Strip “Balada o slanom moru” Huga Prata (1927-1995) prvi put je objavljen davne 1967.g, u crno-beloj verziji, na stranicama italijanskog strip magazina “Narednik Kirk” (nazvanog tako po popularnom Pratovom stripu koji je crtao tokom svog radnog boravka u Argentini). Priča počinje 1913.g. u predvečerje I svetskog rata a kao jedan od junaka pojavljuje kapetan Korto Malteze, razapet na splav i prepušten na milost Tihom okeanu. Njegov spasilac je Raspućin, agresivni bradati Rus poznatog prezimena i nepredvidivog ponašanja. Posle uspeha „Balade...“ i pauze od tri godine, Prat je nastavio da ispisuje i iscrtava Kortove doživljaje u poglavljima-epizodama od po 20 tabli što je optimalna dužina za strip revije; premijere tih epizoda bile su u francuskom magazinu „Pif gadget“ sa kojim je Prat intenzivno sarađivao jer se iz Italije preselio u Francusku. Iz „Pif“-a Korto se širio dalje, u belgijski „Tintin“, italijanski magazina koji se zvao „Korto Malteze“ i mnoge druge među kojima su bili i beogradski časopis „Pegaz“ (koji je uređivao Žika Bogdanović; u ovom izdanju strip se zvao „Korto Maltežanin“), sarajevski magazin „Strip Art“ (urednik Ervin Rustemagić) te „Politikin zabavnik“. Ove kratke epizode (bilo ih je više od 20) sakupljene su u nekoliko albuma različitog obima, zavisno od izdavača; jedan od tih albuma je, pored „U znaku Jarca“ i „Uvek malo dalje“, i „Kelti“ koji, posle uvodnog teksta Fransoa Rivijera, karata i raskošnih Pratovih skica-akvarela, čine epizode „Anđeo sa istočnog prozora“, „Pod zastavom novca“, „Koncert u O'molu za harfu i nitroglicerin“, „San zimskog jutra“, „Vinogorja noći i ruže Pikardije“ i „Burleska između Zuidkota i Bredina“. Dok su prethodne priče vodile Korta po morima, ostrvima i džunglama Centralne i Južne Amerike, kroz svetove magije, izgubljenih zlatnih gradova, divljih plemena, uvek sa dalekim odjecima I svetkog rata koji besni u Evropi, ovog puta romantično-melanholični kapetan mora da „ugazi“ u sam Veliki rat. Kortovi putevi neminovno će voditi preko bojišta (jer se ova prostiru preko Evrope i okolnih mora) mada on traga za starijim misterijama (kakva je sedam zlatnih gradova Južne Amerike) ili kvalitetnim vinima odnosno prijateljskim razgovorima. Istini za volju, Korto ponekad pokazuje i preduzetničku inicijativu kada organizuje internacionalnu ekipu (iz svih zaraćenih strana) koja će ukrasti zlato crnogorskog kralja („Pod zastavom novca“)! Mada nije voljan da učestvuje u borbama, Korto se ne libi da uzme oružje u ruke i zapuca kako bi eliminisao nemačke špijune i avione ili engleske okupatore Irske. Na njegovu žalost, špijuni su, u stvari - špijunke, lepe, duhovite, interesantne žene sa kojima bi se on rado družio ali ih rat razdvaja; no, on nema sreće ni sa ženama na „prijateljskoj strani“: lepa udovica Banši odbija njegovu ponudu da odu zajedno jer misli da je potrebnija Irskoj!
Više puta Korto biva uveren da realnost uopšte nije onakva kakvom se čini i kakvom se predstavlja, da u njoj gotovo da nema ničega junačkog; upravo zato slavnog Crvenog barona ubija pijani pešadinac a izdajnik biva slavljen kao heroj (dok pravi heroj ostaje zaklonjem svojom ulogom izdajica; na isti način će se razviti priča o lepoj, oduzetoj devojci koja je navodno oborila 5 ili 6 nemačkih aviona – a u stvarnosti je nemački spijun). Konačno, u jednoj od najpoetičnijih priča, „San zimskog jutra“ (što je parafraza Šekspirovog „Sna letnje noći“; jednako tako je „Anđeo sa istočnog prozora“ parafraza naslova Majrinkovog romana „Anđeo sa zapadnog prozora“), u rat se mešaju i stari engleski mitovi kako bi sprečili osvajanje s kojim će doći nemački bogovi. Svojevrsni sudar mita o čarobnjaku Merlinu i magije lepe špijunke koja svira harfu, uz mračni ples ludog klovna, sadržaj je bizarne „Burleske između Zuidkota i Bredina“. Korto Malteze - dete Ninje, andaluzijske Ciganke vračare i bludnice i mornara čijim venama teče krv Kelta, iz Kornvola, postojbine gusara, veštica i vila - u suštini je (paradoksalno) romantik i cinik, sanjar i ratnik, poznavalac mnogih praktičnih ali i opskurnih veština i, kao takav, idealan je medijum koji spaja više nivoa postojanja - stvarno i izmaštano, mitološko i realno, materijalno i spiritualno-ezoterijsko. Otuda je serijal o njegovim avanturama specifičan „slučaj“ magijskog realizma u stripu, jednako neodoljiv u svom tekstualnom i u stilizovanom likovnom segmentu. Prat traži povećanu pažnju i prilagođavanje usporenom ritmu kazivanja; bez tog napora Korto će ostati neshvaćen ili će se prevideti suptilne, fine nijanse; čitaoci moraju da prihvate upliv magijskog doživljaja sveta u realnost odnosno poigravanje faktima. Po takvom stavu prema (umetničkoj) stvarnosti Prat je blizak H. L. Borhesu koji je istinu predstavljao kao fikciju, za razliku od drugih pisaca koju su fikciju pokušavali da predstave kao istinu. Na ovako uzdrmane temelje realizma dodaju su spekulacije i mistifikacije i tako gradi začudni magijski svet koji je na korak od onog koji poznajemo (ili barem tako mislimo). Na vizuelnoj ravni stripa, Prat se majstorski poigrava stilizovanim i minimalističkim crtežom koji jednako predano predstavlja čudesne i trivijalne prizore izmeštene od uobičajenog i očekivanog a na radost pravih ljubitelja „priča u slikama“ i predanih pratilaca serijala koji ima kultni status.
            “Darkwood”-ov album „Kelti“, koji je deo serije od 12 albuma sa doživljajima Korto Maltezea, štampan je ćirilicom, u punom koloru sa tvrdim koricama i reprezentativno je izdanje ovog remek-dela iz umetničke baštine XX veka.
            („Dnevnik“, 2019.)


