„Pogled s
trema“, nova knjiga Petra
Cvetkovića, relevantnog pesnika srednje generacije, nosi podnaslov „Pesme i posvete“ i sazdana je od
tridesetak pesama koje nisu podeljene/svrstane u cikluse. Samo dve pesme su
datirane u 1981. godinu dok pet (negrupisanih) pesama nosi posvetu a još dve
korespondiraju sa delom drugih pesnika - Ivana
V. Lalića („Na korak uz Voyage philosophique“) i Vaska Pope („Otac i sin“). Znatiželjni čitalac, otuda, nema, sem
jedne, direktnih naznaka kojima bi se rukovodio pri iščitavanju knjige.
Naravno, upravo ta jedna naznaka - izostanak ciklusa - ispostaviće se kao
relevantna za njeno doživljavanje i tumačenje. Naime, odsustvo podela na manje
celine može biti (u ovom slučaju i jeste) znak da je autor drugačije koncipirao
knjigu: umesto izdeljene/fragmentarne vizure opredelio se za široki pogled, za
„total“ (poslužimo se filmskim terminom) stvarnosti, materijalnog i duhovnog
sveta. U takvoj vizuri, pak, ništa nije posebno naglašeno jer su svi detalji
jednako tretirani, bez akcentovanja/apostrofiranja; kao rezultat takvog stava
pogledom/prostorom dela dominira celina, njene karakteristike kojima svaka
jedinica daje svoj doprinos ali je opšti utisak, ipak, veći nego što je zbir
pojedinačnih činilaca. Ovo stoga što celinu čine i interakcije
segmenata/detalja koje su, opet, deo dinamike celine. S druge strane, ovaj
rakurs olakšava pojavu, mešanje i kontrapunktiranje različitih nivoa opštosti,
mikro i makro horizonata, konačno, i pojavnosti i duhovnosti.
Otuda
nema nikakve zbunjenosti/začuđenosti kada se elementi ruralnog nalaze tik uz
urbane, bilo u istoj pesmi ili u pesmama koje stoje jedna uz drugu. Kraj njih
su i stihovi u kojima su ova dva životna koncepta pomešana jer jedan prerasta u
drugi ili oni, čak, postoje paralelno - što, čini se, sugeriše i naslov knjige:
širinu/slobodu pogleda sa kontrolisanim zaleđem/staništem. Pomenuta
ravnopravnost nastavlja se i u nepostojanju vrednosnih razlika, u odbijanju da
se neki način potencira na štetu drugog; čak se ne govori ni o tome da je jedan
stariji a drugu noviji, savremeniji (što bi, možda, sugerisalo da je taj
nepredniji spram onog zaostalijeg). Ovakva izmirenost doneće i poseban kvalitet
- spoznaju da u temeljima i jednog i drugog načina postojanja/opstajanja (po)stoje
dublje vrednosti i principi koji nisu vidljivi ovlašnom posmatraču ali jesu
prisutni i određuju kako trajanje jedinki tako i zajednica. Rušenje tih temelja
uzrokuje nestabilnost, izmeštenost i slabost čoveka/društva. Tome će doprineti
i odvajanje od krucijalnog, fundamentalnog elementa Prirode odnosno gubitak poštovanja za nju.
Pesme
sa posvetom su, po svojoj prirodi, lične, usmerene na čoveka sa imenom i
prezimenom i predstavljaju/slikaju ili nekakav zajednički doživljaj i sumiranje
međusobnih odnosa ili daju portret imenovanog. Bilo da je njihov iskaz
fokusiran na pojavno ili na njegov duhovni odraz odnosno bilo da je ton
lepršavo duhovit ili seriozan ovakvi stihovi svojim postojanjem svojevrsna su
glorifikacija trenutka svakodnevice kao i njegovog postojanja, kao sastavnog
dela, u nizu koji traje godinama/decenijama. Spremnost da se (pre)poznati
proces razotkrije fokusiranjem na, kao bitan, jedan njegov segment, ma kako
sićušan se činio, daruje takvim stihovima/pesmama plemenitu patinu duboke istinitosti.
Sledstveno
rečenom, upravo se ovaj postupak može imenovati kao skriveni, a težišni, u
bezmalo svim pesmama ove knjige. Cvetković
početnim stihovima „identifikuje“ sliku/situaciju da bi ih potom postavio u
kontekst životnog trajanja/procesa. Često je trenutak/tačka oslonca pesme
detinjstvo u kome se, po prirodi stvari, upoznaje okruženje i stiču
znanja/stavovi koji će trajati kroz mladost i stasavanje sve do zrelosti i
poznih godina. Bitan deo učenja je otkrivanje Prirode, biljaka i, u nekolikim pesmama pomenutih, ptica (gavran, vrana,
golub). Identifikovanje drveća sa ljudima svakako je deo ruralne životne
mudrosti ali i deo dubljih, animističkih odnosno arhetipskih slojeva
kolektivnog (ne)svesnog. Vezivanje sudbine čoveka sa sudbinom drveta,
nalaženje/prepoznavanje zajedničkih osobina - od rađanja i starenja do
paralelnih situacija izmeštenosti iz prirodnog staništa i opstajanja u drugoj
klimi/sredini - težište je pojedinih pesama koje je odmah na početku knjige
izrečeno tvrdnjom „U svakom dvorištu
nečije drvo živi“ („Dud“) i dopunjeno pozivanjem na ingenioznu sliku Vaska Pope o želji negove supruge da ima
malo zeleno drvo koje će trčati za njom („Otac
i sin“).
Motiv meseca
takođe će se pojaviti u par pesama, u različitim inkarnacijama/menama (mlad
mesec, uštap), kao mistični, zloslutan/zlokoban simbol onostranog ili, pak, u
pesmi „Mesec neuskrsli“, kao fenomen podložan
(ipak) različitim doživljajima i
tumačenjima (koja nisu samo fatalna).
Širina pogleda
na Prirodu i dubina njenog
razumevanja ograničeni su ulaskom u gradske zabrane pa se, stoga, odjednom ne
zna pripada li raspukli hrast kneževom pisaru koji ga je posadio, munji ili -
gradskim službama? U tim i takvim okvirima prirodnost je redukovana,
ukalupljena pa je i otvoreni pogled (s trema) na reku srećni sticaj okolnosti a
prizor imele u parku atrakcija koja, onima koji su u stanju da je opaze,
prepoznaju odnosno dosete se detinjstva na selu, budi sećanja i asocijacije sve
do one konačne, ultimativne da je imela bila ne samo parazit već i lek za - šugave
ovce. U gradu ona je, međutim, samo incident, neočekivani upad nekanalisane Prirode (mada se neke ošugavele ovce-ljudi
kojima treba kao lek lako mogu naći).
Sloj iskonskog
doživljavanja jedinstva sa Prirodom,
njenih tokova, podstaknut detaljima na koje se u običnom življenju ne obraća
dužna pažnja (puzavica) ili se prihvataju kao pojave bez značenja (padine,
reke), proplamsava u stihovima ove knjige i boji ih bezvremenošću u koju su
ugrađeni svačiji životi, ma koliko bili (ne)svesni svojih veza sa iskonom. Jer svi
koji, u svojoj samoljubivosti i veri da su jedinstveni/neponovljivi, previđaju
da su tek deo dugih nizova postojanja raširenih/prepletenih svuda oko njih,
ostaju uskraćeni za spoznaju velike tajne sopstvene (ne)prolaznosti.
(„Koraci“ 1-3,
2016.)