„Pogled s trema“, nova knjiga Petra Cvetkovića, relevantnog pesnika srednje generacije, nosi podnaslov „Pesme i posvete“ i sazdana je od tridesetak pesama koje nisu podeljene/svrstane u cikluse. Samo dve pesme su datirane u 1981. godinu dok pet (negrupisanih) pesama nosi posvetu a još dve korespondiraju sa delom drugih pesnika - Ivana V. Lalića („Na korak uz Voyage philosophique“) i Vaska Pope („Otac i sin“). Znatiželjni čitalac, otuda, nema, sem jedne, direktnih naznaka kojima bi se rukovodio pri iščitavanju knjige. Naravno, upravo ta jedna naznaka - izostanak ciklusa - ispostaviće se kao relevantna za njeno doživljavanje i tumačenje. Naime, odsustvo podela na manje celine može biti (u ovom slučaju i jeste) znak da je autor drugačije koncipirao knjigu: umesto izdeljene/fragmentarne vizure opredelio se za široki pogled, za „total“ (poslužimo se filmskim terminom) stvarnosti, materijalnog i duhovnog sveta. U takvoj vizuri, pak, ništa nije posebno naglašeno jer su svi detalji jednako tretirani, bez akcentovanja/apostrofiranja; kao rezultat takvog stava pogledom/prostorom dela dominira celina, njene karakteristike kojima svaka jedinica daje svoj doprinos ali je opšti utisak, ipak, veći nego što je zbir pojedinačnih činilaca. Ovo stoga što celinu čine i interakcije segmenata/detalja koje su, opet, deo dinamike celine. S druge strane, ovaj rakurs olakšava pojavu, mešanje i kontrapunktiranje različitih nivoa opštosti, mikro i makro horizonata, konačno, i pojavnosti i duhovnosti.
            Otuda nema nikakve zbunjenosti/začuđenosti kada se elementi ruralnog nalaze tik uz urbane, bilo u istoj pesmi ili u pesmama koje stoje jedna uz drugu. Kraj njih su i stihovi u kojima su ova dva životna koncepta pomešana jer jedan prerasta u drugi ili oni, čak, postoje paralelno - što, čini se, sugeriše i naslov knjige: širinu/slobodu pogleda sa kontrolisanim zaleđem/staništem. Pomenuta ravnopravnost nastavlja se i u nepostojanju vrednosnih razlika, u odbijanju da se neki način potencira na štetu drugog; čak se ne govori ni o tome da je jedan stariji a drugu noviji, savremeniji (što bi, možda, sugerisalo da je taj nepredniji spram onog zaostalijeg). Ovakva izmirenost doneće i poseban kvalitet - spoznaju da u temeljima i jednog i drugog načina postojanja/opstajanja (po)stoje dublje vrednosti i principi koji nisu vidljivi ovlašnom posmatraču ali jesu prisutni i određuju kako trajanje jedinki tako i zajednica. Rušenje tih temelja uzrokuje nestabilnost, izmeštenost i slabost čoveka/društva. Tome će doprineti i odvajanje od krucijalnog, fundamentalnog elementa Prirode odnosno gubitak poštovanja za nju.
            Pesme sa posvetom su, po svojoj prirodi, lične, usmerene na čoveka sa imenom i prezimenom i predstavljaju/slikaju ili nekakav zajednički doživljaj i sumiranje međusobnih odnosa ili daju portret imenovanog. Bilo da je njihov iskaz fokusiran na pojavno ili na njegov duhovni odraz odnosno bilo da je ton lepršavo duhovit ili seriozan ovakvi stihovi svojim postojanjem svojevrsna su glorifikacija trenutka svakodnevice kao i njegovog postojanja, kao sastavnog dela, u nizu koji traje godinama/decenijama. Spremnost da se (pre)poznati proces razotkrije fokusiranjem na, kao bitan, jedan njegov segment, ma kako sićušan se činio, daruje takvim stihovima/pesmama plemenitu patinu duboke istinitosti.
            Sledstveno rečenom, upravo se ovaj postupak može imenovati kao skriveni, a težišni, u bezmalo svim pesmama ove knjige. Cvetković početnim stihovima „identifikuje“ sliku/situaciju da bi ih potom postavio u kontekst životnog trajanja/procesa. Često je trenutak/tačka oslonca pesme detinjstvo u kome se, po prirodi stvari, upoznaje okruženje i stiču znanja/stavovi koji će trajati kroz mladost i stasavanje sve do zrelosti i poznih godina. Bitan deo učenja je otkrivanje Prirode, biljaka i, u nekolikim pesmama pomenutih, ptica (gavran, vrana, golub). Identifikovanje drveća sa ljudima svakako je deo ruralne životne mudrosti ali i deo dubljih, animističkih odnosno arhetipskih slojeva kolektivnog (ne)svesnog. Vezivanje sudbine čoveka sa sudbinom drveta, nalaženje/prepoznavanje zajedničkih osobina - od rađanja i starenja do paralelnih situacija izmeštenosti iz prirodnog staništa i opstajanja u drugoj klimi/sredini - težište je pojedinih pesama koje je odmah na početku knjige izrečeno tvrdnjom „U svakom dvorištu nečije drvo živi“ („Dud“) i dopunjeno pozivanjem na ingenioznu sliku Vaska Pope o želji negove supruge da ima malo zeleno drvo koje će trčati za njom („Otac i sin“).
