|
Ilija Bakić je rođen u Vršcu 1960. godine.
Ilija je pesnik, pripovedač, romansijer, kritičar i urednik. Objavio je
devet knjiga poezije, jedanaest knjiga proze i tri knjige eseja. Zastupljen
je i u brojnim antologijama fantastike. Dobitnik je nagrade Srpskog
društva za naučnu fantastiku za najbolju srpsku dugu priču, nagrade
Društva za naučnu fantastiku Lazar Komarčić za najbolju kratku srpsku
priču i nagrada Društva književnika Vojvodine za najbolju knjigu godine U odvajanju.
Gotovo tri decenije piše o naučnoj fantastici i stripu, najviše u
novosadskom Dnevniku. Autor je i strip-kaiševa
objavljivanih u Dnevniku 2002. i 2003. godine (neki
potpisani pseudonimom Kant), kao i strip-kadrova Šta mi je danas? objavljenih u zborniku Razmišljajte o
signalizmu (2004.),
a njegova proza poslužila je kao inspiracija i nekim stripovima Franje
Strake.
|
|
Intervju:
Ilija Bakić
Ko je Ilija Bakić?
Na ovo pitanje ne znam odgovor.
Kakav je bio Vršac vašeg detinjstva?
Odrastao sam (a i sada živim) na periferiji provincije, u starom paorskom
kraju (između dva rata tu se kopala zemlja od koje su se pravile “žive
cigle”), što je nekada imalo svoje prednosti (sad baš i ne). Ulica bez asfaltnog
puta, s parkićem, stvorena za fudbal, žmurke, „teranje točka” (vožnju
bicikla), sedenje na ćebetu i čitanje stripova, menjanje sličica Vinetu… Gradić je
napredovao, otvarale su se (istina male) fabrike, niko nije bio nezaposlen, u
školi su bili blagonakloni prema deci doktora i direktora ali ni mi, „obični,
nepedigrirani”, nismo bili zapostavljani. Vaspitavali su nas u kući i školi.
Pozdravljali smo (makar i nerado) starije na ulici. Nismo se obesno, krvnički
tukli na život i smrt - ako bi nekome prokrvario nos tuča bi bila završena.
Poštovali smo učiteljicu i nastavnike. Učili samo koliko se moralo. Čuvali
udžbenike za mlađe rođake. Redovno gledali crtani film pre Drugog
dnevnika i prepodnevni Obrazovni program na Prvom (od dva) TV
programa. Bili srećni kad idemo u Dečije odmaralište Crveni krst na vršačkom bregu ili
na more preko Društva planinara ili Ferijalnog saveza. Ljudi su generalno
bili dobronamerni jedni prema drugima. Spram današnjeg to je bio neki sasvim
drugi svet na drugoj planeti.
A kakav je Vršac danas?
Rat i kriza i dalje uzimaju danak u čitavoj zemlji. Stari sistem vrednosti
lako je srušen a novi skrojen po (staroj) maksimi „čovek je čoveku vuk”.
Najgori su isplivali i postali uspešni i uvaženi. Socijalno-klasna
propustljivost društva više ne postoji. Besperspektivnost i nezaposlenost
tera mlade da beže iz Vršca, studenti se posle diplomiranja uglavnom ne
vraćaju kući. Negativna lokal partijska selekcija kadrova je na delu i dovodi
nekompetentne ljude na društvene funkcije. Humanost se meri samo količinom
novca koja se za nju dobija.
Literatura se (osim ako nije bliska političkim strukturama) tretira kao
sramotni ludak u familiji (koga kriju u podrumu ili na tavanu). Samo mrtvi
pisci su dobri, ne traže ništa a mogu se kao argument „kulturne tradicije”
potegnuti kad zatreba. Zato su na lokalnoj proslavi jubilarne godišnjice
rođenja Jovana Sterije Popovića glavnu reč imali - političari, naslednici
onih opisanih u Rodoljupcima. Aktivnost, „talasanje” se ne
podstiče/podržava (filozofija palanke „radi” punom parom). Primera radi,
udruženje Tačka susretanja, koje zdušno promoviše umetnost i „Vrštanima”
(kako sebe ovdašnji stanovnici od vajkada zovu) na noge dovodi (kad već neće
oni koji za to redovno primaju platu) relevantne pisce, slikare, muzičare,
strip stvaraoce, od grada (čiji ugled širi) dobija manje para (za troškove
rada, putovanja gostiju) od mesnog društvanca ljubitelja motorčića (valjda
zato što je lokalni moćnik ljubitelj istih a ne knjiga)… A ne mora da bude
tako, valjalo bi se ugledati na mesta kakva su Velika Plana, Kraljevo,
Kragujevac u kojima aktivno poštuju literaturu i žive pisce (posebno svoje).
