KRVOPROLIĆE, NASILJE I DIVLJAŠTVO KONANOVO - „I rodiće se veštica“ Roberta E. Hauarda; izdavač „Strahor“ Beograd, 2023.

 

Završavajući serijal knjiga posvećenih Konanu Simerijancu, izdavačka kuća „Strahor“ upravo je objavila peti tom o legendarnom junaku epske fantastike, u podžanru „mača i magije“ („sword and sorcery“). Ovaj kapitalni poduhvat koji je sabrao sve relevantne priče i jedan roman potekle iz pera Roberta E. Hauarda (1906-1936), započet je 2019. objavljivanjem romana „U času zmaja“ nakon koga su sledile knjige priča „Kraljica Crne Obale“, „Feniks na maču“ i „Crni neznanac“.  Sve knjige su ilustrovali Dražen Kovačević i Zoran Jovičić a nadahnuto ih je preveo Goran Skrobonja koji je, u poslednjoj, autor predgovora u kome, ispisujući ličnu istoriju upoznavanja sa prgavim varvarinom, nadahnuto skicira i (ne)prilike sa nabavljanjem strane žanrovske literature i stripova pre bezmalo pola veka u ondašnjoj SFR Jugoslaviji.   

Knjiga „I rodiće se veštica“ sadrži dve pripovetke, naslovnu „I rodiće se veštica“ i „Nečastivi od gvožđa“, odnosno novele „Preko Crne reke“ i „Ljudi crnog kruga“ (ova poslednja je sa dužinom od 100 strana na korak od romana) a zaključuje je znameniti esej-ogled „Hiborijansko doba“ u kome je Hauard opisao vreme u kome živi Konan odnosno doba koja mu prethode, stvarajući tako konzistentnu paralelnu istoriju-univerzum za svog heroja.  Konan Simerijanac jedan je od junaka „zlatnog doba palpa“; pod „Zlatnim dobom palpa“ teoretičari podrazumevaju period u SAD između dva svetska rata (ima mišljenja da ovaj period traje od početka XX veka sve do 1950-tih) u kome su bujale svakovrsne jeftine roto-edicije prepune priča (avanturističkih, vestern, kriminalističkih, fantastičkih, pseudo-istorijskih, ratnih) pisanih isključivo radi zabave pretežno mladih čitalaca. Paralelno sa „zlatnim dobom palpa“ u svetu popularne kulture trajalo je i „zlatno doba stripa“ ali i „zlatno doba dramskih radio serijala“; mnogi su se heroji „šetali“ kroz sve medije, od pisanih i crtanih do audio i, konačno, filmskih (u serijalima kratkih filmova, trajanja do 20 minuta, od kojih je svaki novi film-nastavak imao bioskopsku premijeru vikendom). Iz mnoštva palp junaka retki su ostali upamćeni; među takvima, uz Tarzana, svakako je najpoznatiji Konan Roberta E. Hauarda, autora raznovrsnih palp priča čiji je najpopularniji junak do pojave Konana bio Kralj Kul od Atlantide. Od prve priče o Konanu, „Feniks na maču“, štampane krajem 1932.g. do 1936.g. kada je Hauard izvršio samoubistvo, objavljeno je 17 priča o Konanu i jedna roman; u piščevoj zaostavštini ostale su četiri završene priče i mnoštvo skica i beležaka. Hauard i Konan utonuli su u zaborav do 1950-tih kada su priče sabrane u knjige - najpre one objavljene a potom i priče iz zaostavštine i konačno one koje su, na osnovu skica, dovršili Sprejg la Kemp i Lin Karter (kasnije će još 10-tak pisaca dopisivati Konana). Simerijanac je ubrzo postao kultni heroj a svetsku popularnost je stekao 1982.g. filmom „Konan Varvarin“ Džona Milijusa, i od tada njegova popularnost raste u svim medijima (literatura, strip, film, komjuterske igrice).