Motiv meseca takođe će se pojaviti u par pesama, u različitim inkarnacijama/menama (mlad mesec, uštap), kao mistični, zloslutan/zlokoban simbol onostranog ili, pak, u pesmi „Mesec neuskrsli“, kao fenomen podložan  (ipak) različitim doživljajima i tumačenjima (koja nisu samo fatalna).
Širina pogleda na Prirodu i dubina njenog razumevanja ograničeni su ulaskom u gradske zabrane pa se, stoga, odjednom ne zna pripada li raspukli hrast kneževom pisaru koji ga je posadio, munji ili - gradskim službama? U tim i takvim okvirima prirodnost je redukovana, ukalupljena pa je i otvoreni pogled (s trema) na reku srećni sticaj okolnosti a prizor imele u parku atrakcija koja, onima koji su u stanju da je opaze, prepoznaju odnosno dosete se detinjstva na selu, budi sećanja i asocijacije sve do one konačne, ultimativne da je imela bila ne samo parazit već i lek za - šugave ovce. U gradu ona je, međutim, samo incident, neočekivani upad nekanalisane Prirode (mada se neke ošugavele ovce-ljudi kojima treba kao lek lako mogu naći).
Sloj iskonskog doživljavanja jedinstva sa Prirodom, njenih tokova, podstaknut detaljima na koje se u običnom življenju ne obraća dužna pažnja (puzavica) ili se prihvataju kao pojave bez značenja (padine, reke), proplamsava u stihovima ove knjige i boji ih bezvremenošću u koju su ugrađeni svačiji životi, ma koliko bili (ne)svesni svojih veza sa iskonom. Jer svi koji, u svojoj samoljubivosti i veri da su jedinstveni/neponovljivi, previđaju da su tek deo dugih nizova postojanja raširenih/prepletenih svuda oko njih, ostaju uskraćeni za spoznaju velike tajne sopstvene (ne)prolaznosti.

(„Koraci“ 1-3, 2016.)
Nova knjiga, „Nevidljiva mesta“, Tomislava Marinkovića (1949), prisutnog na pesničkoj sceni više od tri decenije, uvažavanog i nagrađivanog, podeljena je u tri ne imenovana već numerisana ciklusa (I, II, III) od kojih prvi i poslednji čine samo po jedna pesma. Uvodna pesma „Pre nego što počneš da pišeš pesmu“, kako naslov govori, okrenuta je pesničkom ushićenju i muci a završava pitanjem/dilemom „Dobro razmisli: je li to / trenutak kad pevaš / kada prestaješ, ili / počinješ da plačeš“. Jedan odgovor ne postoji niti za ovu niti za sve druge dileme pesnika/pesničkog subjekta i ovaj stav zajednički je za čitavu knjigu. Moguće je jedino nastojati da se u svakodnevnom i stvaralačkom postojanju, koje se nadovezuje na neke ranije dane i sećanja, otkriju i zapamte trenuci u kojima se slute delovi esencije postojanja, emocija, misli. Više od toga, od te fragmentarnosti, čoveku, čini se, nije dato. Da li zato što su celoviti uvidi božanska mogućnost/osobina ili je, odista, samo jedan odgovor na sva pitanja nemoguć tek, običnom smrtniku nije dato da izdigne se iznad sopstvenog trajanja. Ponekad, u retkim, izuzetnim situacijama, učiniće se čoveku da ukazuju mu se obrisi/naznake spoznaja i principa koji možda - ali samo možda - sadrže neke šire, dublje, temeljnije istine i principe. Otuda u poslednjoj pesmi knjige „Našao si je“ pesnik koji za sebe kaže „(...) ja misao / ja prozor kroz koji duša gleda / obeskućeni, rasuti svet?“, slušajući pčele što su „uzbuđeno raspravljane o nečemu“, pita se nisu li mu tako pokušavale da kažu „Ako si tražio istinu, / na trenutak si je našao.“
Ali, koji je to trenutak i koja/kakva je to Istina? Veličanstvenost Prirode i njega, čoveka, u njoj, smernog i smirenog?