Kada ste počeli da se zanimate za strip i koji
stripovi su vas privlačili?
Moja
generacija je odrastala u svojevrsnom „strip-raju”. Bukvalno svakog dana je
izlazio neki strip, od Crtanih romana, Lala, Panorame, Zenita,
edicije Nikad robom (prvo one sa istorijskim pričama, a
posle sa pričama o Mirku i Slavku), Plavog vjesnika, Caka i Caka
ektra, Strip arta (prva, velika serija), Lunov
Magnus stripa, Zlatne serije i mnogih drugih do Politikinog
zabavnika i školskih listova Kekec i Dečje
novine (u kojima sam čitao Štrumpfove, Taličnog
Toma, Blejka i Mortimera, Olaka gladijatora...).
Prva slova sam sricao u oblačićima „priča u slikama”, mnogo stripova sam
pročitao tako što sam ih umetao u školski udžbenik... Svi klinci iz ulice su
kupovali bar neki strip pa smo ih kasnije menjali. Na lokalnoj pijaci polovne
robe, zvanoj „furda”, prodavali smo stare stripove u pola cena da bi kupili nove.
Leti bismo posedali na ćebe rasprostrto u parkiću i čitali stripove do
smrknuća. Najveća muka je bila sa revijama koje su štampali stripove u
nastavcima jer je bilo problem sakupiti sve delove i pročitati strip odjednom
– ali bile su to slatke muke. „Izdržali” smo nekoliko hajki u kojima je strip
proglašen za šund pa mu je “udaren” porez zbog čega su izdanja poskupela. Tri
najpoželjnija zaposlenja, po jednodušnoj oceni naše družine, bila su:
prodavac u trafici (besplatno čitaš sve stripove), radnik u bioskopu
(besplatno gledaš sve filmove) i bibliotekar (čitaš ukoričene Politikine
zabavnike, knjige o Vinetuu, gusarima, borbama sa vanzemaljcima…). Činilo
nam se da će ovaj strip raj trajati večno donoseći sve više i više
uzbudljivih „priča u slikama”.
Da li ste u to vreme čitali i Bonelijeve stripove
i koje najviše?
Zlatna
serija i Lunov magnus strip su bili obavezna strip-lektira i svaki se broj
pažljivo i više puta iščitavao. Zagor je bio ubedljivo najpopularniji, za
njim su sledili Komandant Mark i Veliki Blek, odnosno Teks Viler i Mali
rendžer. Lično sam najviše voleo da čitam Teksa jer su se samo kod njega
menjali crtači (mada ih u to vreme uglavnom nisu potpisivali) pa je svaka
sveska mogla da donese jedno iznenađenje više – drugačiji crtež, posebno ako
je crtač bio majstor Tiči. Voleo sam i Priče sa Divljeg zapada, jer su priče bile
dobre, a bilo je i više crtača (prva epizoda Priča sa Divljeg zapada objavljivana je u
nastavcima i u Dečjim novinama). Ipak, vrhunac pomenutih edicija, barem za
mene, bilo je objavljivanje desetak svezaka ne-bonelijevog stripa Met Meriot; čak i loša štampa
nije mogla potpuno da uništi izuzetan crtež. Kasnije, kad sam već malo
odrastao, došao je sjajni Ken Parker.
Kako je dalje teklo vaše školovanje i
karijera?
Posle osnovne škole Vuk Karadžić, postao sam deo prve generacije „šuvarčića”,
objekata Šuvarove reforme školstva pa sam išao u 9. i 10. razred, tzv.
