SMAK SVETA - SMRZAVANJEM - „Svračje noge“ Kurta Vonegata; izdavač Paladin, Beograd, 2014.

 

U FOKUSU

            Žanrovska literatura, bilo da je reč o npr. krimićima ili ljubićima, naučnoj i epskoj fantastici odnosno hororu, razvija se, u tzv. Zapadnom svetu, u specifičnim zabranima koji su nekada nazivani geto; danas je ta terminologija prevaziđena ali i dalje postoje podele na „zabavnu“ i „serioznu“ književnost odnosno tematske podele kojima su najčešće prikrivene žanrovske podele. Jer, naravno, svemirskim putovanjima i budućnošću se prvenstveno bavi  naučna fantastika pa se takvo štivo stavlja na posebne police, kao i trileri ili u zapećak gurnuti a nekada vrlo popularni vesterni. Knjižari i izdavači razmišljaju na taj „fijoka“ način i od „proizvođača“ traže da pišu dela za unapred predviđene police. Načelno takva podela nema kvalitativni osnov ali nije ni daleko od njega jer će čitaoci „ozbiljne umetničke literature“ teško zalutati među, za njih manje vredne, fantastičke ili špijunske knjige. Promućurni proizvođači u sopstvenom interesu i prema svojim ambicijama zaziru ili od žanra ili od „glavnog književnog toka“. Prebezi nisu posebno podržavani ali ih ima i tada bolje prolaze oni koji iz ozbiljne literature pređu u žanr (Doris Lesing ili Margaret Atvud pisale su naučnu fantastiku, Fokner par krimića); obrnuti slučajevi mnogo su manje cenjeni. Kurt Vonegat (1922-2007), velikan američke proze druge polovine XX veka možda je i najreprezentativniji primer autora koji se redovno vraćao naučnoj fantastici, ma koliko „glavnotokovski“ bio; u njegovim romanima uvek je bilo mesta za takav način gledanja na svet i istoriju-budućnost kao što je i Kilgor Traut, pisac petparačke „palp“ fantastike, bio njegov stalni, glavni ili sporedni, junak. Ovim stavom Vonegat je ljutio akademske kritičare ali mu oni nisu mogli odreči nesporne umetničke kvalitete i večiti literarni šarm.

REČ KRITIKE

            Izdavač i prevodilac, Goran Skrobonja, piše u predgovoru da su „Svračje noge“ 1978.g. u SFRJ objavljene kao „Kolevka za macu“ što je bukvalan prevod za dečiju igru sa uzicom koja je kod nas poznata kao „svračje noge“ ili „kolariću-paniću“; ipak, to nije osnovna manjkavost prevoda - mnogo je veća ona koja se ogleda u skraćenju romana u delovima koji se tiču partizana i četnika („srpskih monarhističkih“ i „komunističkih partizana“) odnosno ne preterano pozitivnog stava prema Komunističkoj partiji. Ovog je puta, pak, čitaocima dostupan potpuni prevod. „Svračje noge“ su priča o smaku sveta smrzavanjem koji je izazvao „led-devet“ proizvod čistog naučnog razmišljanja i delanja koji je (zlo)upotrebljen sasvim zadesno jer je pao u ruke frustriranim, neodgovornim ljudima koje je lako zavesti sitnicama. Ali ovo nije klasična naučnofantastična priča jer nije fokusirana samo na taj problem već je široko otvorena za mnoštvo dilema, od političkih manipulacija i religijskih doktrina do problema samostvarivanja manje ili više problematičnih ličnosti. Ipak, sve su priče, ma koliko ozbiljne i mračne bile, ispričane lepršavo i ležerno, sa pažljivo odmerenim humornim odmakom koji samo potcrtava krta mesta ovdašnje civilizacije i pojedinca u njoj. U 127 kratkih poglavlja sa efektnim završecima pisac sigurno prepliće vremena i junake, dosetke i filozofske zaključke. Povrh svega, u ovom je romanu stvorena religija „Bokononizam“, veselo učenje koje za sebe tvrdi da je gomila laži a slavi pravo čoveka da uživa i za to ne bude kriv; opis Bokononizma toliko je ubedljiv da je Vonegat za ovu knjigu dobio magistarsku titulu iz antropologija na univerzitetu u Čikagu! „Svračje noge“ nezaobilazne su za sve čitaoce, bili oni ljubitelji „ozbiljne“ ili „naučnofantastične“ literature.