Odgovor, rekosmo, nije jedan i jedinstven možda i zato što su, s druge strane, životna očekivanja svakog bića drugačija, zavisna od njegove ličnosti, karaktera, prilika u kojima je rastao, učio, delao, voleo, bivao razočaran, sanjao, maštao, priželjkivao. Paradoksalno - ali paradoks je nešto trajno i, možda, zakonomerno za postojanje - zaključak jedinke koja je uspela da formuliše dilemu svog trajanja (za razliku od onih koji to pitanje osećaju a nisu voljni, spremni ili sposobni da ga uobliče mislima/rečima), odraženu i u praznoj korpici za pečurke (uzalud tražene na „Nevidljivim mestima“), je: „Ali srce, sa osećanjem života, / između godina još traži / dragocenosti koje mu pripadaju.“
Koje su to dragocenosti? Po kom se osnovu/pravu one potražuju?
Valjalo bi, zarad spoznaje odgovora, krenuti od početka, od detinjstva, baš kako je to i u pesmi „Nevidljiva mesta“, poslednoj u drugom ciklusu, pa se nadovezati na prvu iz istog ciklusa, na pesmu „Nije varka“ u kojoj, usred leta dečak prutićem, u prašini, crta mapu zamišljenog sveta dok dan odmiče prema sumraku i „Dečak sumnjičavo zuri u nestvarne obline neba“, pa crveni mesec ubeđuje dečakovo srce da ostane budno jer „To nije varka, šapuću daleke zvezde, / stvarniji svet od ovog nećeš naći.“ A u tom i takvom svetu, kao oslonci, likovi su majke, oca i prijatelja. U tom svetu postoje polja, sela i varoši kao prostori dešavanja, odrastanja, stasavanja u grupi. Konačno, možda manje primetno a, opet, temeljno i određujuće je proticanje vremena, vremenskih prilika i neprilika, dana i noći („Kule od dana, / kule od jutara / i večeri.“ - „Kule“), smena godišnjih doba i promene Prirode koje nosi. Čitava godina opstaje u ovoj knjizi, od leta do zime, jeseni i proleća sa svojim radostima, nadanjima i zasićenošću. Tanano i posvećeno zapažanje promena svojstveno je onome ko stalno je u neposrednom dodiru sa Prirodom, ko od nje nije odvojen asfaltom i gradovima već sa njom i od nje živi kao njen neotuđeni deo. Ova se iskonska veza ne raskida, od nje se ne beži kako bi se udovoljilo imperativima moderne civilizacije. Naravno, odlasci u gradove neminovni su ali se toj novoj/privremenoj sredini apriorno ne priznaje primat (kao što joj se ne poriče značaj). Konačno, grad pridošlicama niti širi ruke u znak dobrodošlice niti ih izbacuje - „Iza tebe, isprekidano, diše grad. // Kroz podignutu rampu, / istiskuje te iz sebe / i gura u noć, // iako ne kaže - idi.“ („Košava“).
Uronjenost u Prirodu, spoj sa njom, uči čoveka skromnosti ali mu daruje i osećaj beskrajne pripadnosti koja ga uverava da ma koliko bio beznačajan jednako je važan za opstanak sveta: „Pogledaj, svet je milostiv! // Svetlost trenutka obasjava / i sitne semenke suncokreta / i tvoje postojanje.“ („Suncokreti“). Otuda, pripadanje Prirodi znači i trezveniji stav prema sopstvenom odrastanju i starenju koji su tek jedan (ob)lik večnog trajanja i promene, smene života i smrti. Ipak, svako samosvesno i misleće biće mora, bez obzira na uvažavanje i poštovanje Prirode, da zapita se - zašto? „Zašto, kao po zapovesti, / nas koji smo smrtni, prekriva / sve više zlatni prah godina,“ („Zašto“). Pitanje je teže za jedinku obdarenu (prokletu) dubljim osećajima, prijemčiviju za damare bića/duše, obrazovanu i načitanu. Za nju su nedoumice i iskušenja dublji jer ume da ih izrazi, artikuliše, da ono slućeno uobliči u reči, i to reči koje je usvojila/stekla u svakodnevnom življenju i one naučene u školskim udžbenicima. Otuda se u nekolikim pesmama ta dva jezika spajaju gradeći sasvim posebnu atmosferu i senzibilitet - „žune beskrajno usitnjuju svoje soprane.“ („Nije varka“), „vetar se, kao smušeni geometar,“ („Februarske skice“). No, kako god bilo, zapitanost ostaje a konačnog odgovora, rekosmo, ipak, nema.
