Šesti tom edicije u
kojoj su sabrani svi segmenti stripa “Ken Parker”, u izdanju “Darkwood”-a, čine dve epizode kojima se
završavaju odnosno započinju mini celine u okviru ovog serijala. Naime, priča “Narod ljudi” okončava trilogiju o Kenovim doživljajima na Aljasci dok “Balada o Pat O’Šejn” započinje tetralogiju o stasavanju istoimene
devojčice. Mada je ovaj strip vestern
tematike-žanra, scenarista Đankarlo
Berardi (1947) hrabro je odlučio da posle samo par epizoda iskorači iz
prepoznatljivog miljea i pošalje svog (anti)heroja, u priči “Lov na moru”, u mornarsku pustolovinu
na kitolovcu (što je i svojevrsni omaž legendarnom romanu “Mobi Dik”) a zatim u ledena bespuća Aljaske gde brodolomci pokušavaju da prežive (“Bela zemlja”). Eskimi
spasavaju samo Kena i Nanuka (Eskima harpunistu; Nanuk
je, pak, ime glavnog junaka antologijskog dokumentarca iz 1922.g.). “Narod ljudi” (kako žitelji ovih
prostora nazivaju sebe) priča o svakodnevnom životu Eskima i njihovim običajima (od lova, socijalnih interakcija do
odnosa prema starcima te ljubavnih rituala); Ken se trudi da se koliko-toliko uklopi u rutinu grupe mada,
neminovno, iz pukog neznanja pravi i pogrešene korake. S druge strane, njegove
priče o predelima bez snega i drugačijem načinu života privlače i zavode poneke
Eskime. Otuda mu se, pošto reši da se
vrati u civilizaciju belog čoveka (iako o njoj uopšte nema lepo mišljenje),
pridružuje mladi par. Posle gotovo idiličnih dana putovanja i lova putnici
stižu do rudarskog sela. I, kako se i moglo očekivati, sudar dva sveta neminovno
će biti tragičan. Znajući da Eskimi ne
shvataju u čemu su pogrešili ali da će, prema pravilima belaca, morati da
ispaštaju za svoj postupak, Ken onesposobljava
šerifa kako bi omogućio Eskimima da
pobegnu nazad, u ledenu pustaru. Iako je susret sa civilizacijom bio
katastrofalan nešto se promenilo - bogatija za iskustvo otkrovenja drugačijeg
života mlada žena odlučno se protivi tradicionalnim stavovima svog muža.
Berardi je kroz niz
situacija i ponašanje nekoliko aktera napravio živi i uverljivi antropološki
portret Eskima neopterećen etičkim i
moralnim predrasudama. Crtež Bruna Marafe
je mnogo sigurniji i valjanije preti priču nego u prethodnoj epizodi.
“Balada o Pat O’Šejn” vraća se u
prepoznatljivu ikonografiju vestern
žanra. Kenu se sudi za niz nedela
koja je počinio bandit Džejms V. Latimer.
Njegove tvrdnje da nije onaj za koga ga smatraju uzaludne su i Ken brzom odlukom porote biva osuđen na
smrt vešanjem! Istovremeno u selo stižu devojčica Pat O’Šejn i njen stariji brat, ali još uvek samo naivni momčić, Lukas koji će biti ubijen u partiji
karata u salunu. Pat preduzima
očajnički potez - na prevaru oslobađa Kena
ali ga natera da obeća da će uhvatiti Lukasovog
ubicu. Ni ona ne veruje Kenu da nije Latimer i pokazuje mu petparačku
knjižicu o Latimeru
razbojniku-džentlmenu. Ken kreće u
avanturu koju prate stalne rasprave sa Pat,
svojeglavom svađalicom koja krade i laže po potrebi (najčešće o svojim godinama
ali i prošlosti), voli da se pravi važna i iskusna, srčana je ali i nežna (jer
je, ipak, još uvek dete). Tragači će dostići ubicu i njegovu bandu a u obračunu
će im pomoći pripadnik kanadske konjičke policije za koga se, pak, ispostavlja
da je neko sasvim drugi. Vragolasta Pat konačno
će osvetiti brata i povratiti oteti novac i, na kraju, opet nadmudriti Kena.
Kao što je Ken stvoren po uzoru na vestern film „Džeremaja Džonson“ iz
1972.g. u kome usamljenog, pravdoljubivog trapera igra Robert Retford (pa Ken pomalo
liči na njega) tako je Pat stvorena
po uzoru na Meti Ros, dovojčurka iz
vesterna “Prava hrabrost” (“True Grit”)
iz 1969.g. u režiji Henrija Hataveja
(šerifa Rustera Kogburna je igrao
legendarni Džon Vejn); rimejk ovog
klasika snimila su braća Koen 2010.
godine. Upinjanje starmale Pat da
bude tretirana kao odrasla osoba čije se mišljenje i stavovi poštuju
rezultiraju smešnim, ponekad i grotesknim, događanjima usred surovog društva
koje ne oprašta greške. Berardi je
uspešno “igrao na kartu” sudara svetova odraslih i dece stvarajući niz zabavnih
dijaloga i situacija. Intrigantno je i poigravanje odnosom stvarnosti i njene
petparačke fikcionalizacije (istorijski poznato i na primerima Džesija Džejmsa ili Bilija Kida i njihovih šund literarnih inkarnacija koje su štampane
dok su obojica bila živa i jahala Divljim
zapadom); druga varijanta ovog odnosa je mitologizacija priče kroz stihove
balade koja, naravno, voli da “dotera” događaje. Na svo ovo zamešateljstovo
nadovezuje se Ivo Milaco (1949) koji
je konačno “oslobodio” svoju ruku darujući čitaocima/gledaocima svoje
razbarušene linije i crteže koji deluju kao krokiji i skice u različitim fazama
rada (ali svi, definitivno, izgledaju kao nedovršene slike, barem po klasičnim
merilima). No, neodoljivost Milacovog
rada upravo je u toj nedorečenosti koja dozvoljava gledaocu da je, ukoliko je
voljan, dogradi i dovrši po svojoj volji i želji.
„Ken Parker“ i u ovom tomu se
predstavlja kao sjajan, intrigantan i inovativan
„vestern sa dušom“ u kome uživaju istinski stripoljupci.
(“Dnevnik”,
2019.)
0 komentara:
Постави коментар