            („Dnevnik“, 2014)

KILGOR TRAUT IDE NA UMETNIČKI FESTIVAL „Doručak šampiona ili Zbogom tužnom ponedeljku“ Kurt Vonegat; izdavač Paladin, 2013.

U FOKUSU

            Kurt Vonegat (1922-2007) jedan je od najvažnijih američkih prozaista druge polovine XX veka. Njegova je spisateljska karijera na početku bila pod znakom pitanja pošto se predstavio delima koja se kreću u okvirima žanra naučne fantastike što je izazivalo omalovažavanje i podozrenje kritičara književne matice. S druge strane, ni žanrovski kritičari nisu pozitivno ocenjivali Vonegatova dela jer su bila previše nekonvencionalna. Ni Vonegat nije ostajao dužan kritičarima; slavna je njegove primedba kako je uobičajeno mišljenje „ozbiljnih“ kritičara da se ne može dobro pisati ako se zna kako funkcioniše frižider i da mu ne bi smetalo što ga svrstavaju u naučnofantastičnu fioku kad je kritičari ne bi tretirali kao pisoar.

Vonegatova interesovanja postepeno su ga vodila dalje od žanrovskih obrazaca ali ih se on nikada nije odrekao već je, naprotiv, insistirao na njima. Redovni junak njegovih romana je Kilgor Traut, pisac-skriboman naučne fantastike čije su priče objavljivane u pornografskim časopisima dok su romani štampani sa erotsko-porno naslovnicama (koje naravno nemaju veze sa sadržajem dela) i prodavani u prodavnicama literature za odrasle. Traut za svoja dela nije dobijao honorare, delom i zbog toga što je zaboravljao da na kovertima sa rukopisom napiše svoju adresu. Tako je na maničnu potreba za pisanjem Traut dobijao jednako fatalan odgovor - potpunu anonimnost. Većinu svog života Traut je proveo u uverenju da je nebitan ali, začudo, biva pozvan na umetnički festival u Midland sitiju i tako počinje jedna od brojnih pripovednih linija “Doručka šampiona ili Zbogom tužnom ponedeljku” originalno objavljenog 1973. godine.

REČ KRITIKE

U “Doručku…” se sreću Traut i uspešni prodavac kola, Dvejn Huver, koji se “prepoznao” u junaku jednog Trautovog romana i, siguran u svoju izuzetnost, fizički povredio nekolicinu ljudi; ovaj bizarni zaplet je povod za bavljenje istorijom i sadašnjošću, problemima rasizma i literarnih najamnika, globalne raspodele bogatstava i učmalošću provincija, biznisa i zatvorskog sistema i mnoštvom drugih pitanja. Vonegat je u roman uneo i svoje crteže zarad “lake razbibrige” ali i iskušavanja veze ilustracija-tekst. Kao ultimativnu provokaciju, autor u delo udeva i pisca (sebe) što je pandan Trautovom romanu koji je izazvao definitivno Dvejnovo ludilo ali i smešno-ozbiljno razmatranje odnosa stvaraoca i stvorenog. Naravno, kako Vonegatu ne manjka duhovitosti, sam pisac biva povređen u gužvi koju je smislio i od ljudi-likova koje je stvorio a potom, na kraju dela, pokušao da ubedi Trauta-pisca da je “proizvod” pisca koji želi da otkrije kakvu mu je sudbinu namenio (dobijanje Nobelove nagrade za medicinu 1979. godine i smrt 1981. sve sa odgovarajućim epitafom). Pisac kao svoju vrhunsku milost daje slobodu svojim literarnim junacima, pa i Trautu. Ovom metafizičkom scenom završava se roman ali ne i sudbina Trauta koji će se materijalizovati na stranicama novih Vonegatovih dela (kao i gospodin Rouzvoter, sporedni lik u ovom delu).

„Doručak šampiona ili Zbogom tužnom ponedeljku“ još jedno je od neodoljivih dela „kosmičko apokaliptičnog pisca“ kako je nazivan Kurt Vonegat, za nas novi uvid u njegov samosvojni, neponovljivi fantastično-realni gorko-smešni svet. Raduje i vest da je ovo prva u nizu Vonegatovih knjiga koju izdavač „Paladin“, pisca i prevodioca Gorana Skrobonje, namerava da objavi.