Važan deo knjige „Nevidljiva mesta“ intimistički intonirane (uglavno pisane u prvom licu jednine, mada ima i onih u množini) je, kao dodatni lični ugao posmatranja sveta, i linija koja se bavi pesništvom kao usudom. Na prvu pesmu, „Pre nego što počneš da pišeš pesmu“, nastavljaju se ona imenovana kao „Pokušavaš da se setiš“ u kojoj pesnik hoće da se doseti „kako je bilo pisati pesme, / a ne biti pesnik.“, kako je to „Osećati za vratom dah života, / koji te miluje kao lahor / a potom baca u očajanje.“ Rastrzanost između želje i (ne)moći izražavanja u rečima, nadanja i strahova (sve do onog ultimativnog „Krenuh ali ne stigoh“), opsedala je mladog pesnika koji se, sada, priseća tog vremena, nesposoban da ga, uprkos stečenoj veštini, opiše jer pesništvo je način postojanja, drugojačiji, puniji, teži od običnog. To je poseban način gledanja na sebe i sopstveno okruženje, te neraskidiva vezanost za reči, svoje i onih koji su pisali nekada i koji pišu sada. Čak i ako pokuša da pobegne od reči iz knjiga i onih koje drugi (na sajmu knjiga) izgovaraju pesnik ne beži izistinski, on i u osami ostaje sa svojim rečima, onima koje je sam zapisao i objavio i onima koje će nastati. Uostalom , „(...) reči su radoznale kao / deca (...)“, ima ih posvuda i „(...) na njima počiva svet.“ („Bežeći od reči“). Mada, ponekad javlja se sumnja u moć reči jer „(...)  zrikavci su / ponavljali zauvek upamćenu /  pesmu; opevajući ono što jezik /  nije u stanju da izrazi.“ („Gledanje kroz noć“).  Uprkos tome, neminovno i konačno, Život i Poezija neraskidivo stapaju se (kao život i Priroda) - „Kroz prozor vidim sivkaste oblačiće / koji liče na bronzanu figuru ruže, // na razmotanu klupčad vune, / na moj život i život poezije, / koji podrhtavaju nad beskrajem.“ („Čitanje“).
            U konačnom sagledavanju poetska „Nevidljiva mesta“ Tomislava Marinkovića primirena su, tiho elegantna, zamišljena/zapitana nad trajanjem, odrastanjem i starenjem, nad sveopštim (bes)smislom, prepuna fine sete, plemenite patine i melanholije.
(„Koraci“ br. 4-6, 2016.)
Gvido Krepaks (1933-2003), rođen u Milanu kao Gvido Krepas, arhitekta, dizajner i crtač ilustracijama za naslovne strane časopisa i ploče počeo je da crta stripove 1963.g. a 1965.g. sa nekoliko prijatelja osnivao strip magazin „Linus“, u kome će započeti objavljivanje svog najznačajnijeg dela, serijala „Valentina“. Mada je u prvoj epizodi „Neutron“ Valentina sporedni lik kasnije ona postaje junakinja niza epizoda koje se od 1968. pojavljuju i u formi albuma; za Krepaksovog života objavljeno je 27 albuma ovog serijala, na koje se nadovezuju albumi sa ilustracijama i skicama. Uz „Valentinu“ Krepaks je, stvorio desetak albuma sa avanturama drugih lepršavih i erotizovanih heroina. Takođe je iscrtao nekolike strip adaptacije književnih dela. Krepaks će ostati zapamćen po prepoznatljivom crtežu, specifičnom kadriranju i montaži tabli odnosno erotici koja ne prelazi u vulgarnost i sklonosti prema fantazmagorijskim, halucinantnim, somnambulnim sadržajima u skadu sa duhom hipi generacija 1960-tih.
            Valentina Roseli je rođena 1942.g. u jeku II svetskog rata, u Milanu i odrasta u posleratnom svetu obnove „običnog života“, promene političkih sistema, rasta standarda i fascinacije popularnom kulturom. Ona se slabo ili nikako ne uklapa u sredinu i tek ljubav sa Filipom Rembrantom, brak i rođenje sina Matije donose delimično smirenje njenog nemirnog duha i fantazije. Valentina se bavi modnom fotografijom dok je Filip, koji je ranije bio maskirani Neutron, borac protiv zločina, sada intelektualac vezan za razne projekte.