„zajedničke osnove”. Potom sam upisao školu za jedno od tri najpoželjnija
zanimanja – bibliotekara ali zbog malog broja prijavljenih završio sam na
smeru “organizator kulturnih aktivnosti” (šta god to značilo). Moja tajna
ambicija bila je da upišem vajarstvo ili primenjenu umetnost na Likovnoj
akademiji u Beogradu. ali se na dan upisa ispostavilo da fakulteti nisu znali
šta da rade sa đacima iz Socijalističke Autonomne Pokrajine Vojvodine (u
“užoj Srbiji” još nije uveden „Šuvar”) pa smo par nas Vojvođana čekalo ispred
kancelarije dekana koji je, kao, bio strašno zauzet a onda je, bez kucanja,
tamo ušao krupan prosedi muškarac i glasno viknuo nešto kao „šta zafrkavaš,
primi one moje”. Tek tada sam sabrao dva-i-dva i shvatio da bez veze nema
akademija pa nisam predao ni dokumenta ni radove. Pošto više nije bilo
vremena za spremanje prijemnih ispita na Filozofskom fakultetu (jer
Vojvođanima nisu priznavane ocene iz stranog jezika i sociologije) upisao sam
prava računajući da ću se kasnije prebaciti na istoriju umetnosti. Ali –
nisam... Umesto da promenim fakultet počeo sam intenzivno da pišem.
Po završetku fakulteta, vratio sam se u Vršac ali nisam mogao da nađem posao
ni u kulturi ni u struci jer sam (opet) bio bez veze (čitaj - nisam imao veze
ili sam bio obeležen kao problematičan), pa sam radio fizičke poslove u
Omladinskom servisu (od nošenja džakova, istovaranja vagona, kopanja kanala
do seče drveća), bio magacioner i raznosač robe u stovarištu Agrokomerca, štancovao đonove u
noćnoj smeni fabrike Zenit. Zaposlio sam se kao pravnik u vršačkoj Hidrogradnji koja je bila pred
stečajemm ali je ipak opstajala sve dok nije „uspešno” privatizovana-prodata
firmi koja nije imala nikakve veze sa niskogradnjom, jer se bavila
uvozom-izvozom; posle dve godine odatle sam, zajedno sa svim ostalim
zaposlenima, oteran na „biro za nezaposlene”. Tamo su odmah rekli da mi oni
neće tražiti posao pa sam sam obijao pragove poslodavaca; posle silnih
obećanja „javi se za 3 meseca, biće nešto” ili sažaljivih „da si se javio
ranije” ili uvredljivih „suviše ste stari, nama trebaju mladi”, krenuo sam
„trbuhom za kruhom u beli svet” – u mom slučaju do Pančeva, gde (za sada)
radim.
Prvu zbirku poezije objavili ste 1993. godine,
a nakon toga sledi još devet zbirki. Koji pesnici su na vas najviše uticali i
šta razlikuje (ako) pesnike danas od onih iz vremena romantizma ili
simbolizma?
Pre objavljivanja prve knjige intenzivno sam pisao poeziju više od 10 godina.
O poeziji u školi nisam ništa naučio; moj srednjoškolski profesor srpskog
jezika i književnosti nije „dobacio” dalje od Tihog Dona i Daleko je
sunce, odnosno revolucionarnih pesnika. Vasko Popa je (kao i Kafka i
Kami) bio nerešiva zagonetka za njega; mnogo više sam o modernoj poeziji
naučio od sjajnog poznavaoca literature, profesora Ervina Mareša (inače
germaniste). Interes za poeziju (kao i naučnu fantastiku) „razvijao” sam
intenzivnim čitanjem. Tako sam otkrio dadaizam, nadrealizam, jugoslovensku
međuratnu avangardu, Zenitizam, što me je potpuno fasciniralo i „povuklo” da
i sam pišem stihove. Dodatni podsticaj bilo je otkriće nemačkog „novog
subjektivizma” (u listu Polet i jednom broju magazina Vidici), socijalno
angažovanog pesništva 1970-tih, delom utemeljenog na bitničkoj poeziji. Kada
sam, zbog nepoložene političke ekonomije vanredno upisao drugu godinu i ostao
u Vršcu, došao sam na ideju da, kao i Zenitisti, obznanim svoje pesme
na javnim mestima. Ispisao sam ih rukom (pisaću mašinu nisam imao), potpisao
i polepio na vršačkoj autobuskoj stanici i pijaci. Onda sam stajao sa strane