          Konan je žitelj „Hiborijanskog doba“ nastalog posle potonuća Atlantide, koje je  trajalo do uzdizanja istoriji poznatih kraljevstava; bele puti, divovskog rasta i snage, mrkog plavookog pogleda koji seva ispod crne kose, on je u civilizaciju došao iz divlje Simerije i, sa mačem u ruci, luta gradovima, pljačka, ubija, veseli se, pokoravajući se bogu Kromu i svom osećaju za pravedno. U ovoj knjizi on je najamnik izviđač, kapetan kraljičine garde, poglavica kozaka odnosno plemena ljutih gorštaka; ta je mesta zaslužio svojom hrabrošću i srčanošću kao i lukavstvom i pregovaračkim sposobnostima. Podjednako ga poštuju i plaše ga se njegovi potčinjeni kao i neprijatelji. A neprijatelji su različiti, od divljih, nemilosrdnih ratnika do veštica, mračnih proroka u njihovim kulama ili moćnih čarobnjaka iz bezimene prošlosti probuđenih u svojim prastarim gradovima. Ni pred kim Konan neće ustuknuti već će se boriti mačem, pesnicama, zubima... „Krvoproliće, nasilje i divljaštvo bili su prirodni elementi života kakav je Konan poznavao“, piše Hauard, neskriveno oduševljen varvarstvom kao „prirodnim stanjem“ čoveka koje je civilizacija iskvarila. Redovni pratioci Konana, pored nevolja, su i prelepe devojke, često „plave krvi“; njihov početni prezir prema divljaku nestaće kad uvide njegovu snagu i pouzdanost, nepokolebljive etičke principe kojima se rukovodi ne zazirući da zarad njih rizikuje svoj život kao što ne krije da bi ih rado video u svojoj postelji.

          Pripovesti, objavljene 1934. i 1935.g, sadrže sve krucijalne elemente eskapističke palp literature: egzotičnu avanturu,  mistiku, napetost, bitke i potere, živopisne likove, kitnjaste opise začinjene blagom erotikom. Stuktura proza je složenija od prvih priča – nekoliko paralelnih tokova koji se prepliću i dopunjuju, menjanje tačke pripovedanja – što dokazuje da je Hauard razvijao svoj spisateljski zanat i tragao za drugačijim načinima ispisivanja svoje proze ne ostajući na nivou rudimentarne paraliterature.

          („Dnevnik“, 2023.)

VRCAVA NAUČNA FANTASTIKA – “Šokovi budućnosti 1” scenarista Alan Mur, crtež Brajan Talbot, Dejv Gibons, Alan Dejvis, Brendan Makarti, Stiv Dilon; izdavač Čarobna knjiga, 2023.

 

            U strip biblioteci “Stari kontinent” renomirane “Čarobne knjige” za znatiželjnog čitaoca kriju se svakojaka prijatna iznenađenja iz prošlosti odnosno iz savremene produkcije 9. umetnosti. U segmentu stripova iz ranijih godina, štampaju se kako oni koji su na ovim prostorima nekada bili objavljivani neredovno i tehnički nekvalitetno (a sada se pojavljuju kako dolikuje – u kompletnim serijalima i kvalitetno reprodukovani) tako i oni stripovi koji su ovdašnjim čitaocima slabo ili nikako znani. Knjiga “Šokovi budućnosti” upravo je na tom tragu i popunjava još jednu od praznina koje su ostale iz prošlosti. Reč je naime o stripovima koji su u Engleskoj objavljivani u nedeljnom strip magazinu “2000 AD”, počev od 1977. godine (magazin izlazi i danas). Sveske sa 30-tak strana, kolornim koricama i srednjim stranama, sadržavale su (osim reklama) par kratkih naučnofantastičnih zaokruženih priča (ne dužih od 5-6 strana) i bile su prevashodno namenjene dečacima. U prvim brojevima “povampiren” je legendarni Den Deri a među novim junacima (pored “Heroja Harlema”, “M.E.Š.A.1”) popularnost je najbrže stekao Sudija Dred, koga su ovdašnji čitaoci delimično upoznali, ponajviše u strip magazinu “Laser”. Specijalitet “2000 AD” bio je i urednik – Targ Moćni, vanzemaljac sa planete Kvaksan koja kruži oko zvezde Betelgaz! Prepoznatljivo namrgođenog lica, sa mohikanskom ćubom i rozetom sa Sirijusa utisnutom na čelo. Targ se, kao svojevrsni konferansije, povremeno pojavljivao na početku i kraju pojedinih priča, sa autorativnim i ciničnim komentarima (pored toga su se sporadično pojavljivale i epizode u kojima je Targ glavni junak). Raznorodni stripovi svrstavani su pod okvirno-opisne naslove kakvi su “Šokovi budućnosti” (što je bila parafraza popularne futurističke knjige Alvina Toflera “Šok budućnosti” iz 1970. godine) ili “Vremenski vrtlozi” (u kojima su bile priče koje se na različite načine bave putovanjima kroz vreme). Stvarali su ih mladi scenaristi i crtači od kojih su neki napravili zavidne karijere dok su drugi nestali sa strip scene. Kako se to moglo pročitati u sećanjima mnogih “prvoboraca” magazina, zahtev urednika je bio da priče budu otkačene i šokantne dok je crtež mogao da bude raznovrsta, od ekstravagantno pa do neukog; na ceni je bila i brzina u “proizvodnji” stripa jer je ritam izlaženja tražio mnogo materijala. Naravno, vremenom su se generacije stvaralaca menjale a isto se dešavalo i sa čitaocima; na drugoj strani “2000 AD” je ostao svojevrsni etalon kratkog naučnofantastičnog stripa na kome su se novi autori učili zanatu. Protok vremena nametnuo je potrebu za rekapitulacijom “pređenog puta” pa se pojavilo nekoliko knjiga koje su se bavile magazinovom “ostavštinom za budućnost”. “Čarobna knjiga” je objavila dve knjige pod zajedničkim naslovom “Šokovi budućnosti”; u prvom tomu znatiželjni čitalac će otkriti mnoštvo stripova rađenih po scenariju Alana Mura (1953) jednog od najuticajnijih strip autora druge polovine XX veka. Njegove priče su u dinamične slike preveli crtači Brajan Talbot, Dejv Gibons, Alen Dejvis, Brendan Makarti i Stiv Dilon. Na 200 i kusur stranica smešteno je 30-tak priča podeljenih u poglavlja “Targovi šokovi budućnosti”, “Vremenski vrtlozi” i “Abelard Snez” uz koje su se smestile i pojedinačne epizode “Vruća roba”, “Demorališući dan dr Dibvortija” i “Lakomislena lenjost Larise Lom”.

