U FOKUSU

           Poezija, ta Kraljica Literature, ima bezbroj lica – krhko, tanano, brutalno, prozračno, višestruko, ezoterično, trivijalno, ozbiljno ili smešno... Svako od tih lica skriva izazove i otkriva razne nivoe stvarnosti, materijalne i duhovne. Jedno od najveselijih, najvragolastijih lica Poezije XX veka definitivno je ono Ogdena Neša (1902-1971) koji je, u preko 500 pesama „lakog stiha“ sabranih u 14 knjiga, sagledavao svet u kome živi sa svih strana i iz svakojakih položaja – ali uvek sa zdravim, šeretskim osmehom na usnama. A kad nije pisao pesme Neš je dobro rasploženje širio uživo, na predavanjima studentima i ostalim čitaocima. Kvalitet njegovih subverzivnih dela prepoznat je i od mrgodnih akademskih krugova pa je Neš svrstavan u najozbiljnije antologije poezije. No, nezavisno od zvaničnih časti uvek su mu važni bili poštovanje običnih ljudi i njihov široki smeh.
            Ime Ogdena Neša na ovim prostorima nerazdvojno je vezana za ime Dragoslava Andrića (1923-2005) koji Nešovu poeziju nije preveo već – prepevao uspevajući da dočara vrcavost, višesmislenost i vragolije originala. Ovo je značilo odustajanje od doslovnog prevođena, ulazak u duh pesama i njihovo preslikavanje u drugi jezik i kulturu odnosno definitivno uvođenje žargona u „lepu književnost“. Srećom po Neša i sve nas Andrić je dorastao svim tim izazovima pa su njegovi prevodi majstorija ravna majstoriji originala. Od prvog izdanja „Štihova“ 1969. godine upoznali smo jednog vragolastog autora i jednako takvog prevodioca.

REČ KRITIKE

            „Štihove“ čine šaljive, podgurljive i podrugljive, pomalo (pa i više od pomalo) cinične pesme o Velikim istinama i običnim stvarima i ljudima. Neš svoje pesničke egzibicije i kalambure započinje već naslovom pesme za kojim slede stihovi - sa finim rimama – u kojima se prvo govori o opšte znanim činjenicama i istinama koje se stavljaju pod znak pitanja i time se njihova neprikosnovena uverljivost povija pod udarcima smeha. Pesnik potom „iz rukava izvlači keca“ odnosno pominje nekoga kome se desilo ono što, po gornjim Velikim istinama i Mudrostima, nikako nije moglo niti trebalo. Ali, kaže pesnik, baš jeste. Finale pesme jednako je veseo i vragolast, bez preteranog pametovanja jer, Neš, u suštini, nije cinik, mrgud i mizantrop. Pre bi se moglo govoriti o velikom altruisti koji poštuje „malog čoveka“ opkoljenog zahuktalom civilizacijom, tog čoveka koji voli da po malo (i malo više) zabušava i lenčari, uživa u životi i svim slastima koje donosi. Taj obični, anonimni pojedinac nema prevelike duhovne potrebe, cilj mu je da se zabavi i razonodi, od mnogo razmišljanja boli ga glava pa je zato ne koristi često.
Nešova poezija ne iscpljuje se u pukim „lakim stihovima“ jer je to suviše lako za njegov talenat. Pesnik niti  niti hoće da odoli iskušenjima da se poigrava situacijama i rečima, njihovim različitim značenjima koja lako menjaju i izvrću smisao nekog stiha. Ova produžena dejstva „štihova“  dodatno su zadovoljstvo neminovnih naknadnih isčitavanja pesama jer je smeh zdrav i zarazan mada onaj u Nešovim pesama podstiče na razmišljanja o teškim dilemama viđenim sa one vedrije strane. Tako ovaj pesnik koga su nazivali „nasmejani filozof“, „razdragani humorista“, „mudra šekspirovska luda“ i „Volt Vitmen u delirijumu“ postaje i ostaje pesnik za sva vremena.