i posmatrao reakcije čitalaca koji su uglavnom mislili da je u pitanju neki
kupujem-prodajem oglas pa su stihove čitali vidno zbunjeni i zatečeni. Nedugo
potom i ja sam bio zbunjen i zatečen jer sam dobio - poziv za informativni
razgovor. Pesme nisu bile antidržavne niti buntovnog tona, mada, jedan stih
jeste glasio „i sunce je već mrtvo” a Tito je umro koju godinu ranije…
Čovek s kojim sam razgovarao (inače, nominalno, sekretar mesne zajednice)
nikako nije shvatao šta i zašto sam ja to uradio. Na moja objašnjena o
„suočavanju masa sa poezijom” i navođenje primera iz istorije zenitizma samo
je klimao i opet pitao šta će mi to jer ću jednog dana završiti prava i
tražiti posao (i, gle čuda, stvarno sam imao problema da nađem posao). Drugi
prisutni muškarac je samo ćutao i zapisivao; kasnije sam saznao da je to
inspektor državne bezbednosti koji je redovno prisustvovao „pesničkim
maratonima”, koje je tih godina organizovala Književna opština Vršac - takva
su bila vremena, pesnike je trebalo držati na oku. Na kraju sam pušten da uz
napomenu da još jednom razmislim o svojim postupcima. Srećom, ubrzo sam
položio zaostali ispit i vratio se fakultetskim obavezama. Istini za volju i
tamo sam nastavio da kačim pesme po oglasnim tablama i da ih ispisujem na
tabli najvećeg amfiteatra „petice” (sve uredno potpisane) ali nisam dobio
nikakav poziv na razgovor ili upozorenje.
Prvu pesničku knjigu poslao sam, početkom 1980-tih, na konkurs Matice srpske,
za ediciju Prva knjiga. Vraćena je sa preporukom da je malo
„cizeliram”. Sledeće godine taj dorađeni rukopis mi je vraćen - u originalnom
kovertu koji nije ni otvoren. Kasnije sam saznao zašto: prvi odgovor je bio
nečija dobra volja i kao takva izuzetak jer ja nisam bio ničiji pulen, nisam
pripadao ni jednom klanu (koji su tada „delili carstva”) niti sam bio
nacionalna manjina (kojima su knjige objavljivane „po ključu”) pa se drugi
put niko nije ni potrudio da otvori moju pošiljku. A verovatno im se moja
eksperimentalna poezija ne bi ni dopala. Ipak, tu knjigu (Resurekciona seča
početnog položaja) pročitao je i objavio pisac Dušan Belča u svojoj Nezavisnoj
ediciji Ugao. Nastavio sam alternativno-avangardnim putem, objavio nekoliko
zbirki kao “duboke samizdate” (u malom tiražu, fotokopirane i numerisane);
par godina kasnije naišao sam na podršku pesnika Miroljuba Todorovića,
osnivača neoavangardnog pokreta Signalizam, i nastavio da
„signalistički” delujem.
Gde je mesto poezije danas i da li je jedina
umetnost manje opštepopularna danas od stripa upravo poezija? Zašto?
Poezija je tamo gde je oduvek bila - u dubokom srcu literature. Poezija
ispituje esenciju jezika i emocija, izražavanja i spoznaje nas samih i svega
oko nas ali i onoga još većeg, zaumnijeg. Jer jezik je veći i bogatiji nego
što mi to mislimo, veze između reči dublje su i tajanstvenije a naša svest i
moći spoznaje/asocijacija nemaju definisane granice.
To što „široke mase” ne razumeju poeziju, što zaziru od nje (i podsmevaju joj
se) rezultat je lenjosti, učmalosti, nepostojanja truna želje i volje da se
makar pokuša načiniti iskorak iz sopstvene svakodnevne zaludne rutine.
Ultimativni principi instant konzumerizma u potrošačkom raju ne potenciraju
razvoj moždane mase i potreba za razmišljanjem, spoznajom i emocijama izvan
puke hedonističke telesnosti oličene u onoj „u-se-na-se-poda- se”. No, ne
budimo jednostrani, kada su društvu/masama bili bitni prozni komadi kakvi su
Prustovo U potrazi za izgubljenim vremenom, Džojsov Uliks i Fineganovo
bdenje ili Beketov Malone?
Kada nam je kao društvu poezija prestala da
bude bitna? Zašto?