Jubilarni, deseti tom strip serijala „Džeremaja“ znanog scenariste i crtača Hermana Ipena (1938) upravo je, na radost osvedočenih stripoljubaca (kako mladih tako i onih sa iskustvom), objavila agilna „Čarobna knjiga“ u sada već standardno kvalitetnom izdanju (tvrdi povez, pun kolor i vrhunska štampa). Knjiga, kao i prethodne, sadrži tri epizode: epizodu 28 - „Ezra je sasvim dobro“ (originalno objavljena 2008), 29 - „Uginuo mali mačak“ (2010) i 30 - „Fifti-fifti“ (2011). Pune tri decenije od započinjanja serijala (prva epizoda se pojavila 1979) Herman, koji je kompletni autor „Džeremaje“, ne posustaje pa i pored svojih godina bezmalo svake godine objavljuje novu avanturu dvojca Džeremaja i Kurdi - a paralelno sa ovim serijalom objavljuje i druge albume (za koje scenario najčešće piše njegov sin Iv). Džer i Kurdi i dalje krstare uzduž i popreko nekadašnjih Sjedinjenih Američkih Država koje su razorene međurasnim sukobom, nakog koga je centralna državna administracija nestala a na veliku arenu opstanka ili propasti su izašli novi „igrači“. Civilizacija ustupa mesto nasilju, pljačkama, ubistvima i teroru svakovrsnih bandi zbog čega su manje zajednice morale da se organizuju i uspostave kakve-takve institucije reda i zakona koje obične ljude brane od kriminalaca i osiguravaju im „zadovoljavanje“ osnovnih životnih potreba. Ali, vlast ima svoju (vrlo visoku) cenu a uz nju idu i sve „prateće“ tekovine prethodne države - besomučno izrabljivanje masa, korupcija i (zlo)upotreba vlasti za sitno i krupno reketiranje. Ipak, stvari se menjaju pa Hermanova postavka pozornice dešavanja nije ista kakva je bila pre 30-tak godina: isprva je srušeni svet ličio na novu verziju Divljeg zapada ali se situacija postepeno menja u korist obnove tehnologija i tržišne ekonomije. U skladu sa tim trendom (koji donosi i stabilno snabdevanje benzinom) Džer i Kurdi su promenili svoja „prevozna sredstva“ i jahanje konja i mazge zamenili jahanjem motora koji će ih, u epizodi „Ezra je sasvim dobro“, dovesti u gradić suočen sa misterioznim ubistvima. Vlast nije sposobna da reši taj problem pa pribegava oprobanom metodu hapšenja sumnjivaca i došljaka. Tako se Džer i Kurdi nađu u zatvoru a nakon puštanja bivaju proterani ali - policajci kojima su se suprotstavili žele da „namire račune“. I dok se odvija dvoboj progonjenih i gonilaca u prikrajku priče teče paralelna radnja o grupi naučnika koja je radila na tajnom projektu koji nije realizovan - ili jeste? Herman odbija da potpuno razjasni ovu liniju iako je to uobičajeni recept za standardne zabavne sadržaje. Ima li se ta mala subverzija na umu, čitaoca neće začuditi što je i sledeća priča, ne baš prijatnog naslova „Uginuo mali mačak“, varijacija slične situacije: sada je dvojac usred pobune siromašnih rudara protiv bahatih vlasnika; Džer je u poseti svojoj velikoj ljubavi Leni (koja je u braku i ima dete) a Kurdi sreće još jednog starog znanca - netalentovanog gajdaša i velikog prljavca Julija (iz 12. epizode „Julije i Romea“ kod nas prvo objavljene u „Strip artu“ i reprintovane u 4. tomu „Džeremaje“ u izdanju „Čarobne knjige“). Završna priča ovog toma „Fifti-fifti“, pak, za sporedne junake (koji će do kraja biti vrlo važni) ima neobična bića - ljude po telu i licu obrasle krastama koji mirno žive u ostacima potopljenog grada a koji će čitaoce podsetiti na čudna bića koja žive u močvari iz 8. epizoda „Besne vode“ (kod nas prvo objavljene u „Strip artu“ i reprintovane pod nazivom „Gnevne vode“ u 3. tomu „Džeremaje“ u izdanju „Čarobne knjige“). Ovog puta Džer i Kurdi su u potrazi za skrivenim dijamantima a na tragu su im, sem krokodila, i dve grupe tragača - jedne profesionalne i spremne na akciju i druge, sastavljene od amatera, koja sa sigurne daljine prati događaje i smišlja najsigurniji način da pokupi dijamante a da se ne izloži riziku!
            Herman je talentovani i iskusni autor koji vlada strip medijem i u scenarističkom i u crtačkom segmentu i spreman je na poigravanje sa njima - od autocitatnosti do parafraziranja uz malu dozu provokacije. Deo provokacija svakako je i mešanje žanrova (naučne fantastike i vesterna), odnosno „sumnjive“ (delimične) pobede glavnih junaka koji, inače, odrastaju, sazrevaju i stare (mada sporije nego obični ljudi). I Hermanov crtež se vremenom transformisao od jarkim bojama obojenog crteža do potpunih akvarela. U tom likovnom postupku vrlo su ubedljive scene koje se dešavaju u doba kada je svetlo slabo (noć, sumrak, magla) i tada je Hermanova četkica odista majstorska.
            Sve rečeno potvrđuje da je Hermanov „Džeremaja“ strip koji neprestano produbljuje svoje priče i tako kontinuirano pomera kvalitativne granice samog serijala ali i celokupnog korpusa naučnofantastičnog stripa.
            („Dnevnik“, 2019.)

Marvelov univerzum super heroja nesporno spada u fenomene savremene masovne kulture druge polovine XX i prvih decenija XXI veka. Bez obzira koliko pojedini čitalac ili kritičar voleo ili ne taj stripski (poslednjih godina i filmski) univerzum, istine radi, mora priznati kako je u pitanju odista začudno zamešateljstvo. Za ovaj sud takođe je nevažno kako se došlo do ideje stvaranja univerzuma - a definitivno nije reč o nameri odnosno planskom radu već o pukoj improvizaciji kako bi se primamile nove generacije mladih stripoljubaca u svrhu čega su istorije junaka prepričavane i prilagođavane; reč je, dakle, o improvizaciji koja se „otrgla kontroli“ i nametnula kao princip rada. Bosovi Marvel kompanije su, vođeni računicom odnosno saldom prodaje, prihvatili manir gradnje univerzuma i njegovih stalnih prekrajanja i dopuna u nišama „paralelnih stvarnosti“. Među tim novim, uporednim verzijama jedna od intrigantnijih svakako je ona koju je, pod naslovom „Marvel 1602“, osmislio zapaženi žanrovski pisac Nil Gejmen (1960). Serija je originalno objavljivana 2003. i 2004. u osam svezaka a domaćim čitaocima je celokupno delo ponudila „Čarobna knjiga“ u reprezentativnoj tvrdoukoričenoj ediciji „Best of Marvel“ (u izmenjenom i poboljšanom dizajnu). Provereni strip scenarista (pre svega legendarnog serijala „Sendmen“ za konkurentsku kuću „DC“) uradio je nešto sasvim originalno: mnoštvo super heroja smestio je u alternativnu 1602. godinu u Englesku i doseljeničku koloniju u Americi. No, pošto je Gejmen sve osim rutinskog pisca, to „presađivanje“ super heroja nije ni malo formalno i šablonizovano. Svi junaci - osim Kapetana Amerike - rođeni su u dobu Elizabete I i stvorovi su svog doba (ma koliko čudni) pa, shodno tome, uopšte nemaju na pameti XX vek već pokušavaju da opstanu u svom „originalnom“ dobu. Tako je Nik Fjuri u 1602.g. Nikolas Fjuri šef bezbednosti kraljice dok je Doktor Strejndž dvorski vidar, Piter Parker je Fjurijev sluga-posilni (i nikako da ga ujede pauk), Derdevil je u ovom vremenu slepi trubadur, Doktor Dum je sada ambiciozni zlobnik Oto fon Dum, Magneto je Enrike, vrhovni španski inkvizitor; Karlos Ksavijer je, pak, Čarls Ksavijer, mentor X-mena koji su i u 1602.g. izopšteni od ljudi i sakupljeni u posebnu školu. Akteri serijala su i nova/stara Fantastična četvorka, Tor, Rid Ričards, Hulk, Džon Grej i drugi. Zaplet počinje vremenskim nepogodama koje mnoge navode na misao da počinje kraj sveta; naknadno se saznaje da je neuspelo smaknuće Kapetana Ameriku vratilo 400 godina unazad, u 1602. godinu, izazvavši pukotinu koja može da uništi univerzum. Sumnja na izazivača nevremena pada i na Virdžiniju Der, prvo dete rođeno u koloniji Roanok (što je istorijski tačno), koja može da menja svoj oblik (u grifona, lane, lava, konja...) a koju prati i štiti plavokosi Indijanac Rodžas koji je, u stvari, Kapetan Amerika. Ubistvo kraljice Elizabete I na vlast dovodi kralja Škotske Džejmsa VI koji je poznati mrzitelj svega čarobnjačkog/veštičijeg. Nakon avantura u kojima se letećim jedrenjakom oslobađaju zatočena Fantastična četvorka i X-meni, svi oni se upućuju što dalje od pretnji - u Novi svet gde će, koliko-toliko, razrešiti preostale dileme i naći svoj mir...
