Kafane, barovi, svratišta, taverne, bircuzi, rečju
mesta na kojima se ljudi okupljaju da se, uz muziku, druže i pričaju, jedu i
piju, - konstanta su svih civilizacija u svim vremenima, od antičkih do
današnjice. Mada se pojavni oblici menjaju (čitaj, manje su ili više uglađena,
prljava ili čista) takva mesta stecište su različitih sudbina, mnoštva emocija
i njihovih demonstracija, od duboke potištenosti do razuzdane veselosti i
nasilja, i kao takva su koncentracija esencije življenja što ih, po prirodi
stvari, dovodi u žižu interesovanja svakovrsnih umetnika. Rimska svratišta,
kineske čajdžinice, engleski pabovi, saluni sa Divljeg zapada, srpske krčme u planini, barovi u savremenim
belosvetskim megapolisima, bila su i ostaju vrela usuda, njihove raskrsnice ili
konačna odredišta. Stankovićeva
„Koštana“, Balzakova „Kod mačke koja se lopta“, Čestertonov „Del in“, Klarkove
„Priče iz 'Belog jelena', Kertizova „Kazablanka“, Petrovićevi „Skupljači perja“
ili belosvemirski bircuzi iz Lukasovog
serijala „Zvezdani ratovi“ i
(bez)brojna druga umetnička dela ne mogu se zamisliti bez kafana kao
nezvaničnih ali delotvornih centara moći u kojima se razrešavaju konflikti,
deli pravda, spoznaju mudrosti i ludosti, doživljavaju katarze. U dugu listu
znamenitih kafana svetske umetnosti ravnopravno je upisan i „Bar kod Džoa“ potekao iz saradnje
dvojice velikana 9. umetnosti, strip crtača
Hosea Munjoza (1942) i scenariste Karlosa Sampaja (1943). Ovi
nevoljnici-emigranti iz Argentine
morali su, zbog političkih (ne)prilika, da pobegnu iz svoje domovine i sreću
potraže u Evropi. Strip serijalom „Alak Grešnik“ (započetim 1975.) predstavili
su se stripoljupcima kao talentovani, inteligentni autori. „Bar kod Džoa“ iz 1981. godine (kod nas objavljeno 2012. u reprezentativnom
izdanju „Darkwood-a“) svojevrsni je
„pobočni nastavak“ priča iz „Alaka
Grešnika“ (kao što će i u albumu „Bili
Holidej“ Alak imati svoju malu ali bitnu ulogu). U ovaj bar dolaze,
zadržavaju se duže ili kraće pa prolaze bezbrojni ljudi, raznorazne životne
kreacije i karikature. Nekima je to samo usputna stanica, drugima svojevrsna
sigurna luka. Vlasnik bara je tvrd momak dobrog srca koji će, usred oblaka vike,
između šanka i stolova, na pločniku ili u magacinu, pomoći kad zatreba,
zaštititi slabije, prekinuti sukob. On je „dobri duh“ koji je uvek prisutan.
Ponudiće ozbiljnu pomoć svom radniku na crno-emigrantu („Arhitekta Pepe“), rutinsku informaciju i lepu reč putniku
namerniku i mušteriji („Simpatični
gospodin Vilkoks“, „Rđave priče“, „Ela“) ili će samo ćutati, prepoznatljiv
po visokoj, mršavoj figuri i leptir mašni („Peta
priča“). A, najpre među okupljenima a onda i u centru pažnje, biće
crnac-ratni veteran-čistač cipela, plaćeni ubica i njegova žrtva, propali
bokser (bivši šampion), neobični „međurasni“ ljubavni par i slabić-životni
gubitnik koji će milosrdno ubiti oca. Svi oni su „socijalni talog“, otpaci
velegrada; na njih ne padaju svetla bogatstva i slave ili, ako i padnu, kao na
boksera Mojsija Ljudinu već će se
naći neko - dežurna plavuša-sponzoruša ili kvarni menadžer - da ih odatle
sklone u najdublju senku poraza. Neko drugi, kao plaćeni ubica gospodin Vilkoks, uopšte ne želi da izađe iz
senke jer to odgovara „zanimanju“ kojim se bavi. Senku ili makar mesto gde ih
niko ne poznaje (ili, ako ih i poznaje, ne postavlja previše pitanja) traže i
ljubavnici različitih boja kože. A tu je i momak koji voli prostitutku ali ne
zarađuje dovoljno da bi ona batalila svoj zanat, džez bend i pevačica kojoj
umor gužva lice, svakojaki sledbenici pravovernih učenja, natpisi, reklame,
opušci, delovi razgovora za susednim stolovima, prosute čaše, policajci-pozornici
koji bi da se „ogrebu“ za koji dolar i - sami autori ovog stripa... Priče teku
paralelno i samostalno a, opet, svaka je i pozornica/mizanscen nekoj drugoj
potvrđujući tako da je svet beskrajno veliki da svako iživi svoju sudbinu ali i
mali jer su junaci jedne priče statisti u drugoj.
Sampajo sledi poetiku
„prljave proze“, „tvrdo kuvanih“ krimića,
meša žanrovske elemente i sociološke i psihološke diskurse, sve to u
jedinstvenom amalgamu gorčine i cinizma, melanholije i finog humora. Sve se
priče mogu iščitavati kao stilske vežbe iz „noar“
manira koje potvrđuju njegovu vanrednu životnost i uverljivost. Na ovakve
temelje Munjoz dodaje svoj
jedinstveni ekspesionistički crtež na granici realističkog i karikaturalnog,
robustan, pun crnih ploha i oštrih linija, bez pravih senki (kao pravi primer kjaroskuro manira). Gusti, detaljima
pretrpani crtež, bez poštovanja perspektiva ili sa gotovo neprepoznatljivim
motivima, na prvi je pogled bliži „andergraundu“ nego glavnom strip toku
ali je njihova fascinantna vizuelna silovitost nesporna i oduzima dah. Munjoz je svoj stil temeljio na uzorima
kakvi su velikani Hugo Prat i Alberto Breća a u pojedinim elementima
vizuelnog identiteta bliski su mu (pored nepravedno skrajnutog Mikelucija) i retki savremenici kakvi su
izvikani Frenk Miler i veoma talentovani
Bezian.
Rečju, „Bar kod Džoa“ je remek-delo devete ali
i svekolike umetnosti, impozantno u svom spoju surovosti, sirovosti i
suptilnosti.
(„Dnevnik“,
2016.)
0 komentara:
Постави коментар