            „Trilogija Baba Jaga“ iz 1972. godine donela je Krepaksu popularnost i priznanja njegovog neuobičajenog pristupa i tretmana stripa koji je, za razliku od standardnog, potpuno razbarušen, neopterećen imperativima brze akcije i lako razumljivog crteža. Trilogiju, koja je u stvari tetralogija, čine celine „Baba Jaga“, „Plavobradi“, „Anet“ i do sada neobjavljeni „Mali kralj“. Baba Jaga je veštica poslata iz sveta u utrobi zemlje da potčini Valentinu koja će, po starom proročanstvu, začeti naslednika naroda podzemaljaca. Nakon što bezmalo udari autom Valentinu, Baga Jaga je poziva u svoju kuću; ma koliko se protivila Valentina odlazi i na poklon dobija lutku Anetu koja ima velike natprirodne moći. Valentinina nevoljna opsednutost vešticom razvija se u nizu bizanih erotsko-fetišističkih događaja i horor-psihodeličnih snova-košmara. Filip pomaže supruzi da se otrgne u obračunu, na kraju druge epizode, u kome Baba Jaga (žena neodređenih godina, ekscentričnog odevanja i ponašanja) propada kroz rupu u podu svoje kuće na smetlište. No, u delu „Anet“ veštica se vraća i otima malog Mateju a potom zaposeda i Valentininu svest i vodi je u podzemlje. Filip je prati do grada Toitatnama u kome počinje obred dobijanja vođe koji vidi i koji će žene iz kulta Aran Tuavana povesti u borbu protiv gvozdenih ljudi. Filip će prekinuti obred ali će Valentina, Matija i on pasti u ruke gvozdenih ljudi (koji podsećaju na robote). Gvozdeni žene koriste za oplodnju a Valentinu od te sudbine spasava Baba Jaga. Filip i Valentina primoraju Baba Jagu da im pokaže put na površinu gde nalaze lutke sa svojom odećom i odlaze u poznatu im realnost.
Nakon stripova sledi segment „Iza kulisa jednog stripa“ u kome Krepaksov sin Antonio i supruga Luiza objašnjavaju pojedine table odnosno njihovu „realnu podlogu“ što produbljuje uvid u umetnikovu inspiraciju i realizaciju dela.
            Priča sa elementima fantazije, naučne fantastike i horora, prožeta fetišizovanom i pritajeno perverznom erotikom, sa mnoštvom citata bajki i filmova, insistiranjem na modnim detaljima, na neobičnim predmetima (iz XIX i ranog XX veka), ekstvaganciji i izveštačenoj afektaciji, dozvolila je Krepaksu da se razmahne i crtački i montažerski. Municiozni crteži iz neuobičajenih perspektiva, slike koje su na rubovima ostale nedovršene, niz malih kvadrata koji prate mimiku likova, table koje sadrže crtež koji se razvija u vremenu - sve to potvrđuje Krepaksa kao vanrednog stvaraoca i njegov netipični odnos prema mediju u kome stvara. Otuda „Valentina“ nije „lak“ strip i traži čitaoce otvorenih pogleda i shvatanja ali ih nagrađuje vanserijskim umetničkim doživljajima i senzacijama.
            („Dnevnik“, 2016.)


„The Long Tomorrow“ je zbirka naučnofantastičnih stripova koje je nacrtao Mebijus (Žan Žiro, 1938-2012), velikan svekolike 9. umetnosti i autor koji je profilisao vizuelni izgled i doživljaj budućnosti u masovnoj kulturi kraja XX veka a čiji je uticaj i danas nezaobilazan. Kako u uvodnoj reči kaže, Mebijus je 1975.g. bio deo velike ekipe umetnika koju je okupio Alehandro Žodorovski s namerom da stvore filmsku adaptaciju naučnofantastičnog romana „Dina“ Frenka Herberta. Film je trebao da u svemu bude izuzetan iskorak iz dotadašnjih vizuelnih-scenarističkih-glumačkih-muzičkih obrazaca pa su na saradnju pozvani mnogi izuzetni autori, od Mebijusa, Gigera, Daglasa Trambala, Orsona Velsa do Mika Džegera, grupe Pink Flojd i, kao apsolutna zvezda, Salvador Dali. Uprkos intenzivnog rada i gotovo zaokruženog likovnog identiteta priče, film nikada nije stigao dalje od pripreme postavši tako najpoznatini nesnimljeni film u istoriji. U svoj toj kreativnoj gužvi Mebijus je, dok je iscrtao stotine i stotine skica, upoznao Dena O’Banona (1946-2009; autor scenarija za film „Alien“ iz 1979.g.) koji mu je pokazao svoje skice za strip na kome je radio. Mebijus je bio oduševljen pričom i zatražio pravo da je nacrta. Tako je nastao kratki strip „The Long Tomorrow“ o doživljajima marginalnog privatnog detektiva Klaba koga, u košmarnoj budućnosti u kojoj svi žive u mega-gradu, angažuje bogata klijentkinja za naizgled lak posao; kako to biva, stvari se komplikuju jer uopšte nisu onakve kakvima se čine. Klab je, naravno, prethodnica Džona Difula iz serijala o Inkalu dok je naslov stripa moguća parafraza naslova Čendlerovog romana „The Long Goodbay“ iz 1953.g; istini za volju postoji roman „The Long Tomorrow“ Li Braket iz 1955.g. ali je reč o „spej operi“ što je daleko od tematike Mebijusovog i O’Banonovog stripa. Ova je parodija na klasične tvrde krimiće vanredna pre svega po atmosferi i enterijerima: Mebijusov haotični-frustrirani-agresivni-medijski-reklamni grad-džungla budućnosti postaće likovni temelj kako za film „Blejd raner“ Ridlija Skota (1982) tako i kiberpank roman Vilijema Gibsona „Neuromanser“ iz 1984.g. odnosno uzor za mnoštvo drugih potonjih dela koja će ovaj lik budućnosti definisati kao ikonografski obrazac naučne fantastike ali i opšte kulture. U sličnom okruženju dirigovanih masovnih neuroza i pojedinačnih maničnih ispada razvija se i sledeći strip u albumu, priča bez reči „Rock City“.