            Gejmen se kroz čitavu priču poigrava čitalačkom znatiželjom i očekivanjima. Njemu je jasno da će čitaoci pokušavati da otkriju ko je koji junak iz početnog Mervelovog univerzuma (dakle iz tzv „srebrnog doba stripa“ 1956-1970.g; mada Kapetan Amerika spada u tzv „zlatno doba stripa“ 1938-1956.). Kada tragaoci prepoznaju heroja neprestano će upoređivati „original“ i njegovu istorijsku kopiju (predaka). Ova igra je svakako jedno od težišta čitavog serijala a drugo je vanredno složena priča sa 30-tak junaka koji vode i zapliću povest utemeljenu na zaverama i ostvarivanjima interesa (preuzimanje vlasti i moći), sukobima između racionalno-pragmatičnog shvatanja-delanja i apartno-čudovišnog (magijskog i mitološkog) koje se u takvu koncepciju ne uklapa. Svoju ulogu imaju i obrasci dobrog „novog sveta“ kao antiteže lošem „starom svetu“ odnosno blaga i prastarih, tajnih učenja. Gejmen ne propušta da karikira poneku od situacija i herojskih osobina mada ostaje duboko poklonjen ljudima koji su ulepšali njegovo detinjstvo – Stenu Liju, Džeku Kirbiju i Stivu Ditku. Crtač Endi Kjubert, sin strip velikana Džoa Kjuberta, sugestivnim crtežom i dinamičnom montažom tabli daje adekvatan lik i oblik začudnom svetu, istovremeno raskošnom i zlokobnom. Bitnu ulogu u konačnom izgledu crteža imao je i kolorista Rišar Izanov koji je potencirao paletu intenzivnih boja odnosno kreator rustičnih naslovnica Skot Mekauen.
            Rečju, Marvelov serijal „1602“ ambiciozno je i vrlo prijatno osveženje u glamuroznom svetu kompanijskog komercijalnog stripa.
(„Dnevnik“, 2019.)

Posvećeni izdavač „Modesty stripovi“ u svojoj ediciji „Uspomene“ objavio je, do sada, dve knjige u kojima su reprintovani stripovi iz edicije „Nikad robom“: prva knjiga je sadržala stripove Branislava Jovanovića-Brane a druga Radivoja Bogićevića. Nova knjiga je sabrala pet strip svezaka koje je nacrtao Nikola Mitrović-Kokan (1933-1997), legenda jugoslovenskog i srpskog stripa. Ediciju „Nikad robom“ je objavljivala kuća „Dečje novine“ iz Gornjeg Milanovca od 1963. do 1977.g. u 595 brojeva. U prvih sedam godina „Nikad robom“ je izlazio najpre u mesečnom a potom dvonedeljnom i konačno nedeljnom izdanju; početni A5 format na 32 strana od broja 195 upola je smanjen a broj strana dvostruko povećan. U sveskama „većeg“ formata svaki drugi list je štampan u petobojnoj ofset štampi dok su „manje“ sveske bile u potpunosti u boji. Tematika „većih“ svezaka je bila borba za slobodu naroda i narodnosti socijalističke Jugoslavije kroz istoriju dok su „male“ sveske pratile doživljaje dečaka boraca-kurira Mirka i Slavka. „Nikad robom“ je bila prva strip edicija koja je kontinuirano i masovno proizvodila domaće stripove; lista scenarista i crtača koji su bili angažovani za ove potrebe duga je i na njoj su neka od najsjajnijih imena ovdašnjih strip stvaralaca. Ime Nikole Mitrovića-Kokana svakako spada u sam vrh te liste. Istini za volju, uprkos njegovom bogatom opusu, za Kokana nisu čuli čak ni polaznici Leskovačke škole stripa iz 1995.g. o čemu piše Marko Stojanović u svom Predgovoru. Dodatno nepoverenje ulivao je Kokanov izgled (uredna začešljanost, brčići, sako) tako udaljen od umetničke razbarušenosti. Ipak, prvi pogled je varao pa se brzo ispostavilo da je Kokan veliki strip znalac i stručnjak te nadahnut i podsticajan mentor. Učenici su pored mnogih tajni zanata otkrili i da njihov mentor nije čuvao originalne table stripova koje je objavio (! - isto tako nije previše pazio na svoje skice) odnosno da ima brojne započete a nezavršene stripove. Kokan se čitavog života borio sa svojim radnim dizajnerskim obavezama nakon kojih je „odrađivao“ još jednu smenu za crtačkim stolom u svom stanu, uvek „gonjen“ nerazumno kratkim rokovima za predaju stripova. Imperativ brzog crtanja, neretko po slabim scenarijima, naterao je Kokana da se, kako bi nacrtao što više tabli, dovija na razne načine; tako je izmislio vizuelnu opsenu: pozadinu koja „nije ništa a opet je nešto“. On je takođe upisivao tekst u strip kako bi koliko-toliko imao kontrolu nad konačnim izgledom stripa pošto nije mogao da utiče na kolor jer su strip bojili radnici u štampariji! Kad se na sve to doda i da su stripovi štampani na lošem novinskom papiru, sa mnogo mrlja i razlivenih boja nije čudno što je Kokan bio nezadovoljan svojim radom i statusom navodeći u intervjuima da kvalitetni strip zahteva „isključivo visoki nivo profesionalnosti i kontunuirani studiozni rad“ (što on sebi nije mogao da priušti). No, Kokan je, uprkos svim preprekama, jedan od najproduktivnijih autora edicije „Nikad robom“ (koju u školi stripa nije pominjao!) i vizuelno najprepoznatljivijih. Čini se da je sva ograničenja „preskočio“ jedinstvenim stilom koji spaja siloviti, rudimentaran/minimalistički crtež ružnog realizma koji se, već u sledećem kvadratu, pretvara u vrhunsku stilizaciju kojoj ni mrljava štampa ne može da naškodi - po ovoj karakteristici Kokan je brat po peru i četkici sa Albertom Brećom koji je u jednako nepovoljnim uslovima (kratki rokovi, loša štampa) stvarao crtački superiornog „Morta Sindera“.