(„Dnevnik“, 2014)
U FOKUSU
            Obrasci i standardi „priča u slikama“ izgradili su opštu sliku 9. umetnosti po kojoj su stripovi, pre svega, akcione priče smeštene u razna podneblja i vremena. Ovakvo je predstavljanje pojednostavljeno (čak bi se moglo reći i vulgarozovano) ali mnoštvo stripova korporativnih produkcija upravo je bazirano na akciji lišenoj dubljih značenja i nijansi. S druge strane, o umetničkoj formi/žanru ne bi trebalo suditi po neuspešnim delima (bez obzira što oni čine većinu produkcije) već, sasvim suprotno, prema delima koja su izuzetna i odstupaju od šabona – i stoga su vrlo, vrlo retka. Ovakvo (nedemokratsko, politički nekorektno odnosno elitističko) shvatanje uvek se potvrđuje kada čitalac dođe do pravog umetničkog dela koje mu se nameće svojom snagom i sugestivnošću. Takav je slučaj sa strip albumom „Etel i Ernest“ Rejmonda Brigsa.
            Rejmond Brigs (1934) na ovim je kulturnim prostorima gotovo potpuno nepoznat mada u rodnoj Engleskoj ali i u dobrom delu sveta važi za serioznog umetnika. Po školskoj spremi slikar, Brigs se opredelio za ilustrovanje knjiga odnosno za stripove, tačnije tzv. grafičke novele. Mnoge od dečijih knjiga koje je ilustrovao primeri su uspelog spoja teksta i slike i usmerenje za mlađe kolege u poslu. Brigs uspeva da spoji detinju jednostavnost i spontanost sa raznorodnim pričama i poukama koje nose. Taj vizuelni manir nastavlja se i u stripovima/grafičkim novelama namenjenim odraslijim čitaocima. „Džentlmen Džim“ iz 1980. bavi se životom običnog, malog čoveka koji iskoračuje iz svakodnevne rutine; „Kad vetar duva“ (1982) dirljiva je priča o sudbini bračnog para u vihoru atomske apokalipse; „Etel i Ernest“ (1998) sasvim je lična priča koja je osvojila nagradu „Najbolja ilustrovana knjiga u Velikoj Britaniji“ 1999. godine.

REČ KRITIKE
            Etel i Ernest imena su autorovih roditelja a istoimeni album prati njihov život od 1930, kada su stupili u brak do 1971. kada su napustili ovaj svet. Priča započinje kratkim udvaranjem raznosača mleka kućnoj pomoćnici i sklapanjem njihovog braka 1930. godine. Dvoje ne baš mladih ljudi, u prvom segmentu albuma „1930 – 1940“ kupuju, na otplatu od 25 godina, kuću i sa entuzijazmom počinju da organizuju svoj život. Pažnju i energiju bračnog para okupiraju male stvari, od nabavke nameštaja, zamene dotrajalih stvari do smišljanja načina uređenja malog vrta. Ipak, od velike istorije se ne može pobeći ali je njen doživljaj u bračnom gnezdu posredan, kroz vesti u novinama i radiju (kasnije televiziji) uz poneki lakonski komentar supruge. Kruna prvog perioda je rođenje sina donekle zamućeno opasnošću da bi druge trudnoće ugrozile suprugin život. Ratna i poratna dekada „1940 -1950“ prati stradanja i strahove odnosno nade u prosperitet kao i razočarenja odlaskom sina u slikarsku školu. Sledeća decenija, „1960 - 1970“, donosi udobniji život, nerazumevanje sinovljevog ponašanja te dolazak starosti i bolesti koja će u delu „1970 - 1971“ odneti najpre Etel a vrlo brzo i Ernesta ostavljajući praznu kuću punu stvari sa kojima sin ne zna šta bi.
            Brigs insistira na svakodnevici, na faktografskom, na procesu saznavanja a ne na zaključcima, na fundamentalnim mudrostima i emocijama. Njegov je crtež prividno jednostavan, kadriranje nenametljivo i fleksibilno (da bi uklopilo dijaloge supružnika). Boje su čiste i odražavaju suštinu junaka čija lica krase detinji izrazi i velike tačke očiju. Ovaj netipični strip trijumf je običnog, malog života koji ima uspone i padove, radosti i tuge, planove i razočarenja ali koji je, iznad svega, vredelo živeti.
            („Dnevnik“, 2014)





Paul Celan – Fuga smrti (1952)