            Mur je u scenarijima iskušavao brojne žanrovske obrasce koji su u nekom segmentu bili iščašeni ili odmah na početku priče ili na njenom kraju koji je donosio neočekivani obrt bilo tako što će npr. vanzemaljci Grokovi otkupiti Zemlju od ljudi ili što će Platinasta horda porobiti rođenu planetu; vredna domaćica će spremno dočekati supruga – svemirsko čudovište; drugo čudovište će, pak, zatražiti pomoć psihijatra jer mu se priviđaju - ljudi! Urednik Targ pomaže nezaposlenima preporučujući im poslove smećara svemirski staza ili obuku za zloglasne zlikovce - gospodare univerzuma. Izuzetno je duhovit “Filondrutsko-srpski rečnik fraza i idioma” kao i epizoda “Rizična rabora riđeg raketaša” koja prati napor penzionisanog junaka da povrati staru slavu... U “Vremenskim vrtlozima” pratimo dogodovštine “Vremeplavaca” koji vijaju nevaljalce skačući napred-nazad kroz vreme i prenoseći iskustva sledećoj smeni odnosno samima sebi; tu su i storije o vremeplovcu zaglavljenom u praistoriju koji će biti “tata” modernog čoveka, o retrogradnom vraćanji od smrti do rođenja, zabavnom parku u kome su vanzemaljci neoprezno oživeli sve zemaljske nevaljalce (jedna od Hitlerovih replika je “Štrudel und bratvurst! Šturm und drang! Hopen und cupen!” kako je to nadahnuto preveo Draško Roganović). U završnom delu, u “Robo-pričama Ro-zubog”, srećemo Abelarda Sneza, mutantsko superkefalo, čoveka sa dvospratnim mozgom i sa dva para očiju od koga će se zatražiti pomoć u borbi protiv sveopštog kriminala a čija ingeniozna rešenja, uprkos dobroj volji i preteranoj samouverenosti, samo pogoršavati situaciju…

            Najveći broj stripova vrcav je, duhovit i otkačen mada ima i par surovo ozbiljnih (kakva je mračna svemirska priča “Ćale” na temu večne generacijske svađe); čitaoci će se lako nasmejati dok listaju magazin/knjigu. Ipak, ovo nije jednokratni humor jer je izdržao bezmalo pola veka od prvog objavljivanja a da nije postao puki artefakt prošlosti jer i dalje je svež i zabavan.