Iz pitanja bi se moglo zaključiti da nam je, kao društvu, poezija jednom bila
potrebna i bitna. Da, na nivou kolektivnog samopotvrđivanja, bila je potrebna
narodna epska poezija, ponekim slojevima društva jesu bili potrebni
nacionalno romantičarski ili revolucionarno buntovni stihovi. Nekim
osetljivim dušama prošlih vekova trebale su i godile im romantične ljubavne
pesme. Ali, od tada je prošlo jako, jako mnogo vremena. Danas za poeziju,
ovde, kao i širom zemaljskog šara, jedva da iko mari. Kako to reče jedan
američki pesnik (ne citiram već parafraziram): bilo je to uzaludno kao
objavljivanje poezije.
Sem poezije, intenzivno ste se bavili naučnom
fantastikom i objavili više romana i zbirki priča. Čini se da, nakon nekoliko
decenija izuzetne popularnosti, od godina pred početak Drugog svetskog rata
do kraja osamdesetih, naučna fantastika izgubila na popularnosti i značaju.
Zašto je to tako? Da li smo prestali da mislimo na budućnost?
Naučna fantastika je dugo smatrana „glasnikom budućnosti” i kao takva
plasirana čitaocima/gledaocima. Od Žila Verna postoji fama o onome što su
pisci predvideli a ostvarilo se. Izvan tog tehnicističkog smera bio je onaj
društveni koji je opisivao moguća društvena uređenja i ispisivao „istoriju
budućnosti”. Neki pametni pisci (recimo Rej Bredberi) govorili su da zadatak
naučne fantastike nije da predvidi budućnost već da upozorava na njene moguće
smerove. U svakom slučaju, takav koncept naučne fantastike se uklopio u polet
posle II svetskog rata i odrastanje “bejbi bum” generacije. Tadašnji stav o
naučnoj fantastici možda najbolje odslikava naslov knjige priča sovjetskih
pisaca koji glasi „Danas fantazija sutra stvarnost”. Ključna tačka u toj veru
u bolji svet bila je mitska 2000. godina do koje će se rešiti svi problemi pa
će svet (s obe strane „gvozdene zavese“) dostići ovozemaljski raj. No, kako
je vreme odmicalo tako je postajalo očito da stvari ili ne idu u tom smeru
ili, ako i idu, idu jako, jako sporo. Stvaraoci naučne fantastike su to
spoznali i većinom prestali da pišu u tom ključu, mediji su batalili slogane
o predviđanju budućnosti a publika se okrenula nekim drugim žanrovima -
beskrajnom (najčešće potpuno bezazlenom) iživljavanju potrebe za
mitologizovanjem pseudoistorije (u epskoj fantastici) ili šokantnom (a
bezbednom/konfornom) hororu. No, oslobođena obaveze da tačno opisuje
budućnost naučna fantastika je mogla da lakše diše i slobodno ispisuje priče
utemeljene na naučnom/kauzalnom sagledavanju svetova i stvarnosti; naravno, i
dalje se stvaraju (anti)utopijska dela oko kojih svetluca stari oreol
zavirivanja/predviđanja budućnosti.
Takođe ste objavili jednu zbirku „stripopriča“
i jedan „grafički“ roman. O čemu se radi?
Nastaviće
se… Stripopriče br. 1 (Tardis, 2009) je zbirka priča o nekolicini strip
junaka, od Tarzana, Fantoma i Flaša Gordona do Taličnog Toma, Gaše i Paje P.,
o dvojici slavnih detektiva (Šerloku Holmsu i Majku Razaraču/Hameru) i
junacima koje sam stvorio - Lepom Nanku u postapokaliptičkom svetu i Mister
Grobačovu, borcu za demokratiju itd. Osnovni ton je parodijsko humoran (uz
malo ili malo veće zrno gorčine). Knjiga je svojevrsni omaž popularnoj kulturi
XX veka, odnosno stripu, krimićima i žanrovskoj fantastici kao fenomenima tog
vremena koji su profilisali vrednosne sisteme, ukus i opšte koordinate
snalaženja u urbanoj civilizaciji.