Crno mleko zore pijemo ga uveče
pijemo ga u podne i izjutra pijemo ga noću
pijemo i pijemo
kopamo grob u vazduhu tu nije tesno
U kući živi čovek sa zmijama se igra piše
on piše kada se smrači u Nemačku tvoja kosa od zlata Margareto
to piše i izlazi pred kuću i svetlucaju zvezde zviždi svojim psima da priđu
on zviždi Jevrejima da izađu hajde kopajte grob u zemlji
naređuje nam a sad muziku za ples
Crno mleko zore pijemo te noću
pijemo te izjutra i u podne pijemo te uveče
pijemo i pijemo
U kući živi čovek sa zmijama se igra piše
on piše kad se smrači u Nemačku tvoja kosa od zlata Margareto
Tvoja kosa od pepela Sulamko kopamo grob od vazduhu tu nije tesno
On viče zabodite dublje u zemlju a vi drugi pevajte i svirajte
hvata se za gvožđe u opasaču vitla njime njegove oči su plave
zabodite dublje ašove vi drugi dalje muziku za ples
Crno mleko zore pijemo te noću
pijemo te u podne i izjutra pijemo te uveče
pijemo i pijemo
u kući živi čovek tvoja kosa od zlata Margareto
tvoja kosa od pepela Sulamko sa zmijama se igra
Viče svirajte umilnije tu smrt smrt je majstor iz Nemačke
on viče zagudite dublje na violinama pa ćete se vinuti u vazduh kao dim
pa ćete imati grob u oblacima tamo vam neće biti tesno
Crno mleko zore pijemo te noću
pijemo te u podne smrt je majstor iz Nemačke
pijemo te uveče i izjutra pijemo i pijemo
smrt je majstor iz Nemačke njegovo oko je plavo
olovnim zrnom te pogađa zanavek te pogađa
u kući živi čovek tvoja kosa od zlata Margareto
huška svoje pse na nas poklanja nam u vazduhu grob
sa zmijama se igra i sneva smrt je majstor iz Nemačke
tvoja kosa od zlata Margareto
tvoja kosa od pepela Sulamko

(preveo Zlatko Krasni)


U FOKUSU
Spisateljska karijera Kli­forda Si­maka (1904-1988) svojevrsni je presek razvoja naučne fantastike u SAD. Zanat je, od 1931.g. “pekao” u brojnim časopisima jeftine “palp” fantastike koji su tražili – i dobro plaćali – pre svega tzv. “spejs opere” odnosno akcione jurnjave po Svemiru, sa mnoštvom bizarnih bića i hrabrim astronautima sa Zemlje (koji uvek pobeđuju na kraju). Pošto su čitaoci ovih izdanja prevashodno bili dečaci pred autore-najamnike postavljao se zadatak da pišu jasno i uzbudljivo, bez ikakvih literarnih ukrasa. Simak je uspešno poštovao takve obrasce i zahteve ali su njegove priče postepeno počele da odstupaju od kanona paraliterature i uspostavljaju profil serioznije, umetnički relevantnije naučne fantastike. U periodu od 1944. do 1947.g. objavio je sedam priča koje će, uz osmu priči napisanu 1951.g., objediniti u roman “Grad” objavljen kao knjiga 1952.g. (u tom periodu je naučna fantastika tek počinjala da se pojavljuje u knjiškom obliku na tržišti SAD). “Grad” je uz romane “I ovo nanovo” (1951.) i “Prsten oko Sunca” (1952.) deo trilogije koja se bavi klasičnim temama naučne fantastike – odnosom ljudi i robota/androida, putovanjem kroz vreme odnosno alternativnim/paralelnim stvarnostima. Dešavanja u ovim romanima kao i u većini ostalih Simakovih dela opisuju se kroz vizure prostodušnih, iskrenih farmera sa srednjeg zapada SAD, čiji pastoralni, pošteni život i jedinstvo sa Prirodom bivaju narušeni ultimativnim tehnološkim napretkom koji poništava tradiciju. Simakova proza je lepršava, šarmantna, jednostavna, dopadljiva i pitka, često obojena melanholijom ali i radošću i optimizmom. Još za života Simak je smatran klasikom žanra i uživao veliku naklonost čitalaca i kritike.

REČ KRITIKE
            “Grad” je koncipiran kao zbirka legendi koje nebrojano godina oko logorskih vatri pričaju Psi. Instruktivni uvod u svaku priču objašnjava stavove pojedinih teoretičara o njihovom poreklu i mogućim značenjima. Legende prate raspad urbanog života ljudske civilizacije uzrokovan jeftinom atomskom energijom i hranom iz hidroponika zbog čega zemljište gubi vrednost pa ljudi odlaze iz gradova i žive u prirodi (tako više nema ni velikih meta za atomske ratove). Nestanak gradova povlači gubitak snage državnih institucija jer mnoštvo ljudi nestaje iz sistema. Ključnu ulogu u ovim procesima ima porodica Vebster: jedan od njih proglašava smrt gradova, drugi, zbog svoje agorofobije, sprečava veliki skok u civilizacijskom napretku, treći je, ne bi li se iskupio, modifikovao Pse tako da oni mogu da govore, četvrti dozvoljava otkrivanje novih puteva koji idu na uštrb opstanka rase. Vremenom se gubi kohesiona snaga ljudske vrste, oni se, na Zemlji i u Svemiru, rasipaju i nestaju, ljudi-mutanti odlaze u druge dimenzije a Psi postaju gospodari Zemlje i razvijaju svoju civilizaciju koja, bezuslovno poštujući visoko etička načela, uspeva da izbegne zamke koje su uništile Ljudsku rasu.
            Simakova početna ideja je bila protest protiv mogućeg rata i masovnih uništenja; sa tih temelja “Grad” se izdigao u nadahnutu prozu koja se, u zavodljivim, poetskim pričama,bavi temeljnim dilemama razvoja i opstanka čovečanstva. Početni segmenti dela su literarno i kompozicijski slabašni ali su potonji sve upečatljiviji. Širina vizija, njihova intrigantnost i začudnost uveliko nadilaze granice naučne fantastike i dosežu do visina seriozne literature. “Grad” je vrhunska potvrda Simakovog talenta, dokaz da podele na žanrove nikako ne označavaju umetničke (ne)kvalitete dela i, nadasve, nesporno remek-delo svekolike literature.
            (“Dnevnik”, 2014.)