            (“Dnevnik”, 2023.)

TRI OKA U GLAVI - prikaz SLOBODAN IVKOV, Blic, 10.07.2023.

 

ZAPISI SA LICA MESTA – „Enciklopedija fusnota” Saša Radonjić Solaris, Novi Sad, 2022.

 

Saša Radonjić (1964), pesnik, prozaista, kritičar, antologičar, scenarista, dramski pisac, izdavač i muzičar, oglašava se novom knjigom zanimljivog i zavodljivog naslova – „Enciklopedija fusnota“. Autor u zaključku uvodnog teksta kaže „Enciklopedija fusnota je džepni soliter, sav sazdan samo od podrumskih prostorijaˮ pošto je na početku ustvrdio „Fusnote su podrumske prostorije svakog tekstaˮ, te da je on njihov veliki ljubitelj, čak toliki da ih ponekad pretpostavlja samom tekstu u „čijoj su… hmmm, pa recimo podmuklo čednoj službiˮ. Sadržaj koji sledi podeljen je u tri celine „Autopoetičke fusnoteˮ, „Angažovane fusnoteˮ i „Stihovne fusnoteˮ. Ipak, znatiželjni čitalac će, napredujući kroz kratke zapise pomešane sa izdvojenim, apostrofiranim mislima koje po svojoj sažetosti pripadaju aforizmima ili sentencama, vrlo brzo shvatiti da je podela na celine vrlo pogodbena. Jer, bilo da piše o svojoj porodici, svom prvom dečačkom, rukom pisanom  časopisu, sličnosti početka Handkeovog romana „Veliki pad” sa njegovim „Traktatom o šeširima”, o muzici, epidemiji, globalno političkim podelama, „smrznutom ramenuˮ, književnim nagradama, nacrtu mogućeg pravosudnog sistema, itd. Radonjić uvek iznova iscrtava svoj autoportret, i to kao fizičko-duhovnu celinu; on se istrajno, strastveno angažovano, kao misaono ali i moralno biće samoodređuje „u prostoru, vremenu i prema ličnostimaˮ. A svaka je jedinka jedinstvena zbog svih svojih proživljenih godina, uspona i padova, pobeda i poraza, bioloških predodređenosti i sklonosti, bolesti i zdravlja, sreća i nesreća, trenutaka trivijalnosti i uzleta duhovnosti. Otuda je nepravedno svoditi je tek na jednu osobinu, jedan stav ili postupak. Autor odbija da bude svrstavan, ukalupljen, ubačen u fioke, jer je ličnost koja je otvorena prema utiscima, voljna da ih analizira i spremna/sposobna da zaključke svojih promišljanja formuliše u reči, rečenice, zapise, stihove… Naravno, protok vremena će određene stavove potvrditi, druge relativizovati, a treće, možda, potpuno obesnažiti, ali će, zahvaljujući svim zapisima, ostati trag o jednom vremenu, jednom mentalno-emotivnom stanju koje je, pak, koren nekih narednih emocija i rezonovanja. Stoga ova knjiga, mada nije klasični dnevnik, postaje (i ostaje) svedočanstvo o vremenu, o ličnom učešću u njegovom toku i odnosu prema doživljenom, što podrazumeva i široku emotivnu paletu od nezadovoljstva viđenim, pokušaja objektivnog/racionalnog sagledavanja događaja do intimističko-poetskih crtica. U tim procesima autor prepoznaje ne samo globalne promene, karakteristike zajednice u kojoj živi i deli je sa ostalim pripadnicima grupa/naroda, već i promene u svojoj fizičkoj konstituciji i duhovnoj ličnosti, svojim stavovima i sudovima. Otuda je ovo delo svojevrsno slavljenje proticanja, fluidnosti sveta u kome postojimo.

