ZAPISI SA LICA MESTA – „Enciklopedija fusnota” Saša Radonjić Solaris, Novi Sad, 2022.

 

Saša Radonjić (1964), pesnik, prozaista, kritičar, antologičar, scenarista, dramski pisac, izdavač i muzičar, oglašava se novom knjigom zanimljivog i zavodljivog naslova – „Enciklopedija fusnota“. Autor u zaključku uvodnog teksta kaže „Enciklopedija fusnota je džepni soliter, sav sazdan samo od podrumskih prostorijaˮ pošto je na početku ustvrdio „Fusnote su podrumske prostorije svakog tekstaˮ, te da je on njihov veliki ljubitelj, čak toliki da ih ponekad pretpostavlja samom tekstu u „čijoj su… hmmm, pa recimo podmuklo čednoj službiˮ. Sadržaj koji sledi podeljen je u tri celine „Autopoetičke fusnoteˮ, „Angažovane fusnoteˮ i „Stihovne fusnoteˮ. Ipak, znatiželjni čitalac će, napredujući kroz kratke zapise pomešane sa izdvojenim, apostrofiranim mislima koje po svojoj sažetosti pripadaju aforizmima ili sentencama, vrlo brzo shvatiti da je podela na celine vrlo pogodbena. Jer, bilo da piše o svojoj porodici, svom prvom dečačkom, rukom pisanom  časopisu, sličnosti početka Handkeovog romana „Veliki pad” sa njegovim „Traktatom o šeširima”, o muzici, epidemiji, globalno političkim podelama, „smrznutom ramenuˮ, književnim nagradama, nacrtu mogućeg pravosudnog sistema, itd. Radonjić uvek iznova iscrtava svoj autoportret, i to kao fizičko-duhovnu celinu; on se istrajno, strastveno angažovano, kao misaono ali i moralno biće samoodređuje „u prostoru, vremenu i prema ličnostimaˮ. A svaka je jedinka jedinstvena zbog svih svojih proživljenih godina, uspona i padova, pobeda i poraza, bioloških predodređenosti i sklonosti, bolesti i zdravlja, sreća i nesreća, trenutaka trivijalnosti i uzleta duhovnosti. Otuda je nepravedno svoditi je tek na jednu osobinu, jedan stav ili postupak. Autor odbija da bude svrstavan, ukalupljen, ubačen u fioke, jer je ličnost koja je otvorena prema utiscima, voljna da ih analizira i spremna/sposobna da zaključke svojih promišljanja formuliše u reči, rečenice, zapise, stihove… Naravno, protok vremena će određene stavove potvrditi, druge relativizovati, a treće, možda, potpuno obesnažiti, ali će, zahvaljujući svim zapisima, ostati trag o jednom vremenu, jednom mentalno-emotivnom stanju koje je, pak, koren nekih narednih emocija i rezonovanja. Stoga ova knjiga, mada nije klasični dnevnik, postaje (i ostaje) svedočanstvo o vremenu, o ličnom učešću u njegovom toku i odnosu prema doživljenom, što podrazumeva i široku emotivnu paletu od nezadovoljstva viđenim, pokušaja objektivnog/racionalnog sagledavanja događaja do intimističko-poetskih crtica. U tim procesima autor prepoznaje ne samo globalne promene, karakteristike zajednice u kojoj živi i deli je sa ostalim pripadnicima grupa/naroda, već i promene u svojoj fizičkoj konstituciji i duhovnoj ličnosti, svojim stavovima i sudovima. Otuda je ovo delo svojevrsno slavljenje proticanja, fluidnosti sveta u kome postojimo.

            Radonjićeva knjiga problematizuje i iskušava uvreženo mišljenje o piscu kao posmatraču ljudsko-istorijske vreve koji deluje/piše uzdržano, sa vremenske distance koja bi trebala da mu obezbedi objektivnost i, samim tim, veću valjanost stavova koje izlaže i zastupa. Pisac u svemu postupa drugačije nego što bi autor u „kuli od slonovačeˮ trebao. Radonjić gazi pločnicima svakodnevice širom otvorenih očiju, „hvataˮ i „udišeˮ damare trenutaka, reaguje na njih kao učesnik ili posmatrač iz prvog reda, onog pored ringa u kome se bori na život i smrt. Stoga, podrumske fusnote ove knjige, ispisane „na licu mestaˮ, „u dahuˮ i „u zamahuˮ nose žar i svežinu autentičnosti koja nije izbrisana proticanjem dana i godina. Njihove su rečenice britke, rezovi brzi i duboki, a ton tog samosvojnog unutrašnjeg dijaloga kreće se od trezvene samosvesnosti do vrcave doskočice ili humorno-ciničnog poentiranja kome se ne može valjano ni parirati ni prigovoriti. I posle neminovnog čekanja da zapisano bude objavljeno, mnogi piščevi stavovi zadržali su svežinu aktuelnosti i opravdanosti, jer su se stvari odvijale na način koji je autor predvideo; vrlo je moguće da će još neki zapisi potvrditi svoju valjanost u nastupajućim danima, dodajući knjizi pored polemičkog i svojevrsni proročki ton.

            Rečju, „Enciklopedija fusnota” duboko je autobiografska knjiga kojom Saša Radonjić otkriva i opisuje sebe kao neponovljivu jedinku u sopstvenom svemiru i kao jedinku u ovom jedinstvenom prostor-vremenskom kontinuumu, odnosno, u svetu koji je najgori od svih svetova (a drugih i nema).

 

(ECKERMANN, web časopis za književnost, broj 39 / jul – avgust 2023.)

 

https://eckermann.org.rs/zapisi-sa-lica-mesta/