(„Dnevnik“, 2014)

SVAKAKVI ŽIVOTI JEDNOG OBIČNOG ČOVEKA - "Zatvorska ptičica" Kurt Vonegat

Knjige koje (ni)je prekrila prašina

U FOKUSU

           Kurt Vonegat (1922-2007) jedan je od najznačajnijih pisaca druge polovine XX veka. Jednako uspešan kao romansijer, pripovedač i esejista Vonegat je, zbog specifično neformalnog pisanja ali i odnosa prema literaturi i svemu što je prati (od izdavaštva do kritika), prozvan "kontrakulturnim" ili "subkulturnim" piscem. Započevši karijeru nominalno kao pisac naučne fantastike (kao i njegov konstantni, opsesivni junak, pisac petparačke naučne fantastike, Kilgor Trout), Vonegat  je oštro odgovarao na napade "ozbiljnih" kritičara (koji, kako je podsmevajući im se govorio, smatraju da pravi pisac ne sme da zna ni tehničke principe rada frižidera a kamoli nečega težega). Čak i kada je pisao romane koji nisu naučna fantastika on nije propuštao priliku da ubaci neke elemente ovog žanra (uvodeći vanzemaljce kao junake, kao u romanu "Klanica pet", prepričavajući neku naučno fantastičnu priču ili praveći digresije u tom pravcu), ostajući tako veran svojim počecima ali i šireći lepeze mogućih posmatranja određene teme. Ipak, čime god da se bavi Vonegat pleni pažnju lepršavošću pripovedanja koje bez ikakvih problema skače sa teme na temu, iz sadašnjosti u prošlost i budućnost, od jednog do drugog junaka i sve to kroz seriju duhovitih epizoda koje se slažu u veliki mozaik. Ton svih priča/pripovednih linija je sjajna, neponovljiva mešavina optimističke vedrine i ironije, ponekad i cinizma. Rečju, Vonegat je bio i ostao neponovljivi majstor pripovedanja koje je lako i zabavno ali nipoštonije lišeno serioznosti i mudrosti.

REČ KRITIKE

            "Zatvorska ptičica" (originalno objavljena 1979.) prati sudbinu Voltera Starbaka (Walter F. Starbuck), koju je odredio složeni splet okolnosti na koje je on samo delimično i sporadično mogao da utiče. Put ga je vodio od deteta posluge koje, zahvaljujući druženju sa ekscentričnim, mucavim bogatašem (koji je, opet, to postao zbog brutalnih događaja koji su ga žigosali za ostatak života), postaje diplomac prestižnog Jejl univerziteta (sklon levičarskim idejama), zatim vojnik i državni službenik posleratne Amerike, koji, u vremenu Makartijevog progona, nenamerno potkazuje druga kao komunistu a potom gubi posao da bi iznenada postao specijalni savetnik predsednika Niksona i jedan od osuđenika u Votergejt aferi, koji na slobodu izlazi kao starac bez supruge i novca, bez prijatelja, sa sinom koji ga mrzi i, iznad svega, bez iluzija prema bilo kakoj vlasti ali i smislenosti civilizacije koja nastaje na temeljima II svetskog rata; ova uverenja neće promeniti ni Volterov novi poslovni uspeh (u kome se on subverzivno rukovodi, pored klasične prevare, principima drugarske humanosti a ne profita). Čitava životna epopeja, od uvoda (koji je delo Kilgora Trouta) do (ne)veselog kraja (i povratka u zatvor), ispričana je epizodama/skokovima kroz razna vremena i živote nekoliko (anti)heroja. Vonegat istovremeno prikazuje i državno/društvene prilike u SAD pre i posle rata, sve do otrežnjujuće afere, koja se desila samo par godina ranije, 1972.g., uzdrmala poverenje nacije u demokratski državni sistem i otvarila mnoga neugodna pitanja/ dileme. Iako govori o minimalnoj individualnoj slobodi u odnosu na sklop istorijskih i sudbinskih veza (ili tačnije okova), odnosno o gubitku ideala i entuzijazma, Vonegat zadržava razgaljujuće humorni odmak prema svim dešavanjima i prokativnim zaključcima. Rečju, ovo je delo vrhunske pripovedačke veštine i životne mudrosti, koje neizostano valja čitati i iščitavati.

(„Dnevnik“, 2014.)

CRNI HUMOR 2001. GODINE „Hokus pokus“ Kurt Vonegat, izdavač Clio, Beograd, 1998.