U FOKUSU
            Đorđe Milović (1960) spada u strip autore koji tiho i postojano grade i razvijaju svoju poetiku ne mareći za tekuće strip mode i trendove. Ta samonametnuta izdvojenost dozvoljava umetniku da stvara neopterećen dnevnim zahtevima; s druge strane, međutim, odbijanje da se aktivnije učestvuje u životu ovdašnje strip scene rezultira izostankom priznanja koja autor zaslužuje. Osobenosti Milovićevog dela su prefinjeni grafizam dopunjem delikatnim kolorom te stalna okrenutost literaturi kao predlošku za strip. Dosledni nastavak ovih interesovanja je i album „Vadisrce“ rađen po motivima romana Borisa Vijana (1920-1959) umetnika brojnih interesovanja (od poezije, pozorišta apsurda, bizarnih proza, krimića koji su uznemiravali javnost i izazvali sudski proces protiv romana „Pljuvaću po vašim grobovima“ iz 1946, koji je Vijanov navodni prevod dela nepostojećeg američkog pisca Vornera Salivena, komponovanja, publicistike, prevođenja naučne fantastike do virtuoznog sviranja džez trube) koji je živeo burno, bez kalkulisanja, i izazivao sopstvenu (preranu) smrt. Roman „Vadisrce“ objavljen 1953. karakteriše kontinuirani odmak od zdravorazumskog, izneveravanje obrazaca i rutina ponašanja što, sveukupno, rezultira osećajem začudnosti, lakoće i vrtoglavice zbog pomanjkanja prepoznatljivih tačaka oslonca odnosno sveprisutnim ludizmom koji se ispunjava i zadovoljava čistom igrom stvaranja zapleta i raspleta.

REČ KRITIKE
„Vadisrce“ prati Žakmora koji dolazi u neimenovano selo/varošicu na obali mora i krećući se kroz njega upoznaje bizarnost tzv. običnih, svakodnevnih stvari. Iza fasada pastoralne provincije kriju se nerazrešeni odnosi: nefunkcionalne porodice, prodaja staraca na trgu (robova?),  podsmevanja svešteniku, strašni običaj potkivanja dece jer njihova majka odbija da ih pusti u svet za koji su stvoreni. No, kako se nova snaga ne može zauzadi deca će i duhovno i telesno izletati iz gnezda-zatvora sve dok, u otvorenom finalu albuma, ne budu živa zazidana u staklenu kocku iz koje, na prvi pogled, nema izlaska a u njoj, opet, nema života. Vrhunac začudnosti je crvena rečica stida i sramote koja teče kroz naselje i u koju meštani bacaju trupla ili delove tela (koji im više ne trebaju!). Odatle ih zubima i samo zubima vadi i odnosi nesretnik Slava koji je obdaren i proklet sposobnošću da saoseća i pati za druge. Sa svoje strane ni Žakmor nije bez grehova i ambicija - on je „potrošač naravi“ i traga za mestom gde će sprovoditi svoje ideje „psihoanalizovanjem“ ljudi. Posle 7 godina, 3 meseca i 2 dana, bez rezultata rada, Žakmorov entuzijazam nestaje, on shvata da je upravo stid najrasprostranjeniji pa postaje Slavin naslednik u čišćenju reke stida.
Ova višeslojna priča, koja nije bazirana na akcionim scenama, zahteva precizan, sugestivan i promišljeni vizuelni lik. Milović crtež svodi na drhtavi kroki prekriven prozirnom bojom što mu daruje zavodljivu lakoću koju Vijanova priča nosi. Kadriranje i montaža tabli te česte izmene rakusa dodatno oneobičavaju i potcrtavaju začudnu atmosferu. Rečju, Milovićeva interpretacija Vijanovog „Vadisrca“ zrelo je i ubedljivo umetničko delo koje zaslužuje punu čitalačku/gledalačku pažnju i poštovanje.
            („Dnevnik“, 2014.)


top