Mudrijaši
- svemirska pucačina, ujdurma (Tardis, 2012) nastavak su mojih
istraživanja prirode romana odnosno pripovedačkih strategija u smeru kojim,
koliko mi je poznato, niko do sada nije išao. To je priča o Bezimenom,
astronautu koji se ponaša kao junak špageti vesterna i na neimenovanoj
planeti traži Proroka PostPlatona. U jednom trenutku njegov tekstualni
procesor se kvari i on prelazi na vizuelni mod pa ostatak priče teče u
sličicama (sa pomalo konfuznog teksta) sve dok i generator slika ne zariba pa
junak prelazi na spoznaju okruženja mirisima. Roman je (ili bi trebao da je)
ozbiljna/višeznačna ludistička igrarija.
Obe ove nekonvencionalne knjige (kao i zbirku
priča Jesen Skupljača, knjigu poezije Filmovi, nesvakidašnji Led - post-kiberpank
„dvoroman“ pisan na tri jezika i Unezverijadu - stim-pank roman) imala je
hrabrosti da objavi kuća Tardis, odnosno njena vlasnica Spomenka Pululu, na
čemu joj nikad neću moći dovoljno zahvaliti.
Već više od 20 godina pišete o stripu,
poeziji, prozi, naučnoj fantastici, što se sve može videti na vašem blogu,
ali i u različitim medijima. Odakle poriv za kritički osvrt na ove umetnosti?
Biće da tome ima 27 godina… Počeo sam sa objavljivanjem prikaza
naučnofantastičnih knjiga u kulturnom dodatku novosadskog dnevnog lista Dnevnik (koji je tada bio
jedan od najkvalitetnijih u čitavoj Jugoslaviji) iz želje da promovišem
literaturu koju volim a koju su „veliki” mediji ignorisali mada je broj
objavljenih knjiga ovog žanra bio popriličan. Novosadska kulturna scena bila
je otvorena za nove senzacije pa nisam imao previše problema da redovno
objavljujem u Dnevniku. Na drugim mestima međutim nije bilo nimalo
lako objaviti prikaz jer su naučnu fantastiku bezmalo svi smatrali šundom,
trivijalnom literaturom. Tako mi je tadašnji urednik za kritiku u Književnoj
reči, na pitanje hoće li objaviti prikaz knjige Crni cvet Bobana Kneževića,
rekao da oni objavljuju prikaze „knjiga relevantnih pisaca iz pera
relevantnih kritičara”, pa zato moj prikazn neće biti štampan. Ni tekstovi o
stripu nisu lakše prolazili mada su tada već „probili led“ i etablirali se
kritičari kakvi su Žika Bogdanović, Ranko Munitić, Zdravko Zupan, Zoran
Đukanović, Vasa Pavković, Slobodan Ivkov… Sa tekstovima o pesničkim knjigama
problem je bio malo drugačiji: (pre)često su mi postavljali pitanje da li sam
„kvalifikovan” da pišem o poeziji jer sam završio pravni fakultet (oni koji
su to pitali uglavnom su završavali književnost); ovaj stav bi ublažili tek
kada saznaju da i sam pišem poeziju. Kako god bilo, ja nisam odustajao od
pisanja.
Naravno, iza svih prikaza i kritika stoji i sopstvena potreba da se
artikuliše doživljaj koji literatura/strip/film/muzika izazivaju. Tako se
„trajanje” senzacija produžava, produbljuju percepcija i osetljivost a delo
sagledava iz više uglova što mu daruje posebno mesto u „kolotečini umetnosti”
kojom plovimo.
Jedan ste od najboljih poznavalaca domaćeg
stripa. Kako biste ocenili domaću strip scenu nakon 2000. godine?
Andergraund strip polet 1990-tih, kao mladalački otpor krizi i represiji,
eskapistički aktivizam, suočio se 2000. godome sa paradoksom. S jedne strane
su, navodno, otvoreni svi putevi u Budućnost a, s druge, svuda
uokolo je bilo bespuće siromaštva, nezaposlenosti, uviđanja da Budućnost neće brzo doći. Oni
koji su 1990-tih verovali u „bolje sutra” sada su suočeni sa drugačijom
(jednako bezizlaznom) realnošću - od stripa se ne može živeti, godine su se
nagomilale, entuzijazam je izbledeo pred mnoštvom teškoća i otpora… Mnogo je
andergraudovaca i klasičara otišlo sa scene pritisnuto svakodnevicom. Mladima
i poletnima koji dolaze u strip osim talenta i dalje treba mnogo
tvrdoglavosti i odricanja. Ko će ostati i opstati vrlo je neizvesno, “rastur”
talenata je ogroman.