Kurt Vonegat (1922), jedan od najznačajnijih američkih prozaista druge polovine XX veka, na ovdašnjim prostorima uživa status neprikosnovenog kultnog pisca, pre svega među čitaocima naklonjemi naučnoj fantastici. Ipak, obzirom na Vonegatov samosvojni tretman žanra i njegovo slobodno kretanje u glavnoj književnoj struji, odnosno nonšalantno (postmoderno?) preplitanje svih tema i diskursa, ovaj autor privlači pažnju svih koji iole otvorenije, bez predrasuda, prate literaturu. Sa problemom svrstavanja u žanr Vonegat se sretao vrlo često u početku karijere. Poznate su njegove izjave da ga svrstavaju u SF pisce jer ’ozbiljni’ autori nikako ne smeju da znaju kako radi frižider (a on to, eto, zna), odnosno da kritičari tretiraju SF kao pisoar; tek pošto je napisao nekoliko ’ozbiljnih’ romana i postao poznat, omalovažavajuće etiketiranje je utihlo. Žanrovsko mesto Vonegata u nas najviše određuje činjenice da od šest njegovoh prevedenih romana samo jedan nema elemente SFa. Dodaju li se ovome i SF priče – sve do jedne izvrsne – objavljene u domaćim SF časopisima i SF almanahu „Monolit“, slika recepcije ovog pisca u nas je kompletirana.

            Roman „Hokus pokus“, originalno objavljen 1990.g. po svemu je reprezentativno Vonegatovsko delo koje odlikuje izvrnut pogled na totalitet stvarnosti te britko, lepršavo cinično-humorno pripovedanje. Američki SF pisci rado su posezali za negativnim budućnostima svoje zemlje u vidu svakojakih propasti, atomskih, ekoloških ili društvenih (rasni nemiri, totalitarizam, beskrupulozna eksploatacija). Najlešće je u finalima ovih dela trijumfovala Pravda, ruku pod ruku sa Slobodom i slobodnom kapitalističkom inicijativom; mnogo ređe će pobediti mešavina socijalističko-hipi-anarhistikih koncepata. Poslednji decenija dela tzv ’socijalne naučne fantastike’ izuzetno su retka (čitaj, izdavači protežiraju druge teme) a ako ih i ima u njima prevladava prihvatanje zadatih odnosa; oštrica socijalne kritike u američkom SFu očito je otupela. U ovoj činjenici-trendu možemo videti potvrdu teorije o uplivu političkih krugova i ’friziranju’ interesa publike, što ne mora biti tako proizvoljna teza (setimo se masovnog publikovanja SF knjiga o osvajanju Marsa, pre neku sezonu, što je bila zgodna medijska pratnja obelodanjenju planova NASAe za stvarnu akciju u tom pravcu i traženju povećanja budžeta za takvu svrhu).

            Vonegat, pak, ostajući veran svojoj otpadničkoj naravi zbog čega su ga nazvali i „kosmičko apokaliptičkim piscem“, u „Hokus pokusu“ piše o mračnoj budućnosti Amerike koja, iscrpljena ekonomski i duhovno, biva rasprodata stranim kompanijama a ove, prema svojim planovima, eksploatišu preostala dobra na štetu najširih slojeva Amerikanaca (dok su bogati još bogatiji). U ovkao sumornoj slici svakodnevice 2001. godine (prvoj novog milenijuma koji bi trebalo da bude bolji i humaniji; setimo se i proslavljene Klarkove „Odiseje“ iz iste godine), bez sigurnosti i budućnosti, upravo po receptu današnjih banana država, poslednji američki vojnik koji je pobegao iz Sajgona u plamenu, pokušava da skrpi svoj život između poludele tašte i supruge, svog libida i profesure u koledžu za mlade mentalno retardirane bogataše, smeštenog pored rasno čistog zatvora (što je u skladu sa zakonom koji je imao nameru da poboljša položaj osuđenika). Posle pobune u ovoj ustanovi, univerzitet biva ’prekomandovan’ u novi zatvor a predavač u njegovog upravnika a potom i korisnika koji vodi svojevrsni dnevnik sećanja. U romanu se nižu mračni, gušeći nanosi koje epizode iz običnog života samo potcrtavaju, sklapajući se, kao klopka bez izlaza, oko nevoljnih junaka. Sveukupna tenzija svakako bi obeshrabrila čitaoce da Vonegat ne poseže za svojim legendarnim ciničnim humorom koji stvari, u prvom sloju, čini podnošljivijim ali u ukupnom doživljaju ne ublažava (radi dodvoravanja) težinu celokupne priče. Lako se krečući kroz prošlost i budućnost, sa brojnim izletima u anegdote, kratke oglede o raznim temama koje nisu u funkciji osnovne pripovesti ili matematičku zagonetku u finalu, autor uspeva da tren sadašnjosti prikaže u svoj dubini, sa pripadajućim balastima onog što ga je uzrokovalo i začecima onoga što će se izroditi u nastupajućim vremenima. Tako se generalana, delatna strela vremena sagledava u punoj teksturi. Humor ima ulogu dobrodošlog katalizatora-agensa koji pročišćava mutne tokove otkrivajući težišne linije.

