicioznije sadržaje („Hrana za životinje“). Nekoliko priča
funkcioniše na temeljima realističko prosedea koji se transformiše/mutira u
fantastiku manje ili više logički objašnjenu: ako su u priči „Dok ne dođu šejtani“ crni psi ubice ne
samo faktička pojava već i alegorija, u priči „Napolju nema nikoga“ fantastika je proizvod bekstva dečije psihe
iz brutalne situacije; „Izgubljene
godine“ i „Zemlja snova“ pak variraju
probleme životnih ambicija jedinke zatečene u bračnoj ulozi i u njima je
iskorak iz realnog znak odmaka/bekstva iz rutine svakodnevnog odnosno njenih
zahteva koji brišu individualnost.
Tuševljaković insistira na međuljudskim
relacijama, postupno gradeći tenzije i idući od trivijalnog ka neobičnom, uznemirujućem
otkrivanju/pojašnjavanju događaja. Ako se fantastično kanališe u žanrovski
prepoznatljive situacije (vampira ili napredne tehnologije) reč je o svežim,
dopadljivim varijacijama/pomacima. Kada, pak, autor dozvoljava elementima
začudnog da se nesmetano razvijaju (pre svega u priči „Pre i posle smrti“ ili, u manjoj meri u „Hrani za životinje“) rezultati su još intrigantniji i
uzbudljiviji.
Rečju, „Ljudske vibracije“ su niz stilskih
vežbi u okvirima i izvan žanra kojima se Tuševljaković
potvrđuje kao darovit autor velikih potencijala.
(„Dnevnik“,
2014)