            Knjiga „Nikola Mitrović-Kokan Stripovi iz Nikad robom 1964-1967“, koju je priredio Živojin Tamburić, sadrži pet svezaka ovog serijala (u originalnom formatu i koloru) koje je vredno restaurirao Stevan Brajdić Čupko. U prve dve („Tragovi u snegu“ i „Bećir aga“ po scenariju M. Nicića) pratimo doživljaje hajdučke družine koju, u godinama pre Prvog srpskog ustanka, predvodi harambaša Boško. Kokanova ruka ovde nije uvek sigurna ali će se, zato u epizodi „Kraljević Marko i očeva sablja“ razigrati i stvoriti lik robusnog, brkatog ljudine koga ništa ne može zaustaviti (njegov se lik umnogome poklapa sa arhetipskim „sećanjem“ na Marka). I montaža tabli dinamična je i adekvatno prati tenzije narodne pesme. I u sledeće dve sveske („Megdan pod bedemima“, „Senjanin Tadija“) koje se temelje na narodnim pesmama („Bolani Dojčin“, „Nahod Momir“, „Senjanin Ivo“, „Senjanin Tadija“, „Ropstvo Janković Stojana“) Kokan suvereno vlada svojim crtežima dajući lik od krvi i mesa junacima narodne epske poezije ali i sugestivno dočaravajući izgled tog vremena, od fizionomija ljudi, seljaka i Turaka, preko arhitekture do pejzaža i vremenskih prilika.
            Nikola Mitrović-Kokan, jedan je nezaobilaznih stvaralaca u našoj istoriji stripa, ovom je knjigom dostojno predstavljen starim i novim čitaocima. Otuda je ovaj izdavački poduhvat „Modesty stripova“ svojevrsni kulturni događaj koji zavređuje punu pažnju. Nadajmo se da će to biti podsticaj za reprintovanje i ostalih Kokanovih stripova jer oni to svakako zaslužuju.
(„Dnevnik“, 2019.)


Šesti tom edicije u kojoj su sabrani svi segmenti stripa “Ken Parker”, u izdanju “Darkwood”-a, čine dve epizode kojima se završavaju odnosno započinju mini celine u okviru ovog serijala. Naime, priča “Narod ljudi” okončava trilogiju o Kenovim doživljajima na Aljasci dok “Balada o Pat O’Šejn” započinje tetralogiju o stasavanju istoimene devojčice. Mada je ovaj strip vestern tematike-žanra, scenarista Đankarlo Berardi (1947) hrabro je odlučio da posle samo par epizoda iskorači iz prepoznatljivog miljea i pošalje svog (anti)heroja, u priči “Lov na moru”, u mornarsku pustolovinu na kitolovcu (što je i svojevrsni omaž legendarnom romanu “Mobi Dik”) a zatim u ledena bespuća Aljaske gde brodolomci pokušavaju da prežive (“Bela zemlja”). Eskimi spasavaju samo Kena i Nanuka (Eskima harpunistu; Nanuk je, pak, ime glavnog junaka antologijskog dokumentarca iz 1922.g.). “Narod ljudi” (kako žitelji ovih prostora nazivaju sebe) priča o svakodnevnom životu Eskima i njihovim običajima (od lova, socijalnih interakcija do odnosa prema starcima te ljubavnih rituala); Ken se trudi da se koliko-toliko uklopi u rutinu grupe mada, neminovno, iz pukog neznanja pravi i pogrešene korake. S druge strane, njegove priče o predelima bez snega i drugačijem načinu života privlače i zavode poneke Eskime. Otuda mu se, pošto reši da se vrati u civilizaciju belog čoveka (iako o njoj uopšte nema lepo mišljenje), pridružuje mladi par. Posle gotovo idiličnih dana putovanja i lova putnici stižu do rudarskog sela. I, kako se i moglo očekivati, sudar dva sveta neminovno će biti tragičan. Znajući da Eskimi ne shvataju u čemu su pogrešili ali da će, prema pravilima belaca, morati da ispaštaju za svoj postupak, Ken onesposobljava šerifa kako bi omogućio Eskimima da pobegnu nazad, u ledenu pustaru. Iako je susret sa civilizacijom bio katastrofalan nešto se promenilo - bogatija za iskustvo otkrovenja drugačijeg života mlada žena odlučno se protivi tradicionalnim stavovima svog muža.
Berardi je kroz niz situacija i ponašanje nekoliko aktera napravio živi i uverljivi antropološki portret Eskima neopterećen etičkim i moralnim predrasudama. Crtež Bruna Marafe je mnogo sigurniji i valjanije preti priču nego u prethodnoj epizodi.
“Balada o Pat O’Šejn” vraća se u prepoznatljivu ikonografiju vestern žanra. Kenu se sudi za niz nedela koja je počinio bandit Džejms V. Latimer. Njegove tvrdnje da nije onaj za koga ga smatraju uzaludne su i Ken brzom odlukom porote biva osuđen na smrt vešanjem! Istovremeno u selo stižu devojčica Pat O’Šejn i njen stariji brat, ali još uvek samo naivni momčić, Lukas koji će biti ubijen u partiji karata u salunu. Pat preduzima očajnički potez - na prevaru oslobađa Kena ali ga natera da obeća da će uhvatiti Lukasovog ubicu. Ni ona ne veruje Kenu da nije Latimer i pokazuje mu petparačku knjižicu o Latimeru razbojniku-džentlmenu. Ken kreće u avanturu koju prate stalne rasprave sa Pat, svojeglavom svađalicom koja krade i laže po potrebi (najčešće o svojim godinama ali i prošlosti), voli da se pravi važna i iskusna, srčana je ali i nežna (jer je, ipak, još uvek dete). Tragači će dostići ubicu i njegovu bandu a u obračunu će im pomoći pripadnik kanadske konjičke policije za koga se, pak, ispostavlja da je neko sasvim drugi. Vragolasta Pat konačno će osvetiti brata i povratiti oteti novac i, na kraju, opet nadmudriti Kena.
Kao što je Ken stvoren po uzoru na vestern film „Džeremaja Džonson“ iz 1972.g. u kome usamljenog, pravdoljubivog trapera igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega) tako je Pat stvorena po uzoru na Meti Ros, dovojčurka iz vesterna “Prava hrabrost” (“True Grit”) iz 1969.g. u režiji Henrija Hataveja (šerifa Rustera Kogburna je igrao legendarni Džon Vejn); rimejk ovog klasika snimila su braća Koen 2010. godine. Upinjanje starmale Pat da bude tretirana kao odrasla osoba čije se mišljenje i stavovi poštuju rezultiraju smešnim, ponekad i grotesknim, događanjima usred surovog društva koje ne oprašta greške. Berardi je uspešno “igrao na kartu” sudara svetova odraslih i dece stvarajući niz zabavnih dijaloga i situacija. Intrigantno je i poigravanje odnosom stvarnosti i njene petparačke fikcionalizacije (istorijski poznato i na primerima Džesija Džejmsa ili Bilija Kida i njihovih šund literarnih inkarnacija koje su štampane dok su obojica bila živa i jahala Divljim zapadom); druga varijanta ovog odnosa je mitologizacija priče kroz stihove balade koja, naravno, voli da “dotera” događaje. Na svo ovo zamešateljstovo nadovezuje se Ivo Milaco (1949) koji je konačno “oslobodio” svoju ruku darujući čitaocima/gledaocima svoje razbarušene linije i crteže koji deluju kao krokiji i skice u različitim fazama rada (ali svi, definitivno, izgledaju kao nedovršene slike, barem po klasičnim merilima). No, neodoljivost Milacovog rada upravo je u toj nedorečenosti koja dozvoljava gledaocu da je, ukoliko je voljan, dogradi i dovrši po svojoj volji i želji.