Kako god bilo, strip scena (koliko-toliko) postoji, ima autora, ponekog
izdavača, ima strip izdanja-albuma i (neredovnih) revija i ponešto čitalaca,
održavaju se razni susreti, saloni, izložbe, o stripu se piše i raspravlja...
Istina, tiraži albuma nisu visoki, honorari su uglavnom simbolični (ako ih
uopšte ima), sigurnosti nema pa je potraga za stranim tezgama konstantna ali
- ovo je mala, siromašna zemlja sa malim, krhkim tržištem pa se više i ne
može očekivati.
Šta nedostaje domaćem stripu?
Ono što nedostaje i svekolikoj nam kulturi - državna kulturna politika.
Kultura je deo identiteta naroda/zajednice. Ukoliko se domaća kultura ne
pomaže, ukoliko nema “pozitivne diskriminacije” u njenu korist postaćemo (ako
to već nismo) kulturna kolonija okupirana jeftinom robom koju proizvode
„kulturne imperije”. To su shvatili u Francuskoj posle II svetskog rata pa su
počeli da pomažu svoju kulturnu „proizvodnju” kako bi se oduprli američkom
kulturnom imperijalizmu. Jedan od rezultata takve politike je i uspon
francuskog stripa.
Kod nas država jedva da pomaže nacionalne kulturne institucije a o autorima
(kao jedinkama) uopšte ne mari. Svako ko ovde stvara radi to na sopstveni
rizik i štetu; taj od kulture/umetnosti svakako da neće moći da živi (a
kamoli da se obogati).
Da li postoji uzajamno razumevanje
alternativnog, autorskog i komercijalnog stripa?
Tokom 1990-tih bilo je puno nerazumevanja između ova dva tabora.
Konvencionalni strip je bio u usponu koji je kriza presekla pa su mnogi
autori otišli u inostranstvo da tamo nastave karijere a oni koji su ostali
više su izlagali po galerijama nego objavljivali. Andergraund je „eksplodirao”
zahvaljući entuzijazmu, fotokopiranim fanzinima, nepostojanju uredničkih
zahteva, rokova i svih ograničenja ali lišen honorara i sjajnih izdanja.
Tradicionalni strip autori su alternativce optuživali da ne umeju da crtaju,
da degradiraju strip; odgovarano im je da je komercijalni strip konzervativan
i da mu je prošlo vreme.
Proteklo vreme je pokazalo da ni jedna strana nije bila u pravu; s druge
strane vreme je donelo ako ne razumevanje a ono tolerisanje drugačijih strip
pravaca.
Da se vratimo poeziji - kakvo je stanje poezije u Srbiji danas?
Poezija
u Srbiji je, verovali ili ne, živa, zdrava i napredna u svom manje-više
zatvorenom svetu; istina, vrata u poeziju su otvorena ali interesenata da je
upoznaju nema previše - no to, ipak, nije njen problem. Poezija traži
aktivnog a ne lenjog čitaoca, posvećenog a ne usputnog čitaoca.
S
druge strane, onih koji pišu pesme ima puno, pesnika je mnogo manje. Retki su
pesnici obasjani reflektorima medijskog interesovanja; većina stvara tiho, uporno,
u senci, čak i u bedi jer od stihova se ne živi - za njih se živi.
A
naučne fantastike?
Ovdašnja
naučna fantastika je od druge polovine 1980-tih u usponu. Iskristalisalo se
jezgro domaćih pisaca posvećenih ovom žanru koji su, okupljeni oko Društva ljubitelja
naučne fantastike Lazar Komarčić, uz podršku „dopisnih članova”
iz manjih gradova, kontinuirano pisali i objavljivali. Kako to biva, neki
autori su, u međuvremenu, odustali ili prešli u „ozbiljnu” glavnotokovsku
literaturu (jer se naučna fantastika danas ako ne smatra a ono sumnjiči da je
paraliteratura). Pisci iz „prvog talasa” koji su ostali u žanru (razvijenom i
razgranatom) sada su u godinama pune autorske zrelosti. Pridružuju im se
mlade snage kojih, istina, nema previše ali scena još uvek opstaje.
Posebno značajno mesto u vašem radu ima Franja
Straka. Napisali ste scenarije za neke od stripova koje je on nacrtao?