            „Svemirski“ segment albuma čine kratki stripovi koji su, u suštini, stilske vežbe na neke od prepoznatljivih i preteranim, neinventivnim trošenjem šablonizovanih žanrovskih tema koje u Mebijusovoj verziji bivaju revitalizovane i nadograđene zbog čega deluju sveže i ubedljivo. Tako se priča „Vaseljena je baš mala“, kako i naslov kaže, poigrava apsurdom beskraja svemira a „Riđobradi i mozak-pirat“ naopako okreće sukob astronauta i veštačke inteligencije uvodeći u zaplet i ličnost onoga ko je mozak programirao. „Artefakt“ je efektna minijatura o odnosu veliko-malo u razmerama planeta-živo biće.
            Posle fantazmagorijskog horor sna pilota svemirskog broda u „Približavanju Kentauriju“ (po scenariju Filipa Drulea) sledi „Varijacija br. 4070 na „poznatu“ temu“, gorka groteska o vodniku koga, posle nuklearne apokalipse, izvode iz podzemnog bunkera i streljaju jer nije poslao atomske rakete na protivničku stranu i tako lišio Francusku zadovoljstva pravedne odmazde protiv agresora! To što je čitava planeta, i bez tih bombi, uništena ne menja odluku jer - dužnost je dužnost ma kako (be)smislena bila.
            Mebijusov grafizam, u svemu osoben, danas je legendaran. Od dizajna mašina, svemirskih brodova, svakojakih arhitektura i pejzaža do odeće, obuće i šešira, od svakovrsnih ljudskih fizionomija do nezemaljskih kreatura, strip čitalac/gledalac neprestano, iz slike u sliku, susreće nešto novo i izuzetno u širokom rasponu od vilinskih lepota do mračnih ponora svemira i ljudskog uma. Kompozicija crteža i tabli prefinjena je iako deluje spontano i jednostavno.
I posle četiri decenije Mebijusove slike su uzbudljive i fascinantne a njegove priče vrcavo duhovite i intrigantne, pune citata i aluzija. Otuda, uvid u strip s kraja XX i početka XXI veka definitivno nije moguć niti potpun bez poznavanja Mebijusovog opusa.
(„Dnevnik“, 2016.)
Harold Rudolf Foster, poznatiji kao Hal Foster (1892-1982) nesporni je klasik strip umetnosti a njegovo životno delo „Princ Valijant“ je remek-delo kako u okrilju 9. umetnosti tako i sveopšte kulture XX veka. Od 13. februara 1937. godine do povlačenja u penziju 1979. Foster je pisao i crtao priču o princu sa Severa, iz Tule, koji će vremenom postati vitez Kralja Artura odnosno jedan od vitezova Okruglog stola i u svojim avanturama, ratovima i putovanjima obići bezmalo čitav svet, od Evrope do Amerike i Afrike. Foster će, nakon što je, zbog artritisa, morao da traži zamenu, te „iskušao“ nekoliko crtača, odabrati Džona Marfija (1919-2004) kome će prvo crtati skice u olovci a onda od 1789. table u potpunosti prepustiti strip. Marfi je „Princa Valijanta“ crtao, najpre po sinovljevom scenariju, sve do 2004.g. da bi ga, par meseci pre svoje smrti, predao Gariju Ganiju, koji je po scenariju Marka Šulca, Valijanta crtao do 2012. godine kada olovku „preuzima“ Tomas Jejts (dok Šulc piše priče). „Princ Valijant“ i dalje izlazi u nedeljnim, kolorisanim tablama i premijerno ga objavljuje preko 300 američkih dnevnih novina.