„Ken Parker“ i u ovom tomu se predstavlja kao sjajan, intrigantan i inovativan „vestern sa dušom“ u kome uživaju istinski stripoljupci.
            (“Dnevnik”, 2019.)




Strip serijal „Mort Sinder“ spada u klasična i kultna dela 9. umetnosti. Rezultat je saradnje dva izuzetna umetnika: pisca i scenariste Hektora Germana Osterhelda (1919-1978 - stvarni datum smrti nije poznat jer su Osterhelda oteli-zarobili vojnici argentinske hunte i od tada mu se gubi trag) i crtačkog genija Alberta Breće (1919-1993). Ovaj dvojac je zaslužan za niz sjajnih dela koja ulaze u sve anale stripa; uz „Morta Sindera“ svakako treba spomenuti serijale „Erni Pajk“, „Šerlok Tajm“, „Eternaut“ te album „Če“. Obojica su deo argentinskog strip buma iz 1950-tih i 1960-tih kada se ova umetnost intenzivno razvijala i privlačila stvaraoce iz čitavog sveta (među njima i mnoge italijanske crtače na čelu sa Hugom Pratom).
            „Mort Sinder“ je izlazio u nastavcima u nedeljnom magazinu „Misterix“ i njegovoj inkarnaciji „Supermisterix“ u periodu od 1962. do 1964. godine. Svih deset epizoda, na oko 220 stranica, sabrano je u tvrdoukoričenu knjigu većeg formata u izdanju „Darkwooda“-a, dopunjenu visprenim predgovorom dr Dejana Ognjanovića odnosno, na kraju knjige, sećanjima Patricije Braća na svog oca, Brećinim autobiografskim beleškama te biografijom Osterhelda iz pera Sergeja Karova. Poseban specijalit je niz ilustracija domaćih strip umetnika u čast Morta Sindera i njegovih „otaca“.
            Mada serija nosi njegovo ime, Mort Sinder se pojavljuje tek u drugoj epizodi što je kako legenda kaže posledica Brećine neodlučnosti oko Mortovog izgleda (pitanje Ezrinog izgleda Breća je rešio tako što je nacrtao sebe, istina starijeg nego što je tada bio). U prvoj epizodi (6 tabli) „Faraonov dar“ stari antikvar iz Čelzija, Ezra Vinston, „sin i unuk antikvara“, ugledaće u novokupljenom staroegipatskom ogledalu prelepo lice žene pisara faraona VII dinastije nakon čega sledi niz halucijacija za koje Ezra pokušava da nađe racionalno objašnjenje ali ne uspeva pa se glasno pita „Da li je prošlost tako mrtva kako mi to verujemo?“ Sledeća priča, „Ljudi olovnih očiju“ (na preko 80 strana!), baca Ezru u vrtlog neobičnih događaja: antikvar dolazi u posed neobične amajlije za koju se potom raspituju ljudi „olovnih očiju“ a on ih slaže bez nekog posebnog razloga; pošto otkrije da na ruci ima trag amajlije Ezra traži pomoć lekara ali - svi koje sreće takođe imaju isti beleg! Istovremeno se  posvuda nalaze novine koje pišu o pogubljenju i sahrani ubice Morta Sindera. Ezru beg od ljudi sa tragom amajlije vodi baš na groblje gde je Sinderov grob. Na isto mesto dolaze i ljudi olovnih očiju... Ezra će pomoći Sinderu da ustane iz groba a zatim obojica beže od progonitelja. No, Ezra biva uhvaćen i odveden do doktora Angusa koji operacijama na mozgu stvara ljude olovnih očiju koje potpuno kontroliše i tako namerava da pokori svet! Mort spasa Ezru ali oni ne uspevaju da umaknu pa Mort, kako ne bi pao u ruke ludog doktora, traži da ga Ezra ubije - što ovaj i uradi! U konačnom obračunu Mort će se ponovo vratiti iz mrtvih i osujetiti Angusa a potom sa Ezrom krenuti u nove doživljaje. „Ljudi olovnih očiju“ su ključna priča serijala prepuna tajni koje se ne razrešavaju (Mort ne otkriva ko je), frustracija i teskoba, sumnji, straha i zebnje, potera i uzaludnih bekstava... Osterheld maestralno kreira i kontroliše tenzija ostajući intrigantno i uznemirujuće nedorečen usred atmosfere mračnih naselja, grobalja, močvara i katakombi te jednako zastrašujućih blistavih operacionih sala.
            Naredne epizode (uglavnom ne duže od 20-tak strana) slede sličan obrazac: dileme ili sumnje u vezi sa nekim predmetom iz Ezrine antikvarnice rešava Mort tvrdnjama da zna o čemu je reč jer je bio svedok tog vremena i dešavanja. Zatim Mort priča svoje doživljaje a u epizodi „Čarlijeva majka“, čak, odvodi Ezru u bitku iz I svetskog rata. U epizodi „Vavilonska kula“ Mort, potaknut komadom cigle, pripoveda o svom učešću u gradnji kule koja je lansirna rampa za brod koji je trebao da stigne do Meseca što je sprečio tajanstveni vanzemaljac. „Brod robova“ bavi se Mortovim doživljajima na brodu koji je prevozio crne robove. Ukleti „Vitraž“ koji je napravio sveštenik Inka da bi se osvetio konkvistadorima omađijaće Ezru i navesti ga da pokuša da ubije Morta. „Grobnica princeze Lisis“ vodi Ezru, Morta i fanatičnog arheologa u potragu za nepoznatom staroegipatskom princezom; njeno otkriće, pak, opet će dovesti do susreta sa vanzemaljcima. „Bitka kod Termopila“ je uzbudljiva pripovest o hrabrosti, požrtvovanosti i iskrenom prijateljstvu koju kazuje Mort, jedan od retkih preživelih. Osim povesti o bližoj i daljoj prošlosti Mort će pričati i uzbudljive priče o svom bekstvu iz zatvora odnosno pobuni zatvorenika („U zatvoru „Plava golubica“ Marlin i Kaluđer).
            Osterheldovo pripovedanje nadahnuto je i ubedljivo; izostanak objašnjenja Mortovih sposobnosti samo potencira sveprisutnu tajanstvenost i začudnost (legenda kaže da je sve to posledica neizvesne sudbine izdavanja serijala). Kominacija žanrova (naučna fantastika, horor, krimić) u različitim istorijskim epohama stvorila je egzotični amalgam kome je teško odoleti. Na sve to se nadovezuje ingeniozna Brećina eksplozivna crtačka majstorija koja razbija uobičajene obrasce čistih i lepih slika donoseći sudar elegantnih linija i robusnih crnih i beli površina. Table su prepune neobičnih rakursa, groteskno-karikaturalnih fizionomija, slika koje su nalik negativu crno-belih fotografija, zlokobnih enterijara i pejzaža od kojih je teško odvojiti fascinirani pogled.
            „Mort Sinder“ je istinsko remek-delo koje oduševljava svojom nepatvorenom imaginacijom a nadahnutom subverzivnošću obesmišljava rutinske, konfekcijske strip proizvode.
            („Dnevnik“, 2019.)


ДНЕВНИКОВА КЊИГА: Сазвежђе Лем

Извор: Dnevnik.rs
    
Приредио: Саша Радоњић, Издавач: Соларис 2019.