            Radonjićeva knjiga problematizuje i iskušava uvreženo mišljenje o piscu kao posmatraču ljudsko-istorijske vreve koji deluje/piše uzdržano, sa vremenske distance koja bi trebala da mu obezbedi objektivnost i, samim tim, veću valjanost stavova koje izlaže i zastupa. Pisac u svemu postupa drugačije nego što bi autor u „kuli od slonovačeˮ trebao. Radonjić gazi pločnicima svakodnevice širom otvorenih očiju, „hvataˮ i „udišeˮ damare trenutaka, reaguje na njih kao učesnik ili posmatrač iz prvog reda, onog pored ringa u kome se bori na život i smrt. Stoga, podrumske fusnote ove knjige, ispisane „na licu mestaˮ, „u dahuˮ i „u zamahuˮ nose žar i svežinu autentičnosti koja nije izbrisana proticanjem dana i godina. Njihove su rečenice britke, rezovi brzi i duboki, a ton tog samosvojnog unutrašnjeg dijaloga kreće se od trezvene samosvesnosti do vrcave doskočice ili humorno-ciničnog poentiranja kome se ne može valjano ni parirati ni prigovoriti. I posle neminovnog čekanja da zapisano bude objavljeno, mnogi piščevi stavovi zadržali su svežinu aktuelnosti i opravdanosti, jer su se stvari odvijale na način koji je autor predvideo; vrlo je moguće da će još neki zapisi potvrditi svoju valjanost u nastupajućim danima, dodajući knjizi pored polemičkog i svojevrsni proročki ton.

            Rečju, „Enciklopedija fusnota” duboko je autobiografska knjiga kojom Saša Radonjić otkriva i opisuje sebe kao neponovljivu jedinku u sopstvenom svemiru i kao jedinku u ovom jedinstvenom prostor-vremenskom kontinuumu, odnosno, u svetu koji je najgori od svih svetova (a drugih i nema).

 

(ECKERMANN, web časopis za književnost, broj 39 / jul – avgust 2023.)

 

https://eckermann.org.rs/zapisi-sa-lica-mesta/

STRAŠNA POVEST O UNIŠTITELJU SVETOVA– „Bomba“ Alkant, Bole, Rodije; izdavač Čarobna knjiga, 2022.

 

Pored kalendarskih datuma, epohe u ljudskoj istoriji često se određuju i prema pojedinim događajima koji su svojevrsne prekretnice u dotadašnjem nizanju generacija. Tako se početak Atomskog doba najčešće vezuje za uništenje japanskih gradova Hirošime i Nagasakija 1945. godine. Od tog je trenutka na svetsku pozornicu izašao moćni duh razaranja sposoban da uništi čitavu populaciju Homo Sapiensa; ova je pretnja obeležila drugu polovinu XX veka dobrano potisnuvši dobrobiti koje je atomska energija donela čovečanstvu. Naravno, bombardovanje japanskih gradova bilo je tek finale dugotrajnog procesa koji je započeo par godina pre toga i uglavnom se odvijao pod velom državnih i vojnih tajni. Stoga je priča o stvaranju A bombe, projektu Menhetn, njegovim učesnicima i mnoštvu pojedinosti vezanih za ta dešavanja uglavnom predstavljana u samostalnim/nepovezanim segmentima a retko ili nikako u svoj svojoj punoći i složenosti. Grafička novela jednostavnog (a zloslutnog) naslova “Bomba”, nastala iz pera Didijea Svajzena (1970) skrivenog pod pseudonimom Alkant i Lorana-Frederika Bolea (1967) i iscrtana perom Denisa Rodijea (1963), do sada je najpotpunije i najopsežnije (preko 470 strana!) stripovsko delo na temu atomske bombe nastalo 2020. godine povodom 75. godišnjice atomskog napada na Hirošimu, i samo u Francuskoj prodato u više od 120.000 primeraka. “Bomba” je dobitnik 13 međunarodnih nagrada za strip, među kojima se ističu Nagrada kritike Asocijacije stripskih kritičara i novinara na festivalu u Kvebeku 2020, nagradu za najbolji strani strip na međunarodnom festivalu stripa „Bućon“ u Seulu 2022, kao i nagradu za najbolji strip sa istorijskom tematikom na festivalu u Briselu 2021. godine. Ova impozantna knjiga promptno stiže i do ovdašnjih čitalaca zavaljujući “Čarobnoj knjizi” i njenoj biblioteci “Stari kontinent” koja predstavlja klasike evropskog stripa ali i aktuelnu, tekuću produkciju.