Franja Straka je sve vreme svog stvaranja bio i ostao alternativac koji se
neprestano menja i traga za nečim novim, drugačijim, izmeštenim,
iskrivljenim. Neverovatan je broj njegovih inkarnacija. U svom tom kreativnom
haosu neke moje priče učinile su mu se interesantnim pa ih je interpretirao
na svoj, sasvim začudni način (koji bi mene iznenadio). Naravno, Straki nisam
davao nikakve instrukcije/sugestije jer je on umetnik jakog i jasnog
integriteta. Uostalom, i da sam davao sugestije on bi ih sigurno ignorisao.
Da li ste se, sem toga, bavili stripom i kao
autor?
Svojevremeno sam u Dnevnikovom strip-dodatku, odnosno Strip-korneru objavio nekoliko
kaiševa (neki nisu potpisani, a na drugima je potpisan „Kant“), a u časopisu Signal niz strip scena iz
serijala Šta mi je danas?. Strip iskustva sam
neretko koristio u stvaranju signalističkih vizuelnih pesama. Ono što
sam uradio u Mudrijašima doživljavam kao „primenjeni strip” kojim ću
se, možda, još baviti.
Koliko je nekad bila razvijena vršačka strip
scena, a koliko je danas?
Vršac je 1990-tih bio jedan od centra andergraund stripa tadašnje države.
Imali smo čitav „Vršački strip pokret” sa nekolicinom talentovanih i vrednih
autora, magazin Patagonija, Wostok je intenzivno
objavljivao svoj fanzin Krpelj, organizovano je nekoliko strip susreta na
kojima su se autori družili i zajedno crtali, Wostok i Grabowski su, čak, za zasluge u
kulturi, dobili nagradu Vršca! Bio je to vrhunac koncentracije stvaralačke
energije jedne generacije.
U provinciji je generacijska kreativnost ciklična pa posle jedne aktivne
generacije, u kojoj je dostignuta kritična masa mladih umetnika, dolazi
zatišje koje može trajati i po deceniju-dve. Samo metropole, zahvaljujući
stalnom priticanju sveže krvi iz provincija, konstantno “proizvode” umetničke
novosti. Tako su godine učinile svoje i „Vršačkom strip pokretu”: neki su
odustali, drugi nisu ali im gola egzistencija oduzima vreme i stvaralačku
energiju… Najagilniji od „starih” andergraundovaca je Wostok, on je organizovao i
neke radionice za mlade naklonjene stripu, bilo je onih koji su obećavali ali
su ili otišli na školovanju u Beograd i Novi Sad ili su odabrali neki treći
put kojim se češće ide.
Kakav je, po vama, odnos društva prema
kulturi?
Društvo je difuzna pojava, čine ga različiti segmenti a većini „običnog
sveta” treba samo „hleba i igara“. Kultura u svakodnevnom jeziku znači nešto
dosadno, uzaludno, opterećujuće (kao opera, balet, pozorište, klasična
muzika, nerazumljive knjige i filmovi). Prosečni član našeg društva traži
mnogo turbo folka sa što više golišavih pevaljki, realiti programa,
silikonskih starleta, komedija sa svim oblicima prostakluka, emisija o
„istinitim pričama“ o švaleranju... Ono što narodu (navodno) treba serviraju
mediji; ali mediji nikada nisu bez nečije kontrole te, dakle, tendenciozno
kreiraju javno mnjenje pa je pitanje kome odgovara ovakav narod kad ga takvim
pravi. Kultura je, ovde i sada, incident, izuzetak na nivou statističke
greške.
Ima li domaći strip budućnost?
Svakako će opstati, samo je pitanje u kom obliku i sa kakvim dometima. Ne
mislim tu samo na odnos papirnog i elektronskog/internet stripa (što će se rešavati na
nivou čitave umetnosti) već na to hoće li strip i dalje biti sinonim za
popularnu umetnost (svakako, da odgovorim i na ranije pitanje, popularniju od
poezije) ili će postati ekskluzivna, egzotična forma, kao na primer moderno
slikarstvo, interesantna tek određenoj, usko profilisanoj publici. U svakom
slučaju, vremena u kojima je strip proglašavan za šund i opasnost za mlade pa
zabranjivan ili dodatno oporezivan, definitivno su prošla - na sreću ili na
žalost.
Vaš moto?
Ne mogu da ga se setim - što bi moglo da znači da ga i nemam.
|