            „Princ Valijant“ je od svojih početaka bio izuzetno delo, i kao priča i kao likovno delo. Foster se nije opredelio za standardnu istorijsko-avanturističku priču u pogodbenom Srednjem veku već je pomno proučio epohu, od velikih događaja do svakodnevice, od načina ratovanja do odevanja i ishrane. Stoga su Valijantovi doživljaji uvek bili uverljivi i ubedljivi. Kao rezultat takvog Fosterovog proučavanja, s jedne strane, i restrikcija hartije zbog II svetskog rata, s druge, nastao je strip „Srednjevekovni zamak“ (integralno reizdat 1957.g.) koji se može smatrati pravom studijom ondašnjeg vremena, običaja i shvatanja. Za razliku od „običnih“ stripova Fosterov Valijant nije ostao u „večnom sadašnjem trenutku“ već je polako ali vidljivo sazrevao i stario; njegova životna priča podrazumeva i brak sa voljenom princezom Aletom, rođenje i odrastanje dece te vrlo aktivno učešće članova porodice u priči bilo „rame uz rame“ sa Valijantom bilo u samostalnim doživljajima. Ovo je, u vreme originalnog objaljivanja stripa, bio krajnje originalan strip koncep (a ni danas nije preterano često korišćen).
Zahvaljući opredeljenju da strip izlazi u nedeljnim brojevima novina, u punom koloru, najpre u kaiševima a potom, zbog povoljnih reakcija čitalaca, kao tabla preko čitave stranice, „Princ Valijant“ je dozvolio Fosteru da potpuno razvije svoj talenat. Njegov fascinantni realistički crtež, neopterećen strip balonima (sav tekst se nalazi ispod crteža), prepun detalja, jednako uspešno predstavlja lica i mimike kao i eksterijere, pejzaže i masovne scene. Fosterovo klasicističko koncipiranje prizora u potpunosti odgovara priči koja je na tragu slavnih srednjevekovnih epova i saga. Otuda je spoj reči i slike potpun i neraskidiv.
Sedmi tom reprezentativnog kolor izdanja sabranih Valijantovih doživljaja zatiče ga kao mladog supružnika i ponosnog oca sina-prvenca Arna, rođenog u Americi, koji će biti kršten u blistavom Kamelotu, pred dvorskom svitom sa Kraljem Arturom na čelu. No, viteške dužnosti brzo će ga odvojiti od porodice i poslati da ispita neobične događaje u dalekom zamku. Pošto razreši tamošnje nevolje Valijant će sa nekolicinom vitezova, kako ne bi sedeli besposleni i izazivali nevolje, biti poslat da obiđe zid koji su podigli Rimljani kao prepreku divljim Piktima. Ispostaviće se da tamo stvari ne stoje ni malo dobro jer su Pikti prešli zid i pljačkaju sela. Mala družina suprotstaviće se najezdi više lukavstvom nego snagom. Branitelji bi, ipak, bili nadjačani da se u toj divljini, u odsudnom trenutku bitke, nije pojavila Aleta, vođena ljubavlju prema mužu. Ona će nadmudriti Pikte a onda se posvetiti lečenju teško ranjenog Valijanta. Kako bi pospešila njegov oporavak ona ga vodi u rodnu mu Tulu kod oca, kralja Aguara. Prezdraveli vitez uputiće se u Rim kako bi ocu odatle doveo valjane poznavaoce hrišćanstva. Ali dok Valijanta nema, Tulu opseda vojska spremna da je osvoji. No, ma koliko neprijatelji moćni bili oni se ne mogu meriti sa Aletinom spretnošću i dovitljivošću koja će, na kraju, otkloniti opasnost. Za to vreme, Valijant putuje Evropom koja je, zbog propasti Rimskog carstva, u potpunom rasulu...
Ratovi i svakodnevni mir, plemeniti vitezovi i nemilosrdni varvari, živopisni, vragolasti Vikinzi, nespretni čarobnjaci, dečaci koji žele da postanu junaci, mudre žene i praznoglave siledžije, tragedije i smešne zgode sabrani su u veliku sagu o mitskom vremenu koja je neizostavna lektira svih ljubitelja i poštovalaca Umetnosti.
(„Dnevnik“, 2016.)