Антологија прича “Сазвежђе Лем” коју је приредио Саша Радоњић на једном месту обједињује ауторе који су били у најужем избору за награду “Станислав Лем” коју додељује новосадски “Соларис”. Антологију чине приче најбољих домаћих писаца које су писане у често неправедно запостављеном кључу фантастике, научне фантастике, хорора и слипстрима.
Писање и сањање као синоним са стварањем света присутно је код Филипа Давида и Јовице Аћина који имају по две приче у овој збирци. Занимљиво је да приче Јовице Аћина „Отац сан“ и Филипа Давида „Ја сам неко други“ обе поетизују фигуре очева који се појављују као архетипски јунаци у симболичким причама (значењски повишен лик оца, по трећи пут, али у другачијем контексту, појављује се и у Кнежевићевој приповетки).
Илија Бакић пише под утицајем Борхеса у сјајној причи „Свод“ у којој калифов научник покушава да пробије кристални небески свод који су он и његови радници затекли у облацима пошто су саградили огромну кулу. Нарација у крајње сажетој и поетичној причи је тако густо ткана, да се готово после сваке реченице отварају „удице“ потенцијалних, нових прича, које би „Свод“ могао да отвори.
Помало шаљива прича „Телефон“ Зорана Живковића бави се писцем ког сам Ђаво (и то преко телефона) поставља у немогућу позицију да одабере да ли жели да постане популаран за живота и заборављен после смрти, или презрен за живота, а легенда пошто напусти овај свет. Варијацију на тему уметника који прави договор са Нечастивим доноси и прича „Ктулујско око“ Бобана Кнежевића али овај пут у далеко мрачнијем тону, натопљена лавкрафтовском фантастиком.
Крвава хорор прича Горана Скробоње (чије је приповедање увек, без промашаја „заразно“ за читање), прати необичног главног јунака који је краљ пиратских видеотека.
За Новосађане ће свакако занимљива бити прича Мирјане Новаковић и благи омаж „Досијеу икс“ о жени која истражује чудне појаве на плацу срушене кафилерије на Клиси, и покушавајући да открије да ли је истина да свако ко залута на то место неповратно изгуби седам минута живота.
Многе приче из збирке прате класични фантастични образац са кратком и језгровитом нарацијом, и поентом или обртом на крају. Једна од таквих је свакако и динамична „Закључана соба“ Ота Олтвањија, о породици која се носи са смрћу мужа и оца.
Осим поменутих аутора, у збирку су уврштене и приче Ђорђа Писарева, Горана Петровића, Лауре Барне и других. „Сазвежђе Лем“ је једна од оних књига које су пријатна вечерња или поподневна забава, пошто су приче маштовите и вешто написане.
Настасја Писарев



Strip serijal „Skalpirani“ scenariste Džejsona Arona i crtača Rajka Miloševića Gere, koji je povremeno imao „ispomoć“ drugih majstora olovke i pera, započeo je svoju avanturu 2007. i potrajao do 2012.g. kada je okončan. Sveukupno je objavljeno 60 svezaka (svaka sa oko 24 stranice), u izdanju američke kuće „Vertigo“, koja je formalno deo „DC“ giganta poznatog po super-herojima na čelu sa Supermenom, Betmenom i Čudesnom ženom; no, „Vertigo“, u mesečnim sveskama ili knjiga,  prvenstveno objavljuje ambicioznije i serioznije stripove namenjene odrasloj i zahtevnijoj publici. Stoga ne čudi da su „Skalpirani“ odmah privukli veliku pažnju čitalaca i dobili pohvalne (ali i negativne) kritike stručnjaka. Agilni „Darkwood“ za ovdašnje stripoljubce objavljuje serijal u pet knjiga „de luks izdanja“.
Sama postavka priče egzotična je i provokativna jer se dešavanja odvijaju u jednom od indijanskih rezervata koji nominalno imaju status autonomnih oblasti (čitaj, geta ili koncentracionih logora) za jadne ostatke starosedelaca koje su beli doseljenici masakrirali (izvršili genocid) u ime civilizacije (otimanja prirodnih bogatstava i resursa). Nekadašnji gospodari prerija, šuma i planina „humano“ su saterani u rezervate gde su prinuđeni da žive od državne milostinje; potomci ponosnih lovaca i ratnika i danas žive na marginima najbogatijeg i najdemokratskijeg kapitalističkog društva, prehranjući se bonovima za hranu i sitnim kriminalom. Alkoholizam, narkomanija i prostitucija su redovne, svakodnevne pojave formalno suzbijane i kontrolisane od lokalnih policajaca (takođe Indijanca) kojima rukovode korumpirani političari-poglavice; svako od njih ima svoju računicu i ambicije da i dalje zarađuje na tuđoj grbači, muci i neznanju. Mlade generacije pokušavaju da nešto promene (često i nasilno) ali upotreba alkohola i droga potapa ih u bezvoljnu, nemu (ugojenu) masu kojom vladaju siledžije i njihovi nalogodavci. Rezervat Oglala Sijuksa pod nazivom „Prerijska ruža“, u južnoj Dakoti, gde je veliki narod Sijuksa došao da umre oličenje je bezmerne ljudske bede i zla. Brojni živopisni strip (anti)heroji nisu ni potpuno dobri ni potpuno loši jer iza svakoga stoji životna priča koja ga istovremeno i opravda i optužuje. Centralni lik dešavanja, Dešajel Zli Konj, agresivni momak, zaposlen kao potrčko-policajac (ali i tajni agent FBI-ja), sin je buntovne majke Đine. Dešajelov šef je Crvena Vrana, poglavica, bivši buntovnik a sada političar i biznismen koji diluje drogu, nemilosrdno uništava konkurenciju i otvara veliki kasino koji će, kako on tvrdi, svojom zaradom poboljšati život u rezervatu; njegova ćerka Kerol besomučno menja ljubavnike, Dizel je manijakalni ubica, FBI agent Nik opsednut je željom za osvetom dugom tri decenije, Kečer okajava svoje grehe u alkoholu i misticizmu, mladi Dino samo hoće da pobegne u Kaliforniju dok Lorens, u ime mladalačkih ideala, doživotno leži u zatvoru za ubistva koja nije počinio... Drugi tom serijala nastavlja da zapliće sudbine (od ubistva Đine i dolaska predstavnika poslovnih partnera Crvene Vrane koji seju užas i smrt do stradanja nedužnih svedoka i ljubavni susreta koji su grčeviti pokušaji da se oseti nešto lepo i normalno).
„Skalpirani“ su izuzetno surova i nasilna noar krimi priča. Njeno iščitavanje moguće je na više nivoa - kao grube ali klasične priče o policajcu na tajnom zadatku u samom srcu kriminala koji gubi svoj identitet ili kao slike geta ogrezlog u nasilje i poroke. No, kako niz događaja odmiče znatiželjni čitalac je sve sigurniji da pred sobom ima modernu verziju putovanja kroz Pakao iz koga povratka nema. U tom Paklu boja kože (bela, crna, crvena ili žuta) nije ni od kakvog značaja za moralnost i „ispravno“ ponašanje - zli su zli bez obzira na rasu. Ipak, „indijansko pitanje“ je jedan od glavnih argumenata negativnih kritika serijala: scenariju je oštro zamerano da podstiče politički nekorektne predrasude o „lošim Indijancima“. Ovo napadno „čistunstvo“, međutim, potpuno je neosnovano. Više pažnje zaslužuju primedbe da strip ponavlja oveštale krimi šablone. „Skalpirani“ nesporno koriste žanrovsku ikonografiju ali to nikako ne rade rutinski. Aronova pripovedačko-scenaristička veština na zavidnom je nivou. Radnja naizmenično „skače“ iz sadašnjosti u prošlost i ovo kretanje napred-nazad otkriva i razrešava mnoge tajne ali daje i uporedni uvid u razvoj ličnosti što je, pak, jedno od težišta priče - propast mladalačkih ideja i zanosa - koje samo potcrtava bezizlaznost iz okruženja i situacija u kojima junaci opstaju.