            Rezultat nizanja (nelinearnog) fragmenata je, s jedne strane, visok stepen životnosti priče a, s druge, jasnoća svih planova: globalnog, kolektivnog, pojedinačnog. Sigurno i elegantno, u maniru starog, iskusnog majstora Vonegat gradi roman koji ’drži’ čitaoce mada je osnovni zaplet i rasplet jasan već posle nekoliko stranica, Ali, zadovoljstvo čitanja ove knjige nije u okrivanju tajne već u razgledanju njene bogate arhitekture, u udivljenosti pred filigranskim radom pisca.

(1999)

STARI CINIK PONOVO JAŠE! „Galapagos“ Kurt Vonnegut, izdavač GHZ, Zagreb, 1990.

Po skromnom znanju pisca ovih redova „Galapagos“ je peti Vonegatov roman objavljen na našem (ma šta to značilo) jeziku („Klanica 5“, „Kolevka za macu“, „Zatvorska ptičica“ – nije SF – i „Mehanički pijanino“). Ponešto priča pojavilo se u „Siriusu“ i „Monolitu“. Summma summarum, nije mnogo ali neki su prošli i gore.

            Muka je pisati o knjigama autora koji su jednom bili verni SF-ovci pa počeli da vrludaju. Čistunci, i glavnog toka i SF-a, ne priznaju njihova dela koja im se ne uklapaju u fijoke. Otuda i objašnjenja tipa ’mladalačka dela’ ili potpuno poricanje ostatka opusa. Ali, tako im i treba kad su nevere! A kad takav pisac dobije Nobelovu nagradu, onda se svi busaju.

            Vonegat je od tih pisaca koji su promenili društvo ali on nije spalio mostove za sobom pa i dalje tura SF u svoje knjige. To tek izluđuje kritičare i prikazivače! Opet moraju da razdvajaju babe i žabe i određuju šta je to pravi SF, i zašto ovo jeste/nije to. Nije im lako.

            Ali Vonegat ne pušta nikome fore i ne haje za tuđu muku pa tera po svome i tu-i-tamo napiše po neku knjiigu zagonetku. „Galapagos“ je upravo takav.

            To je priča o gomili bezveznih tipova i tipica koji, sticajem kojekakvih okolnosti, preživljavaju opštu propast i na Galapagoskom ostrvlju, baš tamo gde je Darvin ukapirao teoriju o vrstama, začinju (već ko može) novu vrstu ljudi koja mnogo liči na foke, s velikom prednošću u odnosu na pretke: njihov mozak je mali, u njemu nema mesta za sve one koještarije tipa sećanja, misli, umetnost, skrupule i tako to - znate na šta mislim - koje su mučile ljudski (nam) rod. I tako su svi foka-ljudi bezuslovno srećni! Ni regres nije onakav kakav je bio dok smo verovali da  imati veliki mozak znači i biti pametniji a to je trebalo da ima veze sa srećom. Šta ćete, ko nam je kriv što nismo slušali Kanka-bone.

            Celu tu priču pripoveda, s distance od (jedva) milion godina, sin omiljenog Vonegatovog lika, nesretno-nepoznatog SF pisca Kilgora Trouta čije su knjige, ipak, nekoga zabavile, ali to nije saznao jer je (šta bi) umro.

            „Galapagos“ je, kao i sve Vonegatove knjige, prepun zafrkancije na sve velike, ozbiljne stvari koje čine Život, sa velikim T. Ništa nije pošteđeno jer nije ni vredno gledanja kroz prste. Možete se smejati onome što Vonegat priča, ali ostaje gorko u ustima na kraju. A tako i treba. Jer, stari cinik ponovo jaše!

            Ako vam je onih 300 grama SF, nekalirajućih jer nisu kozmetika, nisu dovoljni da knjigu pročitate – neka. Lično mislim da grešite.

(„Perpetuum Mobile“ br. 2,1991.)