Tihomir Jovanović znan je ljubiteljima žanrovske fantastike kao agilni i neumorni organizator svakovrsnih dešavanja, uglavnom u okrilju beogradskog Udruženja fanova naučne fantastike „SCI&FI“ odnosno kao prevodilac i urednik izdanja „SF almanah Terra“ i „SF portal“. Uz to, Jovanović već decenijama piše i u raznim publikacijama objavljuje priče i novele u rasponu od naučne i epske fantastike do onoga što se naziva „fanovska fantastika“ (koja dopisuje nove avanture poznatim i popularnim junacima). Zbirka „Palisade i čadori“ knjiški prvenac Tihomira Jovanovića, svakako je prijatno iznenađenje za zainteresovane i to kako zbog činjenice da su sve proze do sada neobjavljene tako i zbog tematskog okvira knjige. Nominalno, knjigu čine priče o žiteljima šumadijskog sela koje se, sasvim logično, zove Selo, smeštenog između rečica Poskočice i Zavojnice, i o njihovom stalnom otporu Osmanlijama, koje su osvojile čitav Balkan ali ne i Selo. Glavni junaci pripovesti su dva junaka, omanji i mršavi Arsenije i krupni, jaki Obrenije, starešina sela Atanasije, vračara Baba Manda, pop Nićifor i guslar Radan. Uz njih se, kao povremeni/sporedni akteri pominju još poneki seljanin kao i domaći prasići, kokoške i kučići odnosno, s druge strane palisada, pod čadorima hedonistički nastrojeni Veliki Aga i njegov savetnik Ibrica. Osmanlije su naizgled vojno nadmoćne ali starosedeoci imaju tajno oružje - napitak od prepeke gnjilih šljiva (ili, u krajnjoj nuždi, ako šljiva nema, drugog voća) koji im izuzetnu daje snagu i hrabrost. I - avanture dešavaju se...
            Naravno, lako je prepoznati uzor ovakvoj postavci; uostalom, primer koji je poslužio za ugled - selo u Galiji koje se suprotstavljalo osvajanju starog Rima - pominje se i u pričama Baba Mande (mada u njih niko od njenih suseda ne veruje).
Slučajevi nadmudrivanje i otvorenih sukoba dva tabora teme su pojedinih priča-epizoda koje su celine za sebe, sa obaveznim uvodom koji ocrtava osnovne postavke serijala. Zapleti su raznovrsni, od tajnih planova za pobedu jednih ili drugih do pojave neobičnih stranaca (kakvi su zmajevi i vanzemaljaci) ili čudnih putovanja (u prošlost, budućnost i svemir). Sredstva za postavljanje intrige i njeno razrešenje podrazumevaju prepoznatljivu ikonografiju raznih oblasti i žanrova: istorije i pseudoistorije odnosno klasične literature i popularne kulture. Otuda je otkrivanje modela/obrazaca jedan od prvih zadataka (i zadovoljstava) u čitanju priča. Svaki od modela će se uklopiti u početnu postavku priče i dati svoj aktivan doprinos u novoj avanturi (čak i ličnosti koje se jedino pominju u razgovorima junaka priča doprinose atmosferi zahvaljujući svojoj „staroj“ slavi iz drugih medija). Na ovako jarko postavljenoj otvorenoj pozornici sa manje-više poznatim likovima i zadatim krajem (zna se ko će pobediti) autog „gradi“ dešavanja „pomažući se“ predznanjima o svima pomenutima (i onima koji se podrazumevaju) uspevajući da bude lepršavo neobavezan a, opet, poseban i originalan i, svakako, duhovit pošto se humorni ton priča podrazumeva. Konačno, autor ne propušta priliku da u fusnotama „ispali“ mnoge, ni malo naivne žaoke koje će uspostaviti kontakt priča sa našim savremenim (neveselim) trenutkom čime se lakoj razbibrizi dodaje i jedna gorka nijansa (a lekovi su, kako znamo, upravo takvi - gorki).
Od početka knjige do sklapanja korica njen pogodbeni multiverzum se dograđuje i produbljuje/dopunjuje dobijajući i dimenziju „stilskih vežbi“ iz specifičnog žanra parodiranja kako „ozbiljnih“ tema tako i - parodiranja parodija. Iz ove bi se vizure, moglo reći da su „Palisade i čadori“ bliži formi romana (romana u pričama) nego zbirke priče. Autorov stvaralački postupak je na tragu postmodernističkih principa po kojima su svaka forma i žanr izazov za novo promišljanje i učitavanje drugačijih značenja. Jovanović „barata“ elementima već stvorenih svetova iz kojih će sazdati svoju „literarnu stvarnost“ koja malo ili ni malo ne vodi računa o bilo kakvoj drugoj (istorijskoj, žanrovskoj) uverljivosti osim one potrebne da ove priče „održe“ sopstvenu logiku (a ona se, svakako, temelji i na opštim znanjima koja prate svakog od junaka „pozajmljenog“ iz drugih dela). Pomenute fusnote potvrda su stvarnosnog korena obrazaca/sutuacija u pričama. Tako su bezbrižni kalamburi i igrarije ipak situirani/pozicionirani i u našem prostoru i vremenu kao njegova groteskna, izvitoperena opšta slika i duhovita kontrateža.

(„Dnevnik“, 2016.)
top