Prljavi grafizam R. M. Gere briljantna je i organska vizuelizacija priče. Bravurozne kjaroskuro slike Gera montira u vratolomno brze table koje ostavljaju bez daha. Gustina detalja i bizarnost rakursa ne dozvoljavaju da se preko slika „olako“ pređe. Čitava površina stranice (bez margina) poprište je vrhunskog crtačkog umeća. Slike urasle jedna u drugu grade monolitne celine guste atmosfere i vanredne likovnosti. Gera je u „Skalpiranima“ na vrhuncu svog impozantnog i višestruko dokazanog likovnog umeća ovog puta obogaćenog i sjajnim, sugestivnim kolorisanjem. Gostujući crtači, Džon Pol Leon i Davide Furno, ma koliko da su vešti jednostavno nisu dorasli Gerinom majstorstvu.
Zaključimo da su „Skalpirani“ izuzetan strip serijal robusne snage i duboke tragedije, u kome kipte „krv, znoj i suze“, i kao takav ne ostavlja čitaoce ravnodušnima niti dozvoljava da bude brzo zaboravljen.
(„Dnevnik“, 2019.)

Miki Šepard je literarni entitet koji je stvorio Đorđe Pisarev (1957) jedan od najzapaženijih prozaista srednje generacije, istrajni sledbenik postmodernističkog literarnog svetonazora koji istražuje i iskušava kanone književnosti pa, između ostalih,  problematizuje i pitanja autorstva.
Biografije Šeparda i Pisareva u mnogim se elementima prepliću (počev od iste godine rođenja) na šta Pisarev nadovezuje opšta mesta: Šepardova životna priča je tipična za američke pisce (strudirao je pomorsko pravo i biologiju, bavio se raznovrsnim zanimanjima – trgovački putnik, berač pamuka, matroz, konobar, novinar a zatim i urednik – predavao kreativno pisanje na fakultetima, pisao lake psihološke brošure s temom usamljenosti ili ljubavi, učestvovao u književnim kolonijama, organizovao sajmove. Ipak, Šepardov život nije dovoljno poznat publici a njegov nestanak u jednoj TV emisiji obavijen je tajnom (tako dragom postmodernizmu, setimo se fame o Pinčonu).
Šepardovi romani (navodno) parafraziraju mitove o američkom Divljem zapadu, političke, socijalne i proleterske romane koji su u SAD bili popularni  tridesetih i četrdesetih godina XX veka.
Nastavljajući da gradi opsenu o fatalnom i fantomskom piscu Pisarev piše da je Šepard cenjen kod kritike što potvrđuju prikazi/recenzije Nortopa Fraja, Džonatana Kalera, Ihaba Hasana, Džima Volasa Houksa… Od brojnih Šepardovih knjiga domaćoj publici su poznate samo Strašne priče i Istinite priče o duhovima koje je (naravno) preveo Đorđe Pisarev. Na žalost još se čeka na prevod knjige eseja-kritika Uz obalu (koja je Šeparda uvela u prvu garnituru kritičara Srednje Amerike a potom i na bestseler-liste kada je otkriveno da se dobar deo tekstova odnosi na nepostojeće knjige – koje će kasnije Šepard početi da ispisuje); isto se tako čeka i na prevod krucijalnog dela (zbirke priča-romana) Devet malih delova.
Stanicu za lov na kitove u čijem podnaslovu stoji „Izabrana dela“ preveo je i priredio (opet naravno) Pisarev dok je sjajne ilustracije nacrtala Nastasja Pisarev. Kako i priliči ambiciozno i seriozno sačinjenom delu, Stanica… sadrži kritičke osvrte na Šeparda odnosno „Hrestomatija“ koja čine citati dela pisaca različitih epoha koji su Šepardu bili uzor i inspiracija; iza naslova „Iz stručne literature“ nalaze se citati iz naučnih dela koja analiziraju fenomene koji se pominju u Šepardovim pričama (spiritizam, duhovi, fantomi, parapsihologija). Između ove „sekundarne literature“ smeštene su izabrane proze iz knjiga Istinite priče o duhovima odnosno Strašne priče u kojima su, nominalno, opisane obznane „onostranog“ i „natprirodnog“ koje prkose razumu buržuja i malograđanima viktorijanskog „profila“ (mada ima i izuzetaka kakav je jedan Viking); pomenuti „subjekti“ u svojim se rasuđivanjima i ponašanju rukovode principima kauzalnosti i istih se nikako ili vrlo nevoljno odriču. Ali, „onostrano“ nije na „razumskoj“ strani stvarnosti pa tvrdoglavo-uporno podriva tekovine kapitalizmom formatiranog modernog (čitaj racionalnog) čoveka i inicijalno izaziva duboku (egzistencijalnu, mentalnu) jezu i zebnju junaka (a i čitalaca).
Druga polovina knjige donosi novele „Kao uspavane princeze opkoljene trnjem od leda“ i „Stanica za lov na kitove“. Kako (prevodilac) Pisarev kaže u „Napomeni prevodioca“„Kao uspavane princeze…“ izaziva „naprasno pomeranje stvarnosti, grčenje dijafragme i ‘tera na primalni krik’“ dok je od kritike tretirana kao ‘treš’ jer suviše naginje naučnoj fantastici. Stanica…“ je smatrana nedovršenim i previše literarnim amalgamom Avantura Artura Gordona Pima i Srca tame. Oba dela vezuje početno citiranje dela Konrada Ajkena Gospodin Arkularis koje nije prigodno već esencijalno jer obe celine korespondiraju sa njim tako što preuzimaju određene motive, razrađuju ih i produbljuju. Začudno je kod „… princeza…“ vezano za atmosferu zebnje, jeze i telesne ugroženosti dok je „Stanica…“ paradoksalno vedrijeg tona, sred postapokaliptičkog miljea i, na drugoj strani, raskošne prirode koja živi po svojim (večno prilagodljivim) zakonima. U obe proze važan „junak“ je brod koji plovi morima i rekama i, u „… princezama…“, krije titanske, mračne tajne dok je u „Stanici…“ (ne)pouzdani dom šarolikom društvu nevoljnika.
Šepard (odnosno njegov „alter ego“ Pisarev) ne zazire od žanrovskog iskustva već se predstavlja kao pisac koji suvereno vlada žanrovskim matricama-obrascima (preuzetim iz gotskih, horor i naučnofantastičnih dela ali i ruske „harmsovske“ škole), spretno se poigrava njima, meša ih i nadograđuje stvarajući prozu koja pleni uverljivom sugestivnošću i lepršavošću ali, isto tako, i metatekstualnim konotacijama. Ovakav stav prema žanru nedvosmislena je subverzivna provokacija akademističkim običajima i manirima (lepog literarnog ponašanja, čitaj nemešanja sa tzv. paraliteraturom). No, kao što Šepard/Pisarev insistira na mistifikaciji autorstva i umetničkog dela (u ovom slučaju famoznih knjiga Uz obalu i Devet malih delova) tako insistira i na „agresivnom“ eklekticizmu. Stilske vežbe iz gotskog manirizma razgaljujuće su i, istovremeno, otvaraju pitanja (ne)postojanja-(ne)funkcionisanja efekata jeze i strave u (karikiranim) obrascima i šemama. Jer, mogu li se doživljavati takve senzacije ukoliko čitalac, poučen prethodnim iskustvima, već zna (ili barem sluti) rasplet odnosno finalni (fatalni) ton priče? Par stranica kasnije (u „In vitam aeternam“ gde proza prelazi u poeziju), Šepard/Pisarev razgrađuje-razbija tkivo priče i iskušava efekte fragmentalnosti te (ne)ostvarenje-(ne)funkcionisanje začudnog u takvom, „krnjem“ izvođenju.