        Kako to i priliči epopeji širokog zahvata i zamaha, “Bomba” počinje mitsko-mističnim “Prologom” koji podseća na antičke tragedije i u kome se, posle višeznačnih iskaza (na potpuno crnoj pozadini) “U početku nije bilo ničeg. // Ali u tom ničemu već je bilo sve.”, i stvaranja Zemlje obznanjuje sila koju su ljudi nazvali Uranijum (mada ona više voli da je zovu Uran, po starogrčkom bogu nebesa), i koja čeka dolazak doba u kome će se prikazati u svoj svojoj snazi, energiji koja bije, grmi i ključa u njoj. I, posle istraživanja Marije Kiri na scenu, u Berlinu, 1933. godine, stupa Leo Silard, profesor fizike jevrejskog porekla sa Univerziteta „Fridrih Vilhelm“, koji studentima priča o entropiji, o nepovratnosti fizičkih procesa prilikom razmene toplote dok kroz prozor posmatra kolone svrstane pod zastavu sa kukastim krstom i planira da napusti zemlju. Jedan drugi naučnik, Italijan Enriko Fermi, 1938. godine, u Stokholmu dobija Nobelovu nagradu za fiziku, odbija da na ceremoniji uputi fašistički pozdrav i takođe planira beg u Ameriku zbog fašističkog režima. Ova dvojica se sreću 1939.g. na Menhetnu i raspravljaju o teorijskim osnovama lančanih reakcija atomskog jezgra. Iste godine, dok Hitler posmatra pobedničku paradu u Pragu, 150 kilometara dalje agenti SS-a tragaju za najvećim rudnikom uranijuma u Evropi. U dalekom Japanu, u Hirošimi, gospodin Morimoto dobija dozvolu da ode ranije s posla i dočeka sina koji služi u carskoj mornarici; vojnik govori o svom zadatku da učestvuje u svetskom ratu protiv Kine…

        Ratni sukob nateraće nekolicinu naučnika da razmišljaju o strašnom oružju koje bi okonačalo stradanja a potom te ideje predstave i državnim vlastima. Mada je administracija kruta i spora, plan o atomskoj bombi na strani SAD i Engleske se uobličava, menja, prilagođava i realizuje u najdubljoj tajnosti. Istovremeno se preduzima akcija osujećivanja sličnih nacističkih planova… “Bomba” prati nizove događaja koji vode ka stvaranju atomske bombe, od rudnika uranijuma u Kongu, preko akcija i radova naučnika kakvi su Ajnštajna ili Openhajmera, organizovanja tajnog Projekta „Menhetn“ u Los Alamosu u Nju Meksiku, do učešća tada vodećih političara kao što su predsednici Ruzvelt i Truman, u čitavom dešavanju. Mesto u knjizi našli su i malo poznati podaci o zaverama, sabotažama nemačkih postrojenja i važnim pojedincima o kojima se do danas malo govorilo, o naknadnim kolebanjima naučnika koji su spoznali snagu oružja i strašnu pretnju koju to oružje nosi. Užasne su i stranice koje opisuju sudbine Amerikanaca, običnih ljudi-radnika, kojima su, bez svog znanja, ubrizgavane injekcije radioaktivnog materijala i beležene reakcije njihovog organizma. Etički i humani principi u eksperimentima na ljudima nisu gažani samo u nacističkim logorima već i u svetskoj perjanici demokratije i slobode! Ostaje i pitanje (ne)etičnosti i (ne)morala same odluke o bacanju bombi koje su sravnile sa zemlje čitave gradove a od jednog nesrećnika, gospodina Morimota, načinile neizbrisivu senku-fleku na stepenicama banke ispred koje se zatekao u trenu bombardovanja.

        Impozantna i stravična priča “Bombe” iscrtana je jasnim, čistim crtežom koji svojim belinama i kjaroskuro manirom i u naizgled običnim prizorima krije određenu dozu zle slutnje. Kao i kratki istorijski stripovi italijanskog velemajstora Dina Batalje, i ovaj gigantski strip svoje težište ima na ličnim sudbinama, idejama i dilemama aktera, bili oni vrhunski naučnici, političari, kruti vojnici ili radnici zahvaćeni vihorom istorije. Ta vizura priči daje nužno potrebnu humanu toplinu, pojačava utiske ali i otežava poražavajuće zaključke koji se nakon iščitavanja knjige neminovno nameću a zažeti su i u rečenici Roberta Openhajmera koja je citat iz indijske svete knjige “Bhagavad-gite” a glasi: "SADA SAM SMRT, UNIŠTITELJ SVETOVA". Katarza “Bombe” ravna je snažnom udarcu u stomak od koga se gubi dah a na oči naviru suze.

            (“Dnevnik”, 2023.)