Završne proze („Kao uspavane princeze…“ i „Stanica za lov…“) svojevrsne su varijacije na nekolike teme (od avanturističko-kolonijalne do teskobno postapokaliptičke) i, uz rafinirano pripovedanje, plene odmakom od, za horor i naučnu fantastiku, prepoznatljivih šema uzrok-posledica (bez prokazanog „besciljnog“ meandriranja i stilističkih „izleta“). Poznavanje Ajkenovog Gospodina Arkularis obogatiće, pak, čitanje-percepciju ovih priča dubljim slojem asocijacija; no, i „neupućeni“ čitalac (ipak) neće biti uskraćen za intrigu i njeno (ne)očekivano razrešenje.
Konačno, Stanica za lov na kitove otvara i pitanje same prirode romana jer se, uprkos raznorodnosti i razuđenosti, može iščitavati kao funkcionalna celina (samoodređena kao „izabrana dela“) koja ima unutrašnju (romanesknu) koheziju povezanu konstantnim naporom da se tajne (stvaranja i pripovedanja) postavljaju, prepoznaju i razrešavaju u nizu zadatih situacija-varijacija a sve to na radost čitalaca voljnih da aktivno promišljaju tekstove i otkrivaju ultimativno, neponovljivo zadovoljstvo u umetnički uverljivom tekstu.



Istrajno nastavljajući objavljivanje strip serijala „Džeremaja“ scenariste i crtača Hermana Ipena (1938) - u tvrdom povezu, punom koloru i vrhunskoj štampi - agilna „Čarobna knjiga“ upravo je stripoljubcima ponudila deveti tom koji, kao i prethodni, sadrži tri epizode: epizodu 25 - „A ako jednog dana zemlja...“ (originalno objavljena 2004), 26 - „Luka u senci“ (2005) i 27 - „Elzi i ulica“ (2007). Nakon gotovo tri decenije od započinjanja serijala (prva epizoda se pojavila 1979) Herman, koji je kompletni autor „Džeremaje“, i dalje prati avanture dvojca Džeremaja i Kurdi koji krstari širom Amerike razorene međurasnim sukobom koji je uništio centralnu državu i otvorio veliku arenu opstanka ili propasti. Civilizacija ustupa mesto nasilju, pljačkama i ubistvima mada manje zajednice uspevaju da se organizuju i uspostave institucije koje obične ljude brane od kriminalaca odnosno osiguravaju, kako se to političko korektno formuliše, zadovoljavanje osnovnih životnih potreba - naravno za određenu (visoku) cenu uz sve „prateće“ karakteristike (korupciju i zloupotrebu vlasti). Isprva svet liči na novu verziju Divljeg zapada ali se situacija postepeno menja u korist obnove tehnologija i tržišne ekonomije. Sledeći taj trend Džer i Kurdi će promeniti „prevozna sredstva“ i jahanje konja i mazge zameniti jahanjem motora - što ume da ubrza putovanja ali i da ih poprilično oteža posebno kad ponestane „čorbe“ kojom „poje“ motore.
            Upravo će nestašica benzina naterati dvojac da, u epizodi „A ako jednog dana zemlja...“, nađu angažman kao obezbeđenje transportu čiji učesnici ne ulivaju poverenje jer očigledno kriju bizarne tajne. Usto ni predeo kroz koji voze nije ni malo pitom a, konačno, Džera i Kurdija prati i osvete željan nevaljalac koja nisu eliminisali par epizoda ranije. Tenzije između putnika dovešće do otvorenog obračuna među golim stenama pod okriljem magle...
            Pejzaž umnogome određuje ton i sledeće epizode „Luka u senci“: osim par početnih prizora na osunčanoj morskoj obali i poslednje table na kojoj Džer i Kurdi odlaze, čitava se priče odvija u lici prekrivenoj oblacima i maglom što je savršena pozadina za mračna dešavanja u rigidnoj zajednici verskih fanatika koju će uništiti upravo oni koji treba da je preuzmu i dalje razvijaju - dakle deca pokornih vernika. Kako će izgledati to novo društvo posle međugeneracijskog rata (u kome mnogi stradaju) znatiželjni čitaoci neće saznati jer naši junaci odlaze dalje; u stvari se vraćaju u gradić Longton gde živi Džeremajina tetka Marta (koja se povremeno pojavljuje još od prve epizode) i kojoj Džer ima nameru da poveri na čuvanje Milovu, mladu devojku-otpadnicu iz verske zajednice. Plan, ipak, nije ostvariv jer je tetka Marta postala džangrizava, večito nezadovoljna starica. Situaciju komplikuje pojava Elze, ambiciozne devojke koja je, pošto su je izbacili iz lokalne bande, spremna da zarad svojih planova o bekstvu opljačka lokalnog političara, zavede Kurdija i „obrlati“ Milovu.
            „Džeremaja“ se od svojih početaka izdvojio iz tekuća strip produkcije nekolikim specifičnostima: pomešao je naučnu fantastiku i vestern, dozvolio je junacima da odrastaju, sazrevaju i stare, nije insistirao na redovnim pobedama glavnih junaka; uz sve rečeno ide i izuzetan crtež i fantastičan osećaj za montažu tabli. Od 19. epizode Herman je novotarijama dopunio način crtanja (pored uobičajenih crteža koji se naknadno kolorišu, pojedine epizode su rađene kao akvareli, svaki kvadrat je mali akvarel sa minimumom crtačkih linija) te promenio paletu boja (intenzivan kolor za koji je bio zaslužan Frejmond i kojim dominiraju čiste boje sada je zamenjen tamnijim i upadljivo „izbledelim“ tonovima) što sveukupno stvara utisak „teže“ atmosfere. No, čini se da ove promene nisu kozmetičke odnosno „egzercirne“ (kao dokaz Hermanovih likovnih veština). Naime, pažljivi pratilac serijala lako će zapaziti da se Džer i Kurdi neretko nalaze u situacijama koje liče na neke iz njihove prošlosti (bizarne grupe, verske sekte, zajednice u kojima su vlast i kriminal spojeni). Ali, u ovom „drugom krugu“ poznatih tema junaci su stariji i ozbiljniji pa je i sagledavanje ljudskih interakcija dublje i sadržajnije. Otuda i izostanak katarzičnih, „lakih“ razrešenja problema odnosno, čak, izostanak „konačnih odgovora“ što sugeriše da iz sveta haosa i bede nema izlaza.
            Rečju, Hermanov „Džeremaja“ je strip koji se ne „troši“ u ispraznom recikliranju ranijih epizoda već, naprotiv, produbljuje vizure i ustrajno pomera kvalitativne granice samog serijala ali i celokupnog korpusa naučnofantastičnog stripa.
            („Dnevnik“